КАКО ЈЕ БЕСЕДИО АМФИЛОХИЈЕ КАО ЕПИСКОП БАНАТСКИ

КАКО ЈЕ БЕСЕДИО АМФИЛОХИЈЕ КАО ЕПИСКОП БАНАТСКИ

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао је Амфилохија маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Верни народ Баната га је дочекао с поштовањем, фијакером, белим платном по којем је ходао и великом љубављу.

Стојећи пред Вама, Ваша светости, и поштовани оци и браћо Архијереји, као и пред свима изабраним, на свету службу Божју сабраним народом Божијим, свим бићем осјећам, да преко свих Вас и кроз Вас, као и кроз своју свијест и савјест, стојим пред лицем живога Христа Бога свуда присутнога, но по Његовој ријечи, на изузетан начин присутнога ондје гдје су два и три сабрани у свето Његово име.

А овдје данас нису сабрани у Његово свето име само „два-три“. Сабрана је Црква Божија, и то не само престонога града Београда, него и много шире од њега; уз то, не само из једног, него од више народа; овдје данас имамо и Срба и Грка и Руса и Румуна, посталих у Цркви једним јединственим народом Божијим.

Стојећи, дакле, у овом светом тренутку пред живоносним Ликом Христовим, огледаним у овом светом и неуништивом Огледалу, посведоченим и откривеним овим светим Сабрањем, хтио не хтио, мјерим себе и свој живот безмјерном мјером тога Лика. И схватам да сам Њиме и Његовим даровима оно што јесам, а да сам без Њега – прах и пепео. Њиме мјерећи себе и свијет око себе, истовремено постављам самом себи питање светог Апостола: „Ко те истиче? Шта имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш, као да ниси примио!“‘ (1 Кор. 4, 7).

Заиста, шта имам што нијесам добио?

Шта имам на себи и у себи, чиме бих се могао похвалити и што бих могао назвати мојим? Своје биће? Нијесам ли изведен из небића у биће тајанственом силом и дјејством вјечне Ријечи Божје, првобитним стваралачким актом, уткане у прадубину свијета и човјека? Није ли та чудотворна сила и дјејство стваралачке божанске Ријечи постала дјелотворна и животодајна, по ко зна који пут, и у сусрету мојих родитеља, и тако настао ја, угледавши свјетлост Божијег дана, још једна икона на тајанственом иконостасу ове чудесне васионе?

А да бих, наставши, опстао и узрастао, колико ли је за то требало сунца и материног млијека, хљеба и воде, родитељске и само Бог зна још чије љубави и жртве? Свака тварца, нарочито словесно људско биће, не само што је „изаткано у дубинама земаљским“, већ је саткано од цијелог неба и цијеле земље, носи у себи, преноси у себи све знане и незнане свјетове, видљиве и невидљиве, хранећи се и растући њима и урастајући у њих.

Радује ме, и благодаран сам Богу што ми је мајка Милева данас овдје. Управо што је изашла из болнице. Родила је петнаесторо дјеце а деветоро одхранила, у времену, у коме је, по пјеснику „душа на памук чупана“ а хљеб у братску крв умакан, у зло и отровно доба, у коме је „крв брацка огњиште потулила“ и „међу браћом крвљу прокопани“ шанци и јазови.

Хранила ме њена материнска љубав и бринула се о мени и у тој својој саможртвеној бризи, пронијела ме, још док сам био у њеној утроби, поред ћивота Светог Василија Острошког – Чудотворца.

Кад сад размишљам о том свом предрођенском сусрету са Светињом Острошком, не могу се отети увјерењу, да је управо његов свети квасац заједно са Квасцем Светог Крштења, била она сила која је сачувала моју душу, да не подивља и да се не усмрди на распућима овога свијета.

А мајка? Она је чак и оног дана и часа, када ме свештени Сабор Архијереја бирао на ово апостолско служење, налазећи се на операционом столу, још једном уткивала своје страдање у моје будуће служење.

А мој покојни отац Ћиро? Од њега сам примио, не само живот, него и темеље вјере, скупље и драгоцјеније од хиљаду живота. У она ратном распамећеношћу поремећена послијератна времена, када су се многа срца устрашила, престравила и заумила, он је био један од ријетких у мом родном крају који је остао до краја вјеран српској Лаври Немањића на ријеци Морачи, и себи. Признајем и исповиједам: Да није било њега и његове стамене вјере, ја не бих био данас овдје гдје јесам, нити бих стајао на овом мјесту на коме стојим. Кад мислим на њега и на његову стамену вјеру, увијек се сјетим разговора, нас, његових синова с њим, у предвечерје једног љетњег дана шездесетих година. Повела се ријеч о вјери: да ли је треба скривати, као што то, вај, многи раде у наше вријеме, или је треба јавно исповиједати и свједочити.

Отац је дуго слушао нашу препирку, па ће на крају рећи: „Слушајте, ђецо! Ето, имам вас седам синова. Ако затреба, спреман сам да за вас дам и посљедњу кап крви. Али, ако би ми неко рекао: ево ти, бирај – или се одреци Христа, или ћемо ти побити сву ђецу! одговорно бих му, без двоумљења: Ето ти ђеца. Господ дао, Господ узео. Нека је благословено име Господње! Али, ја се Христа одрећи нећу!“

Знам и осјећам, душа му се данас радује на небесима. Да је још овдје на земљи, ово би био, за њега, најсрећнији дан његовог живота.

Шта још да кажем и овоме да додам?

Колико је у мени уткано духовних и тјелесних предака мојих? Колико старања и знања, мојих учитеља, од Основне школе па кроз цио мој досадашњи живот! Колико сам искуства и мудрости, забадава, добио преко књига које сам читао; искуства мукотрпно стицаног од безбројних покољења, која су живјела прије мене, обдаривши ме њиме!

Макар чудно изгледало, али ћу и ово рећи: За дивни дар сматрам и оне ђетиње сузе, кад се онај неразумни наставник, не знајући шта чини, ругао пред тридесеторо дјеце на домаку Морачког Манастира, мојој вјери и газио по мојој дјетињој савјести. Кроз њих је моја душа почела да одстрадава вјеру, као што је одстрадава до данашњег дана, и душа многе дјеце мени сличне, гажена сљепилом неразумних учитеља. Опрости им, Оче, јер заиста не знају шта чине!

Сјећајући се оних који су оплодили и трудили се да мој живот испуне праним садржајима, не могу а да не поменем мога духовног оца, Старца Јустина Ћелијског. У моменту у коме сам се налазио, на жеравичном раскршћу живота, он ми је својом пламеном ријечју и живим примјером посвједочио живоносни Христов лик, открио ми га као срце живота и васионе и извориште сваке словесности. При том ми је указао и увео ме у тајну „узрастања у мјеру раста висине Христове“, и тајну живљења „са свима светима“, живљења, којим се обесмрћује и осаборњује људско биће. Открио ми је и Цркву као свеобухватну тајну живота и свијета, са њеним живим и непресушним Предањем, и скренуо ми пажњу на непоновљивост и сву важност светоотачке мисли и светоотачког духовног искуства. Отворен за бесконачност и вјечност, Отац Јустин је ишао испред свога времена и својих савременика, зато он припада младости и будућности.

Сусрет са љепотом швајцарских гора и са древним Римом и његовим катакомбама, убијељеним мученичком крвљу првих хришћана, био је за мене нови дар од Бога и ново проширење хоризонта.

А шта да кажем за сусрет са широком и крстоносном руском душом, остварен кроз њену књижевност и богословље, кроз Достојевског и њене новомученике?

Седмогодишњи, пак, боравак у православној Грчкој и Светој Гори, био је за мене и постао нова бања Витезда. Ту сам по први пут доживио хришћански Народ и његово ненадмашно литургијско заједништво, и по први пут схватио шта значе ријечи Апостола Павла – да у Цркви нема „Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него да су сви једно у Христу Исусу“. Тамо сам, преко руку овдје присутног митрополита кефалонијског Прокопија, примио најдивније дарове, које човјек може да добије на земљи: монашки постриг, ђаконски и презвитерски чин.

А Света Гора? Шта да кажем о том дивном огњишту светих врлина и чудесној радионици и ликоливници најсавршенијих бића, светих христоносних људи! Тој радости и вјечном прољећу душе моје, које ме и данас овдје обдарило празником Свих Светих на Светој Гори просијавших и присуством Старца Никанора Хиландарца, о. Василија Ставроникитског игумана, о. Алексеја, игумана Ксенофонтског, о. Фотија Григоријатског и других отаца!

Са својим светињама и светим људима, којима нијесам достојан одријешити ни ремење на обући њиховој, са њеном пустињом и скитовима, Великом Лавром и Хиландаром Светог Саве и Симеона, који су нас као народ уписали међу богољуде; са Старцем Пајсијем мојим – и само име његово је сладост за срце и душу – та и таква Света Гора, јединствена је на овој земљи. Гора преображења. Чуварка праве вјере и живљења, правог опредјељења човјековог.

Куд год да кренем кроз свој живот, све дар до дара, све добротвор до добротвора!

Нијесам ли и данас обдарен преко Вас Оци Архијереји Цркве Христове епископским чином апостолског служења? Није ли ме Господ обдарио и Вашим бројним присуством, браћо и сестре, присуством молитвеним бројних епископа Српске Цркве, бројних свештеника и монаха, монахиња и вјерника?

Сваки часни лик овдје присутан, за мене је радост и утјеха и укрепљење. И не само овдје присутни, него и свако људско лице с којим сам се сретао кроз живот, на правом мјесту и у право вријеме, уграђено је у мени, као радост и утјеха. И као сведрагоцјени Божји дар, кроз кога ми се открива Божја тајна, и у њој тајна нашег људског живота, пуног истинског смисла само онда када и уколико се догађа и одвија на мјесту и у оквирима безграничних простора вјечне и боговјечне Заједнице и светог саможртвеног заједништва.

И тако, обдарен словесним бићем и животом, сунцем и материним млијеком, цвијетом и дјетињим оком, вјером драгоцјенијом од живота и свим оним што јесам и што имам, а што је добро, ништа друго ми не преостаје до да понављам ријечи Апостола: „Шта имаш што нијеси примио, а ако си примио, што се хвалиш као да нијеси примио?“

И да благодарим Бога, у Светој Тројици благословљенога, за сва добра која ми је подарио, и за све Вас, за сва људска бића што ми је подарио за вјечну браћу и сабраћу. Када год сам, макар крајичком свога бића, доживио и предосјетио дубљу скривену истину живота, осјетио сам да је благодарност једини истински начин људског постојања, бесмртна благодарност за све и сва.

Благодарећи, дакле, Христу Богу на свим даровима, од данас сам призван да му благодарим још и зато што ме ево овако слабог и немоћног изабрао, да будем, као Епископ Цркве, свједок свете тајне Његовог живоносног присуства у бићу и у историји човјека и свијета.

Знам и свјестан сам да бити епископ, значи прије свега и изнад свега: надгледати и стражити над свим трептајима свог сопственог бића и своје душе. Они мудрији и свјеснији самих себе и свих амбиса у себи и око себе, цијелог свог живота се баве само тим послом. Ја сам се, ево, дрзнуо, да се прихватим стражења, не само над мојом него и над душама и срцима других људи. А по ријечима Хамлетовим Полонију: тешко је и претешко невјештоме на свирали свирати, а камоли на људској души…

Свети пак боговидац Симеон Богослов, овако дрске, као што сам ја, тј. све оне који се прихватају руковођења другима, прије него што су себе очистили и опитно се сусрели са истином живога Бога, назива – безумнима. Налазим само једно оправдање свога безумља и дрскости: Нијесам тражио ово служење, примам га избором Свештеног Сабора Цркве Српске.

Изабран сам за епископа града Вршца и благословене земље банатске. Увјерен сам да ми је Бог баш њу подарио, да би њеном ширином и ширином питоме банатске душе обогатио и проширио своју душу. Један од овдје присутних епископа, рече ми: „Добро је да ти који си са брда, доживиш и упознаш да је Бог и равницу створио!“

Знам да је од данас моја судбина везана за судбину банатског народа и да ће Бог на Страшном суду тражити крв његову из мојих руку. Као новоизабрани епископ мјесне Цркве банатске, и тога сам свјестан, да сам од данас суодговоран и за цијелу помјесну Светосавску цркву српску, и за цио њој духовно повјерени српски народ, ма гдје се налазио. Издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости, и ако његова страдања не би била и моја страдања, Од оних давних до најновијих; од оних косовских, старих, до недавног језивог набијања на колац Ђорђија Мартиновића из Гњилана. Његова рана продубљује предубоку рану у овом храму, преко моштију присутног Косовског великомученика цара Лазара, истовјетну у души мога народа и мојој, са оном ђакона Авакума и Вукашина из Клепаца. Знам и то, да сам као епископ призван да зацјељујем ране, али и да мирим живе и мртве, да мирим гробове мртвих, јер неће бити мира мртвима док се у њима покајањем и праштањем не помире живи. А од мирења, васкрсавања и просвјетљавања, злом узнемирених, умртвљених и потамњелих душа, нема и не може бити свјетлијег звања и призвања на овој земљи.

Banatsko klasje
Банатско класје. Фото: Зоран Међо

Примајући одговорност за Цркву у Банату и саодговорност за Цркву и народ Српски, истовремено, и то знам, од данас постајем епископ једне свете, саборне и апостолске Цркве православне, васељенске, у свој својој пуноћи данас овдје сабране и присутне у тајни Литургије по цијелом свијету раширене и уткане у живот и судбину многобројних племена земаљских, и народа.

Моје призвање је од данас апостолско, што значи универзално призвање и одговорност. Као насљедник светих Апостола, дужан сам да испуњавам са радошћу заповијест Господњу: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам нам заповиједио“ (Мат. 28, 1920) Хришћанско и епископско служење по својој природи и размјерама увијек христолико: засновано на богочовечној саможртвеној љубави, оно је као и литургијски принос, приношење за све и сва и служење свима. Брига о човјеку мјереном вјечном мјером и смислом, а у Христу Богочовјеку су сви људи – Један Човјек, и то је главна брига сваког хришћанина, првенствено хришћанског епископа.

Будити у људима свијест и самосазнање да је у Христу Богочовјеку људско призвање вјечно и безмјерно, чувати и развијати у њима вјечни, богочовјечни лик човјеков, спречавати да он буде замрачен заљубљеношћу у пролазност, лажним идејама и лажним живљењем, спречавати да осакаћени лик човјеков постане мјера и отровна догма живота, распламсавати у човјеку неуништиву вјеру и наду – ето то је призвање православног епископа, то је од данас и моје свето радосно призвање и дужност.

Свјестан сам, ступајући на ову дужност, својих моћи и немоћи, својих граница. Но, крепост је моја и пјеније – Господ, и нада да ће ми Он бити на спасење, молитвама Пресвете Дјеве и свих Светих Пророка, Апостола и Мученика.

Уздајући се у Господа Спаса мога и у неуништиву снагу Свете Саборне Цркве Божје, као и у молитве свих вас овдје присутних, смјело изјављујем пред Вама и пред Анђелима и пред лицем Христа Бога, почетка и свршетка свега постојећег: Спремно је срце моје, Господе, спремно! А Тројичном Богу, Оцу, Сину и Духу Светом, дивном у дјелима руку Његових и Светима Његових, дивном и предивном и у овом данашњем светом Сабрању, нека је благодарност, слава и част, сада и увијек и у све Вјекове.

Амин!

Преузето са сајта Вршачкакула.рс

Поделите:
ИСПУЊЕН ЗАВЕТ СРБА ДАТ СВЕТОМ САВИ У НОВОМ ВЕКУ – ТРИЈУМФ ПРАВОСЛАВЉА

ИСПУЊЕН ЗАВЕТ СРБА ДАТ СВЕТОМ САВИ У НОВОМ ВЕКУ – ТРИЈУМФ ПРАВОСЛАВЉА

У храму Светог Саве и око грандиозног сакралног објекта радови су у завршној фази, а мозаик који се простире на површини око 15.000 квадратних метара завршен је и величанствено изгледа, по чему jе храм јединствен у православном свету, а можда и у светским оквирима. Храм је већ сад добио репутацију нове Свете Софије.

Друштво које се подухватило реализације идеје за изградњу храма на Врачару било је основано далеке 1895. године, триста година после спаљивања моштију Свеног Саве од стране исламске отоманских власти. Идеју је дао Србин римокатолик из Дубровника Матија Бан. Све до почетка 20. века конкретних пројеката није било, било је само јасно да изградња треба да буде монументална и изведена у византијском стилу. Убрзо су започели Балкански ратови, започео је Први светски рат и чинило се да ће идеја пасти у заборав. Изградња је коначно започела тридесетих година двадесетог века у преиоду Краљевине Југославије.

Године 1935. тадашњи патријарх СПЦ Варнава заједно са властима тадашње Краљевине Југославије донео једну конкретну одлуку да се почне са градњом грандиозног храма. Заиста исте 1935. године је почела градња тако да је до 1939. подигнут први и основни темељ храма Светога Саве благодарећи тадашњем патријарху Гаврилу. Међутим 1939. Почео је Други светски рат. Практично подигнути су били темељи местимично до 11 метара до кобне 1941. године и напада Немачке.

За време Другог светског рата унутар храма, у његовом основном простору су немачке нацистичке трупе држале аутопарк својих јединица. То се исто десило и после Другог светског рата, када су нове комунистичке власти исто то чиниле. Нове тоталитарне идеологије су дакле биле противне било каквом верском и религиозном напретку. Јосип Броз Тито није дозволио да се подизање храма настави. Руководство Србије после Титове смрти омогућило је 1985. Године, наставак изградње храма.

Потом деведесетих година прошлог века нестала је СФРЈ, уследиле су сецесије република и крвави конфликти, санкције СРЈ.  Тек пред крај прве децније 21. века храм је био практично дограђен, подигнута је монументална купола. Монументални храм је добио своје небо али су сиве бетонске конструкције са огромним површинама деловале изнутра беживотно и недовршено.

Јасно је било да ће бити потребно много времена и средстава да се то учини. Уследио је петооктобарски преврат, економија деструкције је била на снази у виду дивље приватизације али послови око уређења храма нису прекидани. Србија се суочила након распада заједнице са Црном Гором са финансијским проблемима и јасно је било, да је тешко да сами издржимо пројекат живописања храма. Да би сами доведели градњу до самог краја, требале би деценије. Родила се идеја да се потражи помоћ од браће. Упућен је позив и као много пута у историји Руска Федерација се одазвала. Велика, обновљена Русија је имала визију завршетка градње храма Светога Саве и потписан је уговор о сарадњи који је успешно реализован.

Овим чином градња храма Светога Саве у Београду превазишла је националне оквире Срба и Српске Цркве. Он је постао свеправославан, свесловенски и свечовечански пројекат. На прагу смо ове 2020 године завршетку храма Светога Саве и испуњењу завета. Ово је према свим оценама велики тријумф православља.

Петровград.орг

Поделите:
КУМАНОВСКА БИТКА

КУМАНОВСКА БИТКА

Кумановска битка, прва велика битка Првог балканског рата између српске и турске војске 23. и 24. октобра 1912. код Куманова. Великом српском победом у Кумановској бици започело је ослобађање Старе Србије и Македоније од турске власти. Након победе у Кумановској бици српска војска је ушла у Куманово и дан након тога у Скопље, као стару престоницу Душановог царства. Српска војска је показала високи морални и борбене квалитет и велико пожртвовање, да би ослободила своје становништво вишевековног турског ропства. Битка је означила почетак краја турске владавине на Балкану.

Ратни планови

Црна Гора је Турској објавила рат 8. октобра 1912, Србија и Бугарска су објавиле рат 17. октобра, а Грчка 19. октобра.1) Основна идеја српског ратног плана на почетку Првог балканског рата била је да са српске три армије наметне одлучујућу битку турској Вардарској армији на простору Скопље-Штип-Велес.2) Претпоставка српског ратног плана била је да ће се турска војска концентрисати на Овчем пољу.3) Српска 1. армија под командом престолонаследника Александра I Карађорђевића и начелника штаба Петра Бојовића располагала је са пет пешадијских и једном коњичком дивизијом са укупно 131.918 војника и 154 топа. Била је груписана у врањском Поморављу и требала је да изведе главни фронтални удар против турске војске наступајући преко Куманова према Овчем пољу.4) Српска 3. армија са 72.792 војника и 96 топова под командом Божидар Јанковића требала је да ослободи Косово и да након тога са главнином снага преко Скопске Црне горе пређе у рејон Куманова и Скопља и да напада лево крило турске Вардарске армије.5) Српска 2. армија под командом Степе Степановића у свом саставу је имала једну српску и бугарску 7. дивизију у укупном саставу од 73.638 војника и 156 топова.6) Требала је да наступа криворечким и брегалничким правцем и да обухвата десно крило турске Вардарске армије.7) Према српској војсци била је распоређена турска Вардарска армија под командом Зеки-паше са око 65.000 војника и 172 топа. Зеки паша је одлучио да изађе у сусрет српске војске и да наметне битку код Куманова, само са српском 1. армијом, пре него што се споје три српске армије.8)

Распоред снага пред битку

Српска 1. армија је 20. октобра прешла српско-турску границу и лако је потисла турске снаге.9) До 22. октобра 1912. прешла је кроз теснац између Скопске Црне горе и Козјака и запосела је линију Табановце-Четирце-Младо Негоричане, северно од Куманова.10) За то време 3. армија је 22. октобра ослободила Приштину.11) У саставу 2. армије налазила се Тимочка дивизија 1. позива, која је 21. октобра заузела Страцин и спремала се за наступање према Кратову.12) Зеки-паша се са својом војском извео марш преко Овчјег поља према Куманову и неопажено прикупио војску у долини Пчиње.13) Српска Врховна команда на челу са Радомиром Путником није располагала са информацијама о турској војсци, па су пред битку 22. октобра увече још увек сматрали да се главнина турских снага налази на Овчем пољу, на коме су очекивали одлучујућу битку.14) Пред Кумановску битку 1. армија је имала три пешадијске дивизије у првом ешалону (Моравска 1. позива, Дринска 1. позива и Дунавска 1. позива) и две дивизије у другом ешалону (Дунавска 2. позива и Тимочка 2. позива).15) На десном крилу код Табановаца била је распоређена Моравска дивизија 1. позива под командом Илије Гојковића, у центру на Никуљанском вису била је Дринска дивизија 1. позива под командом Павла Јуришића Штурма и на левом крилу код Младог Нагоричана Дунавска дивизија 1. позива под командом Милоша Божановића.16) Коњичка дивизија под командом Арсена Карађорђевића налазила се 22/23. октобра иза Младог Нагоричана.17) Дунавска дивизија 1. позива је на левом крилу истурена доста унапред.18) Турски 7. корпус је још 20. октобра запосео положаје северно од Куманова на линији Режанско брдо-Црно поље-Зебрњак.19) У саставу 7. корпуса биле у Скопска редифска дивизија на десном крилу и 19. низамска дивизија на левом крилу корпуса.20) Коњичка дивизија је штитила десно крило 7. корпуса.21) Турски 5. и 6. корпус извршили су марш 21 и 22. октобра, па се пред битку нашли близу Куманова. У саставу 6. корпуса биле су 17. низамска дивизија, која се налазила на десној обали Пчиње у рејону Шупљег камена, и Битољска редифска дивизија, која се налазила код села Орашца.22) У саставу 5. корпуса биле су 13. низамска дивизија, која се налазила у рејону Новосељана и Мургаша, и Штипска редифска дивизија, која се налазила код Кутлиберга.23) За разлику од српске Врховне команде, Зеки паша је располагао доста тачнијим подацима о распореду српске војске.24)

Први дан битке 23. октобра

Битка на левом крилу

Током ноћи 22/23. октобра турски 6. корпус је прелазио преко Пчиње према положајима Дунавске дивизије 1. позива на Младим Нагоричанима.25) Битољска редифска дивизија је напредовала преко Средњег рида западно од Зебрњака, а 17. низамска дивизија је наступала са циљем да заузме Зебрњак и слатинске положаје.26) Пошто је 23. октобра ујутро била киша и магла, то је отежавало извиђање, па су Арсен Карађорђевић и четници криво проценили да се ради о повлачењу турске коморе и војске разбијене код Страцина у сукобу са 2. армијом.27)28) Део српских снага је изашао у сусрет турске војске у наступању, па је око 9 сати дошло до жестоких борби, којима је започела Кумановска битка.29) Због погрешне процене о турским снагама мање српске јединице су дочекане жестоком унакрсном ватром и принуђене су на повлачење.30) Потпуно је разбијен 2. батаљон 18. пука, па је мајор Душан Глишић самоиницијативно прискочио у помоћ са 4. батаљоном 7. пука, али и они су натерани на неуредно повлачење.31) Лево крило Дунавске дивизије 1. позива нашло се у кризи због растројства два батаљона, јер је на том крилу остао још само један батаљон.32) Иако је имао на располагању две дивизије против само једног батаљона, Зеки паша није искористио прилику, јер је сматрао да се ту налазе јаче српске снаге.33) Због тога је обуставио наступање, да би сачекао долазак Штипске редифске дивизије.34) Тај застој омогућио је Дунавској дивизији 1. позива да се консолидује прегруписањем снага.35) Када су делови Штипске редифске дивизије покушали су да обухватом угрозе четнички одред војводе Вука на Стртевици, тада су им у помоћ стигла два батаљона 7. пука, која су успела да натерају на повлачење турску војску према Пчињи.36) Међутим у том сукобу погинуо је потпуковник Александар Глишић. Спречен је обухват левог крила Дунавске дивизије. Током те битке Коњичка дивизија је пасивно стајала.37) На десном крилу Дунавске дивизије, тј. на фронту, који је бранио 9. пук, успели су да артиљеријом неутралишу турску артиљерију на Зебрњаку и да зауставе наступање Битољске редифске дивизије на око 500 метара испред својих положаја.38)

Битка на десном крилу

Моравска дивизија 1. позива под командом Илије Гојковића налазила се на српском десном крилу на линији Мокро поље-Ваксинце-Четирце.39) Турски 7. корпус започео је напад око подне, да би олакшао дејство на турском десном крилу.40) Турски напад се споро развијао, па је мајор Милан Маринковић самоиницијативно око 16 сати кренуо у противнапад са својим батаљоном, са циљем да олакша ситуацију Дунавској дивизији.41) У жестоком сукобу турска војска је одбачена на другу страну Којнарске реке, а у бици је погинуо мајор Маринковић.42)

Пасивност осталих дивизија

Слаба организација извиђачке и обавештајне службе допринела је да команда 1. армије нема правовремене информације и да су дивизије другог ешалона биле пасивне, док се Дунавска дивизија једва одржавала на положајима.43) Дринска дивизија 1. позива цели дан је била пасивна.44) Пасивне су биле и дивизије другог ешалона (Тимочка дивизија 2. позива и Дунавска дивизија 2. позива).45) Од пет дивизија 1. армије први дан битке само су две дивизије одбиле напад 3 турска корпуса.46) Дунавска дивизија 1. позива је поднела највећи терет првог дана битке, па је из строја било избачено око 2.000 војника.47) Команда 1. армије ни након целог дана није била свесна да се 1. армија сукобила са главнином турских снага.48) Још увек су сматрали да их главнина турских снага чека на Овче пољу. Мислили су да су се сукобили са слабијим непријатељским снагама, па су за следећи дан наредили да се заузме Куманово и да даље напредују.49) Тек иза поноћи стигао им је извештај Дунавске дивизије 1. позива, која је јављала да због губитака не може следећи дан да крене у напад.50) Зеки паша је са друге стране проценио да се први дан битке окончао у корист турске војске, па је за 24. октобар наредио да се настави са нападом до победе.51)

Други дан битке 24. октобра

Битка на левом крилу

Око 5:30 започела је артиљеријска паљба на положаје Дунавске дивизије 1. позива.52) Зеки-паша је очекивао да ће Дунавска дивизија због великих губитака и преморености бити разбијена у нападу 5. корпуса и делова 6. корпуса.53) Штипска редифска дивизија је наступала левом обалом Пчиње са циљем да обухвати лево крило, али крај Стртевице зауставио их је Дунавски коњички пук.54) Међутим и даље је лево крило Дунавске дивизије било у веома тешкој ситуацији, јер су Стртевицу са неколико српских чета нападале велике снаге 5. корпуса.55) Када је Дринска дивизија 1. позива продрла према Зебрњаку ослабио је тај притисак.56) Све до 10 сати 17. низамска дивизија је вршила велики притисак на центар и лево крило Дунавске дивизије.57) Криза левог крила је преброђена око 10 сати, када је у помоћ почела пристизати Дунавска дивизија 2. позива.58) Коњичка дивизија је после 10 сати прешла на другу обалу Пчиње.

Заузимање Зебрњака

Вест да је српска 3. армија заузела Приштину довео је до осипања Скопске редифске дивизије, у којој је било много војника мобилисаних на Косову.59) Након тога редифи (резервисти) 19. низамске дивизије почели су да дезертирају, а онда је и део редифа Битољске редифске дивизије напустио своје јединице.60)} Турци су једва успели да зауставе осипање јединица, али створило се 3 километра празнине између Скопске и Битољске редифске дивизије.61) Дринска дивизија 1. позива је ујутро кренула у наступање са Никуљанског виса у смеру Зебрњака и Бизли.62) Били су захваћени и успорени јаком турском артиљеријском ватром, али доласком српских батерија на косу код Мрамора ситуација се изменила.63) Око 11 сати заузели су турске положаје испред Зебрњака.64) Турска пешадија Битољске редифске дивизије почела је да се повлачи према Тромеђи.65) Након пробијања турског фронта 5. пук је кренуо према Тромеђи и почео је да угрожава Зебрњак са запада.66) На Зебрњак је онда убачен елитни турски 6. стрељачки пук, који је 5. дринском пуку нанео доста губитака и успорио му напредовање.67) Онда је српска артиљерија прецизном и снажном ватром засула турске положаје на Зебрњаку и ућуткала је турску артиљерију.68) На тај начин припремљен је напад на Зебрњак, кључ турског одбрамбеног система.69) Напад је изведен целим борбеним поретком, тако да су пукови наступали у извијуганим стрељачким стројевима.70) Турски 6. стрељачки пук се повукао, па је око 13 сати Дринска дивизија 1. позива овладала Зебрњаком.71) Турски фронт је био пробијен, па је почело опште турско повлачење.72) Око 15:30 првре српске јединице ушле су у Куманово.73)

Расуло турске војске

Паника је захватила турску војску, па је кренула у паничан бег иза себе остављајући муницију, топове, болничке шаторе и све врсте ратног материјала.74) Турска војска је након пораза била у таквом стању, да је Зеки паша јављао да у два корпуса може да сакупи само 10.000 војника.75) Српска војска није због опреза кренула у потеру за потученим непријатељем.76) Српска војска ослободила је Скопље 26. октобра. Вардарска армија је имала 1.200 погинулих, 3.000 рањених и 2.000 заробљених војника.77) Турска војска изгубила је и 98 топова. Српска војска имала је 687 погинулих, 3.280 рањених и 597 несталих војника.78) У Кумановској бици постигнута је једна од највећих и најпресуднијих победа у Првом балканском рату. Српска војска је показала високи морални и борбене квалитет и велико пожртвовање, да би ослободила своје становништво вишевековног турског ропства. Кумановска битка подигла је углед Србије и показала перспективу за коначну српску победу.

Литература

Борислав Ратковић, Митар Ђуришић и Саво Скоко: Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913, БИГЗ, Београд, 1972.

Саво Скоко: Војвода Радомир Путник, БИГЗ, Београд, 1985.

1) , 2) , 3) С. Скоко, 1985, стр. 244

4) , 6) , 7) С. Скоко, 1985, стр. 246

5) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 50

8) С. Скоко, 1985, стр. 248

9) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 65

10) , 16) , 17) , 18) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 66

11) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 62

12) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 67

13) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 68

14) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 68, 69

15) С. Скоко, 1985, стр. 270

25) , 26) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 70

27) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 71

28) , 29) , 30) С. Скоко, 1985, стр. 272

31) С. Скоко, 1985, стр. 273

32) , 33) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 72

34) , 35) , 36) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 73

37) , 38) С. Скоко, 1985, стр. 275

39) , 40) , 41) , 42) , 44) , 45) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 74

43) С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 276

46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 76

52) , 54) , 55) , 56) , 57) , 58) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 78

53) С. Скоко, 1985, стр. 279

59) , 60) , 61) , 62) , 63) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 79

64) , 67) , 68) , 69) , 70) С. Скоко, 1985, стр. 281

65) , 66) , 71) , 72) , 73) , 78) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 80

74) С. Скоко, 1985, стр. 282

75) , 76) С. Скоко, 1985, стр. 283

77) С. Скоко, 1985, стр. 285

Извор: Српска енциклопедија

Поделите:
ПРОФ. ДР ЈОВАН ДУШАНИЋ: ЕКОНОМИЈА ПОСТМОДЕРНЕ

ПРОФ. ДР ЈОВАН ДУШАНИЋ: ЕКОНОМИЈА ПОСТМОДЕРНЕ

Србија после петооктобарског преврата (2000), са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке привреде, приступа економској транзицији. Била је то и прилика да се извуку поуке из искустaва других земаља, те избегну грешке, заблуде и лутања. Нажалост, то није учињено и реформисање српске привреде заснивало се на неадекватној теорији (неокласична економска мисао), самоубилачкој стратегији (неолиберална шок терапија) и погрешној економској политици (Вашингтонски договор).

Овакав начин реформисања постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији ХХ века, показао се неуспешним у свим државама где је примењиван. Ретке су биле земље, које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел. Нова српска власт се одлучила за Програм радикалних економских реформи, који је припремила група од 17 аутора (група Г–17), а који се базирао на Вашингтонском договору (разрађеном од стране Светске банке, ММФ-а и администрације САД) у коме су стабилизација, либерализација и приватизација њени кључни елементи.

Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз. У таквој ситуацији извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикална либерализација која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном гушењу домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења.

Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до урушавања домаће производње и обарања вредност предузећа, која у условима масовне приватизације прелазе у руке нових власника по ниским ценама. Поред тога, реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој, него за текућу буџетску потрошњу.

Вашингтонски договор у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, уз помоћ кога се Србија (као и друге постсоцијалистичке земље) лишава власништва над ресурсима којима располаже и доводи у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да постаје беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор се третира, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Пошто погрешна политика не може да даје добре резултате, грађанима се нуде бомбастичне лозинке и лепа обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“…), које су биле свесне обмане. Глобалну кризу 2008. године власт користи као изговор за неостварена обећања и тешко економско стање у земљи. Међутим, уколико се детаљније анализира економска политика и погледају резултати који су у Србији постигнути до избијање кризе, лако је закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза је само била катализатор који је тај колапс убрзао. До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан, при чему је најатрактивнији део прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан.

Крајем 2000. године спољни дуг је износио мање од 11 милијарди долара (од којих је касније отписано 4,72 милијарди), а већ у 2008. години достигао је 30 милијарди долара. У том периоду Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака грађана из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом усмеравана у текућу потрошњу.

У свим тим годинама потрошња је у Србији знатно већа од створеног БДП-а. Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација), задуживао се код комшија (инокредити) и све то траћио у бирцузу (текућа буџетска потрошња). Спољнотрговински дефицит, који је у Србији до 2000. био мањи од две милијарде долара годишње, у првој половини 2008. износи више од једне милијарде долара месечно.

Индустријска производња у 2007. години је за 4,75 одсто мања него у 1998. години, када је земља већ шест година била изложена драстичним међународним економским санкцијама. Број запослених у Србији 2008. године (2,085.242) је и у апсолутном износу мањи него 2000. године (2,264.376)…

Извор: Политика/НСПМ

Од истог аутора прочитајте: др Јован Б. Душанић : Неолиберализам

Поделите:
РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

Стил владавине државом препознаје се по душевном расположењу становника. Стари краљ Петар Први Карађорђевић је овладао Србијом већ у другој фази свога живота. Један од умних наших људи с краја двадесетог века, Радомир Константиновић, сматрао је „чика Перину” владавину својеврсним чудом: током њеног трајања у Србији је нестало раздора. Пре ње духови су били раздражени, по вашарима су се чуле опседнуте нарикаче и кобни злогуци што призивају радовањску клетву, да се секира подигне опет и освети вождову главу.

Међустраначка омраза дивљала је земљом, последњи Обреновић није имао смирујуће магије ни благости речи. Демонстрације које су насртале од Теразија ка двору обуздаване су уз силан напор и жртве. Али револт и раздор нису обуздани. Владавина се завршила мучним покољем две крунисане главе, који је ужасно одјекнуо Европом. Не мислим да је достојно ружити последњег Обреновића. Он је за инат званичном Цариграду (Стамболу) посетио Свету Гору и донео Мирослављево јеванђеље у Србију, а био је ретки монарх који присуствује обновљеној Олимпијади у Атини 1896. Био је тамо отмен под црним цилиндром уз руског царског принца. Сасвим савремен, светски човек. Но пао је као жртва раздрте краљевине којом влада. Није му помогло ни писмо абдицираног краља, оца Милана, који га је опоменуо: „Ти владаш земљом у којој се с већим поштовањем говори о неком робијашу, него о теби као крунисаној глави отаџбине…” Што је значило: „Крајња опрезност ти је нужна!”

Али, кад је краљ Петар Први позван из емиграције у Швајцарској да буде крунисан, духови су се смирили. Језива сукобљеност свих са свима стишала се!

То је поменути Константиновић сматрао зачуђујућим. Али пратећи живот старог краља пронађем једном у антикварници црвено укоричену књижицу његових јавних беседа и говора. Највише сам се обрадовао владаревој посети конгресу свих учитеља Србије. Тамо је беседио, кратко и племенито. У племенитости његових речи, а нарочито у једном детаљу, нашао сам одговор на питање – чиме ли је то стари краљ оплеменио духовну атмосферу у нашој земљи?

Усред говора краљ Петар Први се обрати целом учитељском сталежу једном молбом: моли их да при одгоју деце никад не подстичу тужакање и потказивање! Очевидно је било да стари владар „цинкарење” (откуцавање) сматра клицом моралне трулежи и распада.

Он је тад бацио поглед на свој дуги, избеглички живот, на своје ратно јунаштво, кад је у Француско-пруском рату побегао по цичи зими из пруског ропства па препливао речицу којом плове санте… Рекао је учитељима: „Ја сам и сам у свом животу страдао од потказивача!”

Старина је говорио као мудрац кога живот није миловао. Пожелео је да учитељи постану сејачи доброте и међуљудске солидарности.

То је онај прави владарски стил који свој народ васпитава у демократском и напредном духу, не подјарујући силе разрованости, раздора и непријатељства у сопственој држави.

Али свакако најчудноватији податак о овом вођи Срба даје она изгледа истинита анегдота из швајцарске бербернице јутро после убиства Александра и Драге (1903). Петар Карађорђевић, емигрант, син прогнаног књаза Александра Карађорђевића (1858), уђе код берберина. Овај му полети у сусрет и покаже столицу поред огледала, говорећи: „Изволите, Ваше величанство!” Грађанин Петар га зачуђено погледа! Да није нека ружна шала? Није још прочитао новине. Берберин му рекне да је краљ Србије убијен, и да је он сада краљ. Петар с противљењем рече: „Ваљда председник републике?”

Берберин није знао, а ни многи други не знају да је тај грађанин, седећи 41 годину у емиграцији превео на српски слободарске мисли Џона Стјуарта Мила.

Приредио Петровград.орг

Поделите: