ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ: БРИТАНИЈА ЈЕ „ПАТЕНТИРАЛА“ НАРКО-МАФИЈУ, КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ И ГЕНОЦИДЕ

ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ: БРИТАНИЈА ЈЕ „ПАТЕНТИРАЛА“ НАРКО-МАФИЈУ, КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ И ГЕНОЦИДЕ

Када се говори о Великој Британији и њеним становницима, већина човечанства наведе енглески парламентаризам, као и великог Шекспира. Но, нација „просвећених морепловаца“ није то што се мисли.

Прво, Британија је, а не Немачка, отаџбина нацизма, идеје власти расе, тачније изабране „нордијске расе“ која треба да влада целим светом.

Освалд Мозли и његове присталице у Великој Британији

Творци нацизма су Енглези: Томас Карлајл (прародитељ), Хјустон Чемберлен (англоамерички писац и филозоф), Џејмс Хант (написао 1862. године рад у којем је црнцима „доделио“ улогу прелазног облика између мајмуна и човека), Френсис Галтон (рођак Чарлса Дарина и оснивач еугенике – „науке“ о људској селекцији ради одгајања идеалне расе), Карл Пирсон (биолог и оснивач биометрије – расистичког смера социјал-дарвинизма), чија је позната изјава „Право на живот још не значи право свакога да продужи свој род.“

Хјустон Чемберлен, Томас Карлајл, Френсис Галтон

„Одушевљавам се енглеским народом. У колонизацији, они су учинили немогуће“, похвалио их је у једном говору Адолф Хитлер. Јасно је зашто их је фирер хвалио, све је идеје преузео од Британаца.

Војвода од Винзора и војвоткиња од Велса са Хитлером

Подсетимо се да је управо у Великој Британији створен 1932. године Савез фашиста којим је руководио барон Освалд Мозли. Вођа британских фашиста је ухапшен тек 1940. године и у затвору је провео само три године. Умро је 1980, никада прогоњен због своје прошлости.

Енглези као управитељи својих многобројних колонија

Друго, концентрациони логори су британски изум, а не нациста или бољшевика (Троцки), како се то данас представља. Истина, има малих дилема да ли су били Американци током Грађанског рата (1861-1865) или Британци током Англобурског рата (1899-1902), но већина историчара сматра да су предњачили Британци. Американци су у концентрационе логоре слали војне заробљенике, а Енглези војно становништво – чак целе породице.

Циљ стварања концентрационих логора, према званичним изјавама британске владе, било је „осигурање безбедности мирног становништва бурских република“.

Британски конц-логор у Кенији

Мушкарце су Енглези слали у логоре на територији Индије, Цејлона и других британских колонија. Укупно у свим британским концлогорима било је смештено 200.000 људи, што је била половина становништва бурских република. У њима је умрло до глади и болести 26.000 људи, а током само једне године, 1901, у концлогорима Енглеза од глади и болести је умрло 17.000 људи, од којих 14.300 деце.

Логори као специјалност

Треће, Енглези су светски прваци у геноциду, јер су практично истребили Индијанце на територији данашњих Сједињених Америчких Држава. Да подсетимо да су током насељавања данашње САД, Енглези убили око 15 милиона Индијанаца.

Симпатични Црвени мундири у акцији

Геноцид су починили и током три колонизације Аустралије. Колонизација тог континента је почела 1788 године, а аутохтоног становништва је било милион људи у око 500 племена. Током насељавања Аустралије, Енглези су убили између 90 и 95 одсто Абориџина, док су на Тасманији староседеоци истребљени. Убиства староседелаца су сматрана условом просперитета Енглеза.

Четврто, Енглези су познати и као „вешачи деце“, на начин који леди крв у жилама. Лондон је током 16. века носио надимак Град обешени. Током царовања Хенрија Осмог (1509-1547) кажњено је само за скитњу 72.000 људи. Децу бескућнике масовно су вешали чак и у наредним вековима. Тек 1908. године Британија је усвојила закон по коме се на смртну казну не могу осудити млађи од 16 година.

Енглези у акцији широм светског шара

Пето, Британци су први створили нарко-мафију. У том контексту важна је још једна страница британске историје која је у стручној јавности позната као Опијумски рат. Међутим, правилније би било то назвати мафијашким системом, чији је главни извор била трговина наркотицима, због чега су скоро цео један народ претворили у наркомане. Радило се у то време (19. век) о 300-милионском кинеском народу.

Чак 13 одсто дохотка Индије током британске владавине долазило је од продаје опијума у Кини. Истовремено, опијум је убијао Кинезе. Само у периоду од 1791 до 1794 године, број лиценцираних опијумских пушионица порастао је са 87 на 663. Истовремено је Британија преко опијума извлачила огроман новац из Кине, што је све представљало класичну нарко-мафијашку шему.

Опијумски ратови са Кином

Ова ситуација је довела до два разорна „опијумска“ рата, као и до потпуне окупације Кине од стране Британије. Када се то догодило, Британија је почела да узгаја мак у Кини, на милионима хектара, док се број корисника повећао на десетине милиона.

Крај власти нарко-мафије у Кини дело је комуниста, који су једноставно све нарко-трговце стрељали, а плантаже мака спалили.

Преузето са сајтова: Печат, Васељенска, Србин.инфо

Поделите:
ВЕЛИКОСРПСКА ХЕГЕМОНИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ПЕРА МИСЛАВА ХОРВАТА

ВЕЛИКОСРПСКА ХЕГЕМОНИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ПЕРА МИСЛАВА ХОРВАТА

Аутор овог чланка је енигматични човек који се потписан у текстовима као Мислав Хорват из разлога своје личне безбедности. Истражујући поријекло своје породице открио је да је његова прапостојбина Македонија (Стара Србија), сматра да су му се преци преко Косова доселили у Црну Гору након турске инвазије а потом као Ускоци доспели преко Херцеговине и Лику. Један дио њих је тек у 18. вијеку прешао на католичку веру и од 20. вијека су постали Хрвати. Након овог сазнања овај аутор је почео да истражује чињенице у вези са политиком србофобије коју од стварања Југославије и пре тога баштине Хрвати а коју су прихватили и Муслимани.

У Србији се често чују мишљања међу обичним народом: “Нећемо ми гинути у новим ратовима, нећемо на Хрвата, на Муслимане… за све су криви политичари, они нас хушкају на рат, немојте дати да вас заведу…”

Мени је јасно зашто просјечан Србин тако размишља, али просјечном Србину није јасно да Хрвати и Муслимани тако не размишљају. И није му јасно зашто не размишљају тако. Разлог је врло једноставан, однос Хрвата и Муслимана према Србима се заснива на три темеља, три лажи:

1. Великосрпска политика

2. Великосрпска хегемонија

3. Великосрпска агресија

Великосрпска политика

“Великосрпска политика” је лаж коју је 19. вијеку измислила Аустро-Уграска. Како није имала колоније по свијету, Аустро-Угарска је једино могла колонизирати Балкан. На путу Бечких колонијалних амбиција стајала је мала краљевина Србија. Срби су били једини народ који се сам ослободио од Турака. Румуњима су помогли Руси, Грцима Енглези, а Срби су потпуно самостално изборили своју слободу. Но, већина Срба тада је живјела изван те ослобођене српске државе, углавном на просторима под турском окупацијом.

Како је Турско царство бивало све слабије, било је само питање времена када ће се сви Срби ујединити у једну државу од Босне и Херцеговине до сјеверне Албаније (тада још не постоји албанска нација, само разна племена која ни не причају исти језик) и Македоније (Старе Србије). Србија није имала ни најмање претензије да у своју државу укључи и Крајину и Далмацију које су тада насељене готово искључиво Србима, али је зато Аустро-Угарска хтјела и Босну и Херцеговину и Србију, Црну Гору, Македонију. Сваки покушај Срба да се обране од великогерманске експанзионистичке политике Беча, Аустрија је прогласила “великосрпском политиком”.

Кад је у другој половини 19. и почетком 20. вијека почело велико католичење Срба и превођење у Хрвате, сваки Србин који би се томе одупирао био би проглашен “великосрбином”. А чак и када би Србија била у границама тзв. Велике Србије, од Македоније до Карловца, то опет не би била велика Србија јер је етнички простор Срба у средњем вијеку био далеко већи. Душанова Србија излазила је на 3 мора, према генетичким истраживањима, а и језично, сјеверна Албанија, дио Румуњске и Бугарске је и данас насељен Србима.

Румињи су до 19. вијека причали славенски, дио Бугарске који се наслања на Србију и данас говори дијалектом ближем српском језику него бугарском, сјеверна Албанија је пуна српских топонима који на албанском не значе ништа. Према томе, за Беч и Ватикан, сваки покушај Срба да се обране од њихових колонијалистичких аспирација био је проглашаван великосрпском политиком.

Великосрпска хегемонија

„Великосрпска хегемонија“ је лаж коју су измислили комунисти. Након што је побједничка српска војска ослободила Словенију, Хрватску, Далмацију, Славонију, Крајину, Босну и Херцеговину и Војводину и створила Југославију, гдје је Хрватима и Словенцима дала пуну равноправност, настала је друга лаж, она о великосрпској хегемонији. Комунистичка партија је по директивни коминтерне (централно тјело свих комунистичких партија свијета) оптуживала Србе да владају Југославијом. Комунисти су као највећег противника свог доласка на власт видјели Србе, народ са слободарском и државотворном традицијом који није трпио тоталитарне режиме.

Колико је њихова оптужба о великосрпској хегемонији била сулуда види се из сљедећих података: Загреб је имао највећи индустријски, популацијски и економски раст у краљевини Југославији и у својој историји за те 23 године „великосрпске хегемоније“ од 1918. до 1941.. У Хрватској је само до 1932. подигнуто 27 посто од свих укупних индустријских постојења у Југославији, а у Србији само 14 посто. Од укупно инвестираног капитала Хрватска је добила 37 посто, а Србија 17 %. Хрватска је просјечно плаћала по становнику 713 динара, док је југославенски просјек био 777. Порез на земљиште у Србији је био двоструко већи него у Хрватској (5.56:10.53) Иако су Хрватска, Словенија и Босна судјеловале у нападу на Србију у 1. свјетском рату, Карљевина Југославија је њемачку ратну одштету равномјерно подјелила на све дјелове Југославије.

Хрвати су чинили 23 посто становника Краљевине Југославије, а свугдје су били заступљени изнад просјека. Од свих судија, Хрвати су чинили 28%, односно касационих судија 40%, судија управних судова 34% и државних савјетника 24 %. У читавом низу виших државних служби, Хрвати су судјеловали са 29,74 посто. Учешће Хрвата међу учитеља народних, основних и виших школа било је 26,1 посто, учитеља грађанских школа 41,4 посто, учитеља гимназија 27,1 посто и учитеља учитељских школа 28,1 посто. Иако је на Београдском универзитету студирало 3 хиљаде студената више, Краљевина Југославија је Загребачком универзитету давала 96% више средстава.

Године 1918. кад је ушао у краљевину Југославију Загреб је био провинцијски градић од нити 80 000 становника. 1941. Загреб је имао преко 300 000 становника. Краљ Александар изградио је пола Загреба, отворио Загребачку филхармонију, творницу електричних инсталација, золошки врт, тржнице Долац, хотел Еспланаду, хотел Дубровник, пругу Загреб – Сплит, радио станицу, телефонску централу, католичко сјемениште, градско купалиште, далековод до Карловца, огроман стамбени блок највећи у повијести Хрватске (цијели центар Загреба), нове пруге, први небодер у Загребу и Хрватској, комплекс школа у Крижанићевој, творницу електричних жаруља, километре транвајске пруге и ради нову ремизу, нови стамбени комплекси на Трешњевки и Трњу који су до тада били села, жељезнички мост преко Саве, Ребро…

Према томе, сваки покушај Срба да одрже функционалну Југославију, слободну и независну, био је од комуниста, а касније и фашиста проглашаван „великосрпском“ хегемонијом. Повијест је показала да су Словенци, Хрвати, Муслимани, Македонци (и остале полуизмишљене нације) свој залатан период и економски и културолошки и социолошки имали само у Југославији. Као што је Европа док је сурађивала са Русијом економски јачала и напредовала, а од када је увела санкције пропада, тако су и јужнославенски народи боље живјели у заједничкој држави са Србијом. Али Америка Европу плаши Русијом, а јужнославенске народе Србијом.

Великосрпска агресија

Трећа антисрпска лаж је она о „великосрпској агресији“ као разлогу за распад Југославије. По тој лажи коју су измислили Туђман и његови западњачки налогодавци, за рат нису криви Хрвати коју су растурали Југославију, него Срби који су били против растурања Југославије. За рат није крив Туђман који је избацио Србе из устава, који је извршио етничко чишћење Срба из хрватских градова и агресију на Крајину, него Срби који су се бранили. Није крив Туђман који се борио за уништење Југославије него Милошевић који је био за то да се у уређење Југославије не мјења. Срби нигдје нису прешли прагове својих кућа, а криви су за агресију.

Срби који су у Книну чинили 96 посто становника, извршили су агресију на тај исти Книн, ваљда су сами себе окупирали. Док су Срби пјевали о братству и јединству, Католичка црква је организирала оргомне проусташке митинге још од седамдесетих година које комунистичке власти нису забрањивале. 1971. почеле су масовне демонстрације у Хрватској, тзв. Маспок у којем се Србима из Хрватске пријетило прогоном. Гдје је био Милошевић 1971.? На изборима 1990. хрватски народ је гласао за Туђмана и ХДЗ који су у свом програму имали излазак из Југославије, а Срби у Хрватској су гласали за СДП који је у свом програму имао останак у Југославији. Према томе, сваки покушај Срба да бране своја вјековна огњишта у Хрватској и Босни проглашен је „великосрпском агресијом“.

Хрвати и Муслимани тврде да Срби већ више од 100 година проводе великосрпску политику, хегемонију и агресију. Зато је данас у Хрватској 4 посто Срба, а 1910. их је било 25 посто (само православних, без католика који су се изјаснили као Срби). Зато је данас у Босни 30 посто Срба, а 1895. их је било 98 посто (од тога православних 43 посто). Докле год те 3 лажи буду темељ односа Хрвата и Муслимана према Србима, западним центрима моћи неће бити тешко да их покрену у нове ратове против Срба. Ове 3 лажи су идеолошки оквир за све ратове на Балкану посљедњих 100 година. И за све нове ратове које ће доћи. Срби, јесмо ли тога свијесни?

Од истог аутора објављено на порталу Петровград.орг:

МИСЛАВ ХОРВАТ: ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ИСТОРИЈИ

Извор: Србин.инфо

Поделите:
МУЧЕНИЧКА КОНЧИНА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА  1945. КАО ПАРАДИГМА АКТУЕЛНИХ ДЕШАВАЊА

МУЧЕНИЧКА КОНЧИНА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА 1945. КАО ПАРАДИГМА АКТУЕЛНИХ ДЕШАВАЊА

Где је корен проблема са спорним законом који је актуелан ових дана у Црној Гори? Судбина митрополита Јоаникија је права парадигма и корен онога што се данас дешава у тој земљи. Победа идеологије комунизма у Црној Гори 1945. је темељ раздора који данас и даље онемогућава искрено, без идеолошких предрасуда, сагледавање онога што се са СПЦ у Црној Гори дешавало и још увек се на жалост дешава.  Јоаникије је нови Свештени Мученик Цркве Божије и то је небоземна чињеница. Он је по учењу Цркве био распет од стране окупатора пре него што су га комунисти распели. Његову жртву прокомунистичка историографија у региону тумачи као колаборацију. По њиховом тумачењу историје он је праведно кажњен, за Цркву он је мученик, који је страдао без суђења од стране идеологије која је према Цркви била и остала крајње непријатељска.

Корен проблема у односу власти у Црној Гори према Цркви

Чињенице о страдању митрополита Јоаникија

У вријеме најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се српске националне снаге из Црне Горе повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донио одлуку да са свештенством Митрополије привремено напусти Цетиње. Митрополит није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају.

Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије подсећала је на нову сеобу Срба. У њој је, поред шездесетак свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и дјеце. Овај збјег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим, у Аустрији. Претпостављамо да је збјег ухваћен код Зиданог Моста у Словенији).

Бајо Станишић, Пирцио Бироли и митрополит Јоаникије

Ухваћени су од стране Прве југословенске армије којом је командовао Брозов генерал Пеко Дапчевић (иначе, син ђакона Јована Дапчевића), а своје животе су окончали у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обележене.

У тој групи су се налазили посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење Црне Горе и Србије. Сви су побијени без суда и суђења на тим нашим новим мученичким просторима.

Да ли је свештенство СПЦ могло сво да крене стопама Владе Зечевића

С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и оцем Луком Вукмановићем, партизани су, према неким послијератним свједочењима, обавијестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић Темпо је том политком мирно и без трунке савести и братске љубави одговорио: „Исто што и са осталима!“

Сведочанство Темпа о страдању рођеног брата као парадигма трагедије

У својој књизи „Револуција која тече“ (Други том, Београд, 1971. године) Темпо је записао: „Са својом мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала“…

Светозар Вукмановић Темпо са друговима против брата

У емиграцији се писало о убиству митрополита у земљи је то била табу тема

У емигрантској литератури је писано о страдању митрополита Јоаникија. Један загранични Србин овако описује страдање митрополита Јоаникија:

Ослободиоц од нацизма и(ли) џелат идеолошких противника Пеко Дапчевић

„Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. године у Аранђеловцу.

Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор (Василије) Чиле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита „причести“ том крвљу.

Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА-е Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је од усташа убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић“.

Сведочанства угледних Срба у календару „Црква“ 1991.

Неколико угледних Срба је на страницама црквене штампе неколико деценија касније сведочило о страдању митрополита Јоаникија тако да је остао спомен на страдање овог великог Архијереја Србске Цркве.

Професор Светозар Душанић је у календару „Црква“ за 1991. годину објавио своје свједочанство о страдању митрополита Јоаникија. је тада записао:

Кости мученика страдалих од идеолошког безумља

„Чим су србски свештеници и њихове породице пребачени 41. године у Србију из усташког логора у Цапрагу, они су стигли у Аранђеловац. Ту им је митрополит Јосиф донео (у пратњи ђакона Боже Трипковића) новчану помоћ у износу од 4.000 динара (две месечне плате). После тога млађи свештеници су били распоређени по парохијама као капелани, а старији и они који су имали ближе сроднике у Србији, разишли су се по местима која су им одговарала.

Мој отац, Стева Душанић, свештеник из села Прибинића под Борја Планином, у Босни, пошто је био у поодмаклим годинама, одбио је да иде на парохију, па је остао у Аранђеловцу у току целог рата, јер су му двојица синова нашли запослење, као мануелни радници, у аранђеловачком руднику. Он је и још неколицина старијих свештеника, који су остали у Аранђеловцу, добили су станове у аранђеловачким празним вилама. Моме оцу додељен је стан у вили „Малер“, која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру.

Када су партизани ушли у Аранђеловац (мислим да је то било 17. или 18. септембра 1944. године) они су у вили „Малер“ сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несретника.

Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле „Малер“ групу затвореника који су били „изведени на ваздух“. Из те групе моме оцу приступио је један старији човјек са белом шиљастом брадом, у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски. Између осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете.

Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечом, избеглицама из Црне Горе је пресекла одступницу, све их заробила и предала Титовим партизанима. После тога, митрополита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат. Том приликом митрополит је рекао мом оцу да га Ђилас гони.(…)

Ђидо је према својима био суров а Стари према својима благ

Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, када су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна.

Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камалхард-ћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА-е. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА-е. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козије млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну.

Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставише му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после пребаце са мансарде виле „Малер“ у подрум виле „Савић“, власништво бившег београдског трговца.

Из подрума виле „Савић“ једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен. Кад су га водили, на улици се затекла једна жена и о томе је причала. Датум митрополитове смрти није ми познат, мада претпостављам да о томе неко у Аранђеловцу зна.“

Стари је био отац Црногорске нације

Друго свједочанство о митрополитовом страдању налазимо у документу-допису који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу, а који се налази у архиву Митрополије на Цетињу.

У документу (кога у факсимилу објављујемо на крају овога поглавља, а који је заведен под „Српски православни манастир цетињски број 42 од 30. јуна – 1945. године у Цетињу) каже се:

„Шаљемо вам Панагију И Крст, који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија. Смрт фашизму, слобода народу!“.

Банатски весник и сведочанства објављена  у њему

У „Банатском веснику“, органу Епархије банатске (бр. 1/1990. године, Вршац) објављено је писмо Марије Мартиновић-Липовац из Цетиња митрополиту скопском Јосифу, које преносимо у цјелости:

Блажо Јовановић у борби за посебност Црногорске нације

„Ваше Високопреосвештенство!

Као што Вам је познато, мој отац Јоаникије, митрополит Црногорско-приморски напустио је Цетиње још у новембру 1944. године. Од тог времена па све до данас не могу ништа позитивно да сазнамо њему, а још мање да са њим ступим у везу, те да му нешто пошаљем. Разне верзије су се проносиле, али једино је било тачно то, да је он ухапшен од Народних власти, да се је неко вријеме налазио у Београду и најзад у Аранђеловцу. Сазнала сам и то, да сте Ви интервенисали код надлежних, да му се побољша положај, на чему Вам се најтоплије захваљујем.

Како за даљу његову судбину не могу да сазнам, то узимам слободу да вас замолим, да бисте извољели заинтересовати се шта је са њим, гдје се налази и да ли постоји могућност да добијем везу са њим, те да ме, путем Вама потчињених, обавијестите, да не бих више патила и живјела у неизвјесности.

Сматрам да Вас са овом мојом молбом нећу довести у незгодан положај тим прије, што мој отац без претјеривања није баш онакав каквим су га вјероватно и Вама претставили. Сав његов гријех састоји се у неколико говора, као и у неколико његових састанака, било са Италијанским било са Њемачким функционерима, које не би требало схватити као акт издаје, већ треба ући у суштину ствари, те сазнати што је он хтио са тиме, као и резултат тих састанака.

То би углавном био његов издајнички рад, а колико је добро стајао код окупатора најбољи је доказ то, што ни мени, као његовој јединици, није могао помоћи, те издејствовати да ме не отпуштају из службе, протјерују и хапсе. Но, није ми циљ да Вас увјеравам о недужности мог несрећног оца, већ оно у ком смислу сам и написала ово писмо. У нади да ћу од Вашег Високопреосвештенства бити обавијештена, у колико Вам то буде могуће, поштује Вас љубећи свету десницу.“

Митрополит Амфилохије и свештенство СПЦ у литијама

Ни Марија Мартиновић-Липовац (1914-1990), ћерка митрополита Јоаникија, није имала мира од комуниста. Иначе, била је удата за угледног господина и интелектуалца Моша Мартиновића из Цетиња. Марију су у прољеће 1945. године, у поодмаклој трудноћи ухапсили и затворили у злогласни цетињски затвор гдје су је тукли и мучили.

Помен убијеном митрополиту патријарха Гаврила

У истом броју „Банатског весника“ објављен је и сљедећи документ:

„На питање бококоторског намјесника о нестанку Митрополита Јоаникија у име Синода Црквеном суду на Цетињу, крајем 1946. године, Митрополит скопски Јосиф, одговара сљедеће:

Патријарх СПЦ Гаврило, Срби из Црне Горе

„У вези акта тога Суда бр. 1554 од 21/8.12.1946. а на питање Архијерејског намјесника бококоторског извјештавате се да је Њ. Св. патријарх Српски Г. Гаврило изјавио, да је сазнавши за нестанак Митрополита Јоаникија из Аранђеловца, гдје се налазио у затвору а под предпоставком и у увјерењу да је убијен заиста му одржао помен. Никакви други детаљи о судбини Митрополита Јоаникија нису познати ни Њ. Светости ни Св. Арх. Синоду“.

Светигора о страдању Светог Јоаникија

У васкршњем броју „Светигоре“ из 1992. године прота Бранко Марковић, једини живи свештеник кога је митрополит Јоаникије рукоположио, свједочио је о митрополиту Јоаникију. Он је, између осталог, записао следеће:

Краљ Никола у ког се куну Монтенегрини и његова обележја

„… Негдје 1951. или 1952. године ја сам заједно са оцем Милом Пламенцем, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу гдје смо били гости оца Бориса Кажанегре, чини ми се последњег из оне велике плејаде великих црногорских калуђера, добрих духовника и бољих јунака. Ту смо нашли једног младића, којега сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији, гдје је обављао дужност, не знам да ли црквењака, или послужитеља код Митрополита а чијег се имена сада не сјећам. Тај младић је пошао са Митрополитом када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу Митрополита. По тој његовој причи, а причао је врло увјерљиво, он је заједно са групом свештеника ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у Загреб и приведен код Пека Дапчевића, чији се штаб налазио у Загребу. Тај младић је пратио Митрополита и присуствовао разговору. Пеко је упитао Митрополита: „Јеси ли ти Јоаникије Липовац?“ На то му је он одговорио да је он Јоаникије митрополит црногорско приморски. На то је Пеко грубо, повишеним тоном узвратио да он нема право да се тако представља јер су на тој столици увек сједели велики и заслужни људи, а не издајници какав је он био. На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема права да тако са њиме поступа јер је он успјео да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био предузео све да и његовог оца Јована Дапчевића (мислим да је Јован Дапчевић био по чину ђакон) ослободи из логора, али га је претекла смрт. На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намјеснику цетињском јер је тај крст био својина проте Илије. Тачно је да је тај крст преко Команде подручја враћен. (Тачност овога навода могла би се провјерити код породице покојног проте).

Када сам 1958. године премјештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намјесника, сада пок. Љуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије, заједно са посљедним предсједником владе црногорске, чијега се имена не сјећам сада, доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је о. Љуба да му је један стари свештеник који је као избјеглица живјео у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млијека. Ту је несрећни митрополит Јоаникије у Букуљи убијен. Прота Љуба ми је још причао да су неке дрвосјече наишле на његов гроб који је само овлаш био затрпан, па су планинске бујице његове кости разријеле.“

Пасија гробља у целом српству као сведок братоубилаштва

Извор: Митрополија црногорско-приморска СПЦ

Поделите:
ДР ВЛАДИМИР В. КОЧЕТКОВ: НАЦИОНАЛНИ И ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ (I ДЕО)

ДР ВЛАДИМИР В. КОЧЕТКОВ: НАЦИОНАЛНИ И ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ (I ДЕО)

Петровград. орг вам доноси текст на тему идентитета др Владимира В. Кочеткова међународно признатог социолога, специјалисте за проблеме идентитета и културе у међународним односима. Професор Кочетков је доктор социологије. Кандидат је за то звање и из психолошких наука. Предаје на Московском државном универзитету. М.В. Ломоносов. Заменик је шефа катедре за социологију међународних односа на Социолошком факултету Московског државног универзитета.

Појава термина „идентитет“ традиционално се повезује са именом Е. Ериксона, који га је дефинисао као осећај личног идентитета и историјског континуитета личности. Према Ериксону, идентитет постоји на два нивоа. Први ниво, индивидуалан (само-идентитет), укључује перцепцију себе као идентичног и свест о континуитету нечијег постојања у времену и простору. Други ниво, социјални, укључује перцепцију да други препознају мој идентитет и континуитет. Сваки од нивоа идентитета има два пола: позитиван – каква особа треба да буде према свом друштвеном окружењу и негативан – какав особа не би требало да буде. За прогресивни развој потребно је да позитиван идентитет превлада над негативним.

Израз „идентитет“ долази од латинског identificio – „идентификовати“. Психолози дефинишу идентитет као свест о припадности објекта (субјекта) другом објекту (субјекту) као делу и целини, посебној и универзалној. С. Хантингтон идентитет дефинише као само-идентитет појединца или групе. Често, користећи овај концепт, аутори једноставно се поводе за модом и не замишљају увек јасно концептуално поље, етимологију и теоријску основу појма идентитета.

Оснивач психоанализе, С. Фројд, сковао је термин „идентификација“. Његов следбеник К.Г. Јунг је представио концепт колективног (трансперсоналног) несвесног , складиште скривених сећања у коме је читава нација. Садржај колективног несвесног су архетипови. Архетип је универзални ментални облик који садржи значајну емоционалну компоненту. На пример, мрак је држао многе опасности за примитивне људе, што се манифестовало у латентном (скривеном) страху од мрака. Постоји много архетипова – персона, сенка, анима, анимус, али Јунг је за главну ствар сматрао „самоћу“, тј. идентитет. На основу Јунгове теорије, неки савремени научници покушавају да у научну коресподенцију уведу концепт „несвесне компоненте од националног интереса“. На пример, познати домаћи међународни научник Б. Межујев објашњава жељу Русије да се учврсти на источним границама чињеницом да „политичку свест Русије карактерише идеја да свети центар царства није унутра, већ ван њега“. То је такође објаснило жељу руских владара да престоницу преселе на границу земље.

А. Адлер објашњава формирање идентитета теоријом надокнаде. За разлику од Фројда, који је мотиве за људско понашање видео у сексуалном нагону (либидо), Адлер је веровао да је човека покреће жеља за супериорношћу. Свака особа рођена је са жељом за изврсношћу, али то није увек могуће због физиолошких или психолошких карактеристика. Стога читаво човечанство пати од осећаја инфериорности због недостатака или неуспеха. Да би превазишао осећај инфериорности, човек прибегава компензацији. У процесу компензације човек развија индивидуални животни стил који се трансформише у идентитет. Нешто слично се примећује и на пољу међународних односа. Дакле, у XX веку. развој идентитета у источној Европи прошао је кроз три фазе. У првој фази, пре Другог светског рата, идентитет је карактерисао снажан комплекс инфериорности пред Западом. У другој фази, после Другог светског рата, комплекс инфериорности замењен је осећајем супериорности над СССР-ом и над Русијом. Трећа фаза, период након завршетка хладног рата, повезана је с повратком на комплекс инфериорности према Западу.

Много је учињено на проучавању идентитета од стране представника симболичког интеракционизма. Један од њених оснивача је Ч. Кули – истраживач сопства (концепти „ја“ ( ја ), „ја“ (ја), „моје“ (то), „ја“ (ја) и аутор концепта огледала „ ја “. Према Кулију, особа опажа своје „Ја“ кроз промишљање код других. Стога оно што други мисле о нама игра огромну улогу. Гледамо идеје других о себи, као у огледалу, и расуђујемо о себи по овом размишљању. Кроз односе са другима, кроз своје процене, свака особа процењује да ли је паметна или глупа, привлачна или ружна. Штавише, таква процена можда не одговара стварности (ефекат изобличеног огледала је погрешна перцепција).

Ј. Меад је развио концепт „генерализованог другог“, надопуњујући и развијајући теорију огледала „ја“. У складу са концептом Ј. Мида појединац у процесу комуникације заузима место других појединаца и себе види као другог. „Генерализовани други“ развија се кроз процесе прихватања и испуњења улоге преузимања понашања личности у другој ситуацији или другој улози.

Амерички социолог А. Халер, поред теорије Ј. Мида, развио је концепт „значајног Другог“ . „Значајни други“ је она особа чије одобрење тражи овај појединац и чије упуте прихвата. Такве личности имају највећи утицај на ставове појединаца и на формирање сопственог „Ја“. „Значајни други“ могу укључивати родитеље, учитеље, менторе, неке другове у дечијим играма и можда, популарне личности. Појединац настоји прихватити своје улоге, опонаша узоре и на тај начин се проводи процес социјализације, кроз „значајног Другог“.

Истраживање идентитета когнитивно оријентисане психологије започели су социјални психолози Х. Тајфел и Д. Тарнер, који су развили теорију социјалног идентитета. Према њиховом мишљењу, социјални идентитет је повезан са категоризацијом, због које се успостављају разлике између „пријатеља“ и „странаца“. Једноставна перцепција припадности некој групи је довољна да изазове позитивне ставове унутар групе и дискриминаторски став према спољној групи. Формирање идентитета пролази кроз три фазе. У првој фази се одвија социјална категоризација (спознаја друштвене структуре света). У другој фази, особа бира групу која му највише одговара, проучава правила и вредности ове групе. У трећој фази, човек развија осећај идентитета са овом групом и он се идентификује са њом. На пример, после пада гвоздене завесе, совјетски људи су отворили разноликост света и могућност избора идентитета. У почетку су вредности западне цивилизације изабране као референтне. Међутим, идентификација са Западом се није догодила, када су се виделе и све негативне последице те је те антивредности одбацио руски менталитет.

Творац теорије поља К. Левин верује да је субјект (појединац, држава) укорењен у околном простору (Е – окружење) и животном простору (Л – живот). Идентитет (И – идентитет) се може разумети само анализом окружења: географским, историјским, религијским, језичким и другим факторима: И=Е+Л. Идентитет државе је одраз околног материјала (Е, територија, клима, ресурси) и нематеријалног (Л, цивилизација, култура, идеологија) фактори. Промене идентитета повезане су са променом окружења: особа се преселила из града у село, из провинције у главни град – дошло је до промена. У међународним односима ове факторе проучава геополитика (Е) и међукултурална психологија (Л).

Теорија конструкција личности Ј. Келија заснива се на претпоставци да људи опажају свет око себе уз помоћ јасних модела конструкција. Износимо хипотезе о свету око нас, а затим их исправљамо у складу са стварношћу. На пример, на основу екстерних декларација може се обликовати конструкција мирољубиве и хумане државе. Међутим, у стварности се може испоставити да су агресивне намере скривене иза мировних декларација. У овом случају, оригинални конструкт се прилагођава. Лакше је државама које имају сличне конструкте који једнако доживљавају међународну стварност да постигну споразуме и формирају савезе.

М. Вертхајмер, В. Колер и К. Кофка, оснивачи америчке школе „ Њу лук“, идентитет су разумели као збир знања о себи и јединству у понашању. Правац који су створили звао се гешталт психологија (од немачког Гешталт – „облик, структура“). Гешталт психолози проучавали су улогу когнитивних процеса у формирању идентитета – мишљења и посебно перцепције. Према Гешталт психолозима, перцепција и посебно погрешна, искривљена перцепција (погрешна перцепција) зависе од ставова и стереотипа. Инсталација – спремност субјекта да на одређени начин одговори на догађај или појаву. Стереотип (од грчке. Стереос – „чврст“, и латинске типе – „ фигура, облик“) – стандардизована, шематизована, поједностављена, емоционално обојена слика објекта који има значајну стабилност, али бележи само неке, понекад и небитне особине. Структура стереотипа обухвата центар (1-2 најупечатљивијих и најуочљивијих знакова) и периферију. Препознавајући објект по најупечатљивијим знаковима, људи аутоматски додају периферне карактеристике својој перцепцији. На пример, америчка перцепција Русије састоји се готово искључиво од стереотипа.

У последњој деценији XX века. а посебно на почетку XXI века. нова парадигма теорије међународних односа, конструктивизам, брзо се развија и постаје све утицајнија. У међународним односима чак се говори и о „конструктивистичком пучу“, чија је суштина да су традиционални механизми и покретачке снаге међународног развоја, попут државног суверенитета, националних интереса, политичке конфронтације суперсила, који су до сада формирали идентитет гурну у позадину, уступајући место новом идентитету као водећем фактору развоја. Погледајмо се детаљније на ставове конструктивиста.

Конструктивистичко разумијевање идентитета заснива се на концепту друштвене конструкције стварности П. Бергера и Т. Лукмана. Ови амерички социолози показују да јединство у перцепцији спољног света одређује само друштво. Предмети спољног света не постоје сами по себи, али имају значење које друштво и људи сами упишу у њих. Научници се фокусирају на три питања: шта је јавно знање? друштвена стварност? и идентитет? Разумевање „јавног знања“ Бергера и Лукмана сеже до идеје К. Марка да је знање о људима одређено њиховим друштвеним бићем. Идеја К. Манхајма се може формулисати на следећи начин: свако размишљање повезано је са духовном атмосфером своје ере. Друштвена стварност преноси се здраво за готово, а језик је најважније средство преношења. Чак се и Фројд суочио са чињеницом да су многи његови одрасли пацијенти били импресионирани шоковима које су доживели у младости.

Међутим, дубинска студија показала је да неки хистерични пацијенти заправо нису ни имали озбиљних шокова и они су само плод њихове маште. Да би окарактерисао такво стање ума, Фројд је увео концепт „психичке стварности“, под којим је разумео све што има снажан утицај на мишљење и понашање особе, иако се оно у стварности није можда ни догодило. Из овога произилазе два закључка. Прво, људи сами стварају друштвену стварност, што значи да је стварају и за друге. Стога се сва стварност разликује по индивидуалним карактеристикама. Друго, значење које приписујемо стварима само је једно од могућих тумачења чињеница које опажамо и оно може бити само плод маште.

Бергер и Лукман у свом разумевању идентитета следе Мидову теорију да се идентитет формира опажајући себе из перспективе друге особе. Идентитетом поседују појединци и групе. Појединац може бити члан многих група одједном и зато има могућност „плутајућег идентитета“. Идентитет групе је мање флексибилан. Појединци, као и групе, имају вишеструки идентитет, на пример, породични, родни, професионални, етнички, национални. Значај ових идентитета временом се мења и они се међусобно допуњују или сукобљавају. Само током тешких испитивања први идентитет долази на прво место, засенивши све остале. К. Либкинд је написао: „Само екстремне друштвене ситуације, попут војних битака, привремено елиминишу све идентитете осим једног, најважнијег. Ако се у нашој породици нешто десило – родитељи су се разболели или су деца добила лоше оцене у школи – породични идентитет долази до изражаја. Данас је Русија у проблемима, па је зато национални идентитет почео да игра пресудну улогу.

На идентитет увелико утичу перцепције других. Ако се човек приликом уласка у ново окружење нађе у положају странца, одметника, онда ће и сам почети да себе сматра странцем. Ако већина становништва земље сматра мањину назадном и неуком, онда ће припадници те мањине уочити такав став, па ће се то претворити у део њиховог идентитета.

Људи могу тежити идентитету, али они ће то постићи тек када их прихвате у свој круг они који су тај идентитет већ стекли. Људи које желите да виде као своје пријатеље постаће такви само ако сами желе да вас виде као свог пријатеља. Након завршетка хладног рата, Пољаци, Чеси и Мађари са нестрпљењем су ишчекивали да ли ће Запад признати њихову тврдњу да су део Западне Европе. Они су можда успели али нису сви народи дочекани тако топлом добродошлицом. Европа не примећује Турску, чија елита сања да опсади земљу. Као резултат тога, Турци не могу сами да одговоре ко су они – Европљани или Азијци – и којој геополитичкој сфери – Европи, Западу, Блиском Истоку, исламском свету, Централној Азији – припадају.

Имајте на уму основне карактеристике идентитета

Идентитети су конструкти. Ми сами конструишемо свој идентитет по вољи, потреби или присили. Идентитети – замишљене суштине – шта мислимо о себи, чему тежимо.

Идентитет је ситуационалан. Русима се осећамо кад одемо у иностранство. Како би нагласили независност Пакистана од Индије, оснивачи Пакистана промовисали су исламски идентитет. Муслиманска држава Бангладеш, оправдавајући своју независност од Пакистана, ослањала се на особине језика и културе.

„Ширина“ идентитета може варирати. За Французе и Немце европски идентитет постаје важнији у случају сукоба са Јапаном или Сједињеним Државама. Арапи кажу: „Мој брат и ја смо против ваше браће, ми смо с вашом браћом против целог света.“

Најважнији концепт за разумевање идентитета је концепт „значајног другог“. Људи тумаче свет око себе и своје место у њему користећи основни процес категоризације. Категоризација се одвија у складу са принципом биполарности. Концепти су се обично рађали у пару – појам светлости појавио се истовремено са концептом таме, мира – кретањем, живота – са смрћу. У складу с овим принципом, постоји категоризација заједница, чији чланови људи перципирају себе („Ми“), и оних које не доживљавају као своје („Они“). На пример, на старом руском језику реч „немачки“ значила је и особу која говори нејасно, несхватљиво, и странца: странци који нису говорили руски били су схваћени као готово глупи. За Русију је „значајан Други“ Запад, али за Запад „значајан Други“ одувек је била Русија. Нације могу комуницирати са својим „значајним другима“ на различите начине.

Традиционални идентитет је непромењен током живота. Средњовековни занатлије наследили су професију својих родитеља и пренели је то на своју децу. Целог живота живели су на једном месту. Информације су добили од најближих сарадника, јер су медији били неразвијени.

Глобализација лишава човека навике и одрживости. Избрисана је линија између блиског и далеког, важног и неважног. Савремени медији и мобилне комуникације олакшавају приступ информацијама. Једноставност са којом радимо са информацијама претвара је у смеће.

Масивна миграција је чињеница а број контаката у савременом свету расте. Чињеница да идентитет није могуће одржати без учешћа других људи, дала је Бергеру и Лукману основу за тврдњу да ће „пост-индустријска“ личност преовладавати у постиндустријском друштву. Достизање поузданог идентитета и могућност његовог појављивања у правилу ће постати проблематично, а „одбацивање идентитета“ је једино исправно људско понашање. Као што је написао И. Хофман, људи се понашају попут глумаца: „Ја сам онакав какав желите да ме видите“.

У стабилним друштвима се не поставља питање идентитета, јер сви знају и осећају своју припадност. Међутим, у немирним временима промена и немира, када је прошлост неподношљива, а будућност неизвесна, питање идентитета долази до изражаја. Постављени смер у којем ће се друштво развијати, омогућава јасно дефинисање националних интереса, разликовање пријатеља од непријатеља. Пословица каже: „Брод који не зна куда ће пловити никада неће имати ветар.“

Национални идентитет није увек постојао, као што неће увек постојати. Предуслов за настајање националног идентитета било је потписивање 1648. године Вестфалијског мировног уговора, којим је најављено пропадање Светог римског царства немачке нације и настанак првих европских националних држава на његовим фрагментима.

Пре тога, моћ у средњовековној Европи била је религиозна и припадала је папи. Тада су Европу раздирали и међунационални феудални ратови. Да би се зауставило крвопролиће, успостављен је нови светски поредак, заснован на концепту суверенитета. У почетку је овај концепт значио неограничену моћ монарха да извршава своју вољу унутар земље и представља државу изван њених граница. У XVIII веку. започиње нова фаза у ширењу државности – прелаз од суверенитета монарха до суверенитета нације. Формира се облик државности, попутнационална држава , која се ширила од XX века. широм европске регије, а потом (посебно у процесу ослобађања народа од колонијалне зависности и формирања националних држава у „трећем свету“, који се на крају завршава у 60-има) и целог света. Национална држава коју заступа влада има потпуну независност на својој територији. Нико осим владе не може одлучити како се понашати према држави. Државе су једнаке. Нико не може диктирати своју вољу сувереној држави. Тако је настао модеран систем међудржавних односа, заснован на међусобном признавању правне једнакости и независности сваке државе.

Међутим, вестфалијски систем светског поретка тренутно пролази кроз кризу. Под утицајем глобализације, суверенитет државе доживљава разорне шокове. Нови актери подривају традиционалне приоритете суверенитета државе. Неки истраживачи говоре о „детериториализацији“ или „крају територија“, како би нагласили десуверенизацију државне власти. Криза државе је објективна чињеница. Држава је под притиском „одоздо“, „одоздо“ и „споља“. Одозго, државни суверенитет подривају наднационалне организације и институције које се све више мешају у њене прерогативе. Одоздо, државни суверенитет подложан је ерозији од стране домаћих и структура цивилног друштва. Штета суверенитету је извана проузрокована активирањем невладиних група и организација. Стога је могуће да ће у будућности национална држава умрети и бити замењена другим облицима организације људског друштва, попут светске владе.

Ипак, генеза и постојање модерног облика државности уско је повезано са формирањем и развојем такве врсте друштвене заједнице као нације.

Обратите пажњу на главне факторе у развоју нације:

1) заједница на територији пребивалишта, доприноси формирању близине у перцепцији природних појава и консолидацији друштвене заједнице;

2) заједничка економска активност одређена истим ресурсима, формирајући сличну врсту економске активности;

3) културно јединство, које се огледа у заједници језика, религије, друштвених норми понашања;

4) заједничко етничко порекло људи, иако овај фактор није пресудан;

5) заједничко историјско искуство, осећај заједничке судбине, заједничке прошлости, садашњости и будућности;

6) заједница националног идентитета. Формирање националног идентитета био је главни фактор у формирању нације.

П.А. Сорокин је написао: „Ако парафразирамо речи Архимеда, можемо рећи:“ Дајте ми ове факторе, и ја ћу вам створити мноштво различитих нација, са друштвеном лествицом од обесправљених Шудри и закључно са привилегованим Браманима „.

(Наставиће се…)

Поделите:
ДР ДРАГО ЊЕГОВАН: ЗАПИСНИЦИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ

ДР ДРАГО ЊЕГОВАН: ЗАПИСНИЦИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ

Стогодишњица присаједињења војвођанских области Србији (1918-2018) обележена је достојно значају историјских збивања на подручју Срема, Баната, Бачке и Барање новембарских дана 1918. године. Последњи пут то је учињено 1938. године.

После Другог светског рата тема присаједињења је била скрајнута, све до 90-их година XX века и распада југословенске државе, проглашене 1. децембра 1918. Промене идеолошко-политичког гледишта на новембарске дане 1918, како у Краљевини Југославији, тако и у социјалистичкој Југославији, а посебно у Аутономној покрајини Војводини, утицали су и на историографију, и на њене приоритете у истраживању прошлости.

Поводом обележавања 75. годишњице присаједињења, Музеј Војводине и Филозофски факултет – Одсек за историју у Новом Саду, објавили су зборник радова под насловом Присаједињење Војводине Србији 1918, Нови Сад 1993. Касније је обновљен споменик краљу Петру у Зрењанину. Тема присаједињења војвођанских области Србији 1918. поново је постала актуелна. Милан Ђуканов из Историјског архива Зрењанин својом књигом Први Српски народни одбор утро је пут будућим истраживачима збивања у средњем Банату поводом 1918. Када је Банат у питању, једино је Богумил Храбак својим Записницима Темишварског народног већа још средином 50-их година XX века утро пут архивистима. Ипак, све до 90-их година архивска грађа је чекала да је неко проучи и објави, како у Архиву Војводине, тако и у Рукописном одељењу Матице српске и регионалним архивима на подручју Војводине. Приближавањем стогодишњице присаједињења, то се знатно променило.

Музеј Војводине је 2017. основао Збирку присаједињење, из које је 2018. настао Музеј присаједињења 1918, са одговарајућим каталогом његове Сталне поставке. Такође, покренута је едиција Присаједињење 1918, у којој је до ове публикације објављено 8 књига докумената (укључујући два међуратна издања – Споменица из 1929. и Споменица из 1938), студија и мемоарских штива значајних личности из периода Првог светског рата.

У деветој књизи едиције Присаједињење 1918, објављују се записници Српског народног одбора у Великом Бечкереку ( Петровграду, данашњем Зрењанину), у заједничком издању Историјског архива Зрењанин и Музеја Војводине. Приређивачи издања су Зоран Вељановић, архивски саветник и кустос-историчар из Музеја Војводине и Ванда Војводић Мицова, архивски саветник из Историјског архива Зрењанин. Финансијска средства за издавање ове књиге обезбедило је Министарство културе и информисања Републике Србије.

Књига се састоји од Предговора, студије Зорана Вељановића под насловом „Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918“ (стр. 9-42), Историјске белешке о фонду (стр. 43-51) истог аутора и Напомене читаоцима, Маје Гојковић (стр. 52-53).

Први део књиге садржи веран препис девет сачуваних записника са седница Српског народног одбора у Великом Бечкереку, од 2/15. новембра до 26. новембра/9. децембра 1918. године, од којих су два записници ужег органа СНО – његовог Извршног одбора. Будући да је Српски народни одбор у Великом Бечкереку формиран 31. октобра 1918, очигледно је да недостају записници првих седница овог тела, које је као прво иступило на јавну политичку сцену на подручју Војводине крајем Првог светског рата. Из других извора знамо да је рад СНО у Великом Бечкереку почео последњег дана октобра 1918. и да су вођени записници са његових седница. Зашто их нема у одговарајућем фонду, то за сада не знамо.

Други део књиге садржи 27 аката разних подручних и регионалних органа тадашњих власти (цивилних и војних, српских, мађарских и немачких),који су се разним поводима обраћали Српском народном одбору у Великом Бечкереку или лично његовом председнику др Славку Жупанском, чешће у личном него у службеном својству. Сви ови акти упућују на закључак колико је у то време био значајан Српски народни одбор у Великом Бечкереку.

Приређивачи су у Додатку приложили факсимиле одређених докумената и документарних фотографија. Објављивање ове књиге треба да подстакне и друге установе да публикују документарну грађу из својих фондова која се односи на 1918. годину, јер без докумената и њиховог критичког вредновања, нема праве историографије, нити веродостојне историје.

(Предговор, издању девете књиге едиције Присаједињење 1918.)

Поделите: