ВАВЕДЕЊСКИ И РАФАИЛОВСКИ ДЕО БАНАТА И ХИЛАНДАР

ВАВЕДЕЊСКИ И РАФАИЛОВСКИ ДЕО БАНАТА И ХИЛАНДАР

Српска Православна Црква данас слави Ваведење Пресвете Богородице, један од највећих празника посвећених Богомајци. Тај празник, обележен црвеним словом у богослужбеном календару СПЦ као заповедни празник, слави се као успомена на дан када је Богородица, у пратњи својих родитеља Јоакима и Ане, први пут уведена у храм Божји.

 

 

Чином Ваведења Маријиног, каже јеванђелско предање, свети родитељи испунили су завет да ће пород, којег дуго нису имали, „предати Богу на службу“. „Напред су ишле девице, са запаљеним свећама, а за њима пресвета Дева, украшена царским благољепним хаљинама, како приличи кћери царевој и невести Божјој“, казује у „Прологу“ владика Николај Велимировић.

 

 

Слава манастира Хиландар

 

 

Ваведење је слава манастира Хиландар на Светој Гори, па ће братсво српске царске лавре прославити празник своје заштитнице и заштитнице читавог Атоса. Према предању, Богородица је једина жена која је ступила на тло Свете Горе на свом мисионарском путовању по повратку из Свете Земље.

 

 

На православним иконама посвећеним овом празнику слика се Богородица у пратњи девојака са упаљеним воштаницама, а једна од најлепших представа је славска икона манастира Хиландар. На славским иконама Ваведња слика се такође и сцена из јерусалимског храма, у којој трогодишњу Марију и њене родитеље прима првосвештеник Захарија, отац Јована Претече.

 

 

Слава најстаријег дела Зрењанина – Граднулице

 

 

До 18. века Граднулица је била самостално село, предграђе Бечкерека, каснијег Петровграда и Зрењанина. Основана је још у Средњем веку на обалама Бегеја и већину становништва, како и сам назив каже, су  чинили недвосмислено Срби.

 

 

Истраживачи верују да реч Граднулица долази од две речи, прва је градна од српске речи за утврђено место а друга реч је улица. Друга етимологија долази од српске речи „греда“, оцедито место изнад реке.  То значи да би реч Граднулица могла значити улица на греди, јер је Граднулица до 18. века била полуоток, окружена реком Бегеј.

 

 

Ваведенска Црква и манастир Дреновац

 

 

Ваведенска црква или Храм ваведења пресвете Богородице, подигнута  је у барокном стилу тек 1777. године. Кажемо тек јер је црквена порта и раније била култно место. Постоји предање о православноме манастиру који се налазио на месту данашње Ваведенске цркве по коме се и улица поред храма зове Манастирска. Име старог православног манастира је било Дреновац. Неки истраживачи сматрају да је првобитни манастир Дреновац у ствари премештен са локације код данашњег Стајићева (Ушће потока Петре) или Перлеза ( Култно место Водице), одакле је пренета Света трпеза, која је и данас у Ваведењској цркви у Граднулици. Овде се чува и копија чувене чудотворне бездинске Богородичине иконе, која је на богородичином престолу у броду Ваведењске цркве.

 

 

Заштитник града на Бегеју је Преподобни Рафаило Банатски, мисионар из манастира Хиландар, са Свете горе. Његов гроб налази се у капели поред Цркве, и место је ходочашћа многих православних верника. Ово место, где се налази Ваведенска Црква, било је, и даље јесте историјско средиште Граднулице. Поред Цркве је било прво граднуличко српско православно гробље у порти граднуличке цркве. Светом Рафаилу Банатском је над гробом поред Ваведењске цркве подигнута касније мала капела. Још старије предање памти да је „у доба силног српског цара Стефана (мисли се на деспота Стефана Лазаревића) ишла литија око овог храста на празник Духова и резао се колач“.

 

 

На месту Ваведенске Цркве је вероватно постојала православна црква и у средњем веку, за коју се поуздано зна да је постојала још у доба турске власти, јер је затечена по ослобођењу од Турака крајем 18. века. Вероватно се радило о средњовековном култном месту, о чему сведоче заштићени остаци бреста у порти Цркве, где је извирала „водица“, приписана Св. Рафаилу, након чије смрти је потекла и имала лековита својства, о чему сведоче вотивни дарови исцељених, који се чувају у поменутој капели. Брест је изгорео услед удара грома шездесетих година 20.века, али је његово стабло спасено и оно је касније конзервирано.

 

 

Ваведенска Црква у Орловату

 

 

Цркву Ваведења пресвете Богородице у Орловату селу надомак Зрењаннина пројектовао је Драгиша Брашован, један од највећих српских архитеката после Великог рата. Осликао ју је сам Урош Предић. Урош Предић је библијске ликове сликао по узору на ликове из свог окружења. У претходној Цркви, која је стајала на истом месту, док није подигнута нова 1927. године, свештеник је био Урошев отац Петар. Након његове смрти заменио га је старији син Светозар. Урош је у Цркви одрастао и стекао прве представе о себи и свету. Зато је и иконостас који је радио у Орловату ненадмашан по мајсторству и ненаметљивој лепоти. У лику Свете Петке насликао је своју мајку.

 

 

Из свега наведеног произилази јака култна веза овог дела Баната који је по свему судећи у једном тренутку био метох манастира Хиландара са овим великим центром српске православне духовности Светом Гором и манастиром Хиландар.

 

Петровград.орг

Поделите:
ИГОР МИЦОВ: ЗАШТО ЗА НАШ ГРАД КАЖЕМО ДА ЈЕ ОСЛОБОЂЕН 1918. ГОДИНЕ

ИГОР МИЦОВ: ЗАШТО ЗА НАШ ГРАД КАЖЕМО ДА ЈЕ ОСЛОБОЂЕН 1918. ГОДИНЕ

На почетку бих поздравио дугогодишњег директора Историјског архива Зрењанинa, историчара, писца једине књиге која говори о формирању првог Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918. године, Милана Ђуканова. Колега Иванов вам је испричао какав је био положај српског, словенских и осталих мањинских народа у Угарској и Војводини а ја ћу вам испричати какав је био положај народа у нашем граду који се тада звао Велики Бечкерек.

 

 

Предисторија борбе за равноправност

 

 

Да би смо боље схватили, шта се то овде у граду догађало, морамо се вратити у 1831. годину. На Скупштини земаљских сталежа Торонталске жупаније 10.10. те 1831. године, донета је одлука, да званични језик администрације, више неће бити као до тада, латински и немачки, већ да ће бити мађарски. Све се од тада морало водити на мађарском језику. Мађарски језик је постао језик судства, језик школства, језик црквени. Дакле и црквене књиге су се морале водити на мађарском језику, без обзира да ли су припадали Првославној Цркви или некој другој, морали су водити све на мађарском и свештеници су морали знати мађарски, без обзира којој Цркви су припадали. Потом 1846.године у нашем граду је основана гимназија, али не грађанска, како је било замишљено од оснивача, добротвора и приложника средстава свих националности, већ пијеристичка, дакле римокатоличка. Рецимо и то да су Срби су у то време чинили чак 70% становништва на овим просторима. Рецимо, велико добротворно завештање је оставио Петар Адамовић, овдашњи трговац. У школи се вршила, како је то објаснио колега Иванов, константна мађаризација. Ево, рецимо, већ те 1846. године, кад су уписани први ђаци, имамо сачуване спискове. На њима видимо верски састав, 40 ученика римокатоличке вероисповести, 23 ученика прасвославне, 1 ученик протестантске и 4 ученика јеврејске вероисповести. Када сада погледамо национални састав на списку, пише, да су свих шездесет осам ученика мађарске националности. Џабе су слали апеле тадашњи бечкеречки Срби за равноправност у гимназији. Џабе су апеловали патријарх Рајачић, паријарх Маширевић.

 

 

Ситуација се још погоршала укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната 1860. године. То је време, када рецимо Коста Пупин из Идвора, своме сину касније чувеном Михаилу Пупину каже: Ти сине нећеш  бити граничар као ми, јер цар је издао граничаре“. То је било време, кад су Срби, до тада лојални цару у својим главама преломили и увидели да Хабзбуршка монархија не заступа њихове интересе и самим тим у будућности она неће бити њихова отаџбина. Као што је колега и нагласио, ситуација се драстично погоршала стварањем Аустро-угарске 1867. године а нарочито за оне народе који су били у саставу Угарске а наш град је био у саставу Угарске. Већ 1869. године српски политички првак Светозар Милетић оснива Српску народну слободоумну странку и доноси чувени Бечкеречки програм, чија је основа била само један захтев – равноправност осталим немађарским народима у Угарској. Зато су тај програм пригрлили као свој и Словаци и Румуни. За равноправност апелује и Александар Сандић први уз Вука Стефановића Караџића, великог реформатора српског језика. Светозар Милетић 1872. изричито тражи на сабору у Пешти, да се гимназија у Бечкереку врати граду. Чак је Угарски сабор био вољан да то учини али који одговор стиже од жупана Торонталске жупаније и директора пијаристе? Они кажу: „Ако би српски језик био равноправан у гимназији, то би био огроман ударац за мађарску државну политику у овим крајевима.“

 

 

Као што је колега и нагласио, нису били угрожени само Срби. Још су угроженији били остали народи у овом граду. Локални лист „Торонтал“, који је излазио на мађарском језику, се хвали, да је у току 1904. године 1874 презимена у граду, која нису то била, сада преведена у мађарска, највише јеврејских. Ако погледамо, статистички, национални састав, наш град је крајем 19. века имао око 22.000 становника и Срби више нису имали апсолутну већину, сад су имали релативну већину. Други по бројности иза Срба били су Немци са неких 7800 душа. Мађара је било отприлике 5100. Двадесет година касније, пред Велики рат 1910., Немци падају на 6800 а мађари расту на 9100 душа. Случај Јевреја је још драстичнији, јер су се они водили као вера и било их је око 1200 у нашем граду крајем 19. века али су сви по националности уписани као Мађари и нису били вођени другачије. Ситуација се драстично погоршала, када је уведен мађарски језик и у црквене Вероисповедне школе. Тада су се скупили из града и околине Срби, Словаци и Румуни на велики народни збор 1905. године са чак 400 присутних у Великом Бечкереку. Румуне је предводио Викентије Петровић свештеник из Торка а Словаке Александар Јарош из Арадца. Међутим, ти апели жупану нису имали никаквог ефекта.

 

 

Велеиздајничкa фарса и борба за слободу

 

 

Најзначајнији борац за права српског народа у то доба је био др Емил Гаврила који је основао и први лист на српском језику „Глас“. Он је завршио пијеристичку гимназију у нашем граду. Бавио се адвокатуром, био уредник „Заставе“, сарадник Јаше Томића, бранио Румуне у Трансилванији, који су исто хтели равнправност са Мађарима. Један део живота је провео у Босни,и дао Зборник Босне и Херцеговине, био председник Сокола, издавао први лист Срба у Босни „Српска ријеч“, саставио меморандум о просветном, националном, културном положају Срба у Босни. Срби у Босни су иначе били у најгорем положају од свих Срба у Хабзбуршкој монархији и нису имали право ни да формирају политичке странке. Чак је саставио и неке исламске списе, што значи да је био добар и са муслиманима припадницима данашњег Бошњачког народа. Он је први ухапшен после Сарајевског атентата.

 

 

Други који је ухапшен био је Ђорђе Рашић звани Раша, службеник градске куће у Бечкереку. Он је пензионисан већ са 33 године, зато што је имао превелику љубав према Србији. Он се на дан атентата налази у Загребу код свог брата али у путу је прошао кроу Сарајево и то је био довољан разлог за хапшење. Још 26. јула,  два дана пре објаве рата Србији од стране Аустро-угарске, ухапшени су сви виђенији Срби  у Великом Бечкереку. Навешћу имена неких од њих: најзначајнија личност тог времена др Славко Жупански, он је основао последње новине на српском језику, које су одмах забрањене од стране цензора у освит Великог рата, др Иван Мирков, др Марко Недељковић, др Миша Матић, вођа „Сокола“, учитељ Војин Жупански, свештеник Милутин Мојић, Сава Кле, Светозар Миљуш, Живко Терзин, најимућнији трговац, Живојин Терзин, трговац, Каменко Пиперски, Ђока Мијуцин, Душан Икић, Паја Ристић, Петар Стајић, Иван Комлушки, Милош Стефанов, дакле најимућнији људи међу Србима тога времена су били оптужени за „велеиздају“.

 

 

Исти лист на мађарском језику „Торонтал“ је 27.07.1918. године, дан пре објаве рата објавио је, да се на овом тргу иза нас, који је тада носио назив „Франц Јозеф“, окупила маса са све циганским оркестром, да свира и пева „Марш Принца Еугена“, позива на рат и одмазду. Маса је пошла до  касарне, љубила војнике и клицала рату. И као што знамо следећег дана је Аустро-угарска и објавила рат Србији. Шта је чекало ове наше ухапшене суграђане? Председник тадашње Угарске владе, гроф Тиса, је тражио човечнији третман према овим нашим суграђанима, које су држале војне власти. Заменик торонталске жупаније Агоштон Јанко је тражио да им не суди војска већ да им суде цивили, хвала му на тој интервенцији. Цивилни суд је преузео овај случај а бранио их је један Мађар др Имре Варади, човек рођен у Катарини и одбранио их је, јер је ово био класичан политички процес, фарса. Председник суда Алфелди Еде је био рад да их ослободи али су га прегласала остала двојица судија.

 

 

Одређено је да иду на суђење у Сегедину али су локални листови намерно обелоданили њихова имена, тако да су радње свих ових људи одмах полупане. Нарочито је страдала у данашњој улици Краља Александра радња Живка Терзина. Још више их је иритирало то што је назив фирме био исписан ћириличним писмом. Потом је неко одредио да их спроведу од данашње музичке школе до старе железничке станице пешака. Скупила се ту руља која их је целим путем вређала, претила им, пљувала их, гађала их камењем. Једва су живи стигли на станицу а тамо су их дочекали војници, који су се спремали на фронт и кундацима утерали у вагоне. Војници су их малтретирали, чупали свештеника за браду и слично. Ни у Сегедину суд није могао да их осуди јер ти људи нису били ништа криви. Враћени су у град, неки кући, неки у интернацију одведени као др Емил Гаврила. Што је још страшније, интернирана је и његова супруга Олга. Рат се завршио, град је био ослобођен а др Емил Гаврила је и даље био у интернацији. Неки су морали редовно да се јављају у полицији, као да су криминалци а неки су били послати на фронт, као др Славко Жупански. Човек није желео после свега што му је приређено да ратује за Аустро-угарску, узео је ашов и сам себи расекао руку и скоро до пред крај рата био у војној болници у Дебрецину. Нису само Срби тада хапшени. Један Пољак Станислав Обремски који се 1909. године доселио у наш град и оженио Албином Толвет и он је ухапшен, под оптужбом да је панслависта. Послат је у интернацију са женом која је била бременита и троје деце, која су одрасла у таквим условима.

 

 

Када све ово знамо, питамо се какав је мотив био Срба, из овога града,  да се боре за државу у којој су рођени? Можда је то разлог, што је једна од најмоћнијих држава тога времена у сваком погледу и по броју становника и војно и индустријски, тако слабо пролазила на фронтовима. Људи једноставно нису били мотивисани да се боре за ту државу али издати ту државу у том тренутку значило је смрт. Упркос томе велики број Срба из нашег града је дезертирао из те војске и како се рат ближио крају, тако је број дезертера, тзв. зеленог кадра или логоша, био све већи. У последњој години рата, оваквих дезертера је било око три стотине из нашег града. Најбројнији су били они, који не само да су дезертирали него су се на Источном фронту предавали Русима и потом се пријављивали као добровољци у Српску војску. Тих људи је само из нашег града било две стотине а на Солунском фронту их је било 79 људи. Њихова имена се налазе данас на плочи која се налази на Успенској цркви у Светосавској улици. Нису само Срби били добровољци, било је и припадника других нација. Најпознатији је један Немац из Ечке Игњат Кирхнер, који се борио за Србе као добровољац, против Аустро-угарске. Једно време је био и командант Сремског добровољачког одреда. Он је прешао Србима, одступио преко Албаније, вратио се као победник и умро после Великог рата. Нису се сви Срби борили пушком, неки су се као Тодор Манојловић борили пером. Њега је Велики рат затекао у Фиренци. Он је отишао на Крф где се налазила Српска избегличка влада и ставио се на располагање.Запослио се у министарству културе и тамо уређивао Политикин забавник…

 

 

 

(Део предавања које је поводом јубилеја 100 година ослобођења Великог Бечкерека, (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату одржао аутор професор историје у Барокној сали градске куће)

Поделите:
НОВЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ – ЗАПОШЉАВАЊЕ И НОВИ ПУТЕВИ У БАНАТУ

НОВЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ – ЗАПОШЉАВАЊЕ И НОВИ ПУТЕВИ У БАНАТУ

У индустријској зони “Југоисток” код Зрењанина, отворен је свечано нови производни погон јужнокорејско-америчке компаније “Есекс Јуроп”. Ради се о фабрици за производњу бакарне жице за трансформаторе, моторе и генераторе, вредна 30,4 милиона евра. Вучић је потврдио вест која је објављена пре два дана, да ће врло брзо уследити и градња ауто-пута од Зрењанина до Београда.

 

 

Председник Србије је одржао састанак с руководством компаније “Есекс Јуроп” и обишао погоне. Отварајући погоне, председник Вучић рекао је да долазак јужнокорејских компанија у Србију указује на нову привредну фазу – долазак фабрика са високо технолошким развојем а Кореја постаје азијски и светски економски тигар.

 

 

Фабрику је отворио председник Републике Србије Александар Вучић, заједно са председником Покрајинске владе Игором Мировићем, министром привреде Гораном Кнежевићем, председником “ЛС Групе” Кристофером Куом, градоначелником Зрењанина Чедомиром Јањићем и руководиоцем погона у Зрењанину Сашом Јесићем.

 

 

На месту нове фабрике пре само шест била је ливада, а сада у њој ради 160 људи, са примањима драматично изнад просечних у Србији – 90 хиљада динара у нето износу, а годишњи извоз овог погона ће вредети 132 милиона евра.

 

 

Председник Вучић је потврдио вест која је објављена пре два дана, да ће врло брзо уследити и градња ауто-пута од Зрењанина до Београда. Урађене су прве пројекције пута, Београд – Зрењанин, на око 280 милиона, Зрењанин – Нови Сад је 220 милиона а креће се ускоро са радом.

 

 

Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић је рекао да је ово велики дан за Зрењанин, да отварамо још једну фабрику и да можемо да се похвалимо да је наш град заиста добро место за инвестиције. Захвалио се председнику Вучићу што је од Србије направио добро место за инвестирање, а локалним самоуправама омогућио да се равноправно надмећу с конкуренцијом из других држава.

 

 

Присутнима су се на церемонији отварања фабрике обратили и председник Покрајинске владе Игор Мировић, амбасадор Јужне Кореје Хјонгчан Чое и председник “ЛС Групе” Кристофер Ку.

 

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: Александар Блануша)

 

Поделите:
ДР АЛЕКСАНДАР ИВАНОВ : ЗАШТО ДОГАЂАЈЕ ИЗ НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ У ИСТОРИЈИ ЗОВЕМО ОСЛОБОЂЕЊЕМ

ДР АЛЕКСАНДАР ИВАНОВ : ЗАШТО ДОГАЂАЈЕ ИЗ НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ У ИСТОРИЈИ ЗОВЕМО ОСЛОБОЂЕЊЕМ

Данас је сто година од последњег примирја којим је окончан Први светски рат. Као датум окончања овог рата сматра се 11.11.1918. године када су представници царске Немачке у Компијену потписали капитулацију. Међутим, игра историјске судбине је била таква да је и после тог потписивања била потписана још једна капитулација у згради тадашње Управе фондова, односно згради садашњег Народног музеја у Београду и у питању је била капитулација Угарске.

Наиме Аустроугарска је 03.11. у Вила Ђусти недалеко од Падове већ била потписала капитулацију али цар Карло је већ тада губио контролу над великим делом своје царевине. Прво су прогласили независност Чехословачка република и држава Словенаца, Хрвата и Срба а 31.10. 1918. године у Будимпешти председник Угарске владе гроф Михаљ Карољи је објавио да укида Аустро-Угарску нагодбу и да кида све прaвне везе са Аустријом, што је било фактичко проглашење независности. Због тога Угарска није прихватила примирје у Вила Ђусти, она је само издала наређење својим јединицама да се повуку са Италијанског бојишта и тражила је потписивање посебног примирја које су 13.11.1918. у Београду потписали са Угарске стране министар војни а са савезничке француски генерал Пол Анри и српски војвода Живојин Мишић.

 

 

По том споразуму Угарска војска је моралада се повуче на линију, река Мориш- северно од Суботице – Баја – Печуј и река Драва. Ту линију је запосела српска војска и француске трупе. Након тога су биле организоване две скупштине, најпре велики народни збор у Руми 24.11. на којем су представници Срба из Срема са Вуковаром донели одлуку да се та жупанија отцепљује од Угарске и да се директно прикључују Краљевини Србији. Они су тад изразили своју жељу да ако ће доћи до оснивања државе Срба. Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића они на то пристају али у случају да до тога не дође они су желели да се директно прикључе Србији како би њихове интересе на будућој мировној конференцији заступала управо Србија. Дан потом одиграла се Велика народна скупштина Срба, Буњеваваца и осталих Словена за Барању, Бачку, и Банат која је такође донела одлуку да се ове области у границама које буде повукла савезничка балканска војска отцепе од Угарске и прикључе краљевини Србији.

 

 

Могло је ово моје излагање да буде и приказ хронолошких догађаја, који би се завршили помињањем Велике народне скупштине у Новом Саду. Кренуо сам са намером у предавању другим путем, како би вам показао зашто је исправан закључак да се догађаји из новембра 1918. морају, историјски тачно називати ослобођењем.Често се дешава да заборављамо на то какав је био живот словенских и осталих народа на територији Хабзбуршке монархије. Последњих деценија на делу је и нови облик историјског негационизма и ревизионизма, који на први поглед није толико злоћудан као негирање холокауста али који је такође бесраман. Занемарујући историјске чињенице ти идеолози тврде, на основу етничке и идеолошке нетрпељивости према истини, да догађаји из новембра 1918. у Војводини, нису били ослобођење. Управо због таквих ставова морамо говорити о томе какве су промене настале доласком српске војске северно од Саве и Дунава не само за српски већ и све друге народе?

 

Национална дискриминација у предтриjанoнској Угарској

 

 

Када говоримо о Хабзбуршкој монархији и предтриjанонској Угарској, морамо се осврнути, пре свега, на период након нагодбе ова два највећа народа у царевини. У историографији најчешће срећемо термин повезан са овом државом – „тамница народа“. Због чега? Због изразите неравноправности народа а поготово словенских народа у њој попут Срба, Хрвата и Словака. Исти положај имали су и Румуни, Јевреји и Немци. Радило се о дискриминацији свих који нису били владајући народ а то су били у угарском делу Мађари. Таква дискриминација је почела да се осећа још од времена Лајоша Кошута и револуције 1848 али се нарочито појачала након аустро-угарске нагодбе. Тада је Угарска добила потпуну самосталност унутрашње управе и тада је отворено била на делу политика мађаризације немађарских народа.

 

 

Осврнућемо се хронолошки само на оне догађаје који су се одиграли у последњих двадесетак година пре почетка Великог рата. На самом почетку се догодио тзв. велеиздајнички процес у Клужу у Румунији данашњој, против румунских политичких вођа. Ово говори о томе колико су мађарске власти биле нетолерантне према било каквом покушају борбе са наметнутом дискриминацијом. Две године раније 1892. су румунски народни прваци саставили цару Францу Јозефу петицију у којој су се жалили на попступке мађарских власти и тражили да румунски народ узме у заштиту и обезбеди равноправносту Угарској. Цар је само прочитао петицију и проследио је Угарском сабору који ју је вратио пошиљаоцима. Румуни су одлучили да у новинама објаве текст петиције и Угарска Влада их је због тога оптужила за велеиздају на монтираном процесу. Осуђени су на затворске казне али их је управо цар Франц Јосиф већ наредне године помиловао. Ту је већ постало јасно да је угарска власт искористила своје судсво у сврху притиска на политичке противнике. Исти је био случај српског првака Светозара Милетића, који је такође под лажним оптужбама био послат на робију 1876. године. Процес у Клужу је интересантан за нашу завичајну историју, јер је један од бранилаца румунских првака у Клужу био и наш суграђанин и великан др Емил Гаврила. Поред њега су ту били и неки словачки адвокати. Већ наредне године је био у Будимпешти организован Велики народни конгрес Срба, Словака и Румуна који је сазван ради заузимања заједничког става протим помађаривања. На њему је такође учествовао др Емил Гаврила и због тога је доцније чехословачки министар спољних послова нашег првака назвао духовним претечом тадашње Мале Атанте. Гаврила је први био за идеју Светозара Милетића, да се намађарски народи у Угарској међусобно испомажу, како би се делотворно супротставили политици дискриминације и како би се изборила равноправност.

 

 

Од 1895. године у Угарској је уведена Матична служба и било је дозвољено да се лична имена особа уводе једино у мађарском облику. Постојали су и специјални приручници за матичаре. Ако се бавите родословљем можете у књигама да видите, од те године, како су била помађаривана лична имена. Јовани су били бележени као Јаноши, Александри као Шандори, Златинке као Аранке, Зорице као Хајналке. Све је то праћено прецизним упутствима, како да се то уради, што сведочи о званичној политици државе. Од 1898. била су помађаривана и имена насељених места у колико већ није постојао неки назив, који је био по мишљењу лингвиста мађарски. У случају да се утврдило да није био мађарски, чињен је буквалан превод на мађарски језик или би се узео потпуно нови назив. Интересантан је случај села Врањево ( данас део Новог Бечеја).Оно је било названо Арача по магловитој успомени на средњовековно насеље у околини иако то место није било на истом месту као тадашње Врањево.

 

Злогласни Апоњијев закон

 

 

Стижемо до 1917. године када је донет злогласни Апоњијев закон о школству, који се односио на оне основне школе које нису биле основане од стране државе. Овде ћемо се посебно осврнути на школство, као један од главних инструмената мађаризације.  У државним школама Угарске и раније није било могуће водити наставу на било ком другом језику, осим на мађарском. Још је Бела Гринвалд, саветник тадашњег угарског председника владе Калмана рекао, да је угарско школство машина у коју са једне стране улазе млади Словаци а на другом излазе млади Мађари. Ово је било појачано тиме што је дискриминација била отворена и у државној служби. Како наводи енглески историчар Ален Џ. П. Тејлор у угарским органима централне власти 55% је било чиновника мађарске народности а у жупанијским, локалним самоуправама 92% од укупног броја. Када је у питању споменути Апоњијев закон нарочито се помиње одредба, да ученици који заврше четврти разред школе морају бити у стању да се самостално изражавју усмено и писмено намађарском језику. Ово је заиста био нетолерантан захтев нарочито у оним срединама, међу оним грађанима којих је било много, где мађарски језик се није користио у међусобној комуникацији. То је био велики проблем за немађарску децу која су морала до четвртог разреда да савладају мађарски језик као да им је матерњи. То је био нереално постављен просветни захтев. Учити службени језик у земљи у којој живите није дискриминација и данас у Републици Србији припадници националних мањина уче српски као нематерњи језик. Основни проблем за Апоњијевим законом је захтев који је налагао свим учитељима како у друштвеним школама, тако и у вероисповедним школама да у своје ученике уливају осећај припадности мађарском народу. Дакле то је била отворена и потпуна политика мађаризације. Уосталом гроф Апоњи је и отворено говорио, да је његова намера, да преко оваквог закона о школству, да се у наредних 40. година, све националне мањине у предтријанонској Угарској, утопе у мађарски народ.

 

 

Српске школе у Хабзбуршкој монархији, које су постојале, имале су статус приватних школа, што би се данас рекло. Оне нису биле основане ни издржаване од стране државе. Како основне, тако и средње попут Карловачке и Новосадске гимназије, у којима је настава била на српском језику, биле су приватне школе и финансирала их је Карловачка српска, православна митрополија. Овај закон је олакшао и преузимање вероисповедних школа и претварање њихово у државне школе, чиме је настава искључиво била извођена на мађарском језику. Дакле, 1913. одредба, да су учитељи дужни да својим ученицима улију свест о припадности мађарском народу проширена и на забавишта. Деца у предшколском узрасту су већ бивала подвргнута покушајима националне асимилације.

 

 

На крају, 1912. године је дошло и до укидања српске црквено-народне аутономије. Цар Франц Јосиф је на наговор тадашње угарске владе донео одлуку да се укидају оне старе привилегије српског народа које су Срби уживали од велике сеобе и времена патријарха Арсенија Чарнојевића. То је практично значило, да Карловачка Патријаршија, заједно са свим њеним плодовима и свим њеним школама, долази под контролу угарске владе. Ово је био завршан и тежак ударац за српску заједницу у Угарској. Са овим у вези је и један догађај, злочин који је и до данас остао не расветљен. У питању је трагично убиство последњег карловачког патријарха Лукијана Богдановића. Он је 1913. године нестао у једној аустријској бањи и месец дана касније је пронађено његово обезглављено тело. Ни до дана данашњег није познато ко је био извршилац овог злочина, за која има озбиљних индиција да се радило о убиству. Једна од претпостани је била да се радило о наруџбини угарског премијера Иштвана Тисе, који је то учинио у покушају да спречи опозив укидања српских привилегија, од стране цара. Немамо за то доказе али је чињеница да је ово убиство угарска влада највише искористила, како би ојачала контролу над српском Црквом у Угарској. Нови патријарх није био изабран.

 

Социјална дискриминација у предтријанонској Угарској

 

 

Када говоримо о дискриминацији по националној основи, морамо бити свесни да у Угарској тога доба, имамо још једну врсту дискриминације а то је социјална. Једном сиромашном мађарском слуги или земљораднику или ситном занатлији, национална припадност није помагала да поправи свој социјални положај. Тај положај је сличан положају сиромашног белца на југу САД у време раснне сегрегације, који не представља ништа, ни на друштвеном ни на политичком плану. Једина му је утеха да се, ето, осећа супериорним над суседом, који је негроид или амерички урођеник. У Угарској је на власти био режим, којег би смо назвали аристократска-олигархија. Према важећем изборном закону, Угарска је имала изузетно висок имовински цензус, који се заснивао на томе, да је право гласа дато једној малој групи, племству и повлашћеном имућном слоју, који је био у стању да уплати одговарајућу своту у државну благајну. То је служило политици очувања монопола угарског племства на државну службу. Један део осиромашеног племства, који није могао да се издржава од свог поседа, због крупних велепоседника је у државној служби налазило начин за своје издржавање. Ово је чувало и политички монопол магната, високог племства са великим поседима, које је политички и привредно било господујуће у Угарској.

 

 

Погледајмо разлику између Краљевине Србије у то доба, далеко материјално сиромашније, по проценту грађанског гласачког права, пред почетак Великог рата. Видимо да је Србија на самом врху држава а погледајте где је Угарска, на самом дну. У краљевини Србији је постојао формалан имовински цензус за добијање права гласа али је он био толико низак да је и најсиромашнији српски сељак то могао да плати порезом и на тај начин да стекне бирачко право. Сваки стално насељен мушкарац старији од 21. године имао је право гласа и отуда овако висок проценат. Са друге стране Угарска је на самом дну са само 6% људи који су имали у то време бирачко право. Ово говори у прилог чињеници да су и сиромашни слојеви мађарског народа били обесправљени. Они који су заиста водили ту државу су били велепоседничка властела и танки имућни слој из градова.

 

 

Дакле, ослобођење 1918. jе представљало олакшање не само за словенске народе, који су били ослобођени мађаризације. Људи који су себе сматрали ослобођеним северно од Саве и Дунава су чинили једну релативно стабилну већину од близу 48% од укупног броја становништва, будући словенског порекла. Али као што смо видели то је била слобода и за сиромашне слојеве мађарског народа, за Јевреје којима није признавана етничка посебност, Румуне а посебно је упечатљиво мишљење вођа немачког народа између два светска рата, који су тврдиле да је њих од етничке смрти спасла управо Југославија. Немачка мањина је због немања верске препреке за склапање бракова била изузетно подложна мађаризацији. Да није дошло до ослобођења 1918. године управо би ова национална група била прва мађаризована…

(Део предавања које је поводом јубилеја 100 година ослобођења Великог Бечкерека, (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату одржао аутор у Барокној сали градске куће)

Поделите:
ПЕТРОВГРАД – ЗАВЕШТАНА ИДЕЈА СЛОБОДЕ

ПЕТРОВГРАД – ЗАВЕШТАНА ИДЕЈА СЛОБОДЕ

Припадамо поколењу захвалних потомака који ће обележити 100 година од ослобођења и присаједињења Војводине својој природној матици, Краљевини Србији 1918. године. У динамичним данима ослобођења Војводине од аустроугарске власти истакнуту улогу одиграли су наши суграђани, предвођени доктором Славком Жупанским. Захваљујући њиховој снази, одлучности и храбрости у прилици смо да прославимо и 100-годишњицу  Српског народног одбора у Великом Бечкереку, који је основан 31. октобра 1918. године. Реч је о првом Српском народном одбору који се појавио на територији Војводине, а онда мудро и тактички, без капи крви, успео да преузме институције које су му припадале.

 

 

Са особитим пијететом сећамо се наших јуначких ослободилаца, официра и војника легендарног Гвозденог пука српске војске који су предвођени бригадиром Драгутином Ристићем и потпуковником Михаилом Ковачевићем ослободили Велики Бечкерек 17. новембра 1918. године. Тада је незаустављива српска војска прешла Саву и Дунав и донела златну слободу свим житељима Баната, Бачке, Барање и Срема.

 

 

Наши преци су и те како знали да цене тешко извојевану слободу, а нарочито њеног доносиоца, краља Петра I Карађорђевића Ослободиоца. Управо су из тог разлога градски оци 29. септембра 1934. године донели одлуку да Велики Бечкерек преименују у Петровград.

 

 

Поновно издавање репринта споменице „Петровград” из 1938. године део је наших напора да достојно обележимо велики јубилеј – 100 година од ослобођења Војводине. Ова изузетно значајна монографија издата у Краљевини Југославији, у предвечерје Другог светског рата, сведочи да је Петровград био град са захухталим привредним животом у којем су радиле и отварале се бројне фабрике, постројења и земљорадничке задруге. Осим тога, кључно је нагласити да су у међуратном периоду у нашем граду владали складни и непомућени међунационални односи, јер су по ослобођењу 1918. године прохујала времена у којима је један народ господарио над другима и наметао им своје име, језик и веру. Име Петровград симбол је борбе и непрестаног стремљења ка слободи.

 

 

Нека поновно издавање ове књиге буде знак благодарности и скромни допринос наше генерације култури сећања на славне претке и ослободиоце захваљујући којима данас уживамо благодети слободе.

 

 

Чедомир Јањић, градоначелник Зрењанина

 

 

(Предговр трећем издању алманаха Петровград, које је приређено поводом великог јубилеја стоте годишњице од Ослобођења В. Бечкерека, Петровграда и Зрењанина у Првом светском рату)

Поделите: