СВЕТИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – ШТА ЗНАЧИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ

СВЕТИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – ШТА ЗНАЧИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ

Време у којем ћемо се родити и прилике у којима ћемо живети не зависе од нас. Но, ако схватимо да ми, људи треба да будемо сарадници или помоћници Божији, како у делу свог живота и спасења, тако и у делу живота и спасења ближњих, онда ће свако време, па и оно најтеже, постати могуће за спасење. Христос нас, уосталом, упућује: „Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Само у тој светлости можемо сагледати, и ми и други, циљ којем треба ићи и пут којим се тај циљ може достићи. За нас хришћане се све то слива у једно — у богочовечанску личност Христову: Христос је наша светлост, наш циљ и наш пут.

***

Будућност српског народа — не само на Косову и Метохији него и свуда где се налази — зависиће од тога да ли се он одрећи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђељско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно прави Син човечји.

Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији; одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи.

Из интервјуа „Православљу“, 15. децембар 1990.

Приволети се Царству Небеском

Зли људи су говорили за Сина Божијег да не зна шта говори, да је ђаво у њему итд. Шта онда можемо очекивати ми људи грешни да се говори о нама? Приволети се Царству небеском шта би могло друго значити него усвојити еванђељски циљ живота и његово остварење еванђељским путем и средствима? Како би то могло да значи позивање на освету, распиривање мржње, нетрпељивости, нечовечности? Приписивано ми је да сам поред других, разбијач јединства Југославије ради остварења велике Србије. А ја и данас кажем: кад би оснивање наше независне државе и њено одржавање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето, то за мене значи Косовски завет опредељења за Царство небеско.

Из интервјуа за „Политику“ 1. и 2. новембар 1991.

У дубини народне душе је права љубав према другом човеку

У првом светском рату, за време пробоја Солунског фронта, био је рањен један прост човек, сељак, кога упуте у болницу. Предају му једног бугарског заробљеника да га спроведе до Команде у Солуну. Од дугог хода, и глади, Бугарин онемоћа, а муче га и мисли хоће ли остати жив и видети своје. Српски војник, мада рањен, сиђе с коња и помогне Бугарину да се попне у седло, узме вођице и тако пође даље. Кад је видео зачуђеност српског генерала, војник рече: „Ја сам рањеник, а он заробљеник, ту више нема непријатељства; обојица смо без оружја и само смо људи. Он је занемогао и морам да му помогнем.“

То је оно што нас је као народ одржало, не само биолошки. У дубини народне душе није само витештво или отменост, већ нешто друго: права љубав према човеку.

Из интервјуа „Победи“ 10. јануар 1992.

Јединство српског народа

То јединство почива на Еванђелској науци. Примивши хришћанство из Цариграда, односно од свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика, и наш народ је дошао до свог писма, тако да је и он могао да остави трага о себи и о своме животу. Народ који нема писма још је у праисторији, јер о њему пишу само други. Оплеменивши хришћанством своје природне способности, дошао је у могућност да се покаже и у градитељству, сликарству, књижевности и да општој ризници напретка и културе човечанства даде свој допринос. Но више и важније од тога је то што је наш народ, оплеменивиши Еванђељем своју душу, био и остао народ Божји, онако како је кроз векове учен од својих мајки још у колевци, као што је Јевросима мајка учила свога сина Марка Краљевића: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубти главу, него своју огрешити душу.“

А на Косову је исто речено: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Није Свети Кнез Лазар био против живота на земљи, против царства земаљског, јер људи нису само душе, него и тела. Али ако већ треба да се једно губи, боље је изгубти царство земаљско, него оно Небеско. Боље је изгубити живот, него изгубти душу. То је оно што је дубоко усађено у нашем народу, што је остало и до дана данашњег.

Из „Американског Србобрана“ 1993.

Преузето са сајта Стање Ствари

Поделите:
НОВОГОДИШЊЕ ЧАРОЛИЈЕ ДЕО ТУРИСТИЧКЕ ПОНУДЕ ГРАДА

НОВОГОДИШЊЕ ЧАРОЛИЈЕ ДЕО ТУРИСТИЧКЕ ПОНУДЕ ГРАДА

Град Зрењанин, Туристичка организација града Зрењанина и Културни центар Зрењанина организују, на Тргу слободе “Новогодишњу чаролију”. Богат културно-уметнички програм поводом новогодишњих и божићних празника, која ће трајати од 23. децембра 2019.г. до 15. јануара 2020.година.

Новогодишње украшавање центра града је завршено, прелепе невогодишње јелке које већ годинама красе трг су и ове године на свом месту а монтажа клизалишта и карусела употпуњује овај јавни простор.

Почетак рада клизалишта се очекује ускоро и биће на располагању љубитељима клизања све до 31. јануара, свакодневно од 10-22 часа, по цени термина од 100 динара, уз бесплатно изнајмљивање клизаљки. У термину од 18 до 19.30 часова биће организована школа клизања.

Од понедељка, 23. децембра до Бадње вечери уочи православног Божића, 6. јануара, свакодневно ће на бини од 17 до 18 часова бити организован дечји програм, а од 20 до 21 час вечерњи програм. Наступаће дечји и градски хорови и солисти, културно-уметничка друштва, локални музичари, биће одржане представе за децу.

Посебни програми се, као и до сада, припремају како за дочек Нове године, 31. децембара, тако и за дочек Нове године по јулијанском календару, 13. јануара.

На Тргу сободе су свакодневно отворене и дрвене кућице с понудом производа из домаће радиности, а пригодна новогодишња понуда наћи ће се и на 30 дрвених тезги.

Грађани и туристи који буду ове зиме шетали улицом Краља Александра I Карађорђевића до Трга слободе, биће пријатно изненађени дешавањима у празничном декору који их обасјава.

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: КАКО ДЕТИТОИЗИРАТИ ИСТОРИЈСКУ НАУКУ У СРБИЈИ

ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: КАКО ДЕТИТОИЗИРАТИ ИСТОРИЈСКУ НАУКУ У СРБИЈИ

Титови партизани се у току читавог Другог светског рата нису ни борили против страног окупатора, већ само против Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића, теза је коју заступа у својим истраживањима проф. др Владислав Б. Сотировић, предавач на Универзитету примењених друштвених наука у Вилњусу. Научник отворено и јасно устаје против идеолошко-титоистичке конструкције у историјској науци која и даље има примат у српској историографији.

Србија и Београд су и ове године 20. октобра традиционално прославили „Дан ослобођења“ главног града Србије. У доњем тексту бих се укратко осврнуо на суштински карактер Другог светског рата на релацији Брозови партизани (НОП)-Дражини четници (ЈВуО) у циљу конструктивног доприноса схватању „Дан ослобођења“ у политичко-историјском контексту.

Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу.

Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима.

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком преуређењу Југославије на пре свега анти-српским и анти-србијанским основама (нпр. стварањем Велике Хрватске са једне стране и Србије Бизмарк-Брозовог пашалука са друге, итд.).

У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића (1893–1946. г.). Оваква тактичка стратегија комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-политички циљ комуниста у Југославији био преузимање власти у читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин – војном победом над непријатељем.

Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за комунисте и аустроугарског каплара били непријатељи које је требало поразити како би се дошло на власт? Данас је историчарима добро познато да је тај непријатељ био само један – четници Драже Михаиловића и његови патриотски Срби.

Војно-политичко руководство југословенских комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве из Москве, тј. Коминтерне, после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска Црвена Армија (која је од стране југокомуниста намерно и погрешно представљана као руска) доћи на Балкан и Југославију пре западних савезника што би значило и фактичку победу револуционарних комуниста који би се на тај начин домогли власти у послератној Југославији као што је то био случај са источним делом Централне Европе 1945. године. У горњем контексту, југословенским партизанима није одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и догодило у случају Немаца. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на путу до власти и био способан да их порази на њиховом фанатичном путу ка тој власти, а то је био Равногорски покрет или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима, Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико су од њих били нападани. Офанзивну ратну стратегију против партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на добровољно-споразумној бази само против четника.

На читавом простору Југославије у току читавог периода Другог светског рата једини прави борци против страног окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се организационо и војно припремала за коначни обрачун са окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини. Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских) цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора. Наравно, прекодринском Хрвату Јосипу Брозу Титу као и несрпском руководству КПЈ није било нимало стало колико ће Немци стрељати србијанских цивила ради одмазде за војне акције против Вермахта.

Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер, жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој немачко-четничкој колаборацији против партизана, тј. „црвених усташа“. Оваква погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након 1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.

Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних герилских акција четника против немачких снага и објеката у току рата из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки) начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то некомплетне.

На крају бисмо навели и један карактеристичан титоистички пропагандни трик за време рата а то је слање „апела родољуба из Југославије“ у којима се четници Драже Михаиловића оптужују за отворену колаборацију са Немцима, а партизани приказују као једини родољуби и борци за ослобођење читаве земље. Наравно, овакве апеле су писали сами титоисти а потписивали их у име југословенских родољуба. Тако је, нпр., коминтернин радио Слободна Југославија (који се емитовао из Кујбишева) објавио 6. јула 1942. г. наводни позив „патриота Црне Горе, Санџака и Боке Которске“ у коме су равногорце Драже Михаиловића отворено назвали колаборационистима али и јединим покретачима „братоубилачког рата“. Текст овог документа је три дана касније пренела агенција ТАСС а убрзо објавили и неки комунистички листови на западу што је Стаљин наравно само и чекао како би и формално имао повода да призна покрет аустроугарског каплара као једине патриотске војне формације које се боре у Југославији за ослобођење од окупатора.  Тај покрет и јесте био патриотски али хрватски и пре свега антисрпски а поготово антисрбијански.

Данас у Србији, што се тиче југословенске повеснице у Другом светском рату, није главно повесно-политичко питање проблем рехабилитације ђенерала Милана Недића и Драгољуба Драже Михаиловића. Главно, пре свега научно-морално питање јесте детитоизација Србије и правно-формално проглашење Брозових партизана и КПЈ за највеће и најдоследније колаборационисте са фашистичким окупаторима Југославије, за директне сараднике са усташким режимом поглавника Анте Павелића као и за окупаторе Србије у јесен 1944. године.

Преузето са сајта Стање Ствари

Поделите:
ИНФЕКЦИЈЕ ДИСАЈНИХ ПУТЕВА

ИНФЕКЦИЈЕ ДИСАЈНИХ ПУТЕВА

Инфекције дисајних путева спадају у најчешћа инфективна стања у која можемо доћи, ми и чланови наше породице. Карактеристичне су по томе што се веома брзо шире. Уколико је реч о вирусним инфекцијама, попут кијавице и грипа, од момента инфицирања до испољавања првих симптома понекад прође свега пар сати. Ево како препознати симптоме инфекције дисајних путева, заштитити се и остати здрав током јесењих месеци који стижу.

Када дисајни путеви највише страдају?

При томе, инфекције су чешће у хладније дане и у дане наглих временских промена, услед расхлађивања организма и дужег боравка у затвореним просторијама. Њихова нагла експанзија почиње са првим хладнијим јесењим данима и траје током читаве јесени и зиме.

Инфекције горњих дисајних путева подразумевају упалу слузокоже носа, ждрела, синуса и гласница, док у инфекције доњих дисајних путева спадају упала бронхија и плућног ткива. Веома често, упала горњих дисајних путева лако се прошири и на дисајне путеве у целини. Зато је важно да од самог почетка инфекције применимо одговарајуће методе лечења.

Вирусна инфекција слузокоже носа и ждрела

Кијавица или назеб је инфекција која је најчешћа. Настаје нагло, а њени први симптоми су осећај сувоће и бола у ждрелу. За пар сати развија се оток слузнице, што се испољава запушеним носом, кијањем, а касније и појавом секрета који је у почетку воденаст и бистар. За два дана тегобе постају интензивније, јавља се промуклост и сув кашаљ, а секрет из носа је обилнији и гушћи. Ова инфекција најчешће није праћена слабошћу и повишеном  телесном температуром и престаје након 7 дана.

У поступку лечења, обично је довољан само одмор, унос топлих напитака, чајева са лимуном и лимунаде, а од лекова мале дозе аспирина и сируп против кашља. Употреба капи и спреја за нос препоручује се тек када секрет постане гушћи. Примена антибиотика обично није неопходна.

Упала синусних шупљина

Уколико се јаве компликације, као последице секундарне бактеријске инфекције, може доћи до упале синусних шупљина. Ова упала се испољава појавом густог, замућеног секрета, главобољом, лаком повишеном температуром, отежаним дисањем кроз нос. У оваквим случајевима неопходни су антибиотици. Лекари препоручују и инхалирање на топлој пари. Најблаготворније дејство има инхалирање босиљком.

Упала ждрела може бити вирусног или бактеријског порекла. Код одраслих људи не мора бити присутно црвенило и отоко слузокоже, поготово код пушача, код којих су слузнице знатно измењене. Код деце је лакше уочити промене. Јавља се изразито црвенило ждрела, провидан секрет, оток слузокоже, повишена телесна температура и често оток вратних лимфних жлезда.

Ангина

Ангина је најчешћа бактеријска инфекција, изазвана стрептококом групе Б. Болест се манифестује гушобољом, повишеном телесном температуром, слабошћу и малаксалошћу, црвенилом и отоком крајника и појавом гнојних чепића на њима.

Лечење се врши пеницилином, уколико не постоји алергија на лек. Препоручују се испирање грла раствором тропроцентног хидрогена (1 кашика на 2 дл воде), топли напици, аспирин или други лекови за снижавање телесне температуре.

Инфекција гласних жица

Такође врло честа инфекција, чији су симптоми промуклост, отежано гутање, суви кашаљ. Осим употребе лекова, препоручује се штедња гласа, инхалирање на топлој пари, умерено топли напици, а пушење и газирани напици су забрањени.

Најбоља превентива против дисајних инфекција

У циљу превенције препоручују се дужи боравци на чистом ваздуху, избегавање загушљивих, мрачних и влажних просторија. Јесен не мора да значи престанак боравку на отвореном, поготово са својом децом. Такође, препоручено је и што чешће проветравање соба у стану или кући, адекватно облачење, исхрана богата витаминима (свежим воћем и поврћем) и избегавање колективних окупљања у време епидемија.

Преузето са здравствених портала који се уже баве овим темама

Поделите:
ПУКОВСКА ЗАСТАВА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

ПУКОВСКА ЗАСТАВА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату овај војни судар Давида и Голијата на Балкану је имао и низ догађаји из тог рата који су до данас остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени. Такав један случај је везан за број сачуваних пуковских застава победничке српске војске.

Велики рат и голгота и триумф српске војске

Тачан број пуковских застава српске војске на дан 30. новембар 1911. када их је лично краљ Петар I уручио комадантима пукова био је укупно 51 пуковска застава. Данас се највећи број ових застава, односно 46 налази се у Војном музеју у Београду. Опште је познато да у руке непријатеља није пала ни једна застава. Реплика једне од заставe, која се чува у Бечу, није оригинал.

Међу тајанственим заставама је и чувена пуковска застава „Војске Краљевине Србије“ или застава историјски славног Гвозденог пука, Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије. Једна од четири заставе, које недостају је управо застава најславнијег пука у српској историји, чувеног „Гвозденог пука“, односно другог пешадијског пука „Књаз Михаило”.

Чувена застава на Солунском фронту

Историја казује да од 51 заставе са којима се ратовало од 1912 до 1918 год. застава „Гвозденог пука“ је по неким информацијама била погребни покров на ковчегу краља Петра Првог Карађорђевића и дуго времена је чак трајало уверење да је застава покопана заједно са краљем.

Краљ Петар I Ослободиооц на одру

Истраживачи су анализирали фотографије и снимак сахране краља Петра где се види се да је његов сандук био прекривен краљевском стандартом а не пуковском заставом. Мисли се да је можда у неком моменту ковчег заиста био прекривен и заставом „Гвозденог пука“, што је дало повода за оваква мишљења.

Српски војник са чувеном заставом чувеног пука

Да застава „Гвозденог пука“ није сахрањена са краљем Петром говоре и фотографије са смотре Равногорског покрета и његових  антифашистичких јединица 1944. године у селу Ба. На тим фотографијама се види ратна пуковска застава из Првог светског рата. Поставља се питање са која?

Бољи познаваоци тврде да бригаде Првог равногорског корпуса ЈВуО носиле заставу управо Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”  првог позива Моравске дивизије на смотри током светосавског конкреса у селу Ба 1944. године.

Ђенерал Михаиловић поздравља пуковску заставу српске војске селу Ба 1944.

На овој застави је био иконопис Светог Андреја Првозваног, кога је Карађорђе узео за свог заштитника у спомен на 30. 11./13. 12. 1806. године, када је ослобођена Београдска варош, на једној страни. На другој страни заставе, у средини, у кругу је државни грб с двоглавим белим орлом. С обе стране, изнад свеца и грба, стоји ћирилични натпис: „За Краља и Отачаство“.

Испод кругова на обе стране, у благом луку на белом делу платна, је стојао ћирилични натпис: „С вером у Бога“. Уз заставује ишла и лента која је на једном крају имала монограм Краља Петра Првог уоквирен у ловоров и храстов венац, а на другој страни ленте био је ћирилицом исписан назив пука.

Петровград.орг

Поделите: