ДР МИРОЉУБ ЈЕВТИЋ – СВЕСТ ОДРЕЂУЈЕ ПРИПАДНОСТ ЈЕДНОЈ НАЦИЈИ А НЕ ГЕНЕТИКА

ДР МИРОЉУБ ЈЕВТИЋ – СВЕСТ ОДРЕЂУЈЕ ПРИПАДНОСТ ЈЕДНОЈ НАЦИЈИ А НЕ ГЕНЕТИКА

Основна теза  у овом тексту је да нације формира свест о припадности нацији а не пуки чин рађања у неком народу. Он наводи пример турске војске са којом су се Срби сукобили на Косову пољу. Она је била генетски претежно “грчка“ што показују проценти генетике у данашњих Турака али је временом преображена у туркофону. Изворни Турци су били монголоидни етнички елемент. Порекло у тој војсци није играло значајнију улогу али припадност исламу балканских конвертита јој је дало свест о јединству. Свест је та која их је одређивала као Турке а генетски су то већински били Грци, односно рекли би смолевантски полухеленизовани народи хаплогрупе Ј2.

Изворна генетика азијата у Европи

Генетика нација

У последњих неколико година запљуснути смо анализама које коришћењем ДНК доказују припадност нацијама. Идеја је да се докаже да су рецимо Енглези Енглези зато што имају исто биолошко порекло. Та методологија доказивања припадности неких људи некој нацији је сасвим погрешна. Да кажемо и математички, та је метода сто одсто нетачна.

Табела која приказује монголоидне елементе међу турским нацијама

Нација и генетика немају буквално никакве везе. Нација је друштвена и политичка категорија и са генетиком нема додира. Некада је мој покојни пријатељ Богдан Остојић написао афоризам који је гласио „Марксизам је доказ како наука може да тријумфује над здравим разумом.” Овај афоризам нам помаже управо то, да видимо колико инсистирање на генетици као основи нације није у вези са здравим разумом.

Највећи проценат садашње генетике Турке зближава са Грцима а не азијатима

Погледајмо на следећем примеру како то изгледа. Ко неће да се сложи да су Арапи нација? Анализирајмо затим Арапе. Видећемо да су Арапи Башар ал Асад, председник Сирије, и Омар ал Башир, недавно свргнути председник Судана. И шта видимо – председник Сирије је белац док је Суданац црнац. Каква вам анализа треба да се види да су они припадници различитих раса, а исте етничке нације, пазите етничке, не само политичке нације. Већ ту се види да припадати једној нацији значи имати свест и осећај да тој нацији припадате и да је прихватате као своју, а да биолошко порекло нема никакве везе са тим.

Башар ал Асад и Омар ал Башир су по националности Арапи

Још је значајнији податак да су народи сасвим мењали расну структуру. Дакле, потпуно су у току историје „испрали” своју претходну расну припадност и претворили се у сасвим другу расу, али су остајали припадници истог народа, односно нације.

Погледајмо нпр. турске серије. Видећемо да масу Турака чине изразити белци. Сетимо се министра иностраних послова те земље Исмаила Џема. Или премијерке Тансу Чилер. Белци су колико и Макрон. С друге стране, нема никакве дилеме да су њихови преци били монголоиди. Фигуративно речено, били су сличнији Кинезима и Јапанцима него садашњим Турцима.

Глумац Халит Ергенч верна слика Сулејмана Величанственог

О томе нам један од најзначајнијих историчара Арапа Филип Хити каже:

„Монголоидни Турци, нови расни елеменат, преузели (су) барјак вере Мухамедове”.

Погледајмо данашње Турке. Поред великог броја типичних белаца, постоји већина која је мало тамније пути. А нема ниједног монголода, барем их ја нисам срео, иако сам био много пута у Турској и видео безброј турских филмова. Дакле ти монголоиди су сасвим променили своју расну структуру, али су Турци без остатка.

Грчки јунак Рига од Фере и турски глумац Бурак Озџивит исти антрополошки тип

Коме пада на памет шта је било у садашњој Турској до 1071, до битке код Манцикерта на крајњем истоку данашње Турске, кад је селџучки султан Алп Арслан победио војску византијског цара Романа Диогена. Византија је тада представљала компактну, претежно грчку земљу са седам, осам милиона становника. Процењује се да је после те битке око 200.000–300.000 Туркофона продрло и освојило Византију. После пада Цариграда 1453. Грци су били здробљени. Земља је постала туркофонска. Где је нестало тих седам, осам милиона хришћана, махом Грка? Они су исламизовани и турцизирани. И то је данашња основа Турака из Турске. Како то изгледа видећемо из следећих података. Султан Мурат из Косовског боја био је син грчке принцезе Јелене, његовог сина Бајазита родила је Гркиња Ђулчичек Хатун. И докле да идемо? Двеста година касније султане рађају Украјинка Хурем и Италијанка Нурбану. Где је ту Турска генетика?

Генетика правих Турака у Азији је типично монголоидна

Енглески историчар Гибонс то овако представља:

„Пошто су једноставно променили име и религију, византијски Грци су се представили пред историју као нова раса и нација која је прихватила нове задатке и тако осигурала дуговечност Византије под исламским рухом.”

За нас је важно да знамо да ми биолошки чисте Турке никада нисмо срели. Војска са којом смо се сукобили на Косову била је, нажалост, претежно етнички грчка преображена у туркофоне. Порекло није играло никакву улогу. Свест је та која их је одређивала.

Ромејско царство је господарило Источним Медитераном 1000 година

Уосталом, зашто ићи толико у прошлост. Погледајте у Пријепољу испред музеја споменик подигнут на основу фотографије из 1919. На њему је мајка Ружица Пејовић са два сина – Луком Пејовићем и Алијом Потурком. Данас Алијини потомци говоре да су Бошњаци и да говоре босански, а фигуративно речено, иду на задушнице својој баби Српкињи.

Мајка Ружица Пејовић из Пријепоља и њени синови

По попису извршеном у „хрватском” Дубровнику из 1890, кад Србија није смела ни да помисли да врши неку пропаганду, више од 90 одсто становника у кући говори српски. Али много је важније да у „хрватском Дубровнику” буквално нико не говори хрватски. Данас велики број праунука тих Срба желе да Срби нестану, не само у Хрватској него и у Прокупљу.

Дубровник 1890 године и језик којим говоре његови становници у кући

И какве везе има генетика са чињеницом да они сада хоће да буду Хрвати и Бошњаци? Србин је само онај ко то жели, без обзира на порекло.

Аутор др Мирољуб Јевтић је професор универзитета и оснивач научне дисциплине Политикологија религије

Извор: Политика

Поделите:
КОРЗО ФЕСТ – ЕВРОПСКИ ЗВУЦИ ГИТАРЕ НА КОРЗО ФЕСТУ

КОРЗО ФЕСТ – ЕВРОПСКИ ЗВУЦИ ГИТАРЕ НА КОРЗО ФЕСТУ

Културно-забавни, музички и драмски догађај под називом „Корзо фест“ се већ девету годину одржава сваке године у летњем периоду у улици Краља Александра Карађорђевића у Зрењанину и Тргу слободе.  Током дванаест викенда сваког петка представљају своје умеће квалитетни уметници и извођачи. Посетиоцима „Корзо феста“ представили су се до сада песници,сликари, луткари, музичари, комичари, плесачи…

Растко Маринковић, Ивана Сакач, Урош Дерикрава и Михаило Младеновић

Ово је лепа културна манифестација у нашем граду, којом се заиста обогаћују програмски садржаји овога лета у центру града. У реализацију овог програма укључене су Туристичка организација Града Зрењанина, Културни центар Зрењанина и Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“.

Публика је уживала у бравурозном извођењу

Музички део „Корзо феста“ је увек најзанимљивији и представља шетњу кроз разне жанрове, од наступа проверених имена као што су „Апсолутно романтично“, Биља Крстић и други до наших градских музичких звездица. Свака част реномираним уметницима али Петровград.орг жели да вам скрене пажњу на уметнике које имамо у сопственом граду а на које незаслужено мање обраћамо медијску пажњу.

„Quattro corde“

У петак, 5. јула, у оквиру манифестације Корзо фест, на платоу испред Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин“ наступио је врхунски градски квартет гитара „Quattro corde“ који чине: Ивана Сакач, Растко Маринковић, Михајло Младеновић и Урош Дерикрава, ученици Музичке школе „Јосиф Маринковић“. Ради се о музицирању на високом уметничком нивоу лауреата и учесника више престижних републичких и међународних талмичења. Програм који изводе је конципирао професор Бранко Барнић а такав квартет је могуће видети само у великим европским и светским градовима и ето и у Зрењанину.

Наш град расадник музичких талената

У петак 26. Јула у оквиру манифестације Корзо фест уприличен је несвакидашњи наступ дуа познате јавне личности Бранке Јајић и младог гитаристе Михаила Младеновића. Бранка Јајић је говорила љубавне стихове а млади гитариста је изводио познате светске и ауторске поп хитове на енглеском и српском језику.

Свети Арханђел Михаило

Као специјални гости ове вечери су наступили Милица Досковић и хор „Свети архангел Михаило“ а потом и млада Маша Поповић која са Михаилом Младеновићем чини “Дуо Фантастико”.

Бранка Јајић

Како закључује директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић, зрењанинска летња шема културних дешавања је нешто налик на праксу градова западне Европе.

Маша Поповић и Михаило Младеновић- „Дуо Фантастико“

„…Свима нам недостаје мало више позитивног расположења, ведрине и осмеха. То је и суштина понуде „Корзо феста“, ведре и лепе поруке. Са програмима у том духу је и библиотека понудила садржаје са ведром нотом“ – истиче Бјелогрлић.

Михаило Младеновић

Петровград.орг (Фото: Золтан Киш, Маја Пандуров, Александар Блануша)

Поделите:
ДР ПРЕДРАГ ЖИВКОВИЋ – ДУГИНОВ ДУБЉИ УВИД У УТОПИЈСКЕ ПЛАНОВЕ ЗАПАДА

ДР ПРЕДРАГ ЖИВКОВИЋ – ДУГИНОВ ДУБЉИ УВИД У УТОПИЈСКЕ ПЛАНОВЕ ЗАПАДА

Завршавајући огледне фрагменте о геополитици постмодерне, који су почети у првим записима аутора, кредо овог рада ће се везати и односити на студију Александра Дугина Мистерије Евроазије, те стога, и ова анализа имаће карактер не само приказа, већ и указа на она „усамљена мјеста“ која се изостављају у данашњим разматрањима цивилизација Копна и Мора.

Александар Гељевич Дугин

Текст у први план истиче рањивост доктрина овдашњих присталица западног империја, који у потпуности негирају могућност сагледавања алтернативних опција развоја. Остављајући простор и критички настројеним мислиоцима, да с правом искажу свој егзалтирани и помодни став у мантри – па зар постоји нешто што може парирати западној хемисфери, те непроходне стазе мишљења и усијану интелектулану позорницу, изненађује сазнање да данашњи сукоб Истока и Запада (што је за други пол незамисливо), оптерећује и заоштрава нешто више, сем укључености оних садржаја који у први план истичу значај и препоруке голог интереса оличеног у петродоларском уму.

Масонски симболи долара

Демонстративно најављујући студију Мистерије Евроазије, аутор овог дјела, истакнути руски социолог, филозоф и политиколог Александар Гељевич Дугин, по свему судећи, оставио је дубок траг у историји идеја, бар када је у питању зрелост филозофије евроазијства, оличене у сакралној географији. Особеност његовог приступа, огледа се у потпуној посвећености проучавању традиције, архетипова, који су гравитирали у орбити евроазијског простора. Ријеч је, прије свега, о признавању митолошких система оних империја, које су се задржавале на тлу Евроазије. На тај начин се негира она фиксирајућа и дилетанстка идеја, да је овај простор искључиво везан само за Русију и њене историјске фазе развоја. Оно што је за нас битно, јесте побуђеност идеје да се бар размисли, ако не и одбаци полипно ткиво већ домицилне матрице атлантизма, и генерише нови поглед на свијет који ће се описати у наставку. Ослобођена езотеријских тајни, Америка ће се у свезку овог аутора, представити као земља утрнулог и атрофираног симболизма, јер је исти претворен у финансијску панораму.

Русија царство злог кнеза Роша према западној есхатологији

Пратећи идејне нити Рене Генона, Дугин ће изнијети једну занимљиву анализу која описује симбол америчког долара. „У свом изворном облику, две вертикалне линије представљале су два „Хераклова стуба“ који су се по традицији налазили на крајњем Западу, иза Гибралтарског мореуза. Слово „S“ у облику петље представљало је у почетку графички симбол гесла: “nec plus ultra”, или дословно, “нема даље”. Оба симбола обележавала су крајњи запад, границу  сакралне хумане географије иза које су се налазили нељудски светови. Тај симбол границе који је упозоравао да се не сме ићи даље од Гибралтара претворио се, парадоксално, у финасисјки амблем Америке, земље смештене иза границе, управо тамо где се не сме ићи, тамо где нам графичка ознака на прототипу долара категорички забрањује да се упутимо. У томе се огледа ‘онострани’ симболички карактер Америке, као отелотворења геополитичких начела, забрањених људској цивилизацији.“ [4].  Дугин на овај начин детектује и филозофско и политичко завјештање Америке, која се није лишила утопистичких идеја и отворен је и подложна за атеистичке и профане пасије.

Гог и Магог у Лондонским храмовима

Његова критика не заобилази ни руски бољшевизам, који је попут америчког пророштва начела Краја историје и духовног порепорода Златног доба, смјестио, како он каже „у временски период прије самог Краја Историје.“[5] А сличност ова два континента је више него занимљива из разлога што: ‘континент Америка’ такође садржи демонску црвену компоненту “континетна Русије”, што су уочили многи истраживачи, историчари и политикилозози. Тако, рецимо, Жан Мари Доминик је у октобру 1970. писао у часопису Еспри: “САД су највећа комунистичка сила на свету.” Заиста, и утопизам, и есхатологизам, и пародија религиозности, у оба случаја су запањујуће међусобно слични, мада су САД и недавно срушени СССР званично били идеолошки непријатељи.“[6] Наведени фрагменти, увод су у један мит, који ће Америка остваривати у геополитичком и есхатолошком заносу и увјерењу Новог Израиља.

Ок(еан)је права етимологија назива Гог, Гомер у семитским језицима

Стога, није случајна симболика Сједињених Држава, које према конспиролошким теоријама имају искључиво масонска обиљежја. То се потврђује следећим увидом: „бела звезда петокрака, симбол “Адама у рају” (опет иста рајска тема), и зарубљена пирамида чији је врх одвојен од основе прстеном од 13 звезда, што симболизује 13 племена Израиљевих (племе Јошуино често се симболично представља као двоструко племе Јефремово и Манасијино, што даје 13 уместо 12 племена, по доктрини масонске аритмологије). Зарубљена пирамида има прилично негативно симболичко значење: представља хијерархију лишену сваког сакралног врха, свог сакралног центра… Тако, зарубљена пирамида садржи у себи идеју непотпуне иницијације, њене недовољности и прекида. Говорећи ритуалним масонским језиком, то се може тумачити кроз “Мале Мистерије”.“[7] Створена од протестанстких секти (Сједињене Државе), и устројена протестантским начелом –  диспензацијализмом, који се односио на хришћане-англосаксонце, који ће се суочити са злим дусима који насељавају простор Русије, западни империј ће тако први пут ову „вулгаризовану теорију“ примјенити за вријеме Кримског рата, да би се касније она трансформисала у нуклеарни диспензацијализам.

Средњовековна представа о дивљем народу Гога и Магога

Дугин ће закључити да: „Силе, скупине, светоназори и државне формације које се укупно називају “Западом” и које су после победе у “хладном рату” једини господари света, иза фасаде “либерализма” исповедају складну есхатолошку богословску доктрину у којој се догађаји светске историје, технолошки прогрес, међународни односи, друштвени процеси и тако даље, тумаче у апокалиптичној перспективи… Библијско помињање апокалиптичних “кнежева Роша, Мешеха и Фувала” тумачи се као недвоссмислено указивање на Русију – Рош (Русија), Мешех (Москва), Фувал (древни назив Скитије). Другим речима, русофобија Запада, а нарочито САД, уопште не просистиче из фарисејске бриге о “жртвама тоталитаризма” или о фамозним “људским правима”. Ту се ради о доследној и доктринирано “оправданој” демонизацији источноевропске цивилизације у свим њеним аспектима – историјском, културном, богословском, геополитичком, етичком, социјалном, економском и тако даље.[8]“

Мала Азија је реална колевка споменутих библијских народа

Сугерисана поља у овом рукопису, имала су намјеру да покажу на дубљи слој постмодернистичког дискурса, а у оквиру њега и геополитичког. Извјесно је, да се човјек ове духовне хемисфере мора запитати ком полу се приклонити. Да ли ће попут апостате напустити своја религиозна увјерења и приклонити се оној цивилизацији која на њега гледа као на духовног каскадера, који није вичан да постане равноправан члан – глумац – нове заједнице и новог друштва (и држи га у стање вјечите глади за ниским поривима и страстима, које пласира западни центар), или ће у стању очајања, када се исцрпе извори који творе животни фалсификат, попут блудног сина, ипак се вратити оном полу који га је инаугуриса бићем кадрим да спозна езотеријске тајне, и тако неће остати реципијент мамонистичких понуда. То је можда и тестиментирана одговорност свих нас, како бисмо постали пастири бивствовања!

Савремени обожаваоци Гога и Магога у западном свету

[4]Дугин Александар, Мистерије Евроазије, Логос, Београд, 2008. Стр. 116-117.

[5] Дугин Александар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 120.

[6] Дугин Александар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 120.

[7] Дугин Александар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 122.

[8] Дугин Александар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 138.

Предраг Живковић је рођен 21. 3. 1984. године у Никшићу. Сарадник је у настави на Филозофском факултету – Универзитета Црне Горе. Основне студије социологије, завршио је 2008. године на Филозофском факултету у Никшићу. Магистрирао је с темом из области социологије културе и умјетности – Облици потрошачких тенденција у култури Црне Горе на Филозофском факултету у Никшићу 2010. године. На истом факултету је похађао докторске студије и исте завршио 2016. године, одбранивши докторску дисертацију – Теоријски приступи феномену глобализације у савременој социолошкој теорији из домена социологије политике. Специјалистичке докторске студије је завршио на М.В. Ломоносову у Москви под менторством Александра Гељевича Дугина.

Поделите:
ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ – ИГУМАНИЈА ХИЛАНДАРА

ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ – ИГУМАНИЈА ХИЛАНДАРА

Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!

Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.

До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.

Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.

Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот…

Преузето са званичног сајта Српске Православне Цркве

Поделите:
АКАДЕМИК КОСТА ЧАВОШКИ: КАКО СУ КОМУНИСТИ РАЗБИЛИ ДРЖАВУ СРПСКОГ НАРОДА

АКАДЕМИК КОСТА ЧАВОШКИ: КАКО СУ КОМУНИСТИ РАЗБИЛИ ДРЖАВУ СРПСКОГ НАРОДА

Независна Словенија, Хрватска,БиХ, Македонија, тзв. Косово, „Република“ Војводина, „Независни“ Санџак, тзв. „Црногорска нација“ – ове сепаратистичке идеје неговане су под окриљен КПЈ. Академик Коста Чавошки објашњава како су комунисти, својом политиком, на крају, разбили државу српског народа и заједничку државу Југославију.

Српски академик Коста Чавошки

Док је КПЈ веровала да је Југославија „једна национална држава“ и стајала „на бранику идеје националног јединства и свију националности у земљи“, никоме није сметала ни мала ни велика Србија нити је постављао питање које су то земље српске а које несрпске. Када се почев од 1924, по налогу Коминтерне, КПЈ почела да бори за укидање „великосрпске хегемоније“, започело је тугаљиво утврђивање које су то земље несрпске (словеначке, хрватске, албанске итд.), а које једино могу бити српске. Тиме су на посредан начин утврђене и границе неке будуће, авнојевске или брионске Србије.

Први конгрес комуниста у краљевини СХС 1919.

Већ 1924. године КПЈ је оспорила припадност Војводине Србији када је закључила да су империјалистички уговори о миру „подвргли угњетавању српске буржоазије компактне масе Мађара, Немаца и Румуна у Војводини“. А како је утврђена и дужност Партије да помаже покрете угњетених нација у циљу образовања независних држава и „ради ослобођења Албанаца“, прећутно је оспорено право Србије на крајеве насељене Албанцима.

Гласило Радничке партије Југославије

На сличан начин поступио је и Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године. У резолуцији овог конгреса о националном питању као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија већ и Црна Гора и Војводина, чиме је оспорена ваљаност одлука Велике народне скупштине Војводине и Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори о присаједињењу Србији. Како се уз то помиње образовање националних покрета у овим двема покрајинама, очигледно је да се већ онда имала на уму потреба образовања нових нација и независних држава на тлу „версајске Југославије“.

Идеолошки противници „версајске Југославије“ у Лепоглави

Најрадикалније свођење Србије на „праву“ меру извршено је октобра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену.

За Црну Гору је тада речено да је „помоћу“ француског и енглеског империјализма лишена своје државне самосталности и присаједињена држави СХС“, те да је због тога под туђинском влашћу, тј. под „дивљачким окупаторским режимом“ великосрпске буржоазије. Сличном окупаторском режиму биле су, по мишљењу ондашњих југословенских комуниста, подвргнуте друге области и народи у границама „версајске Југославије“. То су била „знатна албанска, бугарска и мађарска подручја“ која су данас у границама СР Србије и СР Македоније. Реч је о „мађарској територији у Северној Војводини анектираној Југославији Тријанонским уговором о миру“, „анексији албанских крајева у запоседнутој Македонији и на Косову“ и „анексији старе бугарске територије (Цариброд и Босиљград)“.

Шта је Србе, сељаке у Југославији покренуло на отпор – идеологија?

Мање-више исти став према територијалном интегритету српског народа имала је Четврта земаљска конференција КПЈ која је одржана у Љубљани децембра 1934. За њу је „стварање версајске Југославије“ била „окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“, из чега је произишао захтев за „прогон српских окупатора, српских трупа и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. Неокупирани, тј. српски део „версајске Југославије“ била је територија данашње „уже Србије“.

КПЈ је посебну пажњу у НОБ-у обратила на омладину и њено преваспитавање

Године 1935, због растуће фашистичке опасности и промене спољнополитичког интереса прве земље социјализма, југословенски комунисти су напустили борбу за разбијање „версајске Југославије“ и почели да се залажу за њено очување, унутрашње преуређење и федерализовање. Али при том нису изменили, што се често заборавља, свој суд о Србима као хегемонистичком народу и своје дотадашње настојање да се, ради слободе и добробити других народа, Србија сведе на „праву“ меру према познатој пароли: „мала и слаба Србија — јака Југославија“. Тако се у одлуци Политбироа ЦК КПЈ о задацима КПЈ после VII конгреса Комунистичке интернационале, која је донета 21. августа 1935. године у Москви, захтева сазивање не само словеначке, македонске, црногорске и босанске народне скупштине већ и војвођанске народне скупштине, чиме је и Војводина издвојена из састава неке будуће Србије.

Политика КПЈ о Југославији се мењала али је била антисрпска

Најтеже је наравно разумети став ондашњег руководства КПЈ према ослободилачким ратовима које је мала Србија водила од 1912. до 1918. године. Оно је чак и у ослобођењу Косова и Метохије од турског јарма видело запоседање туђе територије. А да и не говоримо о презирању и кривом приказивању српске борбе и победе у првом светском рату без које стварање Југославије уопште не би било могућно.

И што је најгоре, ово непријатељство према ослободилачкој борби српског народа није било последица некритичког прихватања некаквог марксистичког или бољшевичког суда о овој борби већ плод много трајнијих и дубљих неспоразума, раскола и мржњи. Родоначелник комунизма Треће интернационале, Владимир Илич Лењин, својеврсно је изрекао веома повољан суд о ослободилачкој борби српског народа. По његовим речима: „Национални елемент у садашњем рату представља само рат Србије против Аустрије… Само у Србији и међу Србима постоји дугогодишњи национални ослободилачки покрет који обухвата милионе ’народних маса’, чији је ’наставак’ рат Србије против Аустрије. Да је тај рат изолован, тј. да није повезан с општеевропским ратом, са себичним и пљачкашким циљевима Енглеске, Русије и др. онда би сви социјалисти били обавезни да желе успех српској буржоазији — то је једини правилни и апсолутно нужни закључак из националног момента у садашњем рату.“

Млади људи су пришли новој идеологији у Југославији и многи страдали

Најдалекосежније и најрадикалније одлуке о југословенском националном питању донео је Четврти конгрес КПЈ, који је одржан у Дрездену октобра 1928. године. Овај конгрес донео је одлуку о стварању независних држава Хрватске, Словеније, Македоније („независне и уједињене“), „независне и уједињене Албаније“ (мисли се на присаједињење Косова и Метохије Албанији) и о отцепљењу северне Војводине насељене Мађарима и њеном присаједињењу Мађарској.

Српским комунистима је једино наложено да другим народима и националним мањинама (Албанцима, Мађарима, Бугарима и др.) признају „право на отцепљење и… оружани устанак“ и да им у спровођењу тог наума „указују систематску помоћ“. Ништа им, међутим, у овим одлукама није речено о држави српског народа. Коминтерну и ондашње руководство КПЈ то једноставно није занимало.

Тито и холивудски Тито Ричард Бартон на снимању филма „Сутјеска“

Последњи велики скуп југословенских комуниста на којем је утврђена национална политика КПЈ са којом се ушло у рат била је Пета земаљска конференција. У резолуцији ове конференције, која је одржана октобра 1940, не помињу се изричито федералне јединице које би требало да творе југословенску федерацију. Али се, као по себи разумљиви саставни делови Југославије, наводе поједине покрајине. То су Хрватска, Словенија, Србија, Македонија, Црна Гора, Метохија и Косово и Војводина. И на овом партијском скупу Србија је сведена на „ужу Србију“.

Држава српског народа сводила се на територију данашње „уже Србије“ и приликом утврђивања подручја партијских организација. Рад покрајинских комитета успостављен је у оквирима покрајинске организације која је развијала делатност на својој територији (Метохија и Косово, Војводина, Црна Гора, Босна и Херцеговина) чиме је покрајинска организација КПЈ за Србију сведена на територију данашње „уже Србије“. То показују и оснивања националне комунистичке партије Хрватске и Словеније, што речито говори о трајно присутним предрасудама не само према српској буржоазији већ и према српском пролетаријату, па и целом српском народу.

Брозова мегаломанска идеја стварања Балканске федерације

Коначно, поред војвођанске покрајинске и косовско-метохијске организације, из састава покрајинске организације Србије издвојен је Новопазарски Санџак и припојен црногорској партијској организацији, о чему сведочи Титово казивање децембра 1940. да је „Покрајинска конференција Партије за Црну Гору, Метохију, Косово, Санџак и Боку Которску показала… да је то једна од најјачих организација КПЈ“. Тиме је покрајинска организација КПЈ за Србију практично сведена на подручје прекумановске Србије.

Овакво утврђивање подручја покрајинских партијских организација не би, наравно, изазивало велико подозрење да није касније било узор за одређење граница појединих федералних јединица. Чак би се могло рећи, …да се тзв. авнојевско федерализовање Југославије и разграничење федералних јединица, које је извршено током рата, углавном поклапало са територијалним разграничењем подручних организација КПЈ са којим је ова Партија ушла у рат. Невоља је, међутим, у томе што су за Словенију и Хрватску створене националне комунистичке партије, уз намеру да се то учини и за Македонију, док су за преостали део Југославије предвиђене покрајинске партијске организације које нису биле устројене према начелу националне хомогености, У првом случају настојало се да се изврши етничко разграничење, док се у другом случају то једноставно није хтело, иако се морало знати да ће тиме поједини народи, а пре свега српски народ, бити доведени у неравноправан положај у односу на друге народе — словеначки, хрватски и македонски.

Реална ситуација у Југославији 1943.године

На жалост, КПЈ између два рата никада није хтела да српско национално питање постави на исти начин на који је поставила словеначко, хрватско или македонско национално питање. Зато се и могло догодити да покрајинска организација КПЈ за Србију уђе у рат са подручјем које је обухватало само тзв. прекумановску Србију (уз додатак Царибродског и Босиљградског среза), дакле Србију без Војводине, без Косова и Метохије и без већег дела Санџака. А то је заправо био и пресудан разлог који је највише руководство КПЈ за време рата навео да тзв. авнојевску Србију сведе на прекумановску Србију уз додатак два негдашња бугарска среза. Авнојевска Србија била је, дакле, чак мања од данашње „уже Србије“. Тек по окончању рата авнојевској Србији припојен је већи део Санџака, а Војводина и Косово и Метохија су одлуком својих самоконституисаних органа ушли у састав СР Србије, што наводи на помисао да су могли ући и у састав неке друге републике или државе. Изгледа да је чак и таква Србија, са две покрајине које је само она имала, изазивала велико неспокојство међу прекаљеним кадровима старога коминтерновског кова. Зато су приликом доношења Устава из 1974, који је поглавито писан на Брионима, и потоњег Устава СР Србије, највећу пажњу посветили потпуном изједначавању покрајина са републикама, чиме је брионска Србија највећма сведена на „ужу Србију“. Тако је једна стара коминтерновска замисао о свођењу Србије на „праву“ меру још једном практично остварена.

Они су су Србију свели на „праву“ меру

Петровград.орг преузео са националних сајтова

Поделите: