УСПЕШНА ПРОМОЦИЈА БРЕНДА – 6. ФЕСТИВАЛ КОБАСИЦЕ И ДОМАЋЕ РАКИЈЕ У БЕЛОМ БЛАТУ

УСПЕШНА ПРОМОЦИЈА БРЕНДА – 6. ФЕСТИВАЛ КОБАСИЦЕ И ДОМАЋЕ РАКИЈЕ У БЕЛОМ БЛАТУ

Бело Блато етно-село на ободу чувене туристичке дестинације, северног дела Србије, Царске баре у Банату, надомак Зрењанина, минулог викенда, било је по шести пут престоница добре кобасице и добре ракије. Од раних јутарњих часова сви путеви су водили у Бело Блато створивши гужву на прилазу овом насељу.

 

 

Чланови Удружења кувара аматера, неговатеља старих обичаја и заштитника животне средине из Белог Блата су у сарадњи са Саветом Месне заједницом, Туристичком организацијом града Зрењанина и локалном самоуправом, свим заинтересованим грађанима и гостима приредили и ове године богат целодневни програм.

 

 

Група ентузијаста је пре шест година, у склопу политике неговања старих обичаја и заштите животне средине, одлучила да покаже како се и у Банату организују добри свињокољи. Њихова идеја данас је бренд овог дела Баната а фестивал кобасица и домаће ракије посећује сваке године све више људи.

 

 

Шесто окупљање показало је да је манифестација учврстила позицију места и зрењанинске регије на туристичкој мапи Србије упркос јакој конкуренцији других средина. Љубитељи доброг залогаја од раних јутарњих сати могли су да пробају печене кобасице, чварке, џигерице, сланину, кисели купус, домаћи хлеб… Фестивал је ове године обогаћен културно-уметничким садржајима, а „тамбурашке банде“ биле су задужене за расположење посетилаца.

 

 

Манифестацију је свечано отворио градоначелник Града Зрењанина Чедомир Јањић, а присутне је поздравио и захвалио се на великом одзиву Мирослав Маркуш председник Савета Месне заједнице Бело Блато.  Иштван Пожар, организатор кобасицијаде, Локално удружење аматера кулинара, неговалаца старих обичаја и заштитника животне средине из Белог Блата био је званично домаћин скупа.

 

 

Манифестација већ увелико постала традиција и нешто по чему се Бело Блато препознаје. Циљ манифестације је промовисање руралног туризма и гастрономског потенцијала које село и околина нуди. А понуда је и ове године била веома добра а цене приступачне.

 

 

Међу такмичарима је било екипа из иностранства па је и ове године такмичење попримило међународни карактер. Домаћи мајстори-месари су били бољи по мишљењу непристрасног жирија. Свима је циљ био исти: направити најбоље кобасице.

 

 

Атмосфера је била домаћинска, а на сваком кораку су се могли пробати и купити разни зимски специјалитети од меса: кобасице, чварци, сланине, шунке, свињски и овчији паприкаш, домаћи колачи и наравно домаће вино и ракија.

 

 

Екипе суи мале задатак да од добијених пет килограма меса, жирију предају 30 центиметара печене и исто толико свеже кобасице. Шампиони су се окитили пехарима и дипломама, али општи је утисак да су овде сви присутни били победници.

 

 

Није важно ко је започео ову манифестацију, кад ће престићи већ устаљену, сличну манифестацију у Турији и ко побеђује на њој већ је важно да бренд живи и да ће нас угостити са истим жаром и следеће године.

 

Петровград.орг

Поделите:
ВОЈВОЂАНСКИ  ШАХОВСКИ ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ  2018. И ШК „ПЕТРОВГРАД“

ВОЈВОЂАНСКИ ШАХОВСКИ ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ 2018. И ШК „ПЕТРОВГРАД“

На 26. Војвођанском шаховском фестивалу младих, одржаном у Новом Саду од 25. – 30. 12. 2018. године  наступило је  петоро деце из шаховског клуба „Петровград“: Дарија Попов,  Арон  Рац,   Давид Пош, Никола Литричин  и Бранислав Паркајић.

 

 

Сви такмичари ШК „Петровград“ остварили су добре резултате , јер су се сви пласирали на Првенство Србије, а најбољи резултат остварио је Бранислав Паркајић који је, на брзопотезном  турниру, убедљиво  победио  у конкуренцији  дечака узраста до 18 година.

 

 

 

На турниру у редовном шаху, после неколико дана борбе Бранислав Паркајић освојио је 2. место у групи до 14 година, иза Лава Пајчина (ДШК “ Капабланка“- Нови Сад), и овим резултатом је потврдио мишљење многих шахиста да је тренутно, један од најбољих шахиста тог узраста у Војводини, а и у Србији.

 

 

Надамо се да ће Паркајићевим корацима кренути и друга деца  и на тај начин допринети препороду зрењанинског шаховског миљеа који је, без обзира на присуство наших клубова у Првој и Другој лиги веома суморно.

 

 

У прилог томе говори чињеница да у општини Зрењанин само два клуба имају шаховску школу за почетнике: ШК „Арадац“ из Арадца и ШК „Петровград“  из Зрењанина. Улагање у шах је тако минимално да ће за десетак година бити угашени многи клубови.

Сви који желе да похађају школу шаха шаховског клуба „Петровград“ могу да се јаве на телефон: 062/240-517.

 

Председник шаховског клуба „Петровград“, Зоран Јаћимовић

Поделите:
ДР МИЛОШ КОВИЋ: О АНТИФАШИЗМУ И АНТИКОМУНИЗМУ

ДР МИЛОШ КОВИЋ: О АНТИФАШИЗМУ И АНТИКОМУНИЗМУ

Срби су поверовали у монопол партизана на антифашизам. Тако је, с падом европског комунизма, девалвиран и антифашизам. Потом су дошли антикомунисти, за које је све што је у било каквој вези са комунистима и партизанима било и остало неприхватљиво. Одрекли смо се тог дела своје историје баш као што смо, захваљујући антикомунизму и љубави према некомунистичком, капиталистичком Западу, раскрчмили и за шаку долара му продали успешна „комунистичка“ предузећа, растурили ЈНА и службе безбедности. Зато сада имамо проблем са историјском и националном свешћу, колонизовану културу, пропалу привреду…

 

 

Ово су, по речима историчара др Милоша Ковића, ванредног професора Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, главни узроци због којих је српски народ доспео у ситуацију да се његова неспорна борба против фашизма у Другом светском рату омаловажава и ниподаштава. Као стручњак који је истраживао конфликте и кризе у Србији и региону током 19. и 20. века и историју политичких идеја и институција на Балкану током та два века, Ковић, такође, наглашава:

Антифашизам је неодвојив од српског националног идентитета. Његов темељ је био сукоб са аустроугарским прозелитизмом и империјализмом од 1914. до 1918. године, а у Србији и Црној Гори српски национализам је 1941. ушао у чеони сукоб са нацизмом и фашизмом.

 

 

Зашто се, онда, борба против фашизма поистовећује са комунизмом?

Зато што је комунизам у нашој земљи деценијама присвајао антифашизам. Заборавили смо да је једна од првих жртава фашистичког зла био наш краљ Александар Карађорђевић. Први отпор фашизму пружили су, у ствари, српска црква и официри. Они се нису бојали оних који су пред њима бежали 1918. године.

 

 

Је ли вођа Трећег рајха то знао?

Хитлер је одлично знао да су у Југославији његов главни противник били српски националисти. Свако озбиљније проучавање партизанског покрета, нарочито западно од Дрине, показаће у њему изразито српску, патриотску, епску, гусларску боју. Поистовећивање антифашизма са комунизмом подједнако је неисторијско као и данашње поистовећивање фашизма са комунизмом, у оквиру теорија о тоталитаризму.

 

 

Формалне сличности су, ипак, неспорне.

Да, али фашизам и нацизам непосредно израстају из европског агресивног, ратничког колонијализма, чија је неодвојива компонента био расизам, као теоријско оправдање белих Европљана за систематско уништавање целих људских популација у Америци, Африци и Азији. То зло, старо вековима, од 1939. се окренуло против самих Европљана – Пољака, Срба, Руса и наравно Јевреја.

 

 

Срби су, како кажете, један од народа који је највише страдао од фашистичког зла. Зашто је баш тај, српски народ престао да слави 7. јул – Дан устанка народа Србије, који се до 2001. године обележавао као државни празник?

За Дан устанка изабран је датум међусобног разрачунавања Срба, које се догодило „на црвено слово“, на Ивањдан. Тиме није наглашен отпор страном окупатору, него „класни рат“, револуција, унутарсрпски сукоб. Није узет 27. март 1941, када су Срби, предвођени официрима и црквом, били уједињени у отпору фашизму, одбијајући пружену Хитлерову руку, спремни да за тај отпор плате највишу цену. Уз Русе, Јевреје и Пољаке, нема народа који је у Другом светском рату толико страдао и дао толико доказа свог антифашизма. Па ипак, нама се данас пребројавају антифашистичка крвна зрнца и чак нас оптужују за фашизам.

 

 

Те оптужбе нам стижу у време када смо сведоци јачања фашистичких идеја у Европи, или је на делу само јачање екстремне деснице?

Реторика популиста често је одбојна и примитивна. Популисти, међутим, нису прави потомци фашиста, него они који, вођени уверењем у сопствену културну супериорност и историјску изабраност, воде освајачке походе широм света, против суверених земаља. Хитлерове амбиције су биле европске, НАТО либерали хоће да владају светом. Гебелсова пропаганда била је смешна у поређењу са културном хегемонијом англосаксонских медија над целим светом.

 

 

Има ли смисла да се те две пропаганде уопште упоређују?

Не заборавимо да се и Хитлер клео у уједињену Европу, у модерност и супериорност немачке и европске културе. У „Мајн кампфу“ се може видети колико се он дивио колонизаторском, расистичком искуству Американаца и Енглеза на Дивљем западу и у Индији.

 

 

Чини се, ипак, да се антифашизам увек везује уз левицу.

СССР и Црвена армија поразили су, уз помоћ Англоамериканаца, Трећи рајх и његове савезнике. После напада Немачке на СССР, комунисти широм Европе чинили су најборбенији део покрета отпора. Ипак, одлучни борци против фашизма долазили су и са деснице. Не заборавимо да је Черчил водио британске конзервативце. Рузвелта и Трумана не можемо звати левичарима. Унутар цркава, нарочито православне и англиканске, такође је постојао снажан отпор фашизму.

 

 

Где су данас европска и светска левица?

Латинска Америка је њено главно упориште. Тамо су, у отпору америчким капиталистима и расистима, спојене идеје социјалне и националне еманципације и правде. Њих заступају Хосе Мухика и Ево Моралес, и некада покојни Уго Чавес. Енглези су архиепископа Кипра Макариоса називали медитеранским Кастром, јер је водио тамошњи, антиколонијални покрет отпора и изјашњавао се као левичар.

 

 

Но, Макаријус је касније све појаснио.

Када га је Оријана Фалачи питала о томе, подсетио ју је на то да је хришћанство изворно вера нишчих и прогоњених. Био је то, у ствари, традицијски вид отпора завојевачу, баш као што су код Срба то били патријарси Јован Кантул, Арсеније Трећи Чарнојевић или митрополити из куће Петровић.

 

 

Колико су јаке и, истовремено, важне и прихватљиве идеје левице у Европи и у Србији?

Појмови левице и деснице, настали у Француској револуцији, до данас су променили значење. Тада је левица означавала људе скромног порекла и животног стила, који се боре за права слабијих и за њихову грађанску равноправност. Данас се пребогати припадници отуђених европских пословних и политичких елита, лојални НАТО, ЕУ и САД, без зазора изјашњавају као левичари и као у десничаре упиру прстом у оне који би да преживе, да поврате национални суверенитет и власт над сопственом судбином. Праву левицу у Британији представља Џереми Корбин, а у Француској Жан-Лик Меланшон.

 

Преузето са портала: intermagazin.rs

Поделите:
ИСПРАВНОСТ ВОДЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – ПОТВРЂЕНА АНАЛИЗАМА

ИСПРАВНОСТ ВОДЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – ПОТВРЂЕНА АНАЛИЗАМА

Група Зилио је издала саопштење да су се стекли услови да се преда захтев за добијање употребне дозволе након једномесечног пробног рада постројења за пречишћавање питке воде у Зрењанину и да су анализе показале да су узорци воде задовољавајућег квалитета. Петровград.орг је тако потврдио вест од пре нешто више од месец дана да је проблем пијаће воде у граду на Бегеју успешно решен. Неодговорне политички мотивисане групе и даље шире дезинформације о квалитету воде у Зрењанину.

 

 

Анализе воде на излазу из фабрике воде показују да су сви параметри у складу са уредбом о хигијенској исправности воде и да ниједан параметар не искаче из границе дозвољених, чак да су далеко испод категорисаних вредности. Последњих месец и по дана вршене свакодневне анализе воде од стране лабортаторије ЈКП Водовод и каналазација, лабораторије Група Зилио. Недељно, узорке су узимале и акредитоване лабораторије – зрењанински Завод за јавно здравље, београдски Завод за јавно здравље и лабораторија Анахем, Београд.

 

 

Веома смо задовољни да можемо да констатујемо да су узорци узети од стране акредитованих лаборторија дали позитивне резултате о исправности воде за пиће„, истакли су из Зилија.

 

 

У саопштењу се наводи да ће у току ове недеље поднети захтев за добијање употребне дозволе, односно доставити извршене анализе воде санитарној инспекцији у Зрењанину за добијање санитарне сагласности, а након тога овлашћеном привредном друштву које је завршило технички пријем објекта да припреми захтев Градској Управи за издавање употребне дозволе.

 

 

Вода која се мери на прикључку у градску мрежу у кругу постројења је исправна што доказују све до сада урађене анализе воде, што значи да је постројење спремно, односно да вода одговара свим прописима из Уредбе„, саопштено је још из Зилија.

 

 

Једина веродостојна анализа је када запослено лице из Завода за јавно здравље или акредитоване лабораторије на исправан начин узоркује воду тада анализа може да буде веродостојна. Узимање узорка код куће на славини у пластичну претходно употребљавану боцу је неозбиљна и без сваког даљег коментара“, поручују из Зилија.

 

 

Грађани Зрењанина коначно, после толико година забране, могу да буду задовољни решавањем питања пијаће воде. Тврдње грађанске иницијативе „Заједно за воду“ да је вода неисправна, оценили су као „крајње неодговорne, јер исти који су послали воду на анализу, треба да знају како се узорак узима, а закон јасно даје упутство како се то ради и ко може то да узоркује. Жалосно је што групе и појединци и даље, уместо вођења опозиционе политике, на најгори начин злоупотребљавају у дневно-политичке сврхе, ову тему и на жалост дезинформишу грађане.

 

Преузето: Бета

Поделите:
ДОКУМЕНТ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ ОПТУЖУЈЕ КАРДИНАЛА СТЕПИНЦА

ДОКУМЕНТ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ ОПТУЖУЈЕ КАРДИНАЛА СТЕПИНЦА

Вечерње новости објавиле документ из Архива Војводине који потврђује да је загребачки надбискуп кардинал Алојзије Степинац био упознат са усташким геноцидом током Другог светског рата над Србима, Јеврејима и Ромима. Све указује на то да је у питању део досијеа који је састављао заповедник немачке службе безбедности у тада окупираном Београду, а који је био директно потчињен Гестапоу, каже директор Архива Војводине Небојша Кузмановић.

 

 

Документ је ориганолно писмо које је Степинцу 1942. године послао сведок који се потписао као „католик, хришћанин“, па тек онда као „Хрват“. Документ у Архиву Војводине је, у ствари, управо то сведочанство о усташким зверствима преведено на немачки језик и заведено 8. фебруара 1942. године у документацији челника тадашње немачке обавештајне службе.

 

 

Поменуто писмо је само део досијеа Гестапоа о усташким злочинима почињеним 1941. и 1942. године над Србима и Јеврејима, у логорима у Јасеновцу и Новој Градишки, и у другим подручјима НДХ. Досије је готово у потпуности на немачком језику, на 300 страница исписани су детаљи зверстава поткрепљени са 63 аутентичне и уредно „немачком прецизношћу нумерисане“ фотографије.

 

 

Та документација је деценијама била део личног фонда Славка Одића, носиоца партизанске споменице, а у послератном периоду службеника СУП-а, генералног конзула у Торонту, који се бавио публицистиком са акцентом на делатност обавештајних служби. Две године после Одићеве смрти, Р. З, из Сремске Каменице код Новог Сада, понудио је тај досије Архиву Војводине и примопредаја је извршена 17. октобра 2008, а затим је 11 година, све донедавно, документација чамила у архивском депоу.

 

 

Римокатоличка црква у Хрватској се никада до сада није одрекла нити осудила злочине својих сотонских фратара и часних сестара. Шта је за то време радио њима надлежни кардинал Степинац, није знао за злочине? Римокатоличка црква у Хрвата починиоце истих никада није екскомуницирала и прогласила злочинцима. Да ли је то урадила Света столица у Риму? Захваљујући делатности Јосипа Броза Тита ни она није то урадила. Овај као и многи документи су скривани од стране појединаца српске националности, јер да су пали у руке Хрватима они би били уништени. Званично у име приче о братству и јединству прикриван је један геноцид. НДХ и Анте Павелић је фра сотоне одликовао високим ореденима за почињена зверства.

 

 

Иначе, познато је да су се сви хрватски бискупи индентификовали са НДХ и усташтвом у спровођењу геноцида над Србима. Историја је забележила имена: надбискуп Иван Шарић у Сарајеву, далматински бискуп Квирин Бонефачић, бискуп са Крка Јосип Сребрнић, сењски бискуп Виктор Бурић, фра др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна, дубровачки бискуп Антун Акшамовић и бањалучки жупник др Никола Билогривић, иначе зачасни каноник самог тадашњег папе у Риму.

 

 

Ватикан тврдоглаво остаје у намери да усташког кардинала Степинца прогласи свецем? Папа Јован II. (Војтила) га је 1998. прогласио блаженим. Због чега је то урађено ако не да би се жртве Срба и нехрвата још једном понизиле? Алојзије Степинац је знао за злочине против човечности у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, ћутао је што је доказ да се слагао и самим тим је одговоран за ужасна усташка злодела!

 

 

Петровград.орг

Поделите: