НЕДЕЉКО КУЉИЋ: ХРВАТСКА ВОЈВОДИНА И ХРВАТСКА БОСНА

НЕДЕЉКО КУЉИЋ: ХРВАТСКА ВОЈВОДИНА И ХРВАТСКА БОСНА

Зачета у германско-католичким радионицама као део стратегије ширења римске вере, хрватска политика је историјски коначно уобличена када су Хрвати стекли могућност за релативно независну политику од Пеште и Беча, и није се мењала више од стотину година. То је политика која, по феудалном принципу, не признаје Србе као политички народ, која је и данас разлог због којег Хрвати претендују на српски етнички простор, политика која је била узрок злочина геноцида и потоњег етничког чишћења.

Слово Недељка Куљић Куљића о делу академика Василија Крестића

Грађански рат у Југославији и његови трагични исходи потврдили су многе резултате вишедеценијских историографских истраживања Василија Крестића. Изузетан јавни одјек и бројне реакције на резултате научног рада професора Крестића били су у значајној мери условљени интересима повезаним с предметом његовог истраживачког интересовања. Кроз југословенство и српско-хрватскe односe преламала су се најважнија питања наше савремене историје. Зато су се у њиховом проучавању увек сучељавали принципи високе политичке заинтересованости и научне објективности, идеолошко-политички захтеви времена и императиви научног метода. У дугом периоду ово сучељавање остваривало се на штету науке. Стога је и жестина реакција на резултате његовог рада била сразмерна степену одступања научне истине од политичких мистификација на којима је почивала друга Југославија. Чињеница да је у научно-политичкој публицистици ове државе, у другој половини XX века, неколико студија изазвало посебну пажњу јавности – после „Нове класе“ М. Ђиласа (средином педесетих), „Страначки монизам или плурализам“ К. Чавошког и В. Коштунице, „Савезници и југословенска ратна драма“ В. Ђуретића и радови о друштвено-историјским узроцима геноцида над Србима у Хрватској В. Крестића – то потврђује на свој начин. Хистерија поводом Меморандума САНУ већ је била део огољене пропаганде у климаксу кризе пред рат и разбијање државе.

Мишљење хрватских етнолога између два рата о етнолошким границама Хрвата

Ни данас, ма колико се то чинило нелогичним, однос према поменутим питањима није лишен утицаја вансазнајних чинилаца. Насупрот бројним историјским чињеницама (јавним исказима водећих актера, њиховим програмским списима, документима, уставним забранама заједништва облика Југославије, поновљеним злочинима са истим циљевима и идеолошким предзнаком) одговорност за неуспех државе јужнословенских народа поново се релативизује клишетираним симетријама и налозима политике. Национално се у Србији поново представља „као аутоматско сужавање свести и политика уперена против другог“, а југословенство негује „на претпоставкама, емоцијама и лепим жељама које немају никакво реално упориште“. (В. Крестић)

У једном делу српске интелигенције оно се схвата као потврда доктринарне доследности и отклона од посвемашњих националних страсти. У другом, бројнијем, прихватање пропагандних фалсификата је резултат прагматизма или израз провинцијалног духа.

Нагодба Цветковић – Мачек у Краљевини Југославији 1939

Бројност представника другог приступа је у изразитој несразмери с нивоом на којем  образлажу своје ставове. Она је само делом последица реалног положаја хуманистичке интелигенције чији егзистенцијални интереси, друштвена промоција и приступ јавности зависе од прихватања епохалног духа и доминантних вредности. Ово становиште данас у Србији најбучније проносе и оличавају НВО послуга, разне врсте спонзорисаних независних интелектуално-политичких котерија езотеричних назива, естрадни полусвет престонице и њихова провинцијална карикатура – војвођанско европејство.

Физичко и духовно сатирање

За разлику од оних који стварност и сазнање доводе у сагласност са својим интересима, научни приступ Василија Крестића сједињује ангажованост и етичку одговорност. Ангажованост, која је изван идеолошке искључивости и политизованог виђења света, повезује критички дух и искуство, познавање историјских извора и живота. То је становиште које чува лични и научни интегритет аутора, у којем нема уступака времену и околностима.

Анте Старчевић и Влатко Мачек, континуитет националистичке политике

Спис „Хрватске претензије на Војводину и Босну и Херцеговину од 1848. године до данас“ је наставак дугогодишњих опсежних истраживања српско-хрватских односа. Запажања и чињенице које се износе у овоме раду не мењају, већ конкретизују раније закључке о магистралним правцима хрватске државне и националне политике. Она убедљиво показују зашто историјска сазнања нису само сведочанство о прошлости, него и део стварности и начин да се реалистично и утемељено размишља о будућности.

Од времена почетака самосталног политичког живота Босне у средњем веку, било је и периода, писао је В. Ћоровић, када је свест о ужим покрајинским интересима босанских владара и њихове властеле доприносила уверењу „да је Босни намењена хисторијска мисија да створи једну трајнију српско-хрватску заједницу“. Понет искреном приврженошћу држави СХС, Ћоровић је 1925. писао: „Направити од Босне средиште око којег ће се образовати српско-хрватска држава, била је више него срећна мисао… Зато нам је Тврткова државна мисао извршена нашом данашњом државном творевином, милија од Душанове“. Ово су речи историчара који је добро знао да су у Босни „верске разлике биле и остале темељ класних, политичких, па и националних“ подела и морао знати да су на другој страни говорили: „…слогу какову неки Срби хоће с вами углавити, такову може постићи сваки вол са својим месаром… Такове слоге напросто не требамо, јер бисмо престали бити оно што јесмо и хоћемо да будемо – Хрвати“. („Херватство“, 2. мај 1904)

Бановина Хрватска и својатање Муслимана у Босни

Време је донело знане догађаје који су одлучили о судбини јужнословенске државе. За хронику времена зла је количина пропагандних лажи и манипулација која их је пратила. Следећи своје професионално чуло, В. Крестић је записао бројне чињенице и податке који разобличавају њихову октроисану слику и тумачења.

Много је упоришта у историјским догађајима и архивској грађи, сматра В. Крестић, која показују да српски политичари и интелектуалци крајем XIX и почетком XX века нису довољно познавали прошлост и историјске тежње народа с којим су стварали заједничку државу. Главна препрека њеној будућности била је идеја хрватског државног и историјског права или ексклузивна великохрватска политика. И онда када су је Штросмајер и Рачки номиновали као југословенство, била је прилагођена истој замисли и подређена истом циљу. Зачета у германско-католичким радионицама као део стратегије ширења римске вере, она је историјски коначно уобличена када су Хрвати стекли могућност за релативно независну политику од Пеште и Беча, и није се мењала више од стотину година. Повремена одступања су представљала само њено уподобљавање конкретним околностима. То је политика која, по феудалном принципу, не признаје Србе као политички народ, која је и данас разлог због којег Хрвати претендују на српски етнички простор, политика која је била узрок злочина геноцида и потоњег етничког чишћења. Због особитог геополитичког положаја (без стратешке дубине) Хрватске, она је била и остала разлог њених трајних претензија на БиХ. Зато је антисрпско савезништво с муслиманима само питање тактике, сматра Крестић, а постојаност стратешких интереса разлог због којег тек предстоји муслиманско-хрватски сукоб.

Немачка етнологија између два рата и национално питање у Југославији

„Турска је сатирала народ физички, Аустрија духовно“, писао је В. Ћоровић. За турског вакта пљачкало се „од везира, до ситних покрајинских дефтердара“. Аустроугарска окупација донела је безобзирну и организовану државну експлоатацију. Уносећи у Босну вековима неговану препреденост, она је систематски подстицала сурењивости између народа који су у њој живели. Као некада исламисти, после окупације привилегован положај су добили католици. Као и окупациона власт и главни повереници папске курије – језуити, наступали су верски нетолерантно и национално искључиво, „више силом, него разлогом“.

Европеизација БХ Муслимана

Хрвати су следили традицију аустроугарске политике, били њен део и неретко у њој предњачили, пише В. Крестић. Снујући своје империјалне амбиције, са свешћу да су Срби главна препрека у њиховом остварењу, од Револуције 1848. све што је српско проглашавали су великосрпским. Из истог разлога, у адреси Сабора из 1878-1881, поздравили су окупацију БиХ и изразили наду да ће се тиме стећи услови за њено прикључење Тројединој краљевини, унутар дуалистичког уређења Хабзбуршке монархије. Хрватски публицисти, историчари, писци, политичари и „академичка младеж“ неговали су разноврсне представе о територији коју би, сагласно хрватском државном и историјском праву, требало запоседнути. Босна и Херцеговина су увек биле у тим плановима. У једној од верзија из 1869, према правашу Еугену Кватернику, то би морао бити простор „од салцбургтиролских Алпах до Косова и Албаније“. То је био разлог због којег је руски научник Александар Хилфердинг упозорио да се ради о посезању за туђим територијама које ће сродне словенске народе неминовно водити сукобима.Европеизација БХ Муслимана.

Политика Загреба према Србима на Балкану

Василије Крестић наводи много података који указују да заговорници ових идеја нису били само праваши и франковци. На свој начин заступала их је и већина хрватских политичара XX века, од С. Радића, В. Мачека и А. Павелића, до С. Крајачића, Ф. Туђмана и С. Месића – образлажући их историјским, етничким, географским, економским, политичким, па и разлозима расне природе. Неке од тих замисли данас звуче гротескно, чак инфантилно. Поједине сулудо (због чега је, можда, Зилхад Кључанин 1994. написао да су „ Хрвати народ са фалинком, коме се у 50 година хисторије дешавају два фашизма“). Многе се могу схватити као неукусна компензација досадашње историјске маргиналности. Све заједно, међутим, потврђују фанатичну преданост ирационалном циљу – етничкој чистоћи државе и проширењу њене територије. Биле су то идеје XIX века, али и залагања из 1918, 1939, 1941, 1945 и деведесетих година, за чије остварење се није презало ни од употребе најгорих средстава. Оправдавајући рат, Туђман је 1993. тврдио да он:„…у становитом смислу у разграничавњу између народа ствара чак и неке повољне околности за опстанак појединих народа у будућности“. Зато „Демографско питање у Хрватској, БиХ и Истри треба решавати помоћу војске, говорио је 1995, јер се у тим крајевима само тако може учврстити хрватство“. И 1998. на отварању ратне школе у Загребу, на питање да ли је била могућа независна Хрватска без грађанског рата, поглавник одговара: „Наравно… али не би остварила свој циљ – коначно решење српског питања…Решили смо српско питање и Срба више неће бити 12 одсто и шест одсто Југословена, колико их је било. А три одсто, колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу.“  Коначно, ни на геноцид, по њему, не би требало гледати другачије, јер, како је записао у свом главном „теоријско-систематском“ делу „…током историје је увек било геноцида кад се већем народу нађе на путу мањи“. У Хрватској данас готово да више и нема Срба. Њихов број саображен је историјским циљевима нове европске државе у чије су темеље уписани злочин и лажи. И повјесничари (на челу с поглавником) су томе дали свој „знанствени“ допринос. Као и меморијал у Јасеновцу. Тиме, међутим, није нарушен идеолошки континуитет на којем  је она настала.

Рехабилитација НДХ и Домовински рат у Хрватској

Штавише, апологији „Домовинског рата“ и етничког чишћења отворено се додаје рехабилитација фашистичке НДХ. В. Крестић педантно бележи новије примере величања ове монструозне творевине. Док је успостављање БиХ у Другом светском рату називао „повјесним апсурдом“ и „враћањем једне колонијалне творбе настале од XV до XVIII столећа“, Туђман је НДХ сматрао „изразом тисућуљетних повјесних тежњи хрватског народа“ и спознаје тих тежњи од стране „међународних чимбеника“. П. Вучић је (1995) писао да је НДХ „трајан сведок високог државотворног покрета… истински баштиник хрватског повјесног државотворног идеала и мисли“. Јануара 1997. „Ферал трибјун“ је објавио да је са предикаонице Рањеног Исуса, усред Загреба, проповедник Вјекослав Ласић тражио да Хрватска буде „љепша, боља, већа и сретнија“ и да тој Хрватској средиште буде Бања Лука – како је то желео поглавник А. Павелић. Без Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, сматра В. Крестић, Хрвати ће се са више снаге и поуздања окренути остварењу дугорочних историјских циљева. А слободне и уједињене Хрватске нема, тврдио је Стјепан Радић, без Босне и Херцеговине. С таквим циљевима Туђман је ушао у рат и рушење Југославије.

Република Српска Крајина !991-1995 и распад СФРЈ

Идеолошком континуитету у савременој Хрватској не доприносе само историјски фалсификати. У истом правцу садејствују и медијска дресура, државна политика дискриминације и инфериорни изливи мржње и домољубља фанатизованог пучанства, који творе амбијент испод прага друштвене и политичке пристојности. У уобичајеним околностима, све ово би (попут ранијих „повјесних“ образложења) изазивало подсмех или презир. Уз наша потоња историјска искуства, то је упозорење да од нове европске клијентске државе не би требало очекивати ништа ново. Са својим покровитељима („међународним чимбеницима“) она ће и у будућности представљати опасност по окружење и средство за остварење туђих интереса. Туђманова изјава из септембра 1995. да Хрватској припада мисија европеизације БХ муслимана и Месићева претња војном интервенцијом у БиХ 2010. само потврђују планове дугог трајања.

Провинцијске велможе

Претензије на Војводину произлазе из истих стратешких настојања. У тежњи да остваре територијално проширење Хрвати су се позивали на историјско право или национални принцип. Док су се, у првом случају, позивали на сопствене историјске конструкције и фантазмагорије, у другом нису презали ни од грубих фалсификата. „Принципијелни“ став према аутономији Војводине у Аустро-Угарској Ј. Ј. Штросмајера рецимо, зависио је од историјских околности и процене могуће користи за Хрватску. У време револуције 1848. претензије су биле усмерена на Срем и ослоњене на начело „државног и историјског права“, јер су у њему Срби били већина. Када су говорили о присаједињењу читаве Војводине, Троједници, ослањали су се на начело националности, рачунајући на савезништво с Мађарима, Немцима и Румунима, једнако као што су у БиХ рачунали с „Хрватима исламске вероисповести“. Када је крајем 1860. постало јасно да ће под притиском мађарских захтева Беч укинути Војводину, бискуп је мисао о аутономији Војводине прогласио незрелом и неизводљивом.

Како је Барања додељена Хрватској?

С. Радић је с карактеристичном србофобијом 1905. писао да: „Сријем има остати хрватски или постати угарски“, али да никако не може бити српски. С жељом да интернационализује хрватско питање, он је 1922. једном лондонском листу изјавио да су у областима Бачке, Барање и Баната које „неразумно и нелогично називају Војводином… Срби према Хрватима у посве незнатној мањини“. Његов наследник В. Мачек је наставио великохрватску политику с мегаломанским територијалним претензијама и предлозима прекрајања унутрашњих граница у Југославији. Најпосле, само неколико дана после споразума Цветковић-Мачек из 1939, Хрватски национални покрет (иза којег је стајала ХСС) посебном окружницом обавестио је да је главни циљ Хрватске да сруши Југославију. Уз помоћ Хитлера и Мусолинија Хрватској је 1941. припао читав Срем, а хрватски комунисти у НОП-у су од краја 1942. настојали да га у таквом статусу и задрже. После Другог светског рата ове идеје су привремено притајиле, да би доласком Ф. Туђмана оствариле нову практичну потврду. Континуитет старог државноправног идеала је очуван. Један од његових проминентнијих баштиника, председник ХОП-а (покрета који је 1929. основао А. Павелић) Вјекослав Матијевић је 1993. изјавио да Хрвати морају „бити чврсти и непопустљиви у вези са питањем наших граница и заједничким снагама зауставити пријелаз Срба преко Дрине. Јасно, ту укључујем Сријем, Банат, Бачку, Санџак и Боку“.

Југославије више нема. Срби су поново савременици своје историје. Као што их више нема у Хрватској, нема их ни на Космету. На зиду Високих Дечана пише „Ово је својина УЧК“.

Остали су у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Војводини. Сагласно процесима дугог трајања у Босни су већ проглашени агресорима и починиоцима геноцида. У Подгорици је Стјепан Месић проглашен за почасног грађанина, а одметнуте провинцијске велможе у Војводини, потказујући сопствену државу и народ, тврде да је Војводина „унутрашња колонија Србије… њен плен“. И наилазе на разумевање у европској Хрватској. Хрвати су, пише В. Крестић, стајали иза свих аутономашких покрета у Војводини да би ослабили јединство и умањили моћ Србије.

Моша Пијаде и КПЈ деле Срем

Остала је и историјска истина – као реметилачки фактор. И она је једна од препрека на путу остварења идеје „велике Хрватске“. Само на тај начин се може схватити однос према делу Василија Крестића. Да ли је потребно још аргумената у прилог разумевању интереса који повезују све оне који се на њега обрушавају?

Стварни творац независне Хрватске државе Јосип Броз

Зато је данас лeковито, макар и закаснело, сагледати повезаност нашег реалног и историјског живота и суочити уврежене или наметнуте стереотипе са овим сведочанствима истине. За наук политичарима и опомену потомству. Због истине о свету у којем су живели и нестајали многи српски нараштаји. Свету у којем живот никад није био одређен природним поретком ствари и односа међу људима и народима, већ интересима; у којем су и данас, како би то својим поетским идиомом рекао М. Бећковић – пашчад пуштена, а камење везано.

Поводом књиге Василија Крестића „Хрватске претензије на Војводину и БиХ од 1848. године до данас“, Зрењанин 2012.

Извор: Печат, Јадовно

Поделите:
ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ – О ЕТНИЧКОЈ ПРИПАДНОСТИ СЛОВЕНА ИЛИ СРБА У МАКЕДОНИЈИ

ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ – О ЕТНИЧКОЈ ПРИПАДНОСТИ СЛОВЕНА ИЛИ СРБА У МАКЕДОНИЈИ

Чувени српски етнолог др Јован Ердељановић, је у свом полемичком спису са „ауторитетом“ у етнолошкој науци Густавом Вајгандом под називом „Македонски Срби“ 1925. године, када је то неоспорно била Јужна Стара Србија, доказивао је српску припадност данашњих (Северних) Македонаца. Често је објашњавајући самоназив овог централног етноса на Балкану писао „Словени Македоније“ и „македонски Словени“, а тек као синоним додавао да је други назив који ближе одређује тај етнос „Срби“, зато што није желео бескрајну препирку и спор око голог имена. Обзиром да се није слагао са протезањем географског појма Македонија у Повардарју до Шаре и Скопске Црне Горе, појам „Македонија“ је строго писао под наводницима.

Јован Ердељановић (Панчево, 11. новембар 1874 — Београд, 12. фебруар 1944)

 „Свакоме ко је иоле посвећен у досадашња истраживања о народном говору „македонских“ Словена, добро је познато, да не само да нема таквог дијалекта, него да се у „Македонији“ говори неколико сасвим различитих словенских дијалеката…“ Ердељановић наводи мишљење лингвистичких ауторитета свога времена који побијају тврдње Вајганда о томе како је Бугарски језик са свим својим потоњим специфичностима настао већ у 13. веку. Структурални балканизми у њему су очигледна последица утицаја језика староседелаца Балканског полуострва а подједнако су заступљени како у бугарском тако и у југоисточним српским дијалектима. Бугарски и српски језик водe порекло од истог прасловенског језика и међу њима тим језицима постоје неосетни прелази на Балкану а не оштре границе. Савремена лингвистичка наука стоји на становишту да је македонски посебан језик, који има највише сличности са бугарским, па затим српским, али се у извесним особинама и разликује од оба језика, тако да испуњава услове да буде сматран посебним језиком.

Проблем Македоније између Бугарске и Србије

Овакав његов научни став био је последица увек присутне бојазни домаћих ауторитета пред извиканом а фаворизованом западноевроском научном елитом, какаву је оличавао Вајганд. То је у следећем кораку пружило изврсне погодности за победу комунистичког програма о стварању несрпске македонске нације и несрпске македонске православне цркве – у току Другог светског рата и после њега.

Др. Густав Вајганд (Weigand, 1860-1930.)

Темељ за такву политику није могао бити нађен у усменој књижевности посебно епици у Македонији јер је она, била, претежно, посвећена Србима, Краљевима, царевима и јунацима. Она је говорила о српској земљи и српској државотворној матици – Старој Србији (Македонији). Још мање је темељ могао бити пронађен у верским и другим обичајима у Македонији и видећемо, да се они, ни у чему, не разликују од оних у другим српским крајевима. Антрополошка и краниолошка мерења која су напредовала у том времену су била још слабији темељ јер су и она тада као и нај новија генетска испитивања увек показивала апсолутно јединство тзв.“словенског“ становништва Македоније са Србима на Балкану. Занимљиво је да су комунисти прибегли и конкретном уништењу антропо-географске научне дисциплине, како би што лакше наметнули своју квазинаучну друштвену утопију.

После Првог Светског рата појављују се етнички Македонци

Ердељановић запажа да Вајганд наспупа као обичан великобугарски пропагандиста који у списак литературе не  уврштава ни неутралне а камо ли српске ауторитете по питању етнографије овог простора. Он историјске изворе, чињенице и хронологију владавине Бугара на Балкану кривотвори. Срби јесу владали Македонијом између 111 и 130 година али прави турански Бугари су владали целом Македонијом само 108 година а под влашком династијом  Асеновцима тај континуитет је неупоредиво скромнији око 23 године.

Протобугари су били степски народ монголоидног изгледа

„Вајганд тврди као сасвим поуздано , да је време владе царева Симеона и Самуила период у којој је „Македонија“потпуно побугарена и то вели тако, да се у њој бугарско национално осећање боље одржало него у самој Бугарској“. Ово је тврдња без доказа, каже Ердељановић, јер како освајачи као апсолутна мањина могу за тако кратко време да наметну име већини „Словена у Македонији“. Где су антрополошки докази, где су монголоидни елементи, којих има у правој Бугарској поред Доњег Дунава, пита се Ердељановић. Најновија генетска испитивања данас такоође не налазе неки значајан удео изворно турко-татарских гена међу савременим Бугарима а камо ли међу „Словенима у Македонији“.

Данашњи Бугари, Македонци и Срби су генетски идентични народи

Кад изузмемо југоисточне делове данашње Македоније и делове у Пиринејској Македонији, у осталим крајевима Македоније (Старе Србије), становништво негује најкарактеристичнији верски обичај – Крсну славу. А тај верски обичај је непознат код осталих Словена, па и оних који су у суседству Срба: Хрвати и Бугари. Непознат је и осталим хришћанским народима у Европи, Азији и Африци. Свака српска породица има свог свеца, којег слави. То је најцењенија свечаност код Срба. За оне који славе Крсну славу се каже – да су Срби. То поштовање домаћег свеца се одржало и у српским породицама које су исламизиране, или покатоличене, а касније и расрбљене – те убеђене да припадају хрватској или бошњачкој нацији. Исламизирани и покатоличени Срби и данас, кријући, подсећају се на своју Крсну славу.

Један топографски приказ настанка песама српске епике

Истраживања су показала, да су Срби или Словени у паганству имали породичне, родовске и племенске патроне, божанства Дива, Сварога, Весну, Перуна, Мокош, Триглава, Дажбога… и да су их славили – слично слављењу својих светаца данас. То слављење претхришћанских божанстава, хероизираних предака и сила природе у српским породицама се одржало, ту и тамо све до 13. столећа после Христа, у време архиепископа Светог Саве. Све су прилике, да је Свети Саво успео, да спроведе темељну христијанизацију да српски верници прихвате за Крсну славу хришћанског свеца – уместо претхришћанског бога.

Култура је оно што спаја све народе

Др Јован Ердељановић је установио да Срби у Македонији имају још два обичаја, који су Бугарима непознати. Они су везани за Крсну славу – један од њих је Преслава и Сеоска слава. Први се слави као додатак Крсној слави породице и обележава се током лета – с мање обреда и мање гостију. Друга је посвећена свецу целог села и тада слављеницима долазе становници других села и најближег града. Ове славе се и данас упражњавају у свим српским крајевима и оне су се одржавале и у време комунистичке власти. Македонци, као и остали Срби, имају бадњак на Бадњу Вече. Тад се ставља дрво на ватру, а уз то је обавезан и садржајан обред. Код бугарских породица овај обред се не упражњава.

Мишљење Јована Цвијића о етнографији Старе Србије и Македоније

Оно што најупечатљивије указује, да су Македонци Срби је њихово сећање на средњевековну и протословенску прошлост. Македонско сећање на прошлост и  Средњи век им је везан само за српску државу, српске краљеве, цареве, племиће и српске јунаке. Нема у народној поезији и у народним предањима ни речи о бугарској држави, бугарским царевима, племићима и јунацима. Македонци нису певали само о средњевековним Србима у Македонији Краљевићу Марку, Дејановићима, него и о јунацима који су живели у другим крајевима – од Будима до Јадранског мора, о Боланом Дојчину Солуну, Сењанину Иви и Косовском боју. Др Јован Ердељановић нас упознаје, да су српске песме у Македонији скупљали и бугарски књижевници и да су у свим тим песмама само српски садржаји. Од тих бугарских књижевника, наводи: браћу Миладинов, П. Михајлова и П. Драганова.

Мишљење бугарских научника о етнографији Македоније

Овакво везање Срба у Македонији за сопствену историју и културу је било пресудно за одбацивање бугарске пропаганде крајем 19. и почетком 20. столећа. Мада су Западноевропљани и Турска наметали Македонцима бугарске школе, у томе нису успели. Македонски Срби су их се одрицали, кад им се указивала и најмања прилика – да отворе своје (српске) школе. Др Јован Ердељановић пише, да бугарско национално име није постојало неколико столећа – по бугарском слому од стране Грка на Балкану. Бугари су заправо Хуни који су били Словенима и Србима странци, угњетачи који су покорили словенска или српска подручја у данашњој Бугарској. Македонијом су владали само у 9. и 10. – кад су против Крштене Србије ратовали Франци, Бугари и Византинци. Срби су победили Грке и ослободили Македонију 1282 године и подизали своје задужбине и дворове. Није било никакве „колонизације“ сеоских средина већ је дошло до настањивања по урбаним срединама мањег броја властеле, војника, трговаца, занатлија и рудара.

Српски цар Стефан Душан Силни и његово царство

Ердељановић наводи да се у самој Бугарској:.. „тек у 13. веку речи – Бугари и бугарски употребљавају у етничком смислу, а дотле су имале само политичко значење, тј. обележавале су само поданике бугарске државе“. Није код „Македонаца“ могла да остане у предањима никаква успомена на бугарску државу, бугарски језик и бугарску културу из раног Средњег века јер је то за њих била једна страна творевина.

Византијске теме на Балкану, међу њима и Бугарска

Једино је могло да се деси то да бугарска владавина у српским земљама у Македонији, у 9. и 10. столећу, услови навику код грчких писаца, историчара и државника, да „Словене“ зову Бугарима – у смислу те државне припадности из ова два историјска столећа. Та одредница о Словенима у Македонији као Бугарима ће се задржати столећима и под Турцима који су је наследили од Грка.

Српске цркве и манастири у Повардарју

Грци су, с обзиром да су господарили у Источном Римском Царству (Византији) и да су чинили главнину племства, почели да зову све словенске сељаке земљораднике и сточаре бугарима, што је социјално статусни појам. То име су каснији турски чинвници преносили и на српске сељаке ратаре и сточаре у Македонији. А како се огромна већина у Средњем веку бавила овим гранама привређивања, бугарско име је прекрило скоро све српске становнике.

Јужне и источне границе Пећке патријаршије

„…пошто су Словени, који живе у суседству са Грцима, били вековима готово само прости сељаци, добио је од Грка назив „Бугари“ и социјално значење, те означава у опште простог човека, сељака и чифчију.“

Грци називаjу „Булгарима“ чак и чифчије Влахе (Цинцаре) који су себе по социјалном положају почели да деле на „Влахе ћајаларе (сточаре) и „Влахе бугаре“ (чифчије). Тај социјални назив за Србе (Словене) и Влахе су потом преузели и Турци у Средњем веку и распрострли га по Балканском полуострву и онде где Бугарске државе никада није било, каже Ердељановић.

И Цинцари су по Грцима били Бугари ако су били у статусу чифчија

Македонски Словени су увек себе само називали или Славинима, Словенима (према грчком називу за земљу из које су дошли на Дунаву – Склавинија) или Срби као успомена на српско име и порекло у постојбини. Ослободивши Македонију и успоставивши опет поредак из постојбине Рашани, Срби феудалци су Словене из Македоније одмах прозвали Срби не видећи некакву разлику у односу на Грке, Влахе и Арбанасе. Бугарима их свакако нису звали, закључује Ердељановић.

Петровград.орг

Поделите:
ДР ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЦАР МУЧЕНИК НИКОЛАЈ – ЧОВЕК СА ОЧИМА ПУНИМ ХРИСТА

ДР ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЦАР МУЧЕНИК НИКОЛАЈ – ЧОВЕК СА ОЧИМА ПУНИМ ХРИСТА

Цар Николај је, по захтеву свог оца Александра Трећег, васпитаван строго и одговорно. Деца су била привикавана да спавају на обичним, војничким креветима са тврдим јастуцима, ујутру су се умивала хладном водом, за доручак су јела обичну кашу…

Николај Романов као дечак (Фото: Russia Beyond )

Николај je одрастао са озбиљним верским васпитањем. Волео je дуготрајне црквене службе и никад му нису тешко падале. Посебно су га одушевљавала богослужења током Страсне Седмице. Пуковник Владимир Оленгрен, који je детињство провео заједно са будућим императором Николајем Другим, сећао се:

„На Велики Петак је било изношење Плаштанице, коме смо ми обавезно присуствовали. Чин изношења – свечан и тужан – одушевљавао je Никија. Он би no цео дан био тужан и невесео и стално би питао маму како су зли првосвештеници могли да убију доброг Спаситеља. Његове окице су се пуниле сузама и он би често говорио, стежући песнице: „Ех, да сам ja био тамо тада, показао бих ja њима!“ И ноћу, оставши сами у спаваћој соби, ми смо утроје дуго разрађивали планове спашавања Христа. Ники je посебно мрзео Пилата, који je могао да Га спасе, a није то учинио“.

Одрастање будућег цара мученика

За време васкршње службе, мали Николаје је нестрпљиво питао своју учитељицу, Александру Оленгрен, да ли је Христос васкрсао, и говорио:

„Не желим да буде мртав. Хоћу да je жив…“ И међу њима би се, по сећању Владимира Оленгрена, Александриног сина, водио овакав разговор:„А види сад! Баћушка узме и отвори поклопац сандука и запева: ‘Христос Воскресе’ и тад и васкрсне Бог…“ „И расточатсја врази Јего“, савесно je понављао Ники неразумљиве, али добро научене речи. „И расточатсја врази Јего“, потврђивала je мајка. „Хоћу да баћушка сада каже ‘Христос Воскресе’… Шта мислите, je л` Њему добро тамо, у гробу? Хоћу да баћушка сада каже…“, јогунасто je настављао Ники и пућио усне. „Е, па, то не може. Баћушка те неће послушати.“ „A ако Тата то каже? Он je Велики Кнез. “ „Ни Великог Кнеза неће послушати.“ Ники би се замислио и направивши дугачку паузу, стидљиво би упитао: „A Деду, хоће ли њега послушати?“  

(Био је то цар Александар Други, нап.В.Д.)

Николај (сасвим лево) и породица у којој је одрастао

Код куће je мали Ники волео да се игра „цркве“; ево како се тога присећа Владимир Оленгрен:

„У Никију je било нечег духовног – личио je негде на ученика духовне академије. Волео je да пали и поставља свеће пред иконама и пажљиво je пратио како горе: тада je излазио иза завесе, гасио остатак догореле свеће; да не би димило, превртао je у отвор сталка – чинио je то ревносно и достојанствено, попут црквеног службеника, и крајичком блиставог ока гледао je невидљивог оца. Његова животна жеља била je да се обуче златну одору ђакона и да стоји поред свештеника на средини цркве, те да у току миропомазања држи сасуд са миром./…/Памћење му je било јако добро, и ставивши на себе столњак уместо ризе, говорио je напамет многе молитве из јектенија и, напрегнувши глас да звучи као ђаконски, гудео би: ‘И за благочестивог Самодршца, Великог Цара нашег… И за супругу његову…’ A ja сам морао, обавезно погађајући тон, да завршавам: Господи помилуј…’.“

Николај II Романов на фронту

Волео је старе храмове и иконе, а нарочито икону Богомајке која грли Христа.Царева душа била је испуњена благодаћу Господњом, која је блистала и из његових очију.             

О њима је говорила жена британског амбасадора Бјукенена:

„У спољашњости Николаја Другог постојало je истинско благородство и шарм, који су се, више него у живахном и веселом карактеру, очитавали у његовим озбиљним, плавим очима“.

Ађутант Мордвинов је забележио:

„Ko je имао среће као ja да види Цареве очи, најчешће замишљено тужне, дубоке, чак и у моментима када je све око њега било неусиљено весело, тај ће разумети да те очи нису одражавале душу обичног, површног човека. Осим дубине, постојало je у њима још нешто, што je натерало његову мајку када je први пут видела портрет Серова, да се ту, на изложби, расплаче…“

Са члановима своје мученичке породице

A ево како спољашњост цара описује дворкиња Јулија Ден:

„По изгледу je Његово Величанство јако подсећао на краља Џорџа Петог. Али имао je очи које се на заборављају Очи његовог брата, иако лепе, биле су лишене тог непоновљивог израза који je био својствен Императору.“

На платну руских уметника

Чак и они који нису волели цара Николаја, попут челника Думе Головина, морали су то да признају, иако наопако (да су цареве очи „варале“):

„За две године, колико нисам видео Николаја, он je приметно остарио. Појавиле су му се боре. Приметио сам да Цар мало пажње обраћа на своје руке: кожа му je била испуцала, храпава, нокти прљави и несређени. Од целе спољашње појаве Цара пријатан утисак остављале су само очи, њихов мио израз. Te очи су ме обмањивале. Говориле су да њихов власник има добру и меку душу, да je истинољубив и непосредан човек“.

Представа абдикација Цара која се у истину није догодила

Рањени официр Степанов је описао цареву посету војној болници:

„Цар je свакоме пружио руку. Свако од нас je рапортирао свој пук, чин и презиме. Мени je пришао на крају. Рапортирао сам, гледајући га одушевљено у очи. У њима се видела некаква туга. Поред све одушевљености коју сам тада осећао, јавила се у дубини душе и нека нејасна жалост. Гледајући у цара, појављивала ми се жеља да заборавим на себе, да живим само за њега. Да не будем. Да будем у њему. Само он… He знам како да опишем расположење које нас je ухватило након одласка цара! Ронио сам вреле сузе радоснице. Ko није искусио таква осећања, тај никада тако нешто неће разумети.“              

А онда је Русија остала без цара, и свет је почео да тоне у мрак потоњих времена.

Шта нам говоре очи Јакова Јуровског који је извршио наређење Лењина и партије?

Мучеништво цара и његових било је великомучеништво. Али, ко ће као Бог? Цареве свете очи, које данас гледају Русе и Србе и плачу над нама, пуне су Христа и Његове благодати, а Новомученици Руски су Богом прослављени у вечности, и чекају нас тамо где нема болести, туге ни уздисања, но живот бесконачни.

Цар плаче, и моли се за наше покајање. И док год плаче, има наде!

Икона Страстотерпца Цара Николаја звана Надимска

Тропарь, глас 1.:

Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.

Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.

Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.

(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).

Свети Царски Мученици, молите Бога за нас! 

Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби!

http://(http://rtvsantos.com/video/cudo-proplakala-ikona-cara-mucenika-nikolaja-romanova-u-lazarevu/; http://borbazaveru.info/content/view/7211/1/)     

Извор: Борба за веру

Поделите:
НАЈБОЉИ СРПСКИ ТЕНИСЕР СВИХ ВРЕМЕНА – НОВАК ЂОКОВИЋ

НАЈБОЉИ СРПСКИ ТЕНИСЕР СВИХ ВРЕМЕНА – НОВАК ЂОКОВИЋ

Новак Ђоковић се освојеним Вимблдоном, петим у шест одиграних финала и трећим преко Федерера, приближио Надалу на две гренд слем титуле заостатка, а Федереру на четири. Ова квантитативна статистика је једино због којег западни медији још тврде да је Федерер највећи свих времена. Све друго је на страни квалитативно најбољег тенисера свих времена Новака Ђоковића, сагласни су тениски познаваоци.

Федерер је првих седам гренд слем титула освојио редом у  своје време. Швајцарац  је искористио чињеницу да је почетком овог века остао упражњен трон одласком славне Сампрасове генерације у пензију.  Шпанац  и Србин су своје трофеје освојили  у најјачој ери у историји тениса, победама против највећих ривала у бруталном нивоу игре која се може описати и као “гладијаторски”.

Федерер је од 20 гренд слем титула у само четири победио Надала или Новака. Од њих је изгубио у 10 финала. Надала никад није победио у „његовом дворишту“ у Паризу. Ђоковића никад није победио у финалу у “његовом дворишту” (захваљујући Србима из Аустралије) у Мелбурну. Надал је Федерерову доминацију 2008. прекинуо у Лондону, а Ђоковић се с три победе у три финала с њим промовисао у новог владара Вимблдона на велику жалост 15.000 фанатичних навијача Федерера, махом Енглеза са све принчевским паром.

Новак доминира и у међусобним учинцима с другом двојицом. Побеђивао их је на свим подлогама и у свим фазама највећих турнира. Федерер никад није освојио гренд слем да је на њему победио и Ђоковића и Надала. Ђоковић је на истом турниру славио и против Федерера, и против Надала. Статистика каже – Ђоковић има 28:26 против Надала и чак 26:22 против Федерера те укупно 29:18 у финалу против њих. Једини пут кад је Федерер победио Ђоковића у финалу гренд слема било је 2007. године, у Новаковом дебитантском финалу. Последњи пут на неком гренд слему победио га је времешни Швајцарац пре седам година.

Нико није дуже владао светским тенисом од Новака Ђоковића. Од 2011. године, када је преузео врх, Ђоковић је освојио 15 гренд слем титула, две више него Надал и Федерер заједно, те готово половину од укупно одиграних турнира. У том периоду против Шпанца и Швајцарца има учинак 41-19. У његовој ери за Надала је престало да се сматра да не недодирљиви владар шљаке, а Федерер траве. Нико у Опен ери није имао освојена четири гренд слема у исто време. Нико до Новака Ђоковића, којем је ово 14. година у низу како осваја бар једну титулу.

Следеће године срушиће Федереров рекорд по броју недеља на броју 1, рекорд за који се веровало да никад неће бити срушен. Верује се да ће до краја каријере, можда чак и до краја следеће године, срушити и Федереров рекорд по броју гренд слемова. Чак и да то не успе, остаће најбољи играч тениса којег су Срби икада имали. Не најтрофејнији, не најомиљенији од стране западне србофобне публике, не рекламно најекспониранији, али једноставно најбољи. Изразити шампион, светски а наш – Новак Ђоковић!

Петровград.орг према многобројним натписима из спортске штампе а посебно из тзв. региона који не воли што Новак побеђује

Рекламни снимак са овогодишњег Вимблдона
Поделите:
ДР ТОДОР ПЕТКОВИЋ: СРБИЈА И НАТО – ЗА И ПРОТИВ ЧЛАНСТВА ( II ДЕО)

ДР ТОДОР ПЕТКОВИЋ: СРБИЈА И НАТО – ЗА И ПРОТИВ ЧЛАНСТВА ( II ДЕО)

Др Тодор Петковић је генерал-мајор авијације Војске Србије у пензији и члан Клуба генерала и адмирала Србије. Др Тодор Петковић је рођен у Вршцу. Завршио је вазхупловни смер на Војној академији, затим и Командно-штабну академију РВ и ПВО, као и Школу националне одбране. Дипломирао је и на Факултету за социологију, политичке науке и новинарство (смер међународних односа) у Љубљани, а завршио је и постдипломске студије на овом факултету. Радни век завршио је као заменик начелника Управе за безбедност Војске Југославије.

Србија и НАТО: аргументи против чланства

НАТО пакт, који је настао као противтежа Варшавском уговору, представља војну машинерију Запада уз помоћ које он реализује своје циљеве и интересе који се противе елементарним људским слободама. НАТО пакт насилно спроводи наметање сопственог виђења “демократије“ која у стварности представља окупацију, поробљавање и уништење неподобних земаља и њихових лидера. Запад је помоћу НАТО пакта 1999. године извршио агресију на нашу земљу како би нам отео интегрални део територије, променио свест људи и мржњу усмерио ка тадашњој власти по принципу “они су криви што нас бомбардују“. НАТО пакт је убијао и уништавао Србију и њено недужно цивилно становништво и омогућио албанским терористима да створе квази државу Косово на темељима српске историје, духовности и идентитета. Србији је отето Косово и Метохија. Ту није реч само о површини државе која износи око 15% укупне територије Србије већ је реч о људима, и непроцењивом културно-историјском благу које представља идентитет српства. НАТО пакт не само да је убијао већ је и окупирао духовни центар Србије. Тренутно, НАТО ради на стварању тзв. војске Косова која ће настати од “косовског заштитног корпуса“, односно “косовских снага безбедности“.

Чланство у НАТО-у, како истиче проф. др Радиновић, није у интересу Србије. “Не само што је реч о агресивном војном савезу који је у служби америчке глобалистичке хегемоније, већ чланство у овом савезу носи велике ризике и претње“, објашњава Радиновић. “Србији данас војно не прети ниједна држава из окружења, што је већ дуже време европски тренд, па јој није потребна ни заштита неке алијансе. Чланство, са друге стране, носи сврставање и отварање непријатељства са неким снагама и државама које нас неће угрожавати у случају неутралности. Радиновић као аргумент против војне опредељености за западни савез наводи и чињеницу да НАТО помаже стварање војске Косова, што директно угрожава балканску и европску безбедност. “Уколико Србија постане члан Северноатлантског савеза руске ракете биле би окренуте ка нама. Ту нема љубави, већ чисте политике одбране“ истиче Радиновић.

Џулијан Харстон, бивши шеф Канцеларије УН у Србији, показујући разумевање за “заоставштину“ бомбардовања НАТО-а 1999. године и чињеницу да Србија никада није била члан ниједне војне алијансе, позвао је Београд да извуче максимум из програма Партнерство за мир и сачека да види како ће се НАТО даље развијати.

Стивен Мејер, бивши шеф ЦИА за Балкан, каже да лично не разуме шта би Србија добила уласком у НАТО. Према његовој оцени, НАТО је организација у мировању која постоји само зато што САД тако желе, а ЕУ је заједница која је очигледно финансијски обогаљена, која не зна шта жели, ни колика хоће да буде. “Те су организације пре десет година биле важне за развој региона, али данас није тако. Србија треба добро да размисли у каквом савезу жели да буде с таквим организацијама. Али, нажалост, сви ваши политичари се приклањају Западу, што Вашингтон и Брисел нашироко користе“, закључује Мејер.[46]

“Регионална безбедност нарушена је једностраним проглашењем независног Косова, под окриљем САД, НАТО-а и ЕУ. То је данас главни разлог што Србија не може да мобилише своју јавност да прихвати прикључивање НАТО-у. Наиме, није више реч о томе да се убеди опозиција тој идеји и да се преусмери наслеђени дух, већ да се истовремено када НАТО, као извор агресије, подржава територијално цепање Србије, од ње очекује да приђе војном савезу који је то стање произвео. Коме је била потребна брзина признавања независног Косова, зашто је покренута политика “стандарди пре статуса“ (као да се није знало да је неостварива), а од које се потом одустало? Тим пре што би Србија била задовољена формалном сувереношћу и отвореним путем ка ЕУ. То би и за Косово био бржи и мање захтеван пут ка истом циљу“.[47]

Србија је раније гледала, а и данас позитивно гледа на савезништво, што се види из њених стратегијско-нормативних докумената о одбрани по којима се одбрана земље остварује ослонцем на сопствене снаге, али и учешћем у коалицијама (савезима). Дакле, она рачуна са таквом могућношћу за случај да буде угрожена, а не буде у стању да самостално оствари своје одбрамбене циљеве. Међутим, спорно је да ли Србији у данашњем мирнодопском тренутку уопште треба савезништво кроз чланство у НАТО. Оно би имало смисла само под два услова: први, да Србија зарад тзв. реал-политике прихвати противнике НАТО као своје, уз све политичке, економске и војне консеквенце таквог опредељења и други, да је НАТО спреман да штити територијални интегритет Србије.[48] То се најбоље видело на дешавањима са простора бивше СФРЈ када је у питању српски народ.

Медијском манипулацијама Срби су проглашени за кривце у свим комбинацијама балканских сукобљавања деведесетих. Потом је војна алијанса бомбардовала Србе, прво у Републици Српској чиме је скројила карту Босне у Дејтону. Затим је 1999. године иста судбина снашла и Србију, после чега је отргнуто Косово и Метохија из састава српске државе. Све ово је и пре и после пратила пропаганда (као медијска припрема и наставак војне интервенције) о етничком чишћењу Албанаца и незрелости Срба као варварске нације која је тиме правдала у очима светског јавног мњења интервенцију НАТО-а. Најважнији циљеви медијске кампање би били стварање слике у светском јавном мњењу о прекој потреби опстанка НАТО-а и исправност америчких ставова о српској геноцидности и варварству које је проузроковало интервенцију. Дакле, данашње стање на Балкану и настанак нових држава – при чему је Србија највише оштећена – представља резултат америчке политике, подржане војним савезом у којем она има доминантну улогу. НАТО је био ударна песница и гарант при спровођењу америчке политике ситњења српског народа стварањем Косова као државе а које чини се има логичан продужетак у лаганом издвајању Војводине из државно-правног система Србије.

Такође, Србија под НАТО-ом мора да прихвати ревизију историје која би значила признање њене кривице, не само за “геноцид“ над Албанцима који је проузроковао најновију агресију из 1999. године већ и за праведну двовековну борбу којом се изборила за независност и за позицију слободног и државотворног европског народа. Ова ревизија историје се врши већ више година, како у Хашком трибуналу тако и у већини домаћих “независних“ медија. Срби ако хоће да приступе НАТО-у мораће њену коначну верзију да прихвате у потпуности. Мораће да се уподобе тој новој историјској свести и да се одрекну својих хероја и људи које су славили и на њима градили свој идентитет.

Уласком у НАТО савез Србија би била доведена у парадоксалну ситуацију. Наиме, морала би да даје људство за интервенције на разним планетарним жариштима зарад америчких интереса док би одбрана сопствених територија (Косова и Метохије као изворишта и врела српске националне идентитетске утемељености) била онемогућена. Уласком у НАТО Србија би дакле признала постојеће стање као последицу деловања Америке и НАТО-а и потпуног прихватања њихове визије Балкана. Исто тако, у перспективи би морала да аминује ревизију балканске и европске историје и да се сагласи са америчким историјско-политичким догмама новог глобалног поретка који је Србе приказао као један од најгорих народа на свету.

Уласком у атлантску алијансу Србија би, хтела не хтела, морала да делује у интересу овог савеза, а интерес савеза је потенцијално супротстављен руској националној безбедности. Русија на ово сигурно не би гледала благонаклоно. Штавише, у склопу акција НАТО-а којима би се морала прикључити Србија, Русија би нас видела непријатељски као део америчко-НАТО тима.[49]

И још нешто је потребно рећи о наводној безбедности коју нам НАТО нуди. Од кога смо ми то угрожени, од Русије, од Кине или неке друге велике државе? Не, никако. Или смо можда у случају неприступања Алијанси угрожени од саме Алијансе? Што нам НАТО заговорници отворено не кажу ако је стварно тако. Што нам не кажу да морамо ући у НАТО да би нас НАТО заштитио од НАТО-а. Док се на то питање не одговори ми знамо да смо угрожени само од наших суседа (који се под патронатом Америке често и директно мешају у наше унутрашње ствари) и унутрашњих дезинтегративних процеса које Америка и НАТО подстичу већ две деценије, те је њиховим вишестраним деловањем дошло до дробљења српског националног простора и сатанизовања Срба као народа.

Уласком у НАТО ми бисмо прихватили и легализовали постојеће дробљење српске државе. Такође бисмо изгубили макар минималну шансу да све неистините стереотипе о нама демантујемо и тиме, макар у далекој будућности, заслужимо шансу на рехабилитацију наше нације у правном и моралном смислу. Пристајањем на “праведност“ данашње прекомпозиције Балкана, капитулирали бисмо пред ревизионистичком историјом ових простора (али и Европе и Русије) креираном од Запада.

Политика Србије мора бити окренута свим странама света и мора бити флексибилна, па чак зарад народа и понизна према светским моћницима али та понизност ипак мора да има црту испод које се не иде. Та црта је чини се исписана на вратима НАТО-а. Другим речима Србија зарад својих интереса и зарад очувања елементарног људског достојанства, које мора имати свака нација, не сме да плати (превисоку) цену приступу “америчкој“ војној алијанси. Уради ли то признаће све своје “кривице“ пројектоване у америчкој “кухињи“, оправданост губитка Косова и Метохије, ревизију своје вишевековне историје, конфронтираће се са Русијом и сузиће ионако минимални маневарски простор који још имамо.

Ширење НАТО према Русији и Кини јасно показује у коме он види своје противнике, али и мотиве због чега то чини. Чланством у НАТО Србија би се, хтела то или не, декларисала против њих, што би било дугорочно штетно по њене интересе, тим пре што нам одатле не прети никаква опасност. У њеном интересу није ни конфронтација са оним земљама које су од стране НАТО, односно САД евидентиране као “извозници“ тероризма и претња њиховој безбедности, односно које треба “демократизовати“, колико год се не слагала са њиховом политиком. У том погледу довољно је поучан пример Шпаније која је након терористичког акта у Мадриду 2004. године повукла свој војни контингент из Ирака.

С друге стране, албански политичко-терористички фактори на КиМ још од времена Рамбујеа и агресије добијају снажну политичку, логистичку и војну подршку НАТО-а, што је потврда континуитета његовог непријатељства према Србији. Признање независности КиМ од стране већине чланица НАТО и захтев САД да се Србија одрекне Резолуције СБ УН 1244 докази су доследности такве политике. Она се није изменила ни након покушаја да се приближимо НАТО кроз чланство у програму “Партнерство за мир“, Споразум о војној сарадњи са државом Охајо, реформу Војске по НАТО стандардима и друге манифестације оданости. Зато је сасвим сигурно да наше чланство у овој алијанси не би променило овакву политику, а могло би да се протумачи и као признање стања које је она произвела.

Све ово очигледно не иде у прилог тезама о безбедносним потребама уласка Србије у НАТО, али ни ставовима да би нам то омогућило јачање демократских процеса и институција, бржи улазак у ЕУ, ефикаснију борбу против организованог криминала и тероризма, веће улагање у нашу привреду и тако редом. Јер, савезништво никада није било школа демократије и нико нам не стоји на путу демократизације друштва. Сузбијање организованог криминала и борба против тероризма није посао савеза оваквог типа, већ неких других институција и интеграција, док страна улагања зависе од интереса инвеститора, ширине простора за инвестирање и политичке стабилности земље, која зависи само од нас. Исто тако, нису прихватљиве ни оне идеје да нам је потребно војно савезништво са Русијом као заштитом од НАТО, јер она сасвим сигурно не жели сукоб са њим, а то није ни наш интерес. Ова сила се враћа на Балкан својим привредним, а не војним потенцијалом и на том плану Србија мора да пронађе много више простора за сарадњу. Исто то важи и за друге земље са којима се може артикулисати заједнички економски интерес (Кина и др). Зато је савезништво у овој сфери, ако се тако може назвати, наша далеко већа потреба него у војној, јер само снажна привреда може Србију да учини безбедном и повећа њену одбрамбену моћ.

Принцип активне неутралности у перспективи може бити проширен на комплетну спољну политику Србије, која би настојала да промовише нашу државу као фактор неутралности на Балкану који дугорочно остаје ван спорних међународних политичких, војних и других интеграција, док са друге стране у потпуности отвара своје билатералне перспективе ка свим странама света. Такође, у спољнополитичком смислу, активна војна неутралност значила би и остваривање активне билатералне сарадње са осталим државама које су се прогласиле неутралним и учешће у програмима које оне организују.

Тренутно, у оквиру НАТО постоје разлике које тешко могу да се сматрају спорадичним. То су пре различите стратешке визије за будућност Алијансе: САД желе да НАТО буде инструмент за изазове глобалне безбедности, чланови из Западне Европе у алијанси виде средство везивања САД за Европу и стабилизацију и ширење Европе заједно са ЕУ, док се чланице из централне Европе фокусирају на супротстављање потенцијалној руској претњи. “Савез неће бити у стању да превазиђе ове дубоке разлике. Уместо тога, чланице морају да се науче да их толеришу и налазе разумне компромисе унутар НАТО да би НАТО остао ефикасан у одсуству јасног стратегијског консензуса“, истиче Чарлс Купчан.[50]

“Био сам против бомбардовања Србије и имам разумевање за то што ваша земља не жури ка НАТО-у. Сваки народ има своје достојанство. Може се бити чланица ЕУ, а да не будете члан НАТО-а, што показују и примери Аустрије, Ирске, Кипра, Малте… Неутралност Србије је сасвим прихватљива, и то са тачке гледишта европске безбедности“.[51] “Договор на крају “хладног рата“, а ја сам тада био министар одбране и учествовао сам у преговорима, био је да НАТО не поставља своје базе на истоку. Уједињена Немачка би била чланица НАТО-а, али би војне снаге остале на западу земље… Постављање војних инсталација је кршење духа договора “четири плус два“ и резултат је Бушове политике…  Американци хоће да поделе терет, да ми шаљемо своје војнике у ратове као што је авганистански да бисмо подржали њихове напоре. Европске владе су прилично скептичне према томе, па има веома мало дељења терета и још мање дељења одговорности“.[52]

Чланство у НАТО није условљено чланством у ЕУ, нити чланство у ЕУ зависи од чланства у НАТО. Постоји један број земаља ЕУ које нису део НАТО и неколико НАТО земаља које нису део ЕУ. Чврсто верујемо да су даље евроатлантске интеграције земаља на западном Балкану – кроз партнерство или чланство у НАТО, или ЕУ – најбоља гаранција за дугорочну стабилност на Балкану. Имајући све ово у виду, на Србији је самој – а не на било коме трећем – да донесе одлуку о свом месту у региону и шире у свету, као и о томе којих међународних тела земља жели да буде део.[53]

“Отворени оптимизам са обе стране Атлантика, ипак, не може да прикрије нарастајуће сумње о значају НАТО-а за политичке изазове 21. века, нарочито о целисходности опстанка те организације на дуги рок. Док НАТО на први поглед делује као импресивна организација, његова способност као делотворног безбедоносног механизма нагло опада. У Тексасу постоји популарна изрека о људима који имају изузетну репутацију али поседују јако мале стварне способности: “all hat and no cattle“,[54] која се може применити на НАТО. Непогрешиви знакови овог проблема постоје у неколико области: слабост и рањивост нових чланица и кандидата за чланство; неспретна савезничка политика која је створила озбиљне тензије са Русијом; нарастајуће поделе унутар савеза око политике према Русији; анемично деловање НАТО-а у Авганистану; и узнемирујуће опадање војне способности код кључних европских чланица алијансе.[55] Нове чланице које је савез прихватио од краја “хладног рата“ су слабе, штићеничке државе (client states), које очекују да их бране Сједињене Државе. То је у целини истина, чак и за прву рунду проширења, у којој су се прикључиле земље средње величине, Пољска, Чешка и Мађарска. То је постало много очигледније у другој рунди, када су прикључене тако мале државе попут Словачке, Словеније, Латвије, Литваније и Естоније. Такви микро-савезници су уживаоци безбедности а не ствараоци безбедности. Са становишта америчких интереса, они не представљају добит него обавезу – потенцијално веома опасну обавезу“.[56]

„НАТО цени партнерство са Србијом и ја сам поносан на своје снажне везе пријатељства с вашом земљом“, истакао је Столтенберг и нагласио да Атлантски савез жели да продуби сарадњу са Србијом уз поштовање њене неутралности, попут сарадње НАТО са Аустријом, Шведском и Швајцарском. НАТО, како је рекао, снажно подржава дијалог Београд – Приштина и позива све стране да буду уздржане и учествују у дијалогу на конструктиван начин.[57]

Који су аргументи изнесени против чланства Србије у овом војном савезу?[58]

  • НАТО је бесправно бомбардовао Србију, наносећи нам огромне људске жртве и материјалну штету.
  • Западна војна алијанса је запосела део суверене територије Србије – Косово и Метохију.
  • НАТО се у великој мери понаша као “светски полицајац“, и то пре свега као “превентивни полицајац“, тако да би и српске трупе учествовале а њени војници и гинули у војним мисијама у којима би штитили туђе интересе.
  • Реч је о војној организацији која је на просторима бивше Југославије учествовала у низу акција у којима је српска страна била губитник, па је наше евентуално чланство у том савезу у великој мери закаснило.
  • Иако више не постоји Варшавски пакт, у Русији сматрају да је НАТО окренут против ове земље, тако да би српско сврставање на страну западне алијансе било и сврставање против нашег традиционалног савезника.
  • Чланство Србије у НАТО је могуће само ако огромна материјална штета настала бомбардовањем буде надокнађена.
  • За успешан развој Србији није потребно војно сврставање него снажна привреда, што показује пример безбедносно неутралних европских земаља.
  • Припадност војном савезу претпоставља куповину оружја од најмоћније државе савеза, уз гашење сопствене наменске индустрије.

Оцене и закључци Београдског форума за свет равноправних усвојени још 2011. године задржали су пуну актуелност и вредност и данас:

 –    НАТО је милитаристичка алијанса која служи искључиво америчким империјалним интересима;

–  НАТО се понаша агресивно и освајачки у целом свету, од Блиског, Средњег и   Далеког Истока, преко Источне, Централне и Северне Африке до Сирије и  Украјине;

–  Глобални интервенционизам и стратегија експанзије на Исток (руске границе)  представља опасност по мир и безбедност у Европи и свету;

– НАТО изазива оружане сукобе, под лажним образложењима, са циљем успостављања тоталне контроле над економским и природним ресурсима, стратешки важним територијама и тржиштима да би очувао привилегије развијених над мање развијеним земљама;

–  НАТО је реликт “хладног рата“ и није у стању да реши ни један међународни сукоб или проблем;

–    Чланством у НАТО Србија не би могла да унапреди своју безбедност;

–   НАТО је одувек био главни непријатељ Русије а данас је његов стратешки циљ одвајање Русије од Европе, њена изолација, економско изнуривање, дестабилизација и разбијање њене државне територије. Сврставање Србије уз Алијансу са таквом стратегијом је супротно нашим државним и националним интересима. Русија је традиционални пријатељ и савезник Србије у оба светска рата, никада није ратовала против Србије увек је, када је могла, била на страни Србије, она је стална чланица Савета безбедности и данас упорно подржава Србију у очувању суверенитета и територијалног интегритета.

 Већина других аутора истиче и следеће аргументе да Србија не буде члан НАТО-а:

  • Уласком у НАТО Србија би индиректно признала легитимитет војној интервенцији против СР Југославије 1999. године и свим евентуалним одлукама о коначном статусу Косова и Метохије које се косе са њеним интересима.
  • Србија би теоретски могла да уђе у ЕУ, а остане ван НАТО као што су то учиниле земље попут Ирске, Аустрије, Финске, Шведске, Малте и Кипра. Само чланство у ЕУ је солидна гаранација безбедности. ЕУ има аутономну заједничку безбедносну и одбрамбену политику и сопствене војне снаге, додуше за сада слабо развијене. Поред тога, чињеница да је нека земља чланица ЕУ у задовољавајућој мери одвраћа треће државе од идеје да је нападну, без обзира да ли је она чланица НАТО или не.
  • Уласком у НАТО Србија би нанела штету у стратешким интересима Руске Федерације, која је традиционални, мада непоуздани савезник, и која се жестоко противи ширењу НАТО. Спровођење политичких (КиМ) и економских (снабдевање енергијом) интереса који зависе од подршке Руске Федерације било би доведено у питање.
  • Иако се уласком у НАТО смањује шанса за конвенционални и симетрични напад неке државе на Србију, теоретски се повећава њена изложеност новим транснационалним и асиметричним претњама као што је, на пример, међународни тероризам исламских фундаменталиста.
  • Улазак у НАТО форсира специјализацију и улагање у одређене видове оружаних снага на рачун неких других. Тиме се ствара изразита неједнакост унутар војске и заоштравају тензије које из те неједнакости произилазе.
  • Ако покушамо да одмеримо јачину аргумената заснованих углавном на искуству других земаља рачуница указује да је потребно бити обазрив јер и улазак и неулазак могу имати велики број различитих исхода. Другим речима, постоје различити начини да се буде, односно да се не буде члан НАТО савеза. Чланице НАТО варирају од земаља које уопште немају војску (Исланд), преко чланица које имају ограничено учешће у НАТО (Француска), и малих држава (које од НАТО више добијају него што дају), до држава са оружаним снагама које могу да пројектују моћ широм света.
  • С друге стране, европске државе које нису чланице НАТО варирају од формално војно неутралних држава (Шведска, Финска, Аустрија, Швајцарска, Ирска) које деле либерално-демократске вредности и понекад учествују у мировним операцијама у оквиру НАТО на ad hoc основи, преко нечланица које су ван НАТО због територијалних спорова (Кипар), па до држава које не желе да уђу у НАТО због лојалности Руској Федерацији.
  • На који начин би Србија осмислила чланство или нечланство у НАТО зависи од тога колико су политичке елите у стању да развију мудру и дугорочну стратегију усклађену са средствима којима располажемо. Нажалост, државни врх још увек нема јасну стратегију. Тако нам остаје да суд доносимо на основу туђих искустава која наводе на закључак да ће Србија погрешити ако сама себи затвори врата на која се улази у Северноатлантски савез.
  • Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у? Алтернатива је управо оно што садашња и савремена Србија јесте – тј. војно-неутрална држава. Са том идејом и усвајањем такве Резолуције Србија је чак предњачила времену. Унилатерализам САД-а се распао. Растућа глобална мултиполарност, прегруписавање покрета и снага на светској политичкој сцени, појава и снажење БРИКС-а, самосвесна и одлучна Русија, недефинисаност и делимична стратешка конфузија међу појединим државама-чланицама НАТО-а, само су неки од најновијих феномена који ће, у годинама које долазе, увелико променити политичке односе у свету. “Чини се да је америчка страна свесна и спремна да у глобалном контексту ради остваривања својих циљева поткопа међународни правни поредак који је настао као резултат Другог светског рата. Сила треба да буде изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити“… “Начин размишљања који апсолутно води рачуна само о својим интересима, може се само назвати тоталитарним“ – закљује Вимер.[59]
  • НАТО је агресивни војни савез, остатак “хладног рата“, полуга униполарног поретка и инструмент доминације. Зато, као независној и мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО (као што су СОФА и ИПАП), јер тај савез сноси велику одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао агресијом 1999. године. Истовремено, садашња везаност Србије за НАТО, кроз наведене споразуме, представља ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије.
  • Сматрамо да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.

Закључак

Оружана агресија НАТО пакта против СР Југославије 1999. године представља тачку глобалног преокрета ка заоштравању односа у свету и глобализацији оружаног интервенционизма. Најмоћније земље Запада, на челу са САД, напуштају међународни правни поредак успостављен на резултатима Другог светског рата, потискују систем и Повељу Уједињених нација и почињу да оружаном силом, грубим мешањем у унутрашње послове независних земаља, економским и финансијским уценама намећу правила понашања која одговарају искључиво њиховим империјалистичким интересима и циљевима. За њих не важе никакви договори, принципи или обећања. За њих је легално, демократско, хумано и прихватљиво само оно што је у служби њихових империјалистичких интереса. И када разарају друге земље, када окупирају и отимају туђе територије, када користе оружја за масовна убиства и финансирају државне преврате, и када оснивају тајне затворе и прислушкују милионе људи, и када обмањују и уцењују, и када стварају савезништва са терористима, као у случају терористичке ОВК, и са неофашистима и неонацистима као у случају Украјине, све такве антицивилизацијске методе, проглашавају за право, демократију, људска права или за борбу против тероризма. Све оно што не одговара њиховим себичним интересима проглашавају да је незаконито, ауторитарно, супротно европским и светским стандардима. Никада у историји демократија и људска права нису тако безочно злоупотребљавани за прикривање освајачких похода као на размеђу другог и трећег миленијума.

Агресијом 1999. године НАТО је, као заступник интереса војно-индустријског и финансијског капитала, силом разорио једну суверену, независну земљу и отео јој део државне територије да би САД на њој успоставиле војну основу и базе за експанзију и освајање Истока, за контролу Каспијског басена, Блиског истока, севера Африке и главних енергетских токова. Отимањем Косова и Метохије од Србије убрзава се експанзија САД/НАТО/ЕУ на исток, милитаризација Европе и нова трка у наоружавању. Данас у Европи има више америчких војних база него у време када је “хладни рат“ био на врхунцу. Стратегија експанзије на исток, ново издање доктрине “Drang nach Osten“ представља суштински узрок кризе у Грузији 2008. године, као и садашње кризе око Украјине. Узроци су у тоталитаризму система водећих сила запада, чије елите, осим својих, не признају интересе других земаља.

НАТО нигде није решио, нити је желео, нити је могао да реши, било који проблем. После сваке агресије НАТО је за собом је остављао девастирана друштва, разорене културе, привреде, верске и етничке сукобе, сепаратизам, економску и социјалну беду, стотине хиљада људских жртава, милионе избеглица и расељених лица.

НАТО је реликт “хладног рата“, његово одржање представља извор угрожавања међународног права, масовног кршења људских права и опасности по мир и безбедност. НАТО није место за мирољубиве земље као што је Србија. Права опција за Србију је политика активне неутралности и њено претварање у уставни принцип.

Проблем статуса покрајине Косово и Метохија и даље је отворен. Тај проблем се не може решити приморавањем Србије на трговину по рецепту – одрицање од територије за чланство у ЕУ. Јединствена спољна и безбедносна политика ЕУ не постоји и Србија не сме да плаћа цену успостављања такве политике. Статус Косова и Метохије може се решити мирним средствима само уз целовиту примену резолуције СБ 1244 којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије.

Србију нико не угрожава споља да би у чланству НАТО тражила гаранције за своју безбедност. А и уколико би икада била угрожена споља, НАТО не би био на њеној страни. Током југословенске кризе и током агресије 1999. године чланице НАТО су биле ослонац, односно, савезник сепаратиста, исламског, албанског и неоусташког екстремизма, радећи активно на дробљењу српске нације и на слабљењу и територијалном смањивању Србије.

НАТО тежи да Србију увуче, да је стави под потпуну контролу из својих геостратешких интереса: први је да консолидује свој продор на Исток – према Русији, Каспијском басену, Сибиру и Блиском истоку;  други, да обезбеди најамничке трупе за освајачке ратове изван Европе. Ти циљеви су супротни како садашњим, тако и трајним интересима Србије. Кључне чланице НАТО – САД, Велика Британија и Немачка, свака из својих себичних интереса, – протекле три деценије третирају Србе и Србију као агресивне, реметилачке, ретроградне факторе на Балкану и у Европи. Уз велике напоре и новац произвеле су и светској јавности наметнуле представу о Србима и Србији као сатани и злу равном, ако не и већем, од наци-фашизма Адолфа Хитлера. А онда су, да би угодиле обманутој и отрованој јавности, кројиле и спроводиле политику која представља највећу срамоту за западну цивилизацију. Део те политике је и оптужба да је Србија извршила агресију на Босну и Херцеговину због чега су јој маја 1992. године уведене најсвеобухватније санкције које је Савет безбедности УН икада усвојио. Формирање и рад Хашког трибунала, формално названог “за бившу Југославију“, фактички за Србе и Србију, јесте друга битна илустрација односа НАТО (земаља) према Србији и Србима.

После 5. октобра 2000. године НАТО, тј. њене чланице, промениле су свој однос према властима које су формиране по њиховом укусу и које се све до данашњег дана карактеришу као “прозападне“, закључен је низ споразума као што је споразум о слободном транзиту трупа НАТО преко територије Србије (Вук Драшковић – Јап де Хоп Схефер), споразум о (дипломатском) статусу америчких трупа у Србији (Тадић – Кондолиза Рајс), познат као СОФА-споразум, потписано је приступање Партнерству за мир (Борис Тадић), почињу заједничке војне вежбе, школовање официра ВС у америчким и НАТО школама, учешће контингената ВС у мировним мисијама којима руководи НАТО, или поједине његове чланице. Међутим, суштински однос неповерења, притисака и уцена према Србији, према њеним легитимним интересима, посебно у вези са статусом Косова и Метохије (“нормализација односа“), од стране НАТО и њених чланица тешко да се променио. Штавише, из западних “аналитичких“ и “научних“ кухиња, финансираних од кључних чланица НАТО, тече процес ревизије историје где су Срби и Србија предмет “посебне“ обраде.

У САД и на Западу уопште, све је више сведока, књига и докумената којима се разобличавају гнусне лажи и закулисне радње НАТО, његових лидера и кључних чланица. Закаснела савест појединих актера историје новијег датума јасно разоткрива антисрпски, реваншистички и осветнички карактер политике и понашања низа чланица НАТО-а. Треба ли да се понашамо као да не знамо ни да читамо, или као да не разумемо то о чему пишу и говоре западни писци, мислиоци, нобеловци, бивши, председници, премијери министри, обавештајци?!

Србија је мала, мирољубива европска земља, која се бори за поштовање међународног права, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија, док је НАТО освајачки савез мултинационалног корпоративног капитала који грубо крши основне принципе међународног права. НАТО не шири цивилизацијске вредности, већ хаос, покорност, неслободу.

НАТО је реликт “хладног рата“, за чије постојање не постоје цивилизацијски оправдани разлози. Као творевина прошлости која данас тежи да силом одржи униполарни поредак, да терет светске кризе превали на леђа земаља богатих енергентима и стратешким минералима, НАТО је постао кочница историјски неминовном тренду ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Таква “мисија“ представља извор великих опасности по светски мир и безбедност.

Чланство Србије у НАТО захтевало би убрзану примену стандарда НАТО у техници, наоружању и војној инфраструктури, што би довело до повећања спољног дуга Србије за више милијарди долара. Како је Србија са спољним дугом од око 37 милијарди долара већ одавно презадужена, то би је чланство у НАТО дефинитивно увело у дужничко ропство са несагледивим последицама по будућност народа.

Агресијом НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године, НАТО је и формално напустио одбрамбени и прихватио агресивни карактер. Уследиле су интервенције и напади НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију. Настављање ланца интервенција говори да је НАТО себи присвојио право на глобални интервенционизам уз кршење основних међународних правила, од свог оснивачког акта, преко Повеље УН, до Завршног документа из Хелсинкија.[60]

Где год је интервенисао, НАТО је остављао за собом хаос, економску и социјалну беду, трајне међуетничке и међуконфесионалне сукобе, сепаратизам, тероризам, организовани криминал. НАТО ни на једној тачки планете није довео до стабилности, бољег живота, демократије или поштовања основних људских права.

Шта је НАТО оставио на Балкану и у Европи након агресије против Србије (СРЈ) 1999? Прво, око 4.000 убијених и око 8.000 рањених, од чега су преко 2/3 цивили. Друго, око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних у етничком чишћењу са Косова и Метохије који, ни 18 година после агресије, немају могућности да се слободно и безбедно врате у своје домове; треће, касетне бомбе и осиромашени уранијум који наставља да изазива најопасније болести људи и деформитете деце, односећи животе недужних људи; четврто, осакаћену и понижену Србију којој је силом одузета покрајина Косово и Метохија; пето, мафијашка назови-држава Косово, која остаје дугорочни извор нестабилности, тероризма и организованог криминала у Европи; шесто, милитаризацију Балкана и Европе где се данас налази више страних војних база него у време конфронтације два војна блока и врхунца “хладног рата“.

Чињеница је да је за време рата од НАТО убијено 2544 цивила, 1031 војник, рањено је око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Чињеница је да је оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено.[61]

Шест чланица Европске уније, нису чланице НАТО пакта и то: Аустрија, Шведска, Финска, Ирска, Малта и Кипар.

Србија није “острво у мору НАТО окружења“. Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, бар засад, нису чланице НАТО. А и да јесу, зашто би Србија била у обавези да буде у НАТО. Бивша Југославија је била окружена, са истока, чланицама Варшавског, а са запада и југа, чланицама НАТО пакта. Ипак, била је неутрална, односно, несврстана, а уједно је из блокаде изашла као земља са најбржим економским развојем у Европи, а у свету одмах после Јапана. Напослетку, Швајцарска, и Аустрија су окружене чланицама НАТО, па се не би рекло да због своје неутралности имају штету, или да су мање безбедне. Да се нису бориле за своју неутралност, да се и данас, иако под снажним притисцима, не боре, такав статус им нико не би признавао и поштовао. Дана 23. новембра 2016. године, премијер Србије Александар Вучић састао са Генералним сектретаром НАТО Јенсом Столтенбергом, са којим се договорио да ће Србија, ако једног дана постане чланица НАТО пакта, остати војно нетутрална. Вучић је напоменуо да је војна неутралност интерес свих грађана Србије, због чега је неопходно да она остане непромењена у случају да наша држава постане чланица ове алијансе. Грађани Србије не смеју да буду стављени пред избор Русија или НАТО, већ наша држава мора да остане војно неутрална и њену неутралност не сме да једног дана угрози евентуална одлука да постанемо чланица НАТО. Последње што бисмо желели је да Русија погрешно протумачи наш улазак у НАТО, због чега је важно да се нагласи наша неутралност – изјавио је премијер Вучић. Столтенберг је подржао ову Вучићеву иницијативу и нагласио да је интерес НАТО да међу својим чланицама има и једну војно неутралну државу. У случају било каквог сукоба највише можемо да рачунамо на војно неутралну чланицу, јер би она могла да буде изненађење за све који је доживљавају као војно неутралну – сматра Столтенберг.[62]

У спољној политици Србије било би потребно:[63]

Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима; унапредити сарадњу са свим земљама које то желе на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса. Са посебном пажњом развијати свестране односе са оним земљама и организацијама које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. Односи са Русијом, Кином, Индијом и другим традиционално пријатељским земљама, без обзира на реторику па и одређени реални напредак, и даље су дозирани и селективни, у суштини, другоразредни. Те земље, не само што не постављају политичке услове за сарадњу, већ дају значајне олакшице и подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. У српском је интересу да се према тим земљама постави отвореније и далеко активније, и да на тај начин обезбеђује далеко бржи економски развој земље.

Политику активне неутралности коју је утврдила Народна скупштина подићи на ниво једног од основних принципа Устава. Имајући у виду економске, енергетске и тржишне потенцијале чланица Покрета несврстаних земаља, њихово учешће у Групи 20 за решавање светске кризе, а посебно принципијелну подршку огромне већине Покрета суверенитету и територијалном интегритету Србије, размотрити иницијативе да се Србија врати у пуноправно чланство Покрета.

Односима са ЕУ треба прићи са више достојанства, а то значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготову не као привилегији или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитимни циљ, али не једини, нити по сваку цену. За Србију је прави циљ достизање европских стандарда у продуктивности, технологији, заштити природне околине и другим областима. То је суштина. Да ли ће и када постати пуноправна чланица ЕУ не сме бити опсесија. Идеализовање ЕУ, везивање судбине земље и нације за ЕУ је кратковида политика. Јавна лицитирања годинама и датумима за поједине етапе приближавања ЕУ су неозбиљна и штетна за Србију јер не воде рачуна о достојанству, већ иду на руку уцењивању и понижавању нације и државе.

У односима са суседима одбацити тезу “асиметричне одговорности“ за грађанске ратове, ослободити се дефанзиве и комплекса а праксу једностраних концесија заменити стриктном применом принципареципроцитета. Утврдити јасну стратегију ангажовања државе у заштити људских права Срба у свим бившим југословенским републикама у складу са европским стандардима.

(До)садашњи односи Србије са САД и са НАТО нису засновани на принципима равноправности и уважавања виталних интереса Србије, већ на понижавању, наметању и грубом мешању у унутрашње послове Србије. (До)садашњи српско-амерички односи, посебно војни, су префорсирани и неприродни. Односе са САД и НАТО нужно је поставити на основепоштовања суверене равноправности, независности и узајамности интереса водећи рачуна да ни један вид сарадње не буде у сукобу са виталним националним и државним интересима Србије и концептом уравнотежене спољне политике.

Сходно изложеном, војну сарадњу са НАТО-ом и САД треба замрзнути до даљега. Војна сарадња треба да дође као круна пријатељства и међусобног поверења што у односима са САД и НАТО није случај због њихове подршке илегалној независности тзв. Републике Косово, односно, због јасног притиска да се изврши ревизија Дејтонског споразума и укине Република Српска.

Дакле, укратко, прескачући аргументацију и нијансе, верујемо да је НАТО бомбардовање Србије, с обзиром на познате разлоге, употребљена средства и коначни исход, било суштински непромишљен и неодговоран, правно и морално неоправдан, те политчки вишеструко штетан и контрапродуктиван чин. Начин на који је читава ствар вођена, арогантним ултиматумима, непропорционалном употребом силе, колективним кажњавањем (управо све оно што је била главна замерка претходним акцијама српских снага на Косову), бомбардовањем водоводних и електро-постројења и психичким терорисањем читавог становништва, као и иритантна мешавина разумевања и “немоћи“ пред албанском “осветом“ и етничким чишћењем неалбанског живља у месецима после доласка НАТО трупа, не остављају много простора за другачија тумачења. Наглашавање како је бомбардовање било селективно и вођено бригом за избегавање великих цивилних жртава, ма колико у основи истинито, представља врхунац цинизма и лицемерја. Западни војни кругови су се хвалисали овом селективношћу (и тражили разумевање у случајевима када се неки пилот грешком – или по команди – мало “занесе“), а политички и медијски актери су то, паралелно с крупним плановима албанских избеглица, узимали као крунски доказ хуманости и праведности читаве акције. Ствар је, међутим, управо обрнута.

НАТО, преко КФОР-а, већ осамнаест година држи под окупацијом Косово и Метохију а још увек није извршио мандат УН гарантовања безбедног окружења за све грађане. Не само да није извршио обавезу разоружавања терористичких група и појединаца предвиђену резолуцијом СБ 1244, већ својим оружјем и војном техником наоружава и опрема оружане снаге илегалне сепаратистичке квази државе игноришући званичне ставове Србије. КФОР, односно НАТО, ни после осамнаест година није извршио обавезу стварања услова за слободно и безбедно враћање око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. НАТО није спречио терористички погром против Срба 17. – 19. марта 2004. године што је имало за последицу велики број изгубљених живота и рањених Срба, настављање етничког чишћења и уништавање још 15 српских цркава и манастира. То је доказ да је НАТО наставио исту политику и исте циљеве са којима је кренуо у оружану агресију 1999. године – одузимање Косова и Метохије од Србије. Притом, ни НАТО-у ни САД-у не смета да такву политику цинично представљају као да је “у интересу Србије“. Србију нико војно не угрожава да би у чланству НАТО-а тражила гаранције за своју безбедност. Србија од тог чланства нема шта да добије осим нових дугова за замену оружја војне технике по стандардима НАТО.

Аргумент да су све друге земље у окружењу већ чланице НАТО, или на путу да то постану не може бити критеријум за Србију. Србија има дугу традицију ванблоковског и неутралног статуса, што већина других земаља у окружењу нема и што је од свих, једино Србија била жртва НАТО агресије. Друге земље у суседству, нека мање нека више, помагале су ту агресију па не треба искључити да је и то допринело како њиховом чланству у НАТО-у, тако и у ЕУ – по скраћеној процедури.

Аргумент да су у НАТО-у најбогатије земље те би и Србија кроз чланство и сама могла постати богата, нити је моралан, нити политички одговоран. Њиме се сугерише да извн НАТО-а нема богатих земаља, да без “кишобрана“ НАТО-а нема инвестиција и запошљавања, што није тачно ни на примеру Европе, а поготову, света. А затим, да је боље живети као најамник него као слободан, што је напад на здраву памет. Политичари који говоре о европском путу и “бољем животу“ а раде на привођењу Србије у НАТО злоупотребљавају беду и сиромаштво у Србији које су сами произвели јаловом политиком.

Суочена са спремношћу већег броја западних земаља и чланица НАТО да признају независност Косова и Метохије, Србија је одлучила да јој, бар за сада, чланство у било ком војном савезу није потребно и прогласила неутралност према тој врсти организација. Бар до референдума о уласку у НАТО. И све то лепо срочила у члан 6 скупштинске Резолуције о Косову и Метохији.

Истовремено, оне који се питају како би НАТО реаговао на веће набавке наоружања у Москви, треба упутити на акције наших суседа – Мађари, Бугари, Румуни, сви они сада ремонтују своје борбене авионе и хеликоптере, иначе произведене у СССР. Најважније је то да је ова врста трговине, у међународним односима, увек била лакши начин да се изграде добри односи, но што су то, на пример, војне базе. Политика војних база никада није изгубила на важности. То доказује више од 700 америчких војних база расутих по свету, а “Бондстил“ на Косову и Метохији је највећа војна база на свету.

Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, према којима је Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. Настављање досадашњих бесконачних и једностраних уступака могло би да буде кобно – да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!

Превазилажење војно-политичке организације НАТО, као и евентуалних будућих блокова и/или алијанси, као и њихове политике, зависиће од брзине процеса мењања постојећих неравноправних и успостављања нових демократских и равноправних односа између народа и држава у савременом свету. Тачније, неће се свет изменити распуштањем блокова, већ ће блокови нестати мењањем света.

Да ли је, дакле, Србији место у НАТО-у? Просудите сами.

[46] Церовина Јелена, “Србија између НАТО неутралности и атлантских интеграција“, Политика, 13.12.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-izmedju-neutralnosti-i-atlantskih-integracija.html   /25/02/2017/

[47] Басара Михајло, “Нови НАТО и нова Србија: шта са неутралношћу“? Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за 21. век (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Зборник текстова, Београд, 2011, стр. 163.

[48] Вучинић Зоран, “Србија и питање чланства у НАТО-у“, Политика, 12. мај 2010, Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-i-pitanje-clanstva-u-nato.html    /25/02/2017/

[49] Балабан Милован, “Цена НАТО улазнице за Србију“, Политика, 20.12.2009. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/cena-nato-ulaznice-za-srbiju.html    /25/02/2017/

[50] Бисенић Драган, “У сусрет новом стратешком концепту Северноатлантске алијансе“, Данас, 22.02.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/u-susret-novom-strateskom-konceptu-severnoatlantske-alijanse.html   /25/02/2017/

[51] Жан-Пјер Шевенман, “Војна неутралност Србије сасвим прихватљива“, Политика, 30.10.2009. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/vojna-neutralnost-srbije-sasvim-prihvatljiva.html    /25/02/2017/

(Ж-П. Шевенман је бивши министар одбране и министар унутрашњих послова Француске и један од кључних француских политичара задњих тридесет година).

[52] Ibidem.

[53] Андерс Фог Расмусен, “Србија не мора у НАТО да би била чланица ЕУ“, Вечерње новости, 17.10.2009. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-ne-mora-u-nato-da-bi-usla-u-eu.html  /25/02/2017/

[54] Овај идиоматски израз бисмо могли превести нашим: “Споља гладац, изнутра јадац“.

[55] Тед Гален Карпентер, “НАТО у 60-тој излишна алијанса“, 8.9.2009. Наслов оригинала: Ted Gallen Carpenter, NATO at 60 – A Hollow Alliance, Policy Analysis, br. 635, 30. Cato Institute, Washington D.C., mart 2009. Овај текст преведен је с дозволом Кејто института. Превод: Александар Новаковић.

[56] Ibidem.

[57] Јенс Столтенберг, “Будућност Западног Балкана је ЕУ и НАТО“. Из интервјуа агенцији Бета. Интернет: http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Stoltenberg-Buducnost-Zapadnog-Balkana-u-clanstvu-u-EU-i-NATO/412750    /25/02/2017/

[58] Радивојша Бранислав, “НАТО: аргументи за и против“, Политика, 13.02.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/nato-argumenti-za-i-protiv.html   /25/02/2017/

[59] Тако је Вили Вимер у свом писму од 2. маја 2000. канцелару Герхарду Шредеру оценио концепт који су амерички представници изложили савезницима на конференцији у Братислави одржаној априла 2000. (У то време Вили Вимер је био члан Бундестага, члан Спољно-политичког одбора Будестага, портпарол ЦДУ за питања одбране и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Вимер је данс посланик и члан Спољно-политичког одбора Бундестага).

[60] Јовановић Живадин, “Агресивна“ Србија и “мирољубиви“ НАТО, чланак од 12.12.2013. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/agresivna-srbija-i-miroljubivi-nato.html   /25/02/2017/

[61] Динић Милан, Петнаест година од НАТО агресије – заборављене чињенице које нам ионако “сметају“, чланак у часопису Сведок, 24. март 2014. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/petnaest-godina-od-nato-agresije-zaboravljene-cinjenice-koje-nam-ionako-smetaju.html   /25/02/2017/

[62] www.njuz.net/vucic-dogovorio-da-srbija-u-slucaju-ulaska-u-nato23.11.2016  /25/02/2017/

[63] Јовановић Живадин, “Рат глобалних циљева“, 02.06.2009. Излагање на Конференцији поводом 10 година од почетка агресије НАТО одржаној 23. и 24. марта 2009. у Центру Сава у Београду, као председника Београдског форума за свет равноправних.

Приредио за Вас: Петровград.орг

Поделите: