ДР БОРИС БУЛАТОВИЋ – ИНТЕРВЈУ – КЊИЖЕВНОСТ И ГЕОПОЛИТИКА

ДР БОРИС БУЛАТОВИЋ – ИНТЕРВЈУ – КЊИЖЕВНОСТ И ГЕОПОЛИТИКА

Наша национална књижевност би требало да се нађе као предмет на неким геополитичким студијама на Западу. То би било логично, будући да се она на тај начин интерпретира, каже Борис Булатовић. Аутор студије „Оклеветана књижевност“.

Ова књига, недавно овенчана наградом „Печат времена“ резултат је осмогодишњег истраживања радова иностраних аутора о српској књижевности, који су је, у контексту ратова вођених деведесетих, идеолошки читали и тумачили. У разговору за Спутњикову „Орбиту културе“, Булатовић каже да се са овим појавама сретао боравећи на славистичким конференцијама у иностранству, пре свега у Америци.

„Запазио сам да мотив због ког се један број иностраних критичара, при томе није реч о маргиналним ауторима, бави српском књижевношћу, не пребива у оквирима књижевности, већ да је реч о једној све учесталијој пракси подвргавања књижевности радикалним видовима идеолошке контекстуализације дате у контексту ратова вођених деведесетих година, затим интерпретације вредновања књижевности, као и актуелизација одређених дела. Кажем актуелизација, зато што није у свим примерима реч о тумачењу књижевних дела, него о некаквом преузимању већ изречених негативних критичких судова, који су условљени политичком стварношћу, као оквиром из којих се актуелизују књижевна дела“.

Кажете да није реч о коришћењу естетских, већ дневнополитичких критеријума?

— Не баве се сви инострани слависти на такав начин нашом књижевношћу, али реч је свакако о потпуном занемаривању естетских критеријума у изучавању литературе. Спорна дела српске књижевности тумаче се као да је реч о некаквим политичким памфлетима са националистичком садржином, а не примарно књижевним творевинама. Тако се онда и ретроспективно приписује кривица и одговорност за ратна збивања (која су уследила знатно касније) делима као што су „Горски вијенац“, Андрићеви романи „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“, Павићев „Хазарски речник“ и „Унутрашња страна ветра“, збирка „Вучја со“ Васка Попе, Ћосићево „Време смрти“ и тако даље.

Од последње деценије двадесетог века, у једном значајном сегменту те академске критике, која није искључиво у оквирима славистике, пре би се могло рећи да она доминира у историографији, политикологији, социологији, историји религије, створена је литература која је и утицајна и цитирана и која се користи неретко као обавезна уџбеничка литература на иностраним универзитетима. Реч је и о студијама и о ауторима који на најнепосреднији начин учествују у обликовању негативне представе о чиниоцима српске културне и политичке егзистенције.

На удару су сами врхови српске књижевности. Да ли је такав избор случајан?

— Никако није случајан. Реч је само у избору који зависи из које се перспективе критички третира српска књижевност. Ако се акцентују српско-бошњачке релације од деведесетих година наовамо, онда је на удару Андрић, уколико се тематизују српско-албански односи, онда Његош, ако се аутори баве распадом југословенске државе, онда су на удару Павић и Ћосић. Овакав вид бављења књижевношћу уопште није аутономан, јер он своју функцију остварује у оквиру некаквог ширег пропагандног деловања са циљем да се у српској књижевности препознају корени, како они кажу, геноцидних и агресивних тежњи.

Рецимо, једна америчка ауторка Сабрина Рамет каже како је све почело од српских писаца. Она сматра да су Добрица Ћосић и Милорад Павић у — да кажем хашком терминологијом — удруженом злочиначком подухвату, са свесним предумишљајем писали своје романе, Ћосић „Време смрти“, а Павић „Хазарски речник“,како би ободрили српску јавност да делује у циљу рушења заједничке државе.

Андрић има најдужи стаж у овој врсти интерпретације, то креће још од шездесетих година из дела босанске критике. Занимљиво је да оне одражавају и заокрет од југословенства ка бошњаштву?

— Рецепцијски ток у којем се испољава теза о Андрићевом наводном антимуслиманском ставу има континуитет још од почетка шездесетих година. Читајући једног од аутора који су тада критиковали Андрића, Шукрију Куртовића, увиђате да он нема лошу намеру, њему је стало до братства и јединства, а начин на који чита Андрића сугерише му да би то дело могло да наруши међунационално јединство у држави. Он каже како Андрић „сије нетолеранцију, да не кажем мржњу, међу једнокрвном браћом и представља босанске муслимане као да су они нешто друго у односу на остали дио нашег народа“. Већ 1995. године, Мухсин Ризвић, највећи књижевни историчар бошњачки до данас, потпуно се ослањајући на Куртовића, али уз ову бошњачку компоненту знатно израженију, мења ту формулацију и тај југословенски аспект трансформише у бошњачко- муслимански.

Он каже како Андрић не третира муслимане као да су они нешто друго у односу на остали део нашег народа, него као да они нису Словени богумилског порекла. Међутим, није Андрића тако читао само један број бошњачких аутора — Мухамед Филиповић, Есад Дураковић, Муниб Маглајлић, Расим Уминовић, Русмир Махмутћехајић — већ и неки инострани критичари. У књизи објављеној 1996. године, амерички аутор Мајкл Селс, који је иначе делимично српског порекла, бавећи се аспектима распада Југославије, у књизи насловљеној „Изневерени мост“ доказивао је како до распада Југославије није дошло због вишевековних међунационалних или међуконфесионалних антагонизама, него се узрок налази у српском унилатералном културном детерминизму кад је реч о чињењу насиља.

Селс за најрадикалније репрезенте српског верског национализма, који је по њему непосредни узрочник рата, као главне репрезенте овакве идеологије у књижевности узима Андрића и Његоша, роман „На Дрини ћуприја“ и „Горски вијенац“ и при томе назначава како је Андрић ипак најнационалистичкији српски писац. За ову књигу Селс је наредне године добио награду америчког удружења за религију за најбољу књигу из области историографије. Кад прелистате коментаре, након што је књига изашла, може се видети да је ова књига утицала на неке од нама добро познатих америчких политичара, попут Била Клинтона и Медлин Олбрајт. Тако барем поједини амерички колумнисти и сарадници овог аутора сами говоре.

Најгоре је ипак прошао аутор „Хазарског речника“, дела које је својевремено било светски књижевни хит.

— Павић је пример аутора који сведочи о том невероватном обрту до ког је дошло у веома кратком временском распону, а да се притом само књижевно дело уопште није променило. До средине деведесетих година Павић је био величан, већ је увелико изашао „Хазарски речник“ у преводима и нико га на Западу није критиковао. Како је давао изјаве у интервјуима за стране и домаће медије, а и поједини аутори са ових простора су допринели зачињању те негативне Павићеве репутације у иностранству, тако се одједном потпуно мења та доминантна парадигма из које се тумачи његово дело. Говори се о некаквој тесној кореспонденцији између Павићевих политичких ставова, које је експлицирао у својим интервјуима, и идејног света његових романа, који се онда из такве перспективе указују као некаква литерарно транспонована порука о српској православној угрожености.

Код Павића је спорно свако место које би се могло тумачити као оживљавање историјских релација у којима се Срби појављују у дискриминисаном положају, и то се даље тумачи као чин српске аутовиктимизације који представља моралну подлогу за будуће агресивно деловање, подршку политици тадашњег режима и тако даље. Оно што је карактеристично за Павића јесте да је, за разлику од негативних критичких тумачења Андрића и Његоша, дошло до ревизије у вредностима и оценама његовог дела у оквирима представника који долазе из редова славистике, дакле од оних који се по вокацији разумеју у ту проблематику.

Један од њих је Рајнхард Лауер, српски академик који је то звање стекао бавећи се Андрићевим делом, критиковао је — у тим годинама када је пропаганда била најагилнија — српске писце који су имали највећи реноме у иностраној славистици — међу песницима Попу, међу прозним писцима Павића. Осим њега, сасвим сигурно најутицајнији амерички слависта који се бави јужним славистичких темама Ендру Барух Вахтел, који је предавао на најпознатијим америчким универзитетима, написао је 1997. године текст под насловом „Павићево књижевно урушавање Југославије“, а затим књигу која је преведена и код нас под насловом „Стварање нације, разарање нације“.

По Вахтеловом тумачењу, Андрић и посебно Његош су криви као реафирматори косовског мита; Његошу се кључно спочитава да је реконструисао изворни косовски мит и начинио га агресивним. Вахтел писце и дела из седамдесетих, осамдесетих година критикује и из једне другачије перспективе — као дела која промовишу српски национализам тако што тематизују српско страдање. Као да то није легитимна књижевна тема у свим другим литературама.

Можемо ли све ово посматрати са ведрије стране и закључити да нам је књижевност јака, с обзиром на снагу силе која је против ње употребљена?

— Вероватно, јер да нисмо значајни, не бисмо били критиковани. Боље је да то схватимо као врсту комплимента критикованим ауторима. Наша књижевност би требало да се нађе као предмет изучавања на неким геополитичким студијама на Западу. То би било логично, будући да се она на тај начин интерпретира.

Наш саговорник Борис Булатовић (1981), доктор књижевних наука, који је у Новом Саду уз Филозофски факултет упоредо завршио и Факултет техничких наука, редовни је члан Америчког удружења за развој славистичких студија, Британског удружења за славистичке и источноевропске студије, председник Научног удружења за развој српских студија и главни уредник часописа Serbian Studies Research. Боравио је на стручним усавршавањима у Грацу, Бечу, Инзбруку, Ла Валети, Прагу, Братислави, Сегедину, Гетингену итд. Учествовао је на међународним конференцијама од Њу Орлеанса, Хонгконга, преко Кембриџа, до Великог Трнова.

Преузето са: sputniknews.com, p-portal.net, србин.инфо

Поделите:
ДОБРО МЕСТО ЗА ИНВЕСТИРАЊЕ – ДОЛАЗАК НЕМАЧКЕ КОМПАНИЈЕ ГПК

ДОБРО МЕСТО ЗА ИНВЕСТИРАЊЕ – ДОЛАЗАК НЕМАЧКЕ КОМПАНИЈЕ ГПК

Градоначелник Зрењанина Чедомир недавно је, заједно са Паулом Клаусом, власником немачке компаније “ГПК”, положио камен темељац за градњу још једног погона у индустријској зони “Југоисток”. Ако се овим темпом настави отвара се могућност да град ускоро почне да увози радну снагу. Свечаности полагања камена темељца је присуствовао помоћник министра привреде у Влади Републике Србије Александар Старчевић.

Прве количине бетона у темеље будуће фабрике изручили су градоначелник Јањић и власник компаније г-дин. Клаус. Била је то још једна промоција индустријске зоне и Зрењанина као доброг места за инвестирање а све у циљу решавања питања незапослености.

Када је потписан купопродајни уговор око земљишта у индустријској зони, интенција је била да се дочека што пре и тренутак реализације. Заслуга градоначелника Јањића је проширење зоне “Југоисток” за још 500 хектара,а по свему судећи до даљњег проширења ће морати доћи у будућности. Немци су овим задржали место највећих послодаваца у граду на Бегеју.

Фирма “ГПК” послује у склопу “ЕКХ групе” из Берлина. Зрењанин има веома добар геостратешки положај – у близини су чланице ЕУ Румунија и Мађарска где, као и у Италији, имају Немци своје клијенте. Ту је и аргумент висококвалификоване радне снаге, које је све мање на тржишту рада. Локална самоуправа, АП Војводина и коначно Влада Србије одрадиле су свој део посла и створили идеалне услове за инвестирање.

 У овој фабрици ће се производити точкови за контејнере и канте за изношење смећа, дакле једна еколошка прича. Компанија производи компоненте за заштиту животне средине и жели да одавде снабдева тржиште Европе, а захваљујући  специјалним везама између Србије и Русије у компанији се надају пробоју и на то тржиште.

Директор „ГПК“ у Зрењанину Зоран Шипка рекао је да ће у првој фази бити изграђен производни објекат у ком ће бити запослено 15 до 20 људи, а да ће тај број бити и далеко већи у другој фази, која је такође у плану развоја тог предузећа. Вредност инвестиције је око 3 милиона евра завршетак изградње је планиран за јул, а почетак производње за август идуће године.

Град Зрењанин и Петровград.орг

Поделите:
КОЛИКО ЈЕ ОПАСНА 5 Г МРЕЖА

КОЛИКО ЈЕ ОПАСНА 5 Г МРЕЖА

Податке које 3Г мрежа пренесе за 24 часа, 5Г моћи ће за 3,6 секунди! Али, како ће реаговати наш организам када у свакој секунди 90 милијарди електромагнетних таласа удара у наша тела, највише у главу? Ево шта о томе кажу професори информатике и медицине.

Технолошки напредак се не може зауставити, али поставља се питање коме је потребна толика брзина?

 „Прво морамо да знамо да не користимо само мобилне телефоне са том технологијом, него имамо серију уређаја који се зову интернет ствари и тренутна је процена да тих уређаја има између 50 и 100 милијарди. На сваког човека долази 20 тих уређаја, а ми их купујемо преко Алибабе и Али експреса, плус професионални уређаји. Ти уређаји имају одређене задатке, неки се користе за прикупљање метео-података, неки за податаке из видео-надзора“, објашњава Петар Кочовић са Рачунарског факултета.

Према његовим речима, таква технологија се користи и у професионалне и аматерске сврхе.

„Иде цела генерација аутономних возила, возила без возача. Да не би отишли у њиву или се сударили са другим аутомобилом, морају да користе сигнал са 5Г мреже јер ова брзина омогућава да се реагује у делићу секунде“, објашњава Кочовић.

Технологије 2Г, 3Г и 4Г су у домену радијус спектра, истиче Кочовић, а 5Г мреже су у првом следећем домену, то је микроталасни спектар, а са тим спектром већ постоје негативна искуства.

„Микроталасни спектар даје веће фреквенце, већу снагу и веће брзине. Ићи ће се до 20 гигабита у секунди преноса података, а тренутно преко каблова имамо само десет гигабajта у секунди, за 5Г теоретски, и зато нам је потребно да можемо у што краћем периоду реагујемо у неким апликацијама“, наводи Кочовић.

Неки 5Г мрежу већ назвају „мрежом смрти“. Међутим, епидемиолог Зоран Радовановић истиче да нису сва зрачења иста и да има доста претеривања када је реч о зрачењу.

„Сваки 50. рак у свету изазван је зрачењем, али то је превасходно сунчево зрачење, УВ зраци и радон из тла. Важни су ти јонизујући зраци који разбијају хемијске везе. Ово су таласи изузетно ниске учесталости, фреквенције, а тиме и мале снаге“, каже Радовановић.

Проблем је у томе што када се појави нека нова технологија, наводи епидемиолог др Зоран Радовановић, морамо пратити ефекте па тек онда констатовати да је нешто штетно.

 „Постоји могућност да у епрувети, у хемијској лабораторији нешто упоређујете, испитујете. Можете на животињама, али оне живе кратко па дозе морају да буду огромне. Оно што је основно су епидемиолошка истраживања – ми пустимо да људи буду изложени“, рекао је Радовановић.

Према његовим речима, у историји се није десило да дође до неког великог технолошког открића а да оно није коришћено.

Тек неколико деценија након употребе радиоактивности за утврђивање да ли је кост поломљена, установљено је да су британски радиолози имали 70 пута већи ризик да добију леукемију од осталих доктора.

„До сада су испитивани радио-таласи и став је најауторитативнијих међународних организација да постоји могућност да, то јест од мобилних телефона услед загревања, не може да се искључи опасност од рака. Став је да су могући канцерогени ефекти, нису сигурно, нити вероватно, али не може да се искључи. Да је ефекат већи, до сада би се то открило“, објаснио је др Зоран Радовановић, епидемиолог.

Разултати су неконзистентни и у великим, импресивним студијама. Анализа се ради секвенцијално, а до сада није показано да мобилни телефони имају канцерогени ефекат.

Међутим, паметни људи ће, истиче овај епидемиолог, у случају дужих разговора користити класичан телефон, да одмакну мало апарат или још боље да користе слушалице да би тај минимални ризик још више смањили.

Преузето са сајта РТС-а

Поделите:
КАДА ЗА ФИЛМ О МИЛЕТИЋУ КОНАЧНО КУЦНЕ ЧАС

КАДА ЗА ФИЛМ О МИЛЕТИЋУ КОНАЧНО КУЦНЕ ЧАС

Град Зрењанин и општине Средњобанатског округа Нови Бечеј, Сечањ и Житиште подржавају снимање филма о политичком прваку Срба у Угарској  у 19. веку, Светозару Милетићу. Филмски центар Србије је најавио филм по сценарију књижевника Милована Витезовића. Главну улогу тумачи искусни Љубомир Бандовић. Тема филма прати живот и рад угледног адвоката и градоначелника Новог Сада, посланика Срба у Угарском парламенту, који је ушао у песму и његову борбу за присаједињење српских земаља преко Саве и Дунава Краљевини Србији.

„…Дуго већ смо ми робови

А сада смо слободни.

Ни бриге те сиви тићу,

Сви смо с тобом

Светозаре Милетићу,

Кад извесни, шалај куцне час…“

Тако су Срби певали свом политичком вођи а ево куцнуо је час да његов лик буде овековечен и на филмском платну. Остале улоге тумаче Жарко Лаушевић, Катарина Жутић, Ања Павићевић, Андрија Кузмановић, Милутин Мима Караџић, Драган Петровић Пеле, Иван Бекјарев, Јован Ристовски…

Премијера филма заказана је за мај 2020. године. Председник Покрајинске владе Игор Мировић, иначе, присуствовао је у Петроварадину, снимању филма о Светозару Милетићу, у режији Дарка Бајића. Филм се снима уз подршку Покрајинске владе и Министарства културе и информисања.

Драмски текст Милована Витезовића је само изврсна сценаристичка подлога за филм, која поштујући жанр биографско историјског филма и осветљава део српске историје.

У најави је монументална драма о непоколебљивој човековој вери у идеале српског националног освешћења. Милетић је и данас пример истрајности, упркос тортури у борби за очување традиције и посебности српског народа у Европи.Његов пример је светао и данас обасјава и надахњује будућа покољења.

Светозару Милетић је усамљени витез који тражи правду за свој народ, а у његово време моћне силе су зло које му раде о глави и желе да прекроје историју, изиграју обећане привилегије, поробе његов народ.

 Филм је прича Светозареве ћерке Милице која не само што је очувала идеале свога оца и дочекала дан ослобођења. Милицина перспектива доноси слојевитије и дубље размевање епохе и друштвених односа 19 века који представљају темеље модерне српске државе .

И данас као и тада исте силе се упињу да пониште све за шта се залагао Светозар Милиетић,а као и тада њихови интереси се сламају преко  српског народа на Балкану и у Панонији.

Петровград.орг

Поделите:
СРБИ И „НОЋ ВЕШТИЦА“

СРБИ И „НОЋ ВЕШТИЦА“

Последњег дана октобра обележава се још један од “празника“ који су на мала врата, преко медија, реклама или других производа модерне културе, увезени у наш народ. О чему се овде заправо ради?

После пада комунизма, омладина масовно почиње да прихвата западне вредности. Међу њима, и незаобилазна „Ноћ вештица“ постаје веома популарна. Ипак, услед пасивности националних институција (за разлику од Русије нпр.) да се стварањем грађанског друштва изгради и нови дух поникао на вековној традицији, и деценијског васпитања на тековинама богоборства и незаинтересованости за сопствену културу, кривца не смемо тражити у самој омладини.

Из поменутих разлога, народ који је вековима давао угоднике Божије, уместо да се врати на стање пре 1945. године, антитеистички поглед на свет мења новим духовним трулежом са запада као своју нову културу. Неприхватањем плодова те културе, добровољно постајемо заостали, чак непожељни и нетолерантни. Ради се тек о „маскенбалу“ и „проводу“. Но, о томе нешто касније.

Иако овакви „празници“ немају ништа заједничко са Православљем, већина Срба, који себе бар формално сматрају православцима, прихвата их једнако као они који се не изјашњавају тако. Услед одсуства литургијског живота и преиспитивања, често учествујемо у разним „проводима“ и „весељима“, а да се и не запитамо колико су и да ли су у складу са нашом вером.

Да се ипак не ради само о „маскенбалу“, говори то да је Ноћ вештица изворно пагански обичај. Стари Келти, на овај дан славили су Нову годину, за коју су сматрали да се као и све живо, рађа из мрака и смрти. Кнез смрти (у православљу Кнез овога света) дозвољавао би душама мртвих да посећују своје домове, па одатле и традиција маскирања у костуре, духове, зомбије. Душе мртвих које долазе у посету требало је нахранити како не би били кажњени, па су се свим посетиоцима давали слаткиши.

После крштења Келта, Црква (још увек јединствена) настојала је да овај празник прилагоди Хришћанству, па га проглашава за Ноћ Свих Светих (Ноћ вештица – Halloween, Ноћ Свих Светих – All Hallows’ Eve). Само они који су се противили крштавању, наставили су да прослављају Ноћ вештица, задржавајући окултне обичаје. Стога, прошење слаткиша по кућама и „безазлено“ маскирање јесу последица овог, у сржи анти-хришћанског, начина прослављања 31. октобра.

Због свега тога не смемо бити равнодушни на уплив туђинске културе, јер нам и Јеванђеље налаже да не можемо “служити и Богу и Мамону“ (Мт. 6, 24). Не смемо окренути главу и прихватити то као нешто незаобилазно, или још горе, схватити све само као забаву. Зато помолимо се светом Луки и светом Петру Цетињском да нашу једнокрвну и једноверну браћу и сестре приведу и преведу на прави пут.

Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

Свети Николај Жички и Охридски

Поделите: