ЗРЕЊАНИН – ЕВРОПСКИ ГРАД СПОРТА 2021. ГОДИНЕ

ЗРЕЊАНИН – ЕВРОПСКИ ГРАД СПОРТА 2021. ГОДИНЕ

Зрењанин је званично проглашен за Европски град спорта 2021. године. Званичну потврду ове вести послао је из Брисела Ђан Франческо Лупатели, председник Европске асоцијације престоница и градова спорта (ACES Еurope). Не без разлога овај град носи назив града спортова у Србији.

Ђан Франческо Лупатели је у свом писму упутио све честитке нашем граду на овом признању и истакао да је Зрењанин добар пример спортске средине која следи све циљеве истакнуте и од стране АЦЕС Еуропе и која је развила узорну спортску политику са разноврсним садржајима, програмима и активностима.

Упућен је и званичан позив градоначелнику Чедомиру Јањићу и спортским челницима Зрењанина да крајем године, у Европском парламенту у Бриселу, присуствују свечаности на којој ће бити проглашена Европска престоница спорта за наредну годину – Лисабон, а нашем граду биће уручена застава и звање Европског града спорта 2021.

Овим је град на Бегеју уврштен у АЦЕС Еуропску породицу градова, где по успесима спортиста и успешном организовању спортских такмичења свакако спада.

Петровград.орг и Град Зрењанин

Поделите:
ЗОРАН РАДИСАВЉЕВИЋ: КАКО ЈЕ МАЖУРАНИЋ ПРИСВОЈИО ЊЕГОША?

ЗОРАН РАДИСАВЉЕВИЋ: КАКО ЈЕ МАЖУРАНИЋ ПРИСВОЈИО ЊЕГОША?

Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је књигу Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, у којој тврди да је аутор спева „Смрт Смаил-аге Ченгића” Петар II Петровић Његош, а не Иван Мажуранић. Она, такође, тврди да је аутор 14. и 15. певања Гундулићевог „Османа” – Његош, а не Мажуранић, као и да су неке песме, које се приписују Мажуранићу, у ствари Његошеве.

Марија Ковачевић је проговорила о теми о којој се ћутало

Марија Ковачевић је основну школу завршила у селу Петровцу и Подравској Слатини, учитељску школу у Славонском Броду, а Филолошки факултет (групу за југословенску књижевност и српски језик) у Београду. Своје тврдње износи на основу архивских докумената, мемоарских записа и упоредних језичких анализа текста.

Спев о смрти Смаил-аге Ченгића први пут је штампан у алманаху „Искра”, Димитрија Деметра, у Загребу, 1846. године, под називом „Смерт Ченгић-аге”. Као аутор потписан је Иван Мажуранић. Само су малобројни знали да се дело појавило, јер су комуникације биле „пешачке”. Љубомир Ненадовић, у писму Светиславу Вуловићу (1851), каже да није знао за Мажуранићев спев, а врло је мало знао и о Његошевом „Горском вијенцу”.

Фалсификатор и аутор

Имбро Ткалац (Емерих Игњатијевић), Мажуранићев савременик и друг у младости, спев је послао Вуку Ст. Караџићу у Беч, који се одушевио и рекао да нико на свету „не би био кадар љепшега што написати”. До 1876. године, када је промењен назив у „Смрт Смаил-аге Ченгијића”, спев је штампан седам пута, у Хрватској, али и у Србији. Тих година се појављују и прве сумње у Мажуранићево ауторство. Драгутин Прохаска сматра да је аутор спева црногорски владика, песник „Горског вијенца” – Петар II Петровић Његош, јер је „упоредио садржај и облик Мажуранићевог спева с Његошевим делима”. Најистрајнији у овим сумњама био је Светислав Вуловић, српски књижевни критичар и књижевни историчар. Он је тврдио да је Његошева изгубљена песма („Ченгић”) могла „послужити као грађа, као основа Мажуранићевој песми”. С друге стране, Фрањо Марковић (1845–1914), хрватски филозоф и песник, Мажуранића назива „хрватским Хомером”.

Крвник Црнр Горе Смаил ага Ченгић

Марија Ковачевић сматра да је кључ загонетке у Његошевом „Горском вијенцу”, односно у Посвети праху оца Србије: „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема”. Она у овим стиховима види Његошеву реакцију на штампање (његовог) спева о Ченгићу под Мажурановићевим именом. „Смрт Смаил-аге Ченгића” штампана је 1846, а „Горски вијенац” 1847. године. „Ченгић”, је, тврди Марија Ковачевић, остао Његошева рана непреболна, његово добровољно отуђено, али никад непрежаљено песничко чедо. А да је то чедо постојало сведочи запис Љубомира Ненадовића у „Писмима из Италије”. Његош је Ненадовића питао да ли је „Шћепан Мали” бољи од „Горског вијенца”, и сам дао одговор: „Није, није! „Горски вијенац” сам писао под другим околностима.” Потом Његош каже да му је жао што код себе нема песму „Ченгића”. Ненадовић је забележио Његошеве речи: „Дође ми један и кад сам му прочитао, зацигани: „Дај ми, дај ми”, а ја му дадох, а пријепис није ми остао…”

Јунак и војвода Новица Церовић

На двору владике Његоша, 1841. године, боравили су Људевит Гај и Антун Мажуранић, професор филологије, старији брат Ивана Мажуранића. Податак је записан у предговору Гундулићевог „Османа” из 1844. године, који је употпуњен 14. и 15. певањем, чији је (наводно) аутор Иван Мажуранић. У предговору се изричито каже да је један рукопис „Османа” професор Антун Мажуранић добио у Црној Гори од владике Његоша, 1841. године. Марија Ковачевић је убеђена да се Његош послужио лукавством: искористио је боравак Људевита Гаја и Антуна Мажуранића и свог „Ченгића” послао Ивану Мажуранићу да га објави под својим именом, што је овај и учинио уз мале преправке. Његош је био незадовољан преправкама али није реаговао, јер је „договор питање части, а и образ и држава су му били важнији и пречи од песничке сујете”.

Црна Гора као српска Спарта

Његош је свој рукопис дао Мажуранићу, јер у том тренутку, због историјских околности, није могао да га штампа у Црној Гори и под својим именом. Наиме, у боју на Грахову, 1836. године, са Смаил-агом Ченгићем, старим крвником Црне Горе, погинули су Његошев рођени брат и синовац, као и многи Црногорци и Херцеговци. Турци су окитили неколико градова српским главама. Његош је задужио Новицу Церовића, из Тушине, да се освети и убије Смаил-агу Ченгића. С четом Дробњака и Морачана Церовић је успешно обавио задатак и главу Смаил-аге Ченгића донео на Цетиње. О овом догађају Његош је написао песму у десетерцу, у више верзија (помињу се четири), једну је  Вук Ст. Караџић уврстио у четврту књигу „Српских народних пјесама”, из 1862. године.

Поробљена Стара Херцеговина

За своју тврдњу Марија Ковачевић износи читав низ доказа. У Напуљу, један енглески лорд је од Његоша затражио фотографију и замолио га да му напише неколико стихова. Реч је о стиховима из треће песме (Чета) у епу „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Марија Ковачевић каже: „Лакше је у Мажуранићу наћи Његоша, него у Његошу Мажуранића.” Мажуранић не спори да је дао назив „Смерт Ченгић-аге”, да је именовао циклусе: Аговање, Ноћник, Чета, Харач и Коб, и да је пребивалиште Смаил-аге сместио „усред Столца” (Ченгић је живео у Липнику, код Гацка).

Истим поступком Марија Ковачевић доказује да је аутор 14. и 15. певања, која су дописана у „Осману”, нико други до Његош, а не Иван Мажуранић, како се сматра.

На сто куна Башчански фалсификат и Мажуранић

У књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, уз сагласност издавача – Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице, поема „Ченгић – смрт Смаил-аге” штампана је као ауторско дело владике црногорског П. П. Његоша. Под истим ауторским именом објављено је и 14. и 15. певање у епу „Осман”, као и песме: „Јавор”, „Јавор и тамјаника”, „Напаст” и „Мојој”, које су приписиване Ивану Мажуранићу.

Преузето са дневног листа Политика

Поделите:
АРХЕОЛОГ ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: СРБИ СУ У ХРВАТСКОЈ СТАРОСЕДОЦИ А НЕ ДОШЉАЦИ

АРХЕОЛОГ ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: СРБИ СУ У ХРВАТСКОЈ СТАРОСЕДОЦИ А НЕ ДОШЉАЦИ

У српској историјској и археолошкој науци све више има потврда теза да су Срби били настањени у Лици и у Далмацији западно од Цетине у VII-VIII веку. Хрвати из спорног списа „О управљању царством“ наводног Константина Порфирогенита, на том простору у то доба, нису археолошки потврђени. Теза коју је храбро први изнео др Ђорђе Јанковић и због ње страдао на Београдском универзитету постаје коначно научна истина.

По Франачким аналима Срби насељавају већи део Далмације

Тек пошто се распао простор бивше Југославије 1997. године, наш велики археолог проф. др Ђорђе Јанковић изнео је резултате археолошких истраживања, обављених у Лици и Далмацији 1993–1994. године. Парадоскално све до распада те политичке творевине озбиљна истраживања раног средњег века у њој није било могуће вршити.  Објективних истраживања није било под Аустроугарском, Краљевином Југославијом, Титовом Југославијом, већ само у тешким ратним условима историјског постојања Републике Српске Крајине.

Историјски значај једног од кључних археолошких истраживања др Ђорђа Јанковића и његових сарадника, обављених у Српској Крајини 1993-1994 је не мерљив за историјско памћење нашег народа. Био је то последњи тренутак да се ураде истраживања и он је на срећу искориштен на жалост хрватских националиста чије тезе о „тисућљетној“ државности Хрвата нису потврђене. Истраживање археолошких споменика Срба на простору западних делова Босне и Херцеговине, започето је први пут док је Крајина била слободна. Зато су истраживања захватила само пределе од границе на југу до правца Грачац-Кореница на западу. О српској историјској укорењености на том тлу, сведочи већ постојање капеле у манастиру Крки, у којој је по предању проповедао апостол Павле. Ту традицију су сачували Срби, православни монаси а не римокатолици у тим крајевима.

Хрвати у 9. веку долазе са Францима

Први слој живота Срба на тим просторима, поуздано археолошки потврђен, потиче из VII-VIII века. Јанковић је истржио један број тзв. громила Срба који се датирају у период IV-IX столећа. Громила има између Книна и Дрниша на локалитетима Врбник, Рамљане, Уздоље и у жупи Срб. Јужно од тог потеза има их од Свилаје и Дрниша до Зеленграда, северно од Книна, као и између Грачаца и Коренице у Лици. Громиле доказују да западно од Динаре  у том раном периоду постоје само јасни показатељи континуитета српског живљења на тим просторима, док хрватских артефаката нема. На локалитету Кашић у том периоду уочава се постојање Словена повезаних са ритуалима спаљивања наслеђеним из Праг-корчек културе и коју хрватски научници натегнуто доводе у неку везу са Хрватима.

Епиграфски споменици на ћириличном писму у Далмацији

Распоред утврђења и налаза гробова са оружјем особених за Франачко царство IX столећа, показују да су Франци почетком столећа напали истовремено и византијску Далмацију и Србе и на тај простор доселили племе Хрвата. После закључивања мира у Ахену 812. године, Срби су изгубили пределе западно од Динаре и Уне, који се од тада спомињу под називом Хрватска. Франачко-хрватски налази су од тада потврђени су гробљима у Бискупији код Книна и у Кољанима код Врлике на Цетини. Закључак који је Јанковић први изнео у јавност данас добија све више на значају и потврди јер постаје јасно да је Франачка населила Хрвате у Равне Котаре и да они нису могли доћи у седмом веку како то описује Порфирогенит.

У наредна два века налази који се могу повезати са Србима западно од Динаре и Уне су занемарљива. Мађари веома брзо сламају у наредном веку ту прву државу Хрвата и она постаје погранична област према српским земљама Босни и Неретви. Утицај Ромејског царства, Византије у приморју је био веома јак а археолошки налази потврђују да су тада настале цркве, основа особених за Цркве у српској држави краља Михаила и Константина Бодина, као и за византијску Далмацију. Натипси на капитули код Книна из тог периода су исписаним ћириличним и глагољским словима.

Србија се у 13. веку граничила са Угарском краљевином

Трећи слој археолошких споменика Срба потиче из XIII века, када се Угарска суочава са нападом Монгола. По археолошки непровереним подацима, током XIV столећа настају манастири Крупа, Крка и Драговић. Становништво у тим областима Угарске је било српско а тада је настао и манастир Рмањ на саставу Уне и Унца.  Јанковић је познате камене стећке, који су приписивани хипотетичким богумилим први отворено довео у везу са Србима. Он је први увидео да се они јављају и ван зоне Босне, од Имотског и Макарске на истоку, преко долине Цетине до Книна, а има их око Омиша, Сплита, Трогира, Дрниша. Гробља са таквим споменицима показују где православни Срби преовлађују као становништво током XIV-XV столећа. Западно од Уне има их и код Грачаца, Коренице, Оточца, Огулина, Глине. Натписи на њима, су хришћански, има и крстова, увек ћирилични, нађени су код Имотског, Сплита, на Цетини, код Бенковца, Грачаца и Глине. Стећака има и у Славонији и западним деловима Рашке и не могу се самим тим везати за некакву секту богумиле, који нису поштовали крстове и јерархију.

Стећци 14. века са ћириличним натписима

Резултате одважних истраживања др Ђорђа Јанковића данас не могу да оповргну хрватски археолози. Иако су, као што је говорио велики књижевник Дучић, нација која се ничег не стиди, међу њима има часних научника који не могу да згазе научну истину и прибегну фалсификовању. Они сада могу једино да уништавају сваки спомен Срба на територији земаља које политички контролишу након незапамћеног етничког чишћења који су спровели. Остају студије и књиге. Срби су археолошки документовани у Лици и у Далмацији западно од Цетине у VII-VIII столећу, а има археолошких налаза који говоре да су се претече Словена нашле у римској далмацији можда већ крајем IV веку. Ти налази не могу никако да се повежу са Хрватима. Тезе хрватских националиста како су Срби тек од турске навале и позног средњег века на тлу Хрватске су очигледна лаж.

Петровград.орг

Поделите:
ПОЧЕЛО СНИМАЊЕ ФИЛМА „КОШАРЕ“: ХЕРОЈИ КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА ОТАЏБИНУ НИСУ ЗАБОРАВЉЕНИ

ПОЧЕЛО СНИМАЊЕ ФИЛМА „КОШАРЕ“: ХЕРОЈИ КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА ОТАЏБИНУ НИСУ ЗАБОРАВЉЕНИ

Режију за овај филм потписује Балша Ђого, а главне улоге тумаче Јован Јовановић, Лука Грбић, Виктор Савић, Никола Којо и Милица Стефановић. Поред филма, биће снимљена и серија, а глумачкој екипи придружиће се и Милена Радуловић, Милош Самолов, Александар Радојичић и Милош Биковић.

Ратни филм Кошаре, инспирисан инстинитим догађајима, премијерно би требало да буде приказан у првој половини 2021. године, а снимање је почело прошле недеље у лесковачким касарнама.

Режију за овај филм потписује Балша Ђого, а главне улоге тумаче Јован Јовановић, Лука Грбић, Виктор Савић, Никола Којо и Милица Стефановић. Поред филма, биће снимљена и серија, а глумачкој екипи придружиће се и Милена Радуловић, Милош Самолов, Александар Радојичић и Милош Биковић.

Прича Кошара прати групу младих српских војника која у октобру 1998. године стиже на удаљену војну коту на тромеђи Србије, Црне Горе и Албаније. Убрзо, они западају у вртлог борбе за своју отаџбину, али и властите животе, а суочени са подмуклим нападима непријатељаских снага и осталим опасностима.

Ово је првенац редитеља Балше Ђога, а осим у Лесковцу и околини, снимаће се и на бројним локацијама у Србији, Црној Гори и Републици Српској, преносе Јужне вести.

Снимање филма и серије трајтаће до почетка децембра 2020. године на многобројним локацијама, а премијера се очекује у првој половини 2021. године.Пројекат је од Филмског центра Србије добио новчану подршку у износу од 50 милиона динара , а филм продуцирају Omega Production (продуценти Немања Мићић и Владан Анђелковић) и Телеком Србија.

Преузето са: ИН4С

Поделите:
3,5 МИЛИОНА ЗА НОВЕ САОБРАЋАЈНИЦЕ У ЗРЕЊАНИНУ

3,5 МИЛИОНА ЗА НОВЕ САОБРАЋАЈНИЦЕ У ЗРЕЊАНИНУ

Граду Зрењанину опредељено је близу 3,5 милиона динара бесповратних средстава из буџета АП Војводине за израду техничке документације за изградњу нових саобраћајница у радној зони “Југоисток” и насељу Мужља. У конкуренцији осам градова и општина у АП Војводини Зрењанин је успео да му буду додељена највећа средства за ову намену, што је веома добра вест.

Изградња нових саобраћајница у индустријској зони “Југоисток” је постала приоритет за Зрењанин од када је дошло до значајног проширења зоне и доласка нових инвеститора. Локална самоуправа на челу са градоначелником Чедомиром Јањићем је увидела потребу  за даљим унапређењем саобраћајне и пратеће инфраструктуре унутар зоне, укључујући и изградњу тротоара, бициклистичких стаза, инсталација за одводњавање, јавно осветљење, саобраћајну сигнализацију.

Средства у износу од 3,5 милиона динара су додељена по основу конкурса за суфинансирање израду пројектно-техничке документације за изградњу инфраструктурних објеката јединица локалне самоуправе. Предвиђена је била пасподела укупно 14,5 милиона динара.  Мањи износ преосталих средстава за реализацију предвиђеног пројекта обезбедиће се из буџета Града Зрењанина, по принципу суфинансирања. 

Пројектом у Зрењанину је обухваћена израда документације за изградњу саобраћајница у деловима проширене зоне “Југоисток” 2-А, 2-Б и 2-Д, као и израда документације за реконструкцију раскрснице на улазу у насеље Мужља у улицама Радноти Миклоша, Хуњади Јаноша, Мадач Имреа и Тот Иштвана, за коју би пројекат реконструкције требало да одреди оптимално решење за унапређење саобраћаја и нову саобраћајну сигнализацију и инфраструктуру.

Град Зрењанин & Петровград.орг

Поделите: