ВЛАДИМИР РАЈИЋ: КРСТ ЧАСНИ И ДОКУМЕНТ О ЗАБРАНИ ПЛИВАЊА У ПЕТРОВГРАДУ 1942

ВЛАДИМИР РАЈИЋ: КРСТ ЧАСНИ И ДОКУМЕНТ О ЗАБРАНИ ПЛИВАЊА У ПЕТРОВГРАДУ 1942

Жеља за обновом Богојављенске литије и пливања за часни Крст била годинама присутна у свима нам драгог духовника протојереја – ставрофора Бранка Попова. Некако тих година је овај диван обичај почео да се обнавља, почело да се плива у Београду и другим местима. Црквени одбор при Руској Цркви или Светоархангелском храму је са протом Бранком разговарао о обнови овог обичаја и код нас и дао своју пуну подршку и допринос. Ипак, тадашње градске власти испрва нису имале слуха за овако нешто, правдајући се тиме да овај обичај није постојао код нас. Пре ће бити да су, намерно, занемаривали све што има везе са хришћанским идентитетом овог града.

 

 

Трагајући за архивском грађом 2007 године, коју би искористили приређујући Летопис храма Светог архангела Михаила у Зрењанину (Руска црква), господин Срђан В. Јованов и вероучитељ Владимир Рајић у Градском архиву Зрењанина проналазе проглас, наредбу, којом окупационе снаге нацистичке Немачке забрањују 1942. године пливање за Часни крст у граду Петровграду. Веома смо се обрадовали документу који нам је дошао у прави час, неким промислом у руке.

 

 

Тадашњи старешина храма, Руске цркве, свима нама драг и познат по свом трудољубљу за Цркву Божију протојереј – ставрофор Бранко Попов, представио је ове податке тадашњим градским властима, које су остале у шоку и  успева добити дозволу за обнову манифестације. Наш архив се показао као веома значајно место које је допринело повратку овог обичаја у наш град.

 

 

Уз помоћ Божију, и са огромном братском и пријатељском подршком господина Здравка Деурића тадашњег директора зрењанинске фабрике лекова манифестација је враћена у наш град. Господин Здравко Деурић преузима техничку организацију догађаја и са неколицином пријатеља организује на тада смрзнутом језеру а на велику радост наших суграђана прво послератно пливање за Часни Kрст.

 

 

Пливаче и грађане нашег града поздравила је те године и наша прослављена глумица и културна радница Ивана Жигон, што је додатно дало подстрека свима присутнима.

 

 

Тако је пре деценију у наш град враћена Богом благословена и Светим Духом освештана манифестација укинута окупациом нашег града, баш као и његово име Петровград.

 

 

Но, Банаћани се нису предали и  ево већ деценију овај леп обичај се одржава и Градска управа и званично учествује у прослављању овог празника. Пливање и Часни Крст вратили су се граду на Бегеју, надамо се да ће му вратити и његово име. Они који су Крст и Богомблагословено име бранили заувек ће отићи у тамну страну постојања и историје. Слава и хвала Драгом Богу. Зато, Крст часни и слободу златну!

 

 

Петровград.орг жели срећан празник читаоцима, радосним поздравом: Мир Божији, Бог се јави!

Поделите:
ОТАЦ БРАНКО ПОПОВ – ОБНОВИТЕЉ ОБИЧАЈА ПЛИВАЊА  ЗА ЧАСНИ КРСТ

ОТАЦ БРАНКО ПОПОВ – ОБНОВИТЕЉ ОБИЧАЈА ПЛИВАЊА ЗА ЧАСНИ КРСТ

Петровград.орг вам преноси прошлогодишњи интервју са оцем Бранком Поповим, некад протојерејем храма Св.Архангела Михаила или Руске Цркве у граду на Бегеју. Часна старина, православни Србин из Баната, живи сада као пензионер у Новом Кнежевцу и најзаслужнији је човек за обнављање обичаја пливања за Часни Крст у нашем граду. Верни народ га се сећа и данас по изузетно енергичном раду на мисији Цркве. Ове године по јубиларни 10. пут се пријавио до сада највећи број младих људи, како је све почело?

 

 

Oче Бранко, поводом великог празника Богојављења, желели би да поучите верни народ вашег Петровграда како сте дошли на идеју да далеке 2009. године обновите овај леп обичај међу Србима у Банату?

У опште узев , наш народ је пребогат лепим догађајима који сами по себи говоре о духовној и световној димензији нашег народа . Безброј је тих обичаја и догађања . На жалост, многи од њих су у једном неразумном времену били скрајнути, гурнути у запећак па чак и отворено забрањени, што је био и случај пливања за Часни Крст на дан Св . Богојављења . Обнављање ове дивне традиције у Петровграду крајем прве деценије овог века , наметнуло се само по себи јер како рече Господ наш : Где су двоје или троје сабрани у моје Име онде сам и ја са њима “.  Чули смо да се за Часни крст плива у Београду и у још неким градовима у Србији па рекосмо: Зашто се не би и у Петровграду на дан Богојављења плаивало за Часни крст . Градско језеро код  Културног центра је као Богом дано за овако нешто . Речено – учињено . Тако смо, ето,  2009 године обновили ову дивну традицију .

Многи лаици се питају како се сви ти момци а од скоро и девојке не разболе на минусу?

“ Све могу у Христу Исусу који ми снагу и моћ даје  “ Записано је у Св . Писму . Па тако и ови момци и девојке примивши благослов од својих свештеника чине оно што је многима неизводљиво . Ово није обично , свакодневно пливање и купање које се ради лети , из задовољства . Ово пливање  је спомен на улазак Господа нашег Исуса Христа  у реку Јордан  га је Св . Јован крстио.

 

 

Ко су били први учесници пливања, који су се вама јавили да су спремни за овај подвиг и по чему их се сећате?

Са ове временске дистанце није  лако сетити се имена учесника који су 2009 године пливали за Часни крст . Мада су имена свих њих уписана у Летопису Светоархангелског храма . Али су ми  у сећању остали њихова жеља , воља и храброст да сви они буду учесници у овој дивној традицији наше Свете цркве и нашег народа , која је те 2009 године поново оживела  . Такође је била видљива  жеља свих њих да се уткају у ово Богу угодно дело , не да победе , већ да учествују у пливању за Часни крст .

Ко вам је од верника и истакнутих појединаца помагао у организацији и какав је био однос градских власти према овом догађају, тада?

Ја сам имао ту срећу да су у Руску цркву долазили истински верници који су буквално испуњавали реч Господњу: “ Да не зна левица твоја шта чини десница твој “ . Свака идеја за тих десет година мога службовања у Руској цркви спроведена је у дело захваљујући добрим људима . Свакако , да су на првом месту чланови Управног одбора . Ја заиста не желим никога посебно да истичем . Али , када је у питању пливање за Часни крст , највећу помоћ имао сам од „Југоремедије“ и њеног директора г. Здравка Деурића . Градска власт нам је такође и несебично помагала , од првог пливања за Часни крст увк је неко био присутан и помагао нам око организовања ове манифестације.

 

 

На догађају и ове девете године по реду учествује хор жене Мироносице, ви сте оснивач овог хора, који често виђамо на градским манифестацијама?

“ Поју Богу мојем дондеже јесам “ –  Певаћу Богу моме док ме има . Тако и Певачко друштво Жене Мироносице које је залагањем  г- ђе Зорице Кецић основано крајем августа 2002 . године , основано је да би певало на Св . Литургијама . Али, нормално је да црквени хорови, па самим тим и хор Жене Мироносице певају и у другим приликама као што је  пливање на Богојављење.

Часни прото, учествовали сте и у обнови пливања за Часни Крст у северном Банату из кога потичете на реци Тиси?

Када сам 2012 године отишао у пензију Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор ми је поверио, да док се не попуни , опслужујем упражњену парохију у Санаду. Те 2013 године по други пут је на реци Тиси у Санаду одржано пливање за Часни крст. Свакако да сам и ја учествовао у организовању овог Светог чина . Али је главни промотер био и остао Г . Душан Јанчић, појац у Санаду.

 

 

Који је дубљи верски смисао погружавања верних Словена и Срба на овај дан у воду?

Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос навршио 30 година од Свог телесног рођења, дошао је на реку Јордан Св. Јовану да га овај крсти  . При Крштењу Господа у води Јордана,  Бог Отац  изрекао је своје сведочанство о Сину који се Крстио у води  а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом . А Св. Јован је посведочио рекавши за Христа : “ Ово је Јагње Божије које узе грехе света “ и кад он погрузи и Крсти Господа у Јордану, овим се показа мисија Христова у свету и пут нашег спасења . Да се свако од нас Крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога . У спомен овог светог  чина Свете тајне Крштења у традицији Православних народа уведен је обичај да се на дан када се Бог јавио у сва три Лице улази у воду и плива за Часни Крст .

Обзиром да сте пореклом стари Банаћанин и да често употребљавате за наш град назив Петровград, да ли мислите да ће се у будућности вратити Богомблагословено име нашег града?

Па неки су то већ учинили , не само у Петровграду, већ у већини Војвођански сала и градова. Мада ту има доста нејасноће и неадекватног назива тих места и градова те би требало, као што наш народ каже : “бобу рећи боб а попу рећи поп”. Тако да Нови Сад буде Нови Сад , Србобран – Србобран , Петровград – Петровград . Тако је у целом свету , па нека тако буде једном и код нас јер , “ред  држи свет “.

 

 

Разговор са уваженим и поштованим протојерејем СПЦ водио Саша Младеновић,  о Богојављењу 2016 године.

Поделите:
НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – СТУДЕНТИ МЕДИЦИНЕ

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – СТУДЕНТИ МЕДИЦИНЕ

Појам националног идентитета подразумева историјску свест, представу о историчности, представу о обичајима и уопште о организованости друштва и заједнице у периоду пре него што смо ми дошли на свет. У томе препознајемо спону генерација – везу са нашим прецима: да не полазимо од нуле и да имамо неко искуство. Како настаје идентитет уопште, па самим тим и национални идентитет?

 

 

Дете се психолошки развија, постаје личност управо кроз низ сукцесивних поистовећивања. Другим речима, поистовећивање тј. идентификација – отуда идентитет, један је од основних покретача развоја личности (процес персонализације). Да нема поистовећивања, не би било ни личности (!).

 

 

Национални идентитет би подразумевао један стабилан одредишни оквир, постојање стабилне представе спрам које се личност у настајању ствара.

 

 

Насупрот овој, тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима, код тзв. одбрамбене идентификације, не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима, личност се осећа угроженом, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Куда ово води, видећемо касније…

 

 

Веома је важно чувати се најпримитивнијег облика поистовећивања у заснивању идентитета, а то је огледални – релациони однос који укида:

 

 

сваку свест о разлици (нпр. код језика – српски језик је исто што и штокавско наречје, а оно се састоји од три говорна дијалекта – икавица, екавица и ијекавица (Прус и Баварац се скоро и не разумеју, да тек и не спомињем Немце из Швајцарске, а Хан Кинези са севера и са југа се разумеју само када пишу), па тек наши говори у оквиру дијалеката, па локализми и регионализми (нпр. мердевине, шкале, лотре, љестве..; приглавци, терлуци, бозавци, назувице, попке, бобке… циганлук, циганија, циганчење… ), па разлике у песмама и играма, па разлике у народним ношњама, затим разлике у телесној висини нпр. Срба у Црној Гори (просечно највиши) и Срба на Косову и Метохији (просечно најнижи), затим физиономске разлике и сличности (учили смо причу о изолатима из генетике, тј. генетичке карактеристике изолованих популација), па тамнији и светлији тен (сетимо се само оног тамнопутог несретника Хитлера [Што би рекао Ајнштајн, цитирам – „Само су свемир и људска глупост безгранични“), па разлике некад и сад, некада су се носили углавном опанци, а данас углавном ципеле, јел’, носе ли се опутњаци по Београду, Златибору и Копаонику, Дурмитору и Тари, Старој планини и Шар-планини, Динари и Романији, Војводини и Банији?, а носили су се некада, још како, итд. итд.), као и

сваку могућу свест о мноштвености (!).

 

 

Криза идентитета

 

 

На жалост, сходно великој заинтересованости политике за ову област, стабилност поменуте представе се много, много више ремети, те се тако на крају национална свест појављује и као производ који је плод активног људског деловања, чинећи тако да одређени национални идентитет не буде апсолутна категорија, већ променљива, чије мењање може да прати и криза идентитета.

 

 

Сетимо се само како су Енвер Хоџини комунисти укинули и помен српског имена, иако је у Северној Албанији пре 70-ак година живело преко 100.000 Срба (и дан данас славе дан Крсне Славе), затим како су Аустро-Угари од поунијаћених Срба, кроз међуфазу Срба римокатолика на крају правили Хрвате (чак око 70% данашњих Хрвата), затим нација које је Тито пре 40-ак год. прокламовао на српском етничком простору (Црногорци, Македонци и Муслимани), затим како је Тито неке народе декретом о изјашњавању пребацио у друге (нпр. Буњевце у Хрвате), итд. По логици, где ја стадох ти продужи, данас хрватска академија наука и уметности, ради на најгрубљем фалсификовању историчности на простору Црне Горе, представљајући је као некакву Црвену Хрватску, а становништво наравно као неке Црвене Хрвате, тобоже откривајући из заборава неке старе песме Црвених Хрвата, и не само то, већ буквално, правећи им целокупну историчност (из првог пасуса). С друге стране границе, тзв. дукљанска академија наука и уметности, одговара с „научном подршком“ на такве ставове Хрвата.

 

 

Да ту нема ни Н од науке, види се између осталог и по ономе што пише у библиотеци Ватикана. Још само да „Црногорска Православна Црква“ постане доминантна у Црној Гори, и да онда уђе у унију са римокатоличком Црквом, па да их још окупирају Италијани, и онда се кроз већ виђене међуфазе за једно 100-200 година дође до Хрвата, макар и Црвених за почетак. Засада је битно само да нису припадници неког већег етноса, као нпр. српског, тј. могу бити и Црногорци, са вееееликим Ц. Управо смо дакле, сведоци узнапрдовалих покушаја политике да се промени национални идентитет Срба у Црној Гори, тј. да се промени етничка карта Црне Горе. И то још рушећи стари идентитет врло брзо и под великим притисцима…

 

Преузето са: http://www.medicinari.com/nacionalni-identitet.html

Поделите:
СРЕЋНА СРПСКА – ПРАВОСЛАВНА –  СТАРА –  НОВА ГОДИНА

СРЕЋНА СРПСКА – ПРАВОСЛАВНА – СТАРА – НОВА ГОДИНА

Српска Православна Нова година ће се несумљиво прослављати у Србији, Војводини, Банату, по локалима и трговима па тако и у нашем граду. Многи је зову и старокалендарска Нова година а да ли су у праву? Неки публицисти кажу, да је то само делимично тако и да она јесте настала на основу рачунања времена по „старом“ или календару који је установио познати Гај Јулије Цезар. Да ли смо у праву када је зовемо православном?

 

 

Заиста, можемо ову Нову годину звати православном, јер је славе поред Срба Руси, Грузини, Света Гора и сви православни који су под јуриздикцијом Московске патријаршије у свету, што ће у преводу рећи већина православних у свету. Зовемо је и „српска“ али да ли знамо како је настао овај префикс и да ли знамо да је он настао као покушај да се очува српски идентитет у новоствореној Краљевини Југославији. Пре Срба искуство са слављењем ове Нове године имали су Руси, који је зову „руска“.

 

 

У Русији се овај празник појавио 1918. године, након револуције, увођењем грегоријанског календара. Сама Нова година, 1. јануара, слави већ више од 300 година. Све је започело 1700. године, указом цара Петра Првог. Традиција овог дана је веома древна. Стара Нова година у Русији пада у дане када се прослављају „свјатки“ или древни празник старих Словена, који траје 12 дана, од Божића, 7. јануара па све до Крстовдана. Дванаест дана Божића хришћанска Црква је почела да слави још од давнина, али је временом овај празник попримио и бројне паганске обичаје.

 

 

Пре стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца Срби су искључиво славили Божић као празник и слављења нове године у класичном смислу није било. Постојала је и стара „словенска“ Нова година и обичаји везани за крај пољских радова и почетак јесени када је сеоско становништво сабиравши усеве могло да се посвети већој доколици и слављима различите садржине.

 

 

Нова година по староом календару почела је јавно и пркосно да се слави тек између два рата. Наиме, 1919. године је нова Краљевина СХС, без икакве јавне расправе и консултација са Црквом и народом а у покушају да се додвори својим новим грађанима римикатолицима и протестантима, бившим поданицима Аустро-угарске, донела указ о усвајању новог грегоријанског календара на целој територији.

 

 

Срби у краљевини, испрва, нису сматрали да је то неки проблем а прва сумња је дошла 1923. године када су званичници краљевине из Загреба поручили преко штампе, да православна славља штете трговини и привреди. Занимљиво је да су такви захтеви стизали из хрватских градова где су постојали јаки центри римокатоличких фрањевачких редова. Они су у српској јавности нашли истомишљенике међу новокомпонованим српским богаташима, послератним профитерима, који су додали захтев, да се календар додатно подеси, како би Божић и Васкрс падали увек у дане викенда, јер би се тако смањили губици у привреди. Није било довољно што су се обогатили за време рата док су други гинули, него су желели још профита и у миру.

 

 

Ово је обичан српски народ толико огорчило да су 1923. године одлучили да јавно и пркосно прославе стару календарску годину а како су за промену календара кривили владу, додали су јој и страначки придев „опозициона“. Отпочело се са јавним слављем, на улици и по ресторанима, прво Београда а касније и других градова. Прва прослава је организована у београдској кафани „Касина“. Већ следеће године придружиле су јој се остале престоничке кафане, биоскопи, домови ратника – инвалида.Ово је кључни историјски доказ да ова Нова година има јасно грађанско и демократско порекло и у потпуности је у складу са обновом грађанског и демократског друштва у Србији.

 

 

Управо као таква је одмах била на удару новокомпонованог комунистичког и социјалистичког Југословенства. Настављена је званична пропаганда о однарођивању српског етноса и самим тим потискивано је и прослављање православне Нове Године у ФНР Југославији. Титов режим је отишао и корак даље па је забранио сваки вид прославе, по њима „13. Јануара“. Ишло се у томе тако далеко да су режиму били сумњиви чак и они који славе рођендан тога дана. Донета је и стриктна милицијска наредба да 13. Јануара кафане морају бити затваране најкасније до 22. часа. Било је и случајева да се локални руководиоци ове наредбе нису стриктно држали случајно или намерно али у целини деловало се репресивно.

 

 

Срби су, као слободољубив народ, упркос забранама, тајно, наставили да прослављају ову нову годину, из ината, често се излажући полицијској репресији и изржавајући завидну грађанску храброст, поред традиционалног митског ината. Ову нову годину прославиће и ове године слободни људи ове земље, па и града на Бегеју у званичној организацији Града Зрењанина, упркос новим покушајима, да се јавно обесмисли ова прослава у име неке нове идеолошке утопије. Југославије и ината више нема али притисци да се Срби одрекну „старог“ календара су још увек актуелни и не престају, сад у име неке нове мондијалистичке утопије…

 

 

Срећну Православну и Српску нову годину, жели вам Петровград.орг!

Поделите:
ОТВОРЕНА 20. КАРАЂОРЂЕВАЧКА ПРЕЛА У БАНАТУ

ОТВОРЕНА 20. КАРАЂОРЂЕВАЧКА ПРЕЛА У БАНАТУ

У среду 10. јануара отворена су 20. Карађорђевачка прела, традиционална културно-завичајна манифестација. Први програм у низу овогодишње културне манифестације одржао се у малој сали изложбом „Србија памти Бизерту“ и представљање „Добровољачког гласника“ и других издања Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца из Београда.

 

 

Својим квалитетом, садржајем, осећајем за неговање традиције, чувањем прошлости али и прихватањем новог, ова манифестација превазилази оквире локалне средине и заузима значајно место на културној мапи Баната и Србије. Изложба „Србија памти Бизерту“ је побудила велико интересовање, отворена је током овогодишњих прела и изазвала је интересовање код публике.

 

 

Након представљања Добровољачких гласника публика се преселила у Велику салу Дома културе где су чланови новооснованог културно уметничко друштва „Илија Прерадовић“ одржали целовечерњи наступ.

 

 

Поред фолклорног састава наступ су имале и певачке групе „Личанке“ и „Личка капа“. Посебно харизматичан је био наступ ученице одсека соло певања, Средње музичке школе „Јосиф Маринковић“ из Зрењанина, Данијеле Кондић. Плакету „Др Саво Иванчевић“, ове године, су добили чланови певачке групе „Личка капа“.

 

 

Присутне је, испред покрајинског секретаријата за културу и информисање, поздравио познату историчар др Милан Мицић, помоћник покрајинског секретара за културу, а Карађорђевачка прела отворио је председник савета Месне заједнице Младен Ајдуковић.

 

 

Манифестација „Карађорђевачка прела“ традиционално се одржава у  овом насељеном месту, изграђеном на ледини после Првог светског рата, рукама досељених солунских добровољаца и њихових породица уз велику подршку краљевске династије Карађорђевић, по чијем претку и носи име. Од 1.026 досељених породица, 691 породица је била са статусом солунских добровољаца, претежно из Лике, а затим из Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Препоручујемо!

Петровград.орг & https://www.facebook.com/KaradjordjevackaPrela/

 

 

Поделите: