КУМАНОВСКА БИТКА

КУМАНОВСКА БИТКА

Кумановска битка, прва велика битка Првог балканског рата између српске и турске војске 23. и 24. октобра 1912. код Куманова. Великом српском победом у Кумановској бици започело је ослобађање Старе Србије и Македоније од турске власти. Након победе у Кумановској бици српска војска је ушла у Куманово и дан након тога у Скопље, као стару престоницу Душановог царства. Српска војска је показала високи морални и борбене квалитет и велико пожртвовање, да би ослободила своје становништво вишевековног турског ропства. Битка је означила почетак краја турске владавине на Балкану.

Ратни планови

Црна Гора је Турској објавила рат 8. октобра 1912, Србија и Бугарска су објавиле рат 17. октобра, а Грчка 19. октобра.1) Основна идеја српског ратног плана на почетку Првог балканског рата била је да са српске три армије наметне одлучујућу битку турској Вардарској армији на простору Скопље-Штип-Велес.2) Претпоставка српског ратног плана била је да ће се турска војска концентрисати на Овчем пољу.3) Српска 1. армија под командом престолонаследника Александра I Карађорђевића и начелника штаба Петра Бојовића располагала је са пет пешадијских и једном коњичком дивизијом са укупно 131.918 војника и 154 топа. Била је груписана у врањском Поморављу и требала је да изведе главни фронтални удар против турске војске наступајући преко Куманова према Овчем пољу.4) Српска 3. армија са 72.792 војника и 96 топова под командом Божидар Јанковића требала је да ослободи Косово и да након тога са главнином снага преко Скопске Црне горе пређе у рејон Куманова и Скопља и да напада лево крило турске Вардарске армије.5) Српска 2. армија под командом Степе Степановића у свом саставу је имала једну српску и бугарску 7. дивизију у укупном саставу од 73.638 војника и 156 топова.6) Требала је да наступа криворечким и брегалничким правцем и да обухвата десно крило турске Вардарске армије.7) Према српској војсци била је распоређена турска Вардарска армија под командом Зеки-паше са око 65.000 војника и 172 топа. Зеки паша је одлучио да изађе у сусрет српске војске и да наметне битку код Куманова, само са српском 1. армијом, пре него што се споје три српске армије.8)

Распоред снага пред битку

Српска 1. армија је 20. октобра прешла српско-турску границу и лако је потисла турске снаге.9) До 22. октобра 1912. прешла је кроз теснац између Скопске Црне горе и Козјака и запосела је линију Табановце-Четирце-Младо Негоричане, северно од Куманова.10) За то време 3. армија је 22. октобра ослободила Приштину.11) У саставу 2. армије налазила се Тимочка дивизија 1. позива, која је 21. октобра заузела Страцин и спремала се за наступање према Кратову.12) Зеки-паша се са својом војском извео марш преко Овчјег поља према Куманову и неопажено прикупио војску у долини Пчиње.13) Српска Врховна команда на челу са Радомиром Путником није располагала са информацијама о турској војсци, па су пред битку 22. октобра увече још увек сматрали да се главнина турских снага налази на Овчем пољу, на коме су очекивали одлучујућу битку.14) Пред Кумановску битку 1. армија је имала три пешадијске дивизије у првом ешалону (Моравска 1. позива, Дринска 1. позива и Дунавска 1. позива) и две дивизије у другом ешалону (Дунавска 2. позива и Тимочка 2. позива).15) На десном крилу код Табановаца била је распоређена Моравска дивизија 1. позива под командом Илије Гојковића, у центру на Никуљанском вису била је Дринска дивизија 1. позива под командом Павла Јуришића Штурма и на левом крилу код Младог Нагоричана Дунавска дивизија 1. позива под командом Милоша Божановића.16) Коњичка дивизија под командом Арсена Карађорђевића налазила се 22/23. октобра иза Младог Нагоричана.17) Дунавска дивизија 1. позива је на левом крилу истурена доста унапред.18) Турски 7. корпус је још 20. октобра запосео положаје северно од Куманова на линији Режанско брдо-Црно поље-Зебрњак.19) У саставу 7. корпуса биле у Скопска редифска дивизија на десном крилу и 19. низамска дивизија на левом крилу корпуса.20) Коњичка дивизија је штитила десно крило 7. корпуса.21) Турски 5. и 6. корпус извршили су марш 21 и 22. октобра, па се пред битку нашли близу Куманова. У саставу 6. корпуса биле су 17. низамска дивизија, која се налазила на десној обали Пчиње у рејону Шупљег камена, и Битољска редифска дивизија, која се налазила код села Орашца.22) У саставу 5. корпуса биле су 13. низамска дивизија, која се налазила у рејону Новосељана и Мургаша, и Штипска редифска дивизија, која се налазила код Кутлиберга.23) За разлику од српске Врховне команде, Зеки паша је располагао доста тачнијим подацима о распореду српске војске.24)

Први дан битке 23. октобра

Битка на левом крилу

Током ноћи 22/23. октобра турски 6. корпус је прелазио преко Пчиње према положајима Дунавске дивизије 1. позива на Младим Нагоричанима.25) Битољска редифска дивизија је напредовала преко Средњег рида западно од Зебрњака, а 17. низамска дивизија је наступала са циљем да заузме Зебрњак и слатинске положаје.26) Пошто је 23. октобра ујутро била киша и магла, то је отежавало извиђање, па су Арсен Карађорђевић и четници криво проценили да се ради о повлачењу турске коморе и војске разбијене код Страцина у сукобу са 2. армијом.27)28) Део српских снага је изашао у сусрет турске војске у наступању, па је око 9 сати дошло до жестоких борби, којима је започела Кумановска битка.29) Због погрешне процене о турским снагама мање српске јединице су дочекане жестоком унакрсном ватром и принуђене су на повлачење.30) Потпуно је разбијен 2. батаљон 18. пука, па је мајор Душан Глишић самоиницијативно прискочио у помоћ са 4. батаљоном 7. пука, али и они су натерани на неуредно повлачење.31) Лево крило Дунавске дивизије 1. позива нашло се у кризи због растројства два батаљона, јер је на том крилу остао још само један батаљон.32) Иако је имао на располагању две дивизије против само једног батаљона, Зеки паша није искористио прилику, јер је сматрао да се ту налазе јаче српске снаге.33) Због тога је обуставио наступање, да би сачекао долазак Штипске редифске дивизије.34) Тај застој омогућио је Дунавској дивизији 1. позива да се консолидује прегруписањем снага.35) Када су делови Штипске редифске дивизије покушали су да обухватом угрозе четнички одред војводе Вука на Стртевици, тада су им у помоћ стигла два батаљона 7. пука, која су успела да натерају на повлачење турску војску према Пчињи.36) Међутим у том сукобу погинуо је потпуковник Александар Глишић. Спречен је обухват левог крила Дунавске дивизије. Током те битке Коњичка дивизија је пасивно стајала.37) На десном крилу Дунавске дивизије, тј. на фронту, који је бранио 9. пук, успели су да артиљеријом неутралишу турску артиљерију на Зебрњаку и да зауставе наступање Битољске редифске дивизије на око 500 метара испред својих положаја.38)

Битка на десном крилу

Моравска дивизија 1. позива под командом Илије Гојковића налазила се на српском десном крилу на линији Мокро поље-Ваксинце-Четирце.39) Турски 7. корпус започео је напад око подне, да би олакшао дејство на турском десном крилу.40) Турски напад се споро развијао, па је мајор Милан Маринковић самоиницијативно око 16 сати кренуо у противнапад са својим батаљоном, са циљем да олакша ситуацију Дунавској дивизији.41) У жестоком сукобу турска војска је одбачена на другу страну Којнарске реке, а у бици је погинуо мајор Маринковић.42)

Пасивност осталих дивизија

Слаба организација извиђачке и обавештајне службе допринела је да команда 1. армије нема правовремене информације и да су дивизије другог ешалона биле пасивне, док се Дунавска дивизија једва одржавала на положајима.43) Дринска дивизија 1. позива цели дан је била пасивна.44) Пасивне су биле и дивизије другог ешалона (Тимочка дивизија 2. позива и Дунавска дивизија 2. позива).45) Од пет дивизија 1. армије први дан битке само су две дивизије одбиле напад 3 турска корпуса.46) Дунавска дивизија 1. позива је поднела највећи терет првог дана битке, па је из строја било избачено око 2.000 војника.47) Команда 1. армије ни након целог дана није била свесна да се 1. армија сукобила са главнином турских снага.48) Још увек су сматрали да их главнина турских снага чека на Овче пољу. Мислили су да су се сукобили са слабијим непријатељским снагама, па су за следећи дан наредили да се заузме Куманово и да даље напредују.49) Тек иза поноћи стигао им је извештај Дунавске дивизије 1. позива, која је јављала да због губитака не може следећи дан да крене у напад.50) Зеки паша је са друге стране проценио да се први дан битке окончао у корист турске војске, па је за 24. октобар наредио да се настави са нападом до победе.51)

Други дан битке 24. октобра

Битка на левом крилу

Око 5:30 започела је артиљеријска паљба на положаје Дунавске дивизије 1. позива.52) Зеки-паша је очекивао да ће Дунавска дивизија због великих губитака и преморености бити разбијена у нападу 5. корпуса и делова 6. корпуса.53) Штипска редифска дивизија је наступала левом обалом Пчиње са циљем да обухвати лево крило, али крај Стртевице зауставио их је Дунавски коњички пук.54) Међутим и даље је лево крило Дунавске дивизије било у веома тешкој ситуацији, јер су Стртевицу са неколико српских чета нападале велике снаге 5. корпуса.55) Када је Дринска дивизија 1. позива продрла према Зебрњаку ослабио је тај притисак.56) Све до 10 сати 17. низамска дивизија је вршила велики притисак на центар и лево крило Дунавске дивизије.57) Криза левог крила је преброђена око 10 сати, када је у помоћ почела пристизати Дунавска дивизија 2. позива.58) Коњичка дивизија је после 10 сати прешла на другу обалу Пчиње.

Заузимање Зебрњака

Вест да је српска 3. армија заузела Приштину довео је до осипања Скопске редифске дивизије, у којој је било много војника мобилисаних на Косову.59) Након тога редифи (резервисти) 19. низамске дивизије почели су да дезертирају, а онда је и део редифа Битољске редифске дивизије напустио своје јединице.60)} Турци су једва успели да зауставе осипање јединица, али створило се 3 километра празнине између Скопске и Битољске редифске дивизије.61) Дринска дивизија 1. позива је ујутро кренула у наступање са Никуљанског виса у смеру Зебрњака и Бизли.62) Били су захваћени и успорени јаком турском артиљеријском ватром, али доласком српских батерија на косу код Мрамора ситуација се изменила.63) Око 11 сати заузели су турске положаје испред Зебрњака.64) Турска пешадија Битољске редифске дивизије почела је да се повлачи према Тромеђи.65) Након пробијања турског фронта 5. пук је кренуо према Тромеђи и почео је да угрожава Зебрњак са запада.66) На Зебрњак је онда убачен елитни турски 6. стрељачки пук, који је 5. дринском пуку нанео доста губитака и успорио му напредовање.67) Онда је српска артиљерија прецизном и снажном ватром засула турске положаје на Зебрњаку и ућуткала је турску артиљерију.68) На тај начин припремљен је напад на Зебрњак, кључ турског одбрамбеног система.69) Напад је изведен целим борбеним поретком, тако да су пукови наступали у извијуганим стрељачким стројевима.70) Турски 6. стрељачки пук се повукао, па је око 13 сати Дринска дивизија 1. позива овладала Зебрњаком.71) Турски фронт је био пробијен, па је почело опште турско повлачење.72) Око 15:30 првре српске јединице ушле су у Куманово.73)

Расуло турске војске

Паника је захватила турску војску, па је кренула у паничан бег иза себе остављајући муницију, топове, болничке шаторе и све врсте ратног материјала.74) Турска војска је након пораза била у таквом стању, да је Зеки паша јављао да у два корпуса може да сакупи само 10.000 војника.75) Српска војска није због опреза кренула у потеру за потученим непријатељем.76) Српска војска ослободила је Скопље 26. октобра. Вардарска армија је имала 1.200 погинулих, 3.000 рањених и 2.000 заробљених војника.77) Турска војска изгубила је и 98 топова. Српска војска имала је 687 погинулих, 3.280 рањених и 597 несталих војника.78) У Кумановској бици постигнута је једна од највећих и најпресуднијих победа у Првом балканском рату. Српска војска је показала високи морални и борбене квалитет и велико пожртвовање, да би ослободила своје становништво вишевековног турског ропства. Кумановска битка подигла је углед Србије и показала перспективу за коначну српску победу.

Литература

Борислав Ратковић, Митар Ђуришић и Саво Скоко: Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913, БИГЗ, Београд, 1972.

Саво Скоко: Војвода Радомир Путник, БИГЗ, Београд, 1985.

1) , 2) , 3) С. Скоко, 1985, стр. 244

4) , 6) , 7) С. Скоко, 1985, стр. 246

5) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 50

8) С. Скоко, 1985, стр. 248

9) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 65

10) , 16) , 17) , 18) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 66

11) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 62

12) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 67

13) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 68

14) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 68, 69

15) С. Скоко, 1985, стр. 270

25) , 26) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 70

27) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 71

28) , 29) , 30) С. Скоко, 1985, стр. 272

31) С. Скоко, 1985, стр. 273

32) , 33) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 72

34) , 35) , 36) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 73

37) , 38) С. Скоко, 1985, стр. 275

39) , 40) , 41) , 42) , 44) , 45) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 74

43) С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 276

46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 76

52) , 54) , 55) , 56) , 57) , 58) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 78

53) С. Скоко, 1985, стр. 279

59) , 60) , 61) , 62) , 63) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 79

64) , 67) , 68) , 69) , 70) С. Скоко, 1985, стр. 281

65) , 66) , 71) , 72) , 73) , 78) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 80

74) С. Скоко, 1985, стр. 282

75) , 76) С. Скоко, 1985, стр. 283

77) С. Скоко, 1985, стр. 285

Извор: Српска енциклопедија

Поделите:
ПРОФ. ДР ЈОВАН ДУШАНИЋ: ЕКОНОМИЈА ПОСТМОДЕРНЕ

ПРОФ. ДР ЈОВАН ДУШАНИЋ: ЕКОНОМИЈА ПОСТМОДЕРНЕ

Србија после петооктобарског преврата (2000), са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке привреде, приступа економској транзицији. Била је то и прилика да се извуку поуке из искустaва других земаља, те избегну грешке, заблуде и лутања. Нажалост, то није учињено и реформисање српске привреде заснивало се на неадекватној теорији (неокласична економска мисао), самоубилачкој стратегији (неолиберална шок терапија) и погрешној економској политици (Вашингтонски договор).

Овакав начин реформисања постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији ХХ века, показао се неуспешним у свим државама где је примењиван. Ретке су биле земље, које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел. Нова српска власт се одлучила за Програм радикалних економских реформи, који је припремила група од 17 аутора (група Г–17), а који се базирао на Вашингтонском договору (разрађеном од стране Светске банке, ММФ-а и администрације САД) у коме су стабилизација, либерализација и приватизација њени кључни елементи.

Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз. У таквој ситуацији извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикална либерализација која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном гушењу домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења.

Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до урушавања домаће производње и обарања вредност предузећа, која у условима масовне приватизације прелазе у руке нових власника по ниским ценама. Поред тога, реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој, него за текућу буџетску потрошњу.

Вашингтонски договор у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, уз помоћ кога се Србија (као и друге постсоцијалистичке земље) лишава власништва над ресурсима којима располаже и доводи у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да постаје беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор се третира, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Пошто погрешна политика не може да даје добре резултате, грађанима се нуде бомбастичне лозинке и лепа обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“…), које су биле свесне обмане. Глобалну кризу 2008. године власт користи као изговор за неостварена обећања и тешко економско стање у земљи. Међутим, уколико се детаљније анализира економска политика и погледају резултати који су у Србији постигнути до избијање кризе, лако је закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза је само била катализатор који је тај колапс убрзао. До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан, при чему је најатрактивнији део прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан.

Крајем 2000. године спољни дуг је износио мање од 11 милијарди долара (од којих је касније отписано 4,72 милијарди), а већ у 2008. години достигао је 30 милијарди долара. У том периоду Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака грађана из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом усмеравана у текућу потрошњу.

У свим тим годинама потрошња је у Србији знатно већа од створеног БДП-а. Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација), задуживао се код комшија (инокредити) и све то траћио у бирцузу (текућа буџетска потрошња). Спољнотрговински дефицит, који је у Србији до 2000. био мањи од две милијарде долара годишње, у првој половини 2008. износи више од једне милијарде долара месечно.

Индустријска производња у 2007. години је за 4,75 одсто мања него у 1998. години, када је земља већ шест година била изложена драстичним међународним економским санкцијама. Број запослених у Србији 2008. године (2,085.242) је и у апсолутном износу мањи него 2000. године (2,264.376)…

Извор: Политика/НСПМ

Од истог аутора прочитајте: др Јован Б. Душанић : Неолиберализам

Поделите:
РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

Стил владавине државом препознаје се по душевном расположењу становника. Стари краљ Петар Први Карађорђевић је овладао Србијом већ у другој фази свога живота. Један од умних наших људи с краја двадесетог века, Радомир Константиновић, сматрао је „чика Перину” владавину својеврсним чудом: током њеног трајања у Србији је нестало раздора. Пре ње духови су били раздражени, по вашарима су се чуле опседнуте нарикаче и кобни злогуци што призивају радовањску клетву, да се секира подигне опет и освети вождову главу.

Међустраначка омраза дивљала је земљом, последњи Обреновић није имао смирујуће магије ни благости речи. Демонстрације које су насртале од Теразија ка двору обуздаване су уз силан напор и жртве. Али револт и раздор нису обуздани. Владавина се завршила мучним покољем две крунисане главе, који је ужасно одјекнуо Европом. Не мислим да је достојно ружити последњег Обреновића. Он је за инат званичном Цариграду (Стамболу) посетио Свету Гору и донео Мирослављево јеванђеље у Србију, а био је ретки монарх који присуствује обновљеној Олимпијади у Атини 1896. Био је тамо отмен под црним цилиндром уз руског царског принца. Сасвим савремен, светски човек. Но пао је као жртва раздрте краљевине којом влада. Није му помогло ни писмо абдицираног краља, оца Милана, који га је опоменуо: „Ти владаш земљом у којој се с већим поштовањем говори о неком робијашу, него о теби као крунисаној глави отаџбине…” Што је значило: „Крајња опрезност ти је нужна!”

Али, кад је краљ Петар Први позван из емиграције у Швајцарској да буде крунисан, духови су се смирили. Језива сукобљеност свих са свима стишала се!

То је поменути Константиновић сматрао зачуђујућим. Али пратећи живот старог краља пронађем једном у антикварници црвено укоричену књижицу његових јавних беседа и говора. Највише сам се обрадовао владаревој посети конгресу свих учитеља Србије. Тамо је беседио, кратко и племенито. У племенитости његових речи, а нарочито у једном детаљу, нашао сам одговор на питање – чиме ли је то стари краљ оплеменио духовну атмосферу у нашој земљи?

Усред говора краљ Петар Први се обрати целом учитељском сталежу једном молбом: моли их да при одгоју деце никад не подстичу тужакање и потказивање! Очевидно је било да стари владар „цинкарење” (откуцавање) сматра клицом моралне трулежи и распада.

Он је тад бацио поглед на свој дуги, избеглички живот, на своје ратно јунаштво, кад је у Француско-пруском рату побегао по цичи зими из пруског ропства па препливао речицу којом плове санте… Рекао је учитељима: „Ја сам и сам у свом животу страдао од потказивача!”

Старина је говорио као мудрац кога живот није миловао. Пожелео је да учитељи постану сејачи доброте и међуљудске солидарности.

То је онај прави владарски стил који свој народ васпитава у демократском и напредном духу, не подјарујући силе разрованости, раздора и непријатељства у сопственој држави.

Али свакако најчудноватији податак о овом вођи Срба даје она изгледа истинита анегдота из швајцарске бербернице јутро после убиства Александра и Драге (1903). Петар Карађорђевић, емигрант, син прогнаног књаза Александра Карађорђевића (1858), уђе код берберина. Овај му полети у сусрет и покаже столицу поред огледала, говорећи: „Изволите, Ваше величанство!” Грађанин Петар га зачуђено погледа! Да није нека ружна шала? Није још прочитао новине. Берберин му рекне да је краљ Србије убијен, и да је он сада краљ. Петар с противљењем рече: „Ваљда председник републике?”

Берберин није знао, а ни многи други не знају да је тај грађанин, седећи 41 годину у емиграцији превео на српски слободарске мисли Џона Стјуарта Мила.

Приредио Петровград.орг

Поделите:
АРХИМАНДРИТ ЛАЗАР АБАШИДЗЕ: ШТА ТРЕБА ДА ЗНА СВАКИ ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН – КОЈА ЈЕ ЦРКВА СПАСОНОСНА

АРХИМАНДРИТ ЛАЗАР АБАШИДЗЕ: ШТА ТРЕБА ДА ЗНА СВАКИ ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН – КОЈА ЈЕ ЦРКВА СПАСОНОСНА

Којој Цркви су дата обећања непогрешивости и вечности? Другим речима, која је Црква спасоносна? Несумњиво је да само она Црква може бити призната за “стуб и утврђење истине”, односно за спасоносну Цркву, којом руководи и коју спасава Сам Господ, јер Спаситељ каже: “Без Мене не можете чинити ништа” (Јн. 15, 5); Господ је, по сведочанству апостола Павла Спаситељ само оне Цркве која се по речи Божијој назива Његовим Телом: “Христос је глава Цркви, и Он је Спаситељ тијела” (Еф. 5, 23).

1. Истинита Црква је једна

“Истинска Црква, изворна и древна је једна… Јер као што је један Бог и један Господ тако се и истинско достојанство огледа у јединству сличном јединственом Начелу. Дакле, јединствена Црква коју јереси покушавају да расеку на многе делове по (јединству) је слична природи Јединственог. Ми древну католичанску Цркву називамо јединственом по њеној суштини, по њеном поимању и по начелу и превасходству.” Св. Климент Александријски (1, 31).

2. Истинита Црква је света, њоме управља благодат Светог Духа

“Црква је заједница православних верника крштених у име Исуса Христа, коју је Он сам основао непосредно и посредством светих апостола, коју Он Сам оживљава и води ка вечном животу: видљиво – посредством духовних пастира, кроз учење и свештене радње и управљање, и заједно с тим и невидљиво – посредством сведејствујуће благодати Свесветог Духа.” Митрополит Московски Макарије (4, 306).

“Света саборна Црква свуда и у потпуности предаје све оно учење које људи треба да знају, учење о видљивим и невидљивим стварима, небеским и земаљским, она цео људски род води ка истинској вери, она свуда лечи и исцељује све врсте грехова, има у себи сваки вид савршенства – у делима, речима и свим духовним даровима… Само она у целом свету има безграничну силу. У њој ћемо ми, примајући поуке и водећи добар живот стећи Царство Небеско и наследити живот вечни.” Светитељ Кирил Јерусалимски (Поуке оглашенима 18).

3. Истинска Црква је саборна (католичанска)

“Црква се назива саборном зато што се налази у целој васељени с краја на крај земље.” Светитељ Кирил Јерусалимски (Поуке оглашенима 18).

“Црква је једна на свој земљи и мору, зато у молитви и кажемо: за свету и јединствену, католичканску и апостолску Цркви, која се простире с краја на крај васељене.” Блажени Теодорит (4, т. 3, 316)

4. Истинска Црква је апостолска

“Треба остати у оној Цркви коју су основали апостоли и која постоји све до данашњих дана.” Блажени Јероним (4, т. 3, 320)

“Не сме се тражити од других истина која се лако може наћи у Цркви, јер су у њу апостоли положили све што припада истини, тако да свако ко жели може да прими од ње пиће живота.” Св. Иринеј Лионски (1, 26)

5. Истинска Црква је православна

“Православље је истинско Богопознање и Богопоштовање, прослављање Бога и клањање Богу у Духу и Истини, православље је прослављање Бога истинским познањем Њега и поклањањем Њему, православље је прослављање Бога од стране човека, истинског слуге Божијег којем се дарује благодат Свесветог Духа. Дух је слава хришћана. Где нема Духа нема ни православља.

Православље је учење Светог Духа које је Бог дао људима ради спасења. “Ко хоће да се спаси пре свега треба да се држи католичке вере, јер ако њу неко не сачува целу и непорочну без сваке сумње је да ће погинути,” говори Атанасије Велики.” Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) (6, 78).

“Света православна Црква је ризница блага спасења. Све што ти је потребно за спасење наћи ћеш у њој, и само у њој. Осим ње ни Сам Господ не даје ова блага. Његова воља је била да тако уреди. Поставши Глава Цркве Он не делује на други начин на наше спасење осим кроз ово тело Своје. И не тражи према благу спасења другог пута. Њега нема.

Господ Спаситељ као ипостасна Премудрост, донео је у Себи Самом на земљу, из тајних ризница Триипостасног Божанства сву спасоносну премудрост. Али је није задржао сакривену у Себи Самом, већ је од почетка предао апостолима, заповедајући им да је предају свим верницима из свих паганских народа! Апостоли су је предали свом скупу верника, заповедивши својим наследницима да је чувају. И Црква је постала стуб и утврђење истине која настанивши се у њој, у њој пребива и остаће у њој до краја века. Хоћеш ли да спознаш ову премудрост? Иди у Цркву православну, верну чуварку свега што су предали апостоли – и у њој се поучавај.” Светитељ Теофан Затворник (8, 237).

“Премилосрдни Бог остварује спасење православних хришћана помоћу православне вере, добрих дела и Своје благодати. Православна вера је она коју садржи једино света апостолска Црква и без ове вере се не може спасити нико ма ко то био. Добра дела су јеванђељске заповести, без којих се, као ни без православне вере, нико не може спасити: вера православна без добрих дела је мртва, и добра дела без православне вере су мртва. Онај ко хоће да се спаси мора да сједини једно с другим, и да на тај начин благодаћу Христа Бога Који је рекао: “Без Мене не можете ништа чинити”, достигне спасење. Преподобни Пајсије Величковски (11, 237-238).

“Познавање учења православне Цркве је најнеопходније знање за сваког православног хришћанина и мора трајати целог његовог живота.”

“У православној Цркви се предаје исто оно учење које је Бог открио у светим књигама Старог и Новог Завета и у светом предању; које су изнели и објаснили свети оци Цркве и на седам васељенских и девет помесних сабора и које је увек чувала и све до сада чува само православна Црква у свој чистоти и целини.”

6. Нигде ван православне Цркве нигде се не могу примити благодатне силе за спасење и није се могуће спасити

“Ипостасна Премудрост Божија, створивши себи дом свете Цркве утврдила је у њему седам стубова (оделења) и све оне који јој долазе по призвању обилно храни и поји својом разноврсном благодаћу. Седам је извора благодати, али два од њих теку неодвојиво од тока читавог живота онога ко се спасава. То су тајне покајања и светог причешћа које души дају благодат оправдања и благодат освећења – благодати које су најважније за спасоносан живот. Оне развијају, укорењују и узвишавају у човековом духу све што је потребно за спасење. И што их чешће неко користи тим успешније сазрева његов духовни спасоносни живот. А без тога он брзо зараста у коров, вене и суши се. Видиш ли шта је поверено светој Цркви?! Немој ни помислити и ником другом не дозвољавај да мисли да се без живе везе са Црквом може остварити спасење, када се без ове везе са њом нигде не могу добити благодатне силе за спасење. Да, живо општење са Црквом је примање ових сила кроз њене тајне. Због тога је живо општење са светом православном Црквом неопходно исто онолико колико је потребно удостојити се благодатних сила ради спасења.” Светитељ Теофан Затворник (8, 240).

“Ко није међу Христовим удовима не може стећи хришћанско спасење. Може се имати почаст, могу се имати тајне, може се певати “алилуја”, може се одговарати “амин”, може се држати јеванђеље, може се имати и проповедати вера у име Оца и Сина и Светога Духа, али нигде осим православне католичке Цркве се не може наћи спасење”. Блажени Августин (Прилози делима светих отаца. 1843, стр. 236).

“Грех људи који не чувају савез и искрено општење са Црквом чак и ако би они пошли и у смрт због исповедања Имена Христовог, неће се опрати ни самом крвљу, неизбрисива и тешка кривица раздвајања се не чисти чак ни страдањима. Онај ко се налази ван Цркве не може бити мученик, онај ко оставља Цркву која ће царовати не може бити удостојен царства”. Свештеномученик Кипријан (1, 438).

7. Православна Црква ће до краја векова остати дом спасења

“Црква неће на овој земљи остати за кратко време већ до краја века… Црква неће бити побеђена, неће се искоренити, неће подлећи никаквим искушењима док не наступи крај света.” Блажени Августин (Прилози делима светих отаца. 1843, стр. 236).

“Блажена си, Цркво верних: јер је Цар царева утврдио у теби Свој дом. Твоје се основе никада неће поколебати, јер је Господ стражар твој. Ни врата пакла те неће надвладати, ни грабљиви вуци не могу да савладају или ослабе твоју тврђаву. О, како си велик, доме Божји! Како си предиван!” Преподобни Јефрем Сирин (Дела…)

Извод из душекорисног дела блаженопочившег архимадрита Лазара Абашидзеа – За оне које имају уши да чују приредио Петровград.орг

Поделите:
ПРАВОСЛАВНА САХРАНА ПОКОЈНИКА И ПОМОДНИ ТРЕНДОВИ

ПРАВОСЛАВНА САХРАНА ПОКОЈНИКА И ПОМОДНИ ТРЕНДОВИ

У савремено доба неретко се дешава да се на православним гробљима спроводе сувишни „српски“ обичаји, непознати у давна времена, а као знак неког новог, помодног тренда. Који су то све обичаји око покојника и обележавања свих њему посвећених дана, а да су сасвим отуђени од Цркве, вере и искреног поштовања преминулог?

Дужност хришћанска налаже да се у молитвама сећамо наших покојника, да се молимо Богу за покој њихових душа, палимо им свеће, држимо парастосе и помене, подижемо им споменике као обележја на гробовима и да њихове гробове држимо у пристојном и уредном стању. Све ово налази се у оквиру Црквеног канона.

Чини се да ниједан народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. С једне стране, тај немар је апсолутно запостављање гробних места, које укључује њихово необележавање и неодржавање. С друге стране, у појединим крајевима Србије иде се у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима има све оно што има и у дому – фрижидери, телевизори, кревети… Ово је ружан обичај.

Споменик треба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику Kрста. Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама, а чинити добра дела за покој њихових душа помагањем сиротињи, давањем прилога црквама, болницама, домовима за незбринуту децу и другим хуманитарним установама.

Што се тиче става Цркве око опела и сахране покојника, за Цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су и помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.

Гроб патријарха Павла, манастир раковица

Међутим, у неким крајевима Србије, за погреб су везани бројни сувишни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем Цркве. Тешко је у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни, али у новије време заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било да се новац за куповину венаца преда домаћину или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране.

Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, а учесници у пијаном стању почну да се недолично и неприкладно понашају. То је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се боре сви озбиљни и богомољни људи у српском народу. Поменућемо и обичај у неким крајевима Србије, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту где сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је само припремити воду и пешкир ако нема чесме или купатила да народ опере руке, што је основ хигијене.

За четрдесетодневни парастос такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање “душног брава”. То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино као циљ клања може подвести и оправдати да се нахрани сиротиња, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански, нецрквени обичај везан за жртвоприношење.

После шест месеци или једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као и за четрдесети дан, припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље, пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће, а гозбе ни у тим поводима нису Црквени обичаји.

Извор: spc-altena.de и Србија Јавља

Поделите: