СЛОБОДАН МИЛИН : ВЕКОВИ ТРАЈАЊА СПЦ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

СЛОБОДАН МИЛИН : ВЕКОВИ ТРАЈАЊА СПЦ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Трибина под називом „Историја Српске православне цркве у Зрењанину“ одржана је на Аранђеловдан у малој сали Културног центра. Гост трибине је био Слободан Милин, историчар који ради у Историјском архиву Зрењанина. Модератор трибине је био политиколог и уредник ове врсте програма Мирослав Самарџић. Историчар Слободан Милин је на убедљив и оригиналан начин на трибини изнео на увид јавности оригинална документа, која се чувају у Историјском архиву Зрењанина и осталим архивима и која сведоче о континуитету мисије Српске православне цркве на подручју Баната сежу од 15 века, доба српских деспота па све до  прве половине 17. века.

 

 

Историчар Милин се одмах оградио од временских оквира које постављају сачувана документа и јер њихов недостатак нужно не значи да у Банату није било Срба и неколико векова раније. Ти трагови су на жалост нестајали у освајањима туђинаца, бунама Банаћана, пожарима и поплавама. Милин је готово један час сликао простор панонске равнице између Тисе, Мориша, Дунава и Карпата. Простор на граници између два супротстављена велика царства Хабзбуршког и Отоманског. Простор који је према предању банатских Срба, као најстаријих становника, запамтио много немирних година у наизглед мирној равници.

 

 

Милин је на слајдовима поређао документа од којих сваки на свој начин подсећа на тешке услове у којима је деловала Српска Православна Црква у граду на Бегеју. Јеванђеље Петра Смедеревца оковано у Великом Бечкереку изванредан документ о мисији Цркве. Турски документи времена Мехмеда паше Соколовића и његовог Бештелека још увек су у некој турској архиви и чекају преводиоца и ситраживача. Архивски документи су у континуитету сачувани тек од 1853. године док су старија највероватније пострадала у смутним временима мађарске револуције 1848. године.

 

 

Везе данашњег  Зрењанина, односно Великог Бечкерека, Петровграда, са Србима и Српском Православном Црквом и њеном јерархијом сежу дубоко у позни средњи век, када су власт над оновременим Бечкеречком и његовом облашћу држали српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, објашњава Милин.

 

 

Ктитори манастира Дреновца који се, судећи по малобројним писаним траговима, налазио у околини данашњег Зрењанина били су или српски деспоти Стефан, Ђурађ, или угледне велепоседничке породице Јакшић и Белмужевић. Помени хиландарског метоха код Новог Бечеја живо сведоче о дубоким коренима и старини српског православља у Банату. Бечкеречки Успенски и Ваведенски храмови на чији помен наилазимо у Пећком катастигу, попису приложника из 1660. и 1666. године, највероватније су подигнути на темељима старијих и скромнијих православних богомоља које датирају из 15. века, каже Милин. Бечкеречка епископија помиње се већ након обнове Пећке патријаршије 1557. године која је васпостављена заслугама Мехмед-паше Соколовића. Временом је Бечкеречка епархија уздигнута у ранг митрополије, о чему нам сведоче записи о двојици архијереја, митрополиту Висариону из 1609. године и митрополиту Михаилу 1687. године, каже Милин.

 

 

Веома тешка времена наступила су с аустро-турским ратовима, а нарочито оном из 1716–1718. године. Враћање Баната под окриље Хабзбуршке монархије било је један од услова Пожаревачког мира 1718. године. Ондашња слика Бечкерека била је жалосна. Град попаљен, тврђава разрушена, а становништво највећим делом расељено. Куга која је харала Банатом 1735. године још је више допринела општој несрећи која је владала после ратова. У таквим условима су преостали бечкеречки Срби, махом трговци и занатлије, на месту оштећене богомоље започели зидање Успенског храма 1744. и довршили га 1746. године, највероватније на месту старог, трошног храма. Иако је црквени торањ са звоником подигнут тек 1758. године, о лепоти новосазиданог храма, али и о економском економском опоравку Срба Бечкеречана, сведочи опис цркава у Темишварској епископији из 1758. године, где стоји да је Успенска црква у Великом Бечкереку била једини храм у епархији покривен црепом.

 

 

Опис Успенског храма с инвентаром сачуван је у оквиру Домовног протокола из 1746. године. Срби су тада, као и 1773. године када су изнова пописани православни домови, чинили огромну већину варошког становништва. Први старешина новог храма био је протопрезвитер Илија Николајевић родом из Темишвара.

 

 

Данашња црква Ваведења Пресвете Богородице подигнута је 1777. године на темељима старијег храма који је такође био посвећен празнику Ваведења. Из протокола Темишварске епархије (1758) види се да је стара црква била саграђена од непечене цигле (ћерпича) и да је имала дрвени торањ.

 

 

Записници црквених и црквеношколских одбора, које чине локални угледни Срби, лаици дају нам важну грађу за историју насеља овог дела Баната, то је грађа Бечкеречког протопрезвитеријата. Маеђу њима се издваја један који нам презентује Милин. Црквена општина шаље делегацију виђених Срба на свечаност пунолетства Милана IV Обреновића у Београд. Дирљив запис манифестације српског родољубља и патриотизма на крају странице је од цензора прешкрабан. Очит доказ за историјску оцену Аустро-угарске империје као тамнице народа.

 

 

Од докумената ту су молбе, пописи ученика, спискови црквених бирача. На једном списку неоправданих изостанака и кажњених ученика због тога изговори српских ратара, чији синови одсуствују од наставе збор орања. Ни помена о вршњачком насиљу које тишти данашње школство.

 

Капелица Светитеља. Фото: jером. Игнатиjе Шестаков

 

Пажњу привлаче записи с маргина старих богослужбених књига,  записи о великом пожару који је задесио Велики Бечкерек 1807. године, у месецу августу, који је био катастрофалан, каже млади историчар а преживеле су само Успенска Црква и Римокатоличка јер су имале једине кров покривен црепом. Цреп на нашој Цркви сведочи о економској снази парохијана.

 

 

У периоду између два светска рата Српска православна црквена општина у Бечкереку, односно Петровграду, посветила се обнови храмова. Успенски храм је обновљен 1928. године, када је спроведена и електрификација. По жељи владике банатског Георгија Летића почео се зидати манастир преподобне Меланије Римљанке који је освештан након његове смрти 1935. године.

 

 

У дискусији која је потом уследила, присутне је највише интересовало питање укидања епископије и митрополије у граду и иницијатива слависте Сандића за повратак титуле богохранимаго града што је поменуо Слободан Милин. Срби су увек били знатна већина у граду али непосредно након Аустријско – угарске нагодбе па до 1946.године политика мађаризације као да је била уродила плодом у самом граду тако да су Срби постали релативна мањина. Повлачење границе са Румунијом после Великог рата и премештањем епископије у Кикинду у Вршац, победом комунистичке идеологије, питање епископије је предато забораву.

 

Приредио: Саша Младеновић

ХРАМОВНА СЛАВА – АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО И РУСКА ЦРКВА

ХРАМОВНА СЛАВА – АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО И РУСКА ЦРКВА

У славу Господњу, а у част Арханђела Михаила, предводника војске Господње, обележена је у Зрењанину (Петровграду) храмовна Слава Руске цркве или Цркве Светог Архангела Михаила. Торжественом Литургијом је началствовао је протојерејставрофор у пензији Бранко Попов са свештенством храма.

 

 

Литургији су саслуживали, парох прве парохије протојереј Петар Илић, друге парохије  јереј Миодраг Станојевић, треће парохије јереј Веселин Влашки, који је и старешина храма, четврте парохије јереј Дејан Бојанић.

 

 

Старешина храма јереј Веселин Влашки је заблагодарио Господу и Светом Архистратигу Михаилу на данашњем Богом подареном светковању и дану. Јереј Веселин је позвао вернике да се још једном окупе на празник болничке капеле на дан Светог  Нектарија Егинског, те на духовну академију која ће бити одржана у суботу у Великој свечаној сали Градске куће у вечерњим сатима на којој ће појати сви градски духовни хорови.

 

 

Стари прота Бранко Попов је поздравио окупљене свечаре и вернике, реквши да се увек радује позиву свештеника и народа које долази из његовог Петровграда, како би заједнички прославили храмовну Славу Светог Архистратига Михаила. Михаило на Јеврејском језику значи онај који је као Бог, или ко је раван Богу. Свети Михаило изображава се још од првих времена Хришћанских као војвода који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. Архангел Михаило саматра се нарочито чуварем Вере Православне и борцем против верских јереси.

 

 

Својим изванредним појањем мешовити хор Светог Архистратига Михаила из Руске Цркве којим руководи брачни пар Досковић, уз искусне појце чтечеве и хоровођу хора Жене Мироносице Зорицу Кецић,  увеличао је ово Литургијско сабрање.

 

 

После свете Литургије, на којој је верни народ приступио Светотајинској Чаши – Причешћу, свештенсктво је пререзало Славски колаче. Цела црква је данас појала небозмени тропар Архистратигу Михаилу.

 

 

Војсковође небеских војски, непрестано вас молимо ми недостојни да вашим молитвама заштитите нас заклоном крила ваше непропадљиве славе, чувајући нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избавите нас од невоља као војсковође виших сила.

Тропар Светом Архангелу Михаилу и Небеским Силама (глас IV)

 

 

Кума овогодишње славе је била Марија Мучалов са својом децом и унукама а за следећу годину кумовску ружу је преузела Душка Павлов Станков са мужем Мишом Станковим.

 

 

За све верне је приређена трпеза љубави у Парохијском дому при храму Светог Архангела Михаила.

 

 

Када су Турци протерани са ових простора и након Карловачког мира 1699. године нова власт (Аустријска) преуредила је ову зграду данашњг храма у злогласну тамницу „Мункач“ у којој је тамничила Српске ратаре што нам потврђују откривене кости нађене приликом рестаурације 1963. године. Падом Аустроугарске царевине укинута је тамница и овај простор 1925. године добијају досељеници из Русије, избегли након Октобарске револуције 1917. У тадашњи Петровград дошло је око 600 руских досељеника. Богослужења су за овај дубоко веран народ била изузетно важна те су они након неког времена сналажења и импровизације места где ће се недељом и празницима окупљати на молитву, добили 1925. године простор где се сад налази храм Светог Архангела Михаила и изградили свој храм. Руско богослужење је одржавано до 70-тих година када је споразумом Патријаршија оваја овај храм прешао у јуриздикцију СПЦ. Народ га и даље зове Руска Црква.

 

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Јованка Ђатков)

СЛАВА ОНКОЛОШКОГ ОДЕЉЕЊА И БОЛНИЧКЕ КАПЕЛЕ – СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ

СЛАВА ОНКОЛОШКОГ ОДЕЉЕЊА И БОЛНИЧКЕ КАПЕЛЕ – СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ

Слава Онколошког одељења Опште болнице “Ђорђе Јоановић” у Зрењанину и слава болничке капеле – Свети Нектарије Егински биће и ове године прослављена на дан 22.11.2017. године. читањем акатиста Светитељу у 7:30 часова и Светом Литургијом у 8:00 часова.

 

 

И ове године се очекује присуство великог броја верника, здравствених радника, грађана и бивших и садашњих онколошких пацијената. Свети Нектарије Егински прославља се у народу као велики заштитник и пред Богом заступник оболелих од малигних болести.

 

 

У капели која се налази у кругу ОБ “Ђорђе Јоановић” ће бити одржано богослужење и резање Славског колача. Кума овогодишње Славе је медицинска сестра Радмила Латинкић.

 

 

Службу светитељу ће служити свештенство Светоархангелског храма (Руске Цркве).

 

Аутор: јереј Петар Илић

http://petrovgrad.org/zdravstvo-srp/bolnicka-kapela-sv-nektarija-eginskog-u-petrovgradu/

 

СЕЋАЊЕ НА СЛАВНЕ ПРЕТКЕ НАЈЧВРШЋИ ТЕМЕЉ ЗГРАДЕ КОЈУ ГРАДИМО

СЕЋАЊЕ НА СЛАВНЕ ПРЕТКЕ НАЈЧВРШЋИ ТЕМЕЉ ЗГРАДЕ КОЈУ ГРАДИМО

Град Зрењанин је свечано обележио 99. годишњицу од ослобођења у Првом светском рату, 17. новембар 1918. године. На тај дан у тадашњи Велики Бечкерек ушли су припадници Прве армиjе српске воjске воjводе Петра Боjовића, Гвозденог пука „Књаз Михаjло“ и Пешадиjске бригаде пуковника Драгутина Ристића – „Бригадира“. Централноj свечаности на Тргу слободе присуствовали су и министри у Влади Републике Србиjе коjи су боравили у званичноj посети граду министар привреде Горан Кнежевић и министар за рад, запошљавање, борачка и социjална питања Зоран Ђорђевић.

 

 

Централна свечаност одржана jе, на историјском Тргу слободе, испред споменика краљу Петру II Ослободиоцу. Помен палим борцима Великог рата служили су свештеници Светоархангелског и Успенског храма Српске Православне Цркве. Венац на споменик краљу Петру II су положили градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, председник Скупштине града Оливер Митровић и заменица председника Скупштине града Љуба Травица. Градски хор Културног центра певао jе химну Републике Србиjе „Боже Правде“, а глумац НП „Тоша Jовановић“ Милан Кочаловић jе говорио стихове великог српског песника Jована Дучића -“Аве Сербиа”.

 

 

Свечана академија и порука градоначелника

 

Обележавање Празника града Зрењанина, 17. новембра, завршено jе у вечерњим сатима свечаном академиjом и концертом хора „Преподобни Рафаило Банатски“, у Културном центру Зрењанина. У обраћању присутним званицама, гостима и своjим суграђанима, градоначелник Чедомир Jањић осврнуо се на историjска дешавања од пре 99 година :

 

 

„Никада се на овим просторима ниjе догодило да толико крупне и далекосежне историjске промене протекну на тако миран начин. Jош jедном морамо да укажемо на огроман значаj речи пуковника Драгутина Ристића, предводника Пешадиjске бригаде Гвозденог пука “Књаз Михаjло“ – да ће заштиту воjске Краља Петра Првог имати не само Срби, већ и све друге народности коjе стотинама година овде живе заjедно… Сећање на те славне историjске догађаjе, сећање на наше славне претке, наше суграђане, политичке вође, воjничке добровољце, ратнике од Источног до Солунског фронта, ниjе само поштовање и наш дуг према прошлости. То jе и наjбољи залог за неко будуће време, то су наjчвршћи темељи зграде коjу заjедно градимо, у настоjањима да наш град и ова средина буду добро и пожељно место за живот, за школовање, за  инвестирање, за бављење спортом и културом, за сваку људску делатност“, рекао је гардоначелник Јањић.

 

 

 

Министри Кнежевић и Ђорђевић увеличали прославу Дана града

 

Централноj свечаности на Тргу слободе присуствовали су и министри у Влади Републике Србиjе коjи данас бораве у званичноj посети Граду Зрењанину – министар привреде Горан Кнежевић и министар за рад, запошљавање, борачка и социjална питања Зоран Ђорђевић.

 

 

 

Венци славе и сећања

 

У преподневним часовима положени су венци на спомен-обележjа посвећена личностима и догађаjима из Првог светског рата. Венце на спомен-костурницу српским и руским ратницима на Граднуличком гробљу, спомен-плочу посвећену Бригадиру Ристићу, спомен – бисту Воjводе Петра Боjовића, спомен-плочу у порти храма Успења Пресвете Богородице посвећену српским добровољцима и на споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу. Испред Града Зрењанина венац су на Граднуличком гробљу положили помоћник градоначелника Симо Салапура са сарадницима а испред друштва „Српско – руског пријатељства“ то је учинио директор Народне библиотеке Милан Бјелогрлић.

 

 

На спомен-плочу Бригадиру Ристићу венац је положила вишечлана делегација Градске управе у раним јутарњим сатима.

 

 

Почаст воjводи Петру Боjовићу, полагањем венца на спомен-бисту, одали су помоћник градоначелника Душко Радишић, са сарадницима.

 

 

Председник Скупштине града Оливер Митровић са сарадницима положиио је венац на спомен-плочу у порти храма Успења Пресвете Богородице посвећену банаћанима, српским добровољцима у Првом светском рату.

 

Захвалност ослободиоцима

 

Хвала ослободиоцима града на Бегеју! Завршићемо речима младог историчара Слободана Милина које су се чуле на свечаној академији, коjи каже да jе „Историjа српске воjске у Великом рату прича о Васкрсењу, те да су бесмртна вера у коначну победу и несагорива жеља српских воjника за слободом, биле попут краjугаоног камена из Христове приче о коjем jе речено да ко на њега падне, разбиће се, а на кога падне, сатрће га“….„На таj jуначки камен земље Србиjе пале су и разбиле се на Церу аустроугарске пуковниjе, а са њима и прича о хиљадугодишњоj традициjи, слави и хероjству. Тим краjугаоним каменом сатрвена jе злокобна тамница народа – црно-жута Хабсбуршка монархиjа“.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Александар Блануша)

 

УДРУЖЕЊЕ „ПЕТРОВГРАД“ – ВРАТИТИ ИМЕ ГРАДУ

УДРУЖЕЊЕ „ПЕТРОВГРАД“ – ВРАТИТИ ИМЕ ГРАДУ

У Зрењанину је данас, на празник Града Зрењанина, 17. новембра, основано Удружење „Петровград“ које је, као свој задатак, поставило остваривање циљева у области заштите српског културног и историјског наслеђа и неговања српског језика и ћирилице на територији Средњобанатског управног округа. Један од кључних циљева Удружења јесте враћање граду Зрењанину његовог назива Петровград  истиче председник Удружења Будимир Јовановић.

 

 

Председник Удружења „Петровград“Будимир Јовановић поводом оснивања удружења каже:

„ Сматрамо да су се створиле друштвене околности за покретање јавне дебате и предузимање конкретних активности у циљу враћања назива града који је замењен политичким декретом из идеолошких побуда . Циљ Удружења јесте и јачање свести српског народа на територији средњег Баната о значају неговања сопственог културног и историјског наслеђа ради очувања националног идентитета и традиције, посебно исказане кроз дух Светосавља као највишег одраза оног узвишеног и племенитог у српском националном бићу. Удружење „Петровград“ се оснива и ради јачања свести српског народа о значају српског језика и враћања ћириличног писма у свакодневну службену и јавну употребу, а у складу са Уставом Републике Србије“ – истиче Будимир Јовановић.

 

 

Оснивачи Удружења „Петровград“ су организације које се већ дуги низ година залажу за сличне националне, професионалне и грађанске вредности:

 

 

Организација „Светосавље“
Удружење чланова и пријатеља Матице српске
Српски народни покрет „Светозар Милетић“
Друштво српско-руског пријатељства
Удружење ратних војних инвалида града Зрењанина
Удружење ратних добровољаца 1912 -1918 њихових потомака и поштовалаца
Кошаркашки клуб „Петровград“
Шаховски клуб „Петровград“
Ауто-мото клуб „Петровград“
удружење Мото клуб „Петровград“
удружење Макетарски клуб „Крила Петровграда“
 Удружење одгајивача голубова српских високолетача СРБ-797- „Петровград“

 

Аутор: Портал Петровград.орг који се придружује жељама за успех овог подухвата

Send this to friend