МАРКО ИЛИЋ – ПАД ЦАРИГРАДА – СУДЊИ ДАН

МАРКО ИЛИЋ – ПАД ЦАРИГРАДА – СУДЊИ ДАН

У понедељак након поднева, 28. маја, било је ведро и светло. Турски логор је утонуо у неку тишину. Војска је добила дан одмора пре коначног напада. Грађани Цариграда су изашли на улице и молили се Господу, католици и православци су заборавили међусобне размирице, а сам Константин је водио свечану поворку. Убрзо по заласку сунца почео је јак пљусак. Турци су се припремали за коначни напад, а хришћани нису могли ништа да учине да их спрече.

Највећи град Европе и света свога доба

Око пола два ујутру, Мехмед је издао наредбу за напад. Бука је била застрашујућа, Турци су уз ратне покличе кренули у напад бодрени бубњевима, трубама и зурлама. Браниоци града су чекали, цркве су почеле да звоне, сви способни мушкарци су одлазили да се боре док су жене укључујући и монахиње, пожуриле на бедеме да помогну при доношењу камења и греда за ојачавање одбране. Деца и старије особе склањале су се у цркве у нади да ће их заштити анђели и светитељи.  

Мехмед II поучен искуством је решио да прво измори непријатеље па тек онда поаље своју најбољу војску. Прво је послао башибозуке, у њиховим редовима било је претежно хришћана коју су се борили за плату и плен који им је обећан. Поседовали су своје оружије, имали су криве сабље, праћке, аркебузе итд. Башибозуци су непоуздани војници, јер у случају неуспеха на почетку, губили су храброст, због тога иза њих су ишли војни полицајци са бичевима и буздованима. Задатак ових полицајаца је било да бичују и ударају сваког ко покаже знаке колебања. На крају су стајали султанови јаничари.

Застава Ромејског царства

Напад је почео пуном јачином само у долини Ликоса. Ту је башибозуцима сметала њихова бројност, јер су константно ударали и саплитали се једни од друге, а камење које је бацано на њих могло ја да усмрти многе. Иако је одређени број хтео да се повуче, већи део војске је контантно нападао и закачинњао се лествама али безуспешно. Ђустинијани и његови ратници су скидали мердевине кад год би их поставили, на бојиште је дошао и сам цар.

Савремена грчка илустрација борбе око Цариграда

После два сата беспрекидне борбе султан је наредио повлачење. Тек што су хришћани поново успоставили одбрамбени поредак уследио је други турски напад, предвођен пуковима анадолијских Турака из Исахк-пашине армије. Звона су почела да звоне као знак узбуне, али је њихову звоњаву пригушио Урбанов топ и други топови који су тукли бедеме Цариграда. Као и башибозуци пре њих њихова многобројност им није ишла на руку, ове јединице су били дисциплиновани побожни муслимани који су желели да први уђу у овај хришћански град. Сат времена пре зоре Урбанов топ је погодио паласиду и порушио је по дужни, триста анадолаца је узвикивало да је град њихов али су их цар и његови поданици окружили и одбили. Поново је наређен прекид ватре, а браниоци су отпочели са поправљањем палисаде. Турци нису били успешнији ни у другим секторима. Анадолцима је вероватно као и њиховим претходницима био задатак да исцрпе непријатеља. Султан је обећао велику награду војнику који први успе да се пробије кроз паласиду. Сада је дошао ред на јаничаре, које непријатељи нису могли разбити. Ратничка музика која их је пратила била толико гласна да се могла чути између удара топова са друге стране Босфора. Хришћани су се борили без предаха знајући, да ако клону све ће бити готово. градом се чула молитва.

Савремена турска илустрација борбе око Цариграда

Борба се код палисиде водила прса у прса, јаничари нису успели да уђу у Константинопљ ни после сат времена борбе, међутим прошли су у град кроз други део бедема. Око педесет Турака је ушло кроз скривену капију, познату као Керкопорту, и били би лако савладани да у исто време топовско ђуле није погодило у непосредној близини Ђустинијиана и пробило му грудни оклоп. Под тешким боловима је хтео да се повуче и молио своје људе да га однесу са бојишта. Један од војника је отишао цару и тражио кључеве од мале капије која је водила кроз унутрашњи зид. Поред молбе цара да се не повлачи, он је отишао и на једном Ђеновљанском броду се укрцао. Војска је ово приметила, и градом се прочуло да су Турци пробили бедеме. Пре него што је мала капија затворена Ђеновљани су се повукли а цар је са својим народом остао сам на бојишту.

Венеција и Ђенова поморске силе гује Ромејског царства

Чувши за метеж који је настао, Мехмед је наредио нови напад викнувши: „Град је наш“. Џин, по имену Хасан, руком је дао знак да се крене у напад, пробијајући се преко порушене паласиде. Он је вероватно и добио највећу награду. Грци бројчано надјачани морали су да се повуку у унутрашњи зид. Османлије су их са паласида убијали и док се турска застава вијорила на кули изнад Керкопорте, распршао се крик „Град је заузет“.

Видевши да је спољашни зид заузет Константин је руководио одбраном унутрашњег зида уз Шпанца дон Франциска де Толеда, синовца Теофила Палеолога и Јована Далмате. Покушали су заједнички да окупе Грке али узалудно. Теофил Палеолог је нестао међу надирајућом хордом, рекавши да смрт претпоставља животу. Цар је схватио да је царство изгубљено и не жали да га надживи, одбацује царске инсигније и са својим верним саборцима креће за синовцем. У борби је нестао међу нападачима након чега више није виђен.

Савремена турска историјска интерпретација

Турске заставе су заменилие царског орла и лава св. Марка на кулама Влахерне. Хришћани су покушали да спасу себе и своје породице, само је мали број њих остао да се бори. Недалеко од Керкопорте, браћа Бокјардо и њихови људи су водили непрекидну битку, када су схватили да је све изгубљено, покушали су да се пробију до Златног рога. Паоло бива заробљен и убијен, док његова браћа успешно стижу до Пере. У Влахеранској палати је опкољен Миното који је заједно са угледним људима заробљен. Део хришћанске флоте је побегао захваљујући турским морнарима. Војници су чекали да крену са пљачком, забринути да ће их предухитрити, морнари су напустили своје бродове и тиме омогућили да се одређени број хришћана спасе. Међу спашенима је била Диједова флота, која је избегла пропаст захваљујући људима Хамза – бега који су напустили своје бродове ради узимања плена. Преостали покрет отпора су били морнари са Крита, распоређени у три куле у близини Златног рога. Предали су ове куле уз гаранцију да ће им имовина и живот бити поштеђени. Отпловили су за Крит на њихове две лађе, уз дивљење и поштовање Турака.

Споменик Константину XI Палеологу у Атини 

Како је скончао цар Константин не можемо поуздано знати. Према једној од прича, два турска војника су говорила да су убила последњег византијског цара, а тело свог владара су препозали присутни дворани. Мехмед је једно време држао њгову главу на стубу августовог форума да би је затим слао на дворове исламског света. Барабо насупрот тврди да је леш нађен међу палим борцима. Одани пријатељ цара Константина, Францес је покушао да дође до истине и каже да су султанови људи прали главе и лешеве како би пронашли цара међу војницима. На чарапама и штитнику за потколенице су пронашли извезеног и утиснутог орла. Претпоставило се да је царев, те је султан дао Грцима да га сахране. Францис није сигуран да је то тело последњег византијског владара, јер је по царевом наређењу био на другој страни битке.

Византион, Константинопољ, Цариград, Истамбул

Судбина побеђених Грка је била тешка, јер још од времена халифа Омара, постоји одређено поступање са покореним народом. Уколико се град или област преда добровољно, макар и уз присилу, народ је имао право да задржи своје богомоље, уз одређене прописе и надокнаду. Међутим ако се град осваји на јуриш, следи три дана неограничене пљачке а богомоље постају власништво вође освајача.

Мајка Црква, џамија, музеј…

Султан Мехмед је обећао својим војницима три дана пљачке, које им је следило по праву, али је после првих упада војске захтевао извесну дисциплину. У првом налету, после сламања отпора су убијали све на које су налетели, да би затим кренули да пљачкају и сакупљају робље. Похрлили су ка Царској палати, где су крали драгуље са књига, иконе и остале драгоцености. После скидања драгуља су палили књиге и иконе. Црква Свете Софије је и даље била пуна, служена је јутарња литургија. Турци су провалили врата и кренули да се отимају за плен, са жена су кидани велови и марами и од њих су прављени конпци којима су везивани. Хватали су и везивали људе и тако их преносили у логор. Свештеници и поред тога нису престајали са литургијом него су непрекидно појали све док и њих нису одвели.

Распињање слатког Православља у векове

Пљачкање је трајало целог дана, монаси и монахиње су мучени, а убијан је свако ко би се срушио. Књиге су паљене, а куће систематски пљачкане. До вечери је остало мало тога што се могло узети, те се из тога разлога нико није бунио када је султан наредио обуставу пљачкања. Сам Мехмед је кренуо у касно поподне ка цркви Свете Софије уз пратњу најбољих јаничара и министара. Пред вратим цркве је сјахао,и узео шаку земље коју је просуо преко свог турбана као чин понизности према свом Богу. Ходајући према олтару угледао је турског војника како покушава да откине мраморни под, те му је рекао да дозвола за пљачком не значи уништавање зграда, оне се љегово власништво. Помиловао је људе који су се крили у угловима цркве као и преостале свештенике. Црква је претворена у џамију тако што се један припадник његових улема попео на предикаоницу и прогласио да нема Бога до Алаха, а затим се и сам султан попео на амвон и одао поштоу свом Богу.

Сутрадан је пред Мехмеда изнет сав плен, којим је он располагао и делио на основу заслуга. За себе је задржао све чланове угледних византијских породица и високе службенике. Ослободио је већину племкиња и дао им новац којим би откупиле своје породице, док је најлепше девојке и младиће задржао. Многим другим младићима је понуђена слобода и служба, у замену да се одрекну своје вере и пређу у ислам. Међу заробљенима преопознао је Луку Нотариса уз још девет министара преминулог цара, они су ослобођени док многи други Константинови достојанственици нису имали те среће и остали су у турском ропству попут Францеса. Султан није показао милост за заробљене Италијане.

Турска прослава заузимања Цариграда

 После три дана, Грци који нису допали ропства или су били откупљени, вратили су се кућама уз гаранције султана да им имовину и живот нико неће угрожавати. Благонаклоност коју је Мехмед имао према министрима Константина била је кратког века, пет дана после пада Цариграда је погубљен Лука Нотарис са својим сином и младим зетом, а сутрадан и преосталих девет министара. Мехмед II је кренуо из делимично порушеног Цариграда 21. јуна за Једрене.

Део дипломског рада младог српског историчара који је на Катедри историје Филозофског факултета у Београду одбранио 2018. године

Поделите:
АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА – SERBOI – CERVETII – ZERUIANI – СРБИ

АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА – SERBOI – CERVETII – ZERUIANI – СРБИ

,,Српска тешка коњица изгледала је као зид од гвожђа који је земљу притиснуо и чији је бљесак оружја уливао страх много бројнијој османској војсци.“

Турски хроничар Косовског боја

Епска традиција Срба као путоказ

Академик Александар Лома је пре више година изнео јасну тезу да су се Срби преселили током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра где су се пословенили, до времена Готске најезде а одатле су продрли даље према реци Лаби (Елби), можда већ у време Хунске најезде. Порекло тих античких Срба није словенско него индоиранско (изворно аријско а потом иранско). До сеобе на Балканско полуострво Срби су били прво словенско племе чије је име споменуто у античким изворима. У делу „О церемонијама“ цара Константина Порфирогенита помиње се племе Сербан (или Црна деца) на подручју Кавказа,  за које Лома сматра да би могли бити они Срби из прицрноморских степа, који нису отишли за Подњепровље већ на Кавказ. Академик Валентин В. Седов доводи у везу ирански придев  seu, sew у значењу црн са именом племена Севери, Северјани које се спомиње у левом прибрежју Подњепровља. Словенски придев црн и црвен имају исти корен у смислу не-бело. Култ ватре и сунца међу индоаријевцима је посебно назначен у етнолошкој литератури и свакако у том кључу мора се тражити значење етнонима Срби и(ли) Словени. Лома је 90-тих  био свакако на добром трагу али у новије време се приклонио мишљењу неких ауторитета о сталешкој основи етнонима Срби/Себри.

Сарматска тешка коњица

Северозападни и североисточни Срби

Трагање за још дубљом прошлошћу Срба суочава нас ca још много већим неизвесностима. Почетком VII века имамо их као још јединствену групацију у Полабљу, где по сагласним мишљењима Фредегара и Порфирогенита нису били од скора. Франачки хроничар каже да су они већ одавно (iam olem) били у вазалном односу према Францима, a ромејски цар чак, да су Бели Срби тамо живели од искона (ap’arkhẽs). Могућу потврду њиховог присуства на Лаби у претходном, VI столећу пружа латински писац Вибије Секвестер помињући на десној обали Лабе према Свевима племе Cervetii, које je вероватно идентично ca доцнијом српском жупом Ciervisti, нем. Zerbst. Да ли су Срби и поникли као народ на том подручју, где по први пут ступају на позорницу историје? Неки мисле да јесу, као пољски славист Налепа који њихово племенско назвање изводи из имена једне притоке Сале (Солаве) Zurba.

Да ли су Срби дошли у Полабље и у ком веку

Ho с друге стране, видели смо, најновија истраживања лужичкосрпских дијалеката износе на видело њихов композитни карактер, у том смислу што поред преовлађујућих западнословенских црга издвајају једну источну или југоисточну компоненту, која мора бити веома стара јер није могла настати у контакту са околним чешким, пољским и полапским говорима. Карактеристично je, на пример, да вероватно најстарија словенска изоглоса, упрошћење група tl/dl на истоку и југу и њихово чување на западу, противно географској логици, пресеца лужичко подручје као најзападнију од свих словенских области. Штавише, вероватни континуитет Cervetii = *Čьrvitji > Čьrvišti (забележено Ciervisti и сл.) претпоставља гласовни развој групе тј какав налазимо само у источнојужнословенском и каквом нема трага у доцнијим словенским дијалектима овог подручја. (Југо)источна компонента лужичкосрпског у потпуном западнословенском окружју тумачи се раном миграцијом неког словенског племена на запад у дијалекатски различиту средину.

Традиције Лужичких Срба данас

Приговор да се етноним Срби не среће на словенском истоку отпада: он се тамо среће, и то доста рано, код Порфирогенита, који међу источнословенским племенима бележи и Séribioi „Србји“. Широко je прихваћена поправка тог записа у Sebérioi, Северјани’, јер се наводно племе тога имена иначе не помиње на староруском простору. Ta поправка не би могла бити другачије просуђена него као произвољна чак и да je наведено образложење тачно, a оно то није. Наиме, источнословенске Србе бележи још један аутор, Порфирогенитов савременик. Реч je о арапском писцу Масудију (Al Mas’ūdi) који међу словенским племенима наводи народ по имену Surbīn, противстављајући га осталим Словенима који га се, по његовим речима, боје; то не могу бити ни полапски ни балкански Срби, јер поменути народ Масуди изричито лоцира на исток и приписује му сасвим егзотичне паганске обичаје, које пореди са индијским.

Област словенских Севера или Северјана ( Seribioi – Србји)

Најпре се са тим источним Србима може довести у везу писање нешто старијег Баварског географа (IX в.) о краљевству Zeruiani, негде иза Карпата, од кога су постала и изводе своје порекло сва словенска племена. Још од Шафарика се ово име чита „Србјани“, што није извесно, мада друге убедљивије интерпретације нема, a ова добија извесну вероватноћу у светлу поменутих података: код Порфирогенита и Масудија. У свом збиру ове индиције чине доста убедљивом претпоставку да je још у IX—X веку негде на словенском истоку постојало снажно племе или, пре, племенски савез Срба, чији се један део раније одселио у Полабље.

Црвене одежде Скита и Сармата као боје божанства

(…Ca Zeruiani Баварског географа најпре би ce могао повезати Порфирогенитов назив за Србе Tzerbulianoí : *Čьrv(l)jani (< -jane) као суфиксална варијанта од *Čьrvitji (уп. *Lęd-jane = *Lęd-itji).

Предсловенски индоирански Срби?

Исток или југоисток прасловенске територије као исходиште полапских Срба, од којих са своје стране потичу балкански, већ je доста близу места на којем се још у II веку јавља једно племе сазвучног имена: Serboi код Птолемеја. Излажући етногеографију азијске Сарматије — коју одевропске раздваја река Танаис = Дон, односно 64° подневак који полази од његова ушћа — Птолемеј наводи и племена Оринеји („Orinaĩoi“), Вали („Ouáloi“) и Sérboi. Ова племена смештају се између Кераунских планина — по једном тумачењу, северног огранка источног Кавказа — и реке Pâ ≈ Волге. Узима се да последња два племена, Вале и Сербе, помиње и нешто ранији Плиније (писао око 73—79. н.е.), у исквареном облику Hali, Sernis, који се на основу Птолемеја поправља у Vali, Serbi. Код Плинија су ова два племена лоцирана у прибрежје Меотског језера = Азовског мора.

Сармати и њихово племе Serboi у Руским степама

Ca географског и историјског становишта, имајући у виду непрестане миграције номадских племена из евроазијских степа у западном смеру, није нимало неверовагно да су се Птолемејеви (и Плинијеви) Серби током првог миленија наше ере преселили из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра, одакле je потом део њих продро на запад све до Лабе. Ова претпоставка има једну веома крупну импликацију. Простор на који Птолемеј и Плиније смештају Сербе у то доба није словенски већ скитско-сарматски, у језичком погледу ирански. Ако су потоњи источнословенски и полапски Срби потомци ових Серба, то би значило да су они пореклом једно несловенско, највероватније иранско племе, које се затим населило међу Словене и потом језички пословенило. Процес славизације морао je бити увелико одмакао, ако не и завршен, до VII века, када Фредегар за полапске Србе изричито каже да су словенског рода, a српска енклава у Малој Азији назива своје насеље прасловенском речју gordъ.

Аналогија ca пореклом Хрвата

Оваква реконструкција српске ране историје имала би најближу аналогију у етногенези Хрвата. Етноним Хрват јавља се најраније у облику Chor(o)uathos као лично име у II—III веку н.е. на грчким натписима из града Танаиса на ушћу Дона у Црно Mope, дакле отприлике на оном простору где Птолемеј и Плиније нешто раније бележе Сербе и где, као што смо рекли, домородачко, негрчко становништво чине углавном скитско-сарматска племена.

Да ли је име Срби допутовало из постојбине Индоаријаца

Најубедљивија, Фасмерова етимологија изводи народносно имe xъrvati из староиранског harvat-,чувар’. У прилог joj се може навести да се ова реч као апелатив јавља само у старопољском језику где charwat значи управо ,градски стражар’, a и да Choruathos на танаиским натписима може бити надимак по служби у функцији личног имена, будући да се градска стража у тамошњим грчким градовима регрутовала углавном од околних домородаца…

Од Пракосова до Косова

Шта можемо извући као кратак закључак из овог покушаја реконструкдије народне прошлости? Чини се да су сеобе заиста биле од најранијег времена једна од битних одредница српске историје. Осим станишта, мењала се изгледа и дијалекатска припадност, a можда чак језички и антрополошки карактер. Шта je у тим менама, осим самог имена, остајало као постојана окосница етноса? Историја нас учи да се у асимилационим процесима јачом од језика и расног типа једног народа може показати његова идеолошки артикулисана самосвест. Има индиција да су предбалкански Срби имали високо идеологизовану племенску структуру.

Међу Словенима је постојао посебан слој или племе Срба

Паганство полапских Словена, међу њима Срба, било je веома жилаво и најдуже се одржало у целом словенском свету, па нам je захваљујући томе и најбоље познато. Источне Србе Масуди због њихових религијских обичаја супротставља осталим Словенима и пореди ca Индијцима. Чињеница да ca христијанизацијом западни Срби губе свој политички субјективитет, a источнима се и само име затире, указивала би на извесну инкомпатибилност њихове племенске религије ca новом вером. Хришћанство су, наиме, релативно лакше примали народи на нижем ступњу духовног развитка, код којих би оно једноставно попунило недостајуће више сегменте религијске свести, него они код којих се хришћанска догма директно супротстављала већ укорењеним представама, на пример есхатолошким веровањима. Једино су јужни Срби, уз поменути изузетак Неретљана, успешно пребродили христијанизацију очувавши свој идентитет. Да се притом није радило о простој замени једног идеолошког система другим, већ о трансформацији старог и његовом прилагођавању новом, сведочи висок конзервативизам српског фолклора, који под мање-више танком хришћанском превлаком чува многе врло архаичне садржаје.

Скелети сарматских ратника обилно посутиг црвеном бојом (реалгаром)

За нас су од првенственог значаја реликти из сфере државне идеологије, на пример Орбинов податак да je цар Душан сахрањен „уз свете ватре“, који сам по себи није разумљив, али се може повезати ca Масудијевим казивањем да Срби спаљују себе и своје коње када им умре краљ или поглавар, a такође и ca мотивом самоспаљивања присутним у епској традицији о Душановој смрти. Уопште, епика je онај сегмент народне традиције где мислим да се најбоље чува претхришћанско идеолошко наслеђе. Потанко образлагање те тезе изискивало би опширну расправу, те ћу се овде ограничити на најопштија запажања. Србе међу словенским народима одликује поседовање праве епске поезије, оличене пре свега у косовском циклусу. Продубљеним компаративним истраживањем, коме je ca српске стране основу положио Веселин Чајкановић a на индоевропском плану га омогућили резултати Жоржа Димезила и Стига Викандeра, долази се до сазнања да je не само основни мотивски репертоар косовских песама прастар, него и да он заправо оличава идеологију једнога префеудалног ратничког сталежа, ca најближим аналогијама у индоиранској традицији, од Махабхарате до Шахнаме, као и у обичајима и веровањима античких Скита, одраженим како у античкој литератури, тако и у фоклору данашњих Осета…

Осети на Кавказу негују своју епску поезију

Изворни интегрални текст: Неки славистички аспекти српске етногенезе (Some Slavistic aspects of the Serbian ethnogenesis) Александар Лома (Зборник матице српске за славистику 43, Нови Сад 1993, стр. 105-126)

Поделите:
МИТРОПОЛИТ МЕСОГИЈСКИ НИКОЛАЈ:  ПАНДЕМИЈА ГРИПА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

МИТРОПОЛИТ МЕСОГИЈСКИ НИКОЛАЈ: ПАНДЕМИЈА ГРИПА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси Благодат својих Светих Тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за „исцељење и оздрављење душе и тела“.

Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда.

Да ли је могуће да Свето Причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету?

Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.

Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.

Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.

Они који не вјерују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету Тајну Божанске Евхаристије.

Чињеница да су англиканци и католици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских „цркава“ од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Тајну Причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје Благодати и знакова Божијих из њихових ткз. светих тајни, као и губитак њиховог Црквеног идентитета. Живот без Свете Тајне Причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.

Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде „мас медији“ – нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације – већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.

А најбоља вакцина за све ово је наше често „са чистом савешћу“ и „неосуђено“ учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.

Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Бесмртним Тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави.“

О аутору

Међу најзанимљивијим личностима савременог православља, али и у света духовности уопште, свакако је Митрополит Мeсогеје и Лaвриотике Г. Николај Хаџиниколау. У Атини је дипломирао физику, на Харварду магистрирао астрофизику, а на Институту за технологију у Бостону магистирирао механички инжењеринг, докторирао биомедицинску технологију на Харвардском медицинском факултету, магистар богословља постао на Грчком богословском факултету у Бостону, а степен доктора теологије стекао на  Богословском факултету у Солуну. У Америци је био запослен у НАСИ, као консултант за свемирску медицинску технологију, а истовремено радио у више болница где изналази нове методе за лечење коронарних болести. Потом оставља све и одлази на Свету Гору, где се после двогодишњег искушеничког стажа, замонашио у манастиру Симонопетри. За митрополита Мeсогеје и Лaвриотике изабран је 2004. Године.

Данас је члан Светог Синода Грчке Православне Цркве, порфесор медицине и теологије, директор Државног центра за биомедицинску етику, оснивач прве болнице под патронатом Цркве и пре свега први свештеник једне од најважнијих митрополија у срцу Грчке државе, у Aтинској регији. Приредио је и написао већи број књига и чланака у којима критикује комерцијализацију људског здравља и живота уопште, и опомиње савремену цивилизацију да технологија не може бити њен господар, и да се у древним правилима манастирског и монашког живота могу пронаћи многа једноставна решења за такозване капиталне проблеме данашњег човека.

Преузето са странице ГПЦ Agiorit

Поделите:
НЕНАД МИТРОВИЋ – БОРИСЛАВ ПЕКИЋ – БЕСНИЛО

НЕНАД МИТРОВИЋ – БОРИСЛАВ ПЕКИЋ – БЕСНИЛО

Роман Беснило, као ужасна и неизлечива вирусна болест, беснило као стање душе и колективног обољења народа и цивилизације у којој живимо… Да ли је Борислав Пекић, де факто један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, доживео да га управо та болест, “беснило једног народа и поремећај општих људских вредности и начела” натера у изгнанство и емиграцију у Лондон 1971. године, због чега су га југословенске власти прогласиле непожељним грађанином и дужи низ година опструирале издавање његових дела у Југославији и омаловажавале његов књижевни таленат и допринос, те је тако он данас остао прилично заборављен и недовољно (ис)поштован писац и поред бројних књижевних награда које је у међувремену добио?

Роман Беснило Борислав Пекић – један од најбољих романа које сам у животу прочитао!

Започећу критику његовог капиталног дела констатацијом да је “Беснило” дефинитивно један од НАЈБОЉИХ РОМАНА које сам у животу прочитао! То категорички тврдим и по аспекту ерудиције, и по аспекту стила и техничког квалитета написаног, а понајвише по аспекту вођења радње и развоја ликова. Лично нисам неко ко даје олаке, брзе и поводљиве изјаве, али Пекић и његово Беснило (роман) заслужују и дан данас решпект и признање које му мора гарантовати упис у бесмртне класике српске али и светске књижевности.

Година је 1981. Место: лондонски међународни аеродром Хитроу.

Стециште и раскршће хиљаду нација и раса, хиљада и хиљада личних драма и трагедија, укрштање и чвориште безбројних ситних зађевица, љубави и мржњи. Из далеке далеке земље отпорне на светло (али и нове ужасе) цивилизације пристиже заборављена, а мислили смо наивно и поражена сила, нова моћ, исконска и ванвременска снага којој је циљ сваколико уништење и смрт. Сила којој једини противник и усуд може бити светло. Светло сунца и светло људске душе.

Међународни аеродром са неколико стотина хиљада случајних пролазника, путника, али и радника великог броја служби и предузећа, постаје један гигантски карантин, а показаће се и, гигантска клопка и гробница. То причи даје преко потребан оквир и границе. Јер као што сам Пекић каже, “Карантин је идеалан оквир за драму. Попут брода у бури, затвора максималне сигурности у пламену, путничког авиона који се спустио у беспуће Анда. У ширем смислу, карантин илуструје положај наше људске врсте у свету и космосу.”

У роману Беснило Пекић се приказује као апсолутно самоуверен, хируршки прецизан и практично безгрешан приповедач који кроз ток развоја већег броја укрштених људских судбина, наума и жудњи описује експлозију једне од најсмртоносније болести са којом се људски род икада суочио. Тако пратимо живот и свакодневне активности Лука Комаровског, пољског имигранта и главног аеродромског мед. доктора који свим силама покушава да спаси животе људи заточених у “гробници нада” ризикујући притом живот сопствени и свога сина. Ту је даље Јоаким Леверкин, “писац на тајном задатку” који сцену међународног аеродрома користи за истраживање тема и идеја за нови шпијунско-терористички трилер роман, не схватајући да ће управо он и њему блиски постати главни ликови романа који пише живот! Не смемо заборавити ни Ханса Магнуса, немачког нижег рачуновођу који безличну и дехуманизујућу природу и пејзаж међународне зрачне луке злоупотребљава да почини хладнокрвно убиство и да себи прибави “савршен” алиби. Од саме помисли међутим да су се ови људи иначе сасвим обични и мали људи нашли у КРАЈЊЕ погрешно време на погрешном месту читаоце подилази језа а ледени ветар проструји душом. Нема тог читаоца који негде код стоте странице романа није помислио: “У јеботе, шта би радио да је мене задесила таква несрећа…”

Пекић Беснило – Вирус беснила, смртоносни метак природе

Вирус беснила, који се у свом микроскопом до максимума увећаном облику људима приказује у савршеној форми метка за ватрено оружје каквог знамо, описује се у овом генијалном роману као архаично божанство које има сопствену вољу и сврху, што даје крајње фасцинантни утисак натприродног и мистичног, стављајући тако роман “Беснило” Борислава Пекића негде на саму границу драме/трилера према неистраженим земљама фантастике, алегорије и духовног мистицизма. Каква ће бити судбина људи на аеродрому Хитроу, и каква ће последично бити судбина целог човечанства у борби са овим далеко јачим и припремнијим противником, “злим божанством протеинских молекула у облику метка” мораћете открити сами, не бих да вам кварим ужитак и изненађење прочитаног.

Оно што је међутим сигурно и што могу открити јесте да се Борислав Пекић, иначе скромни повратник у Србију, и један од дванаесторо академика који су иницирали образовање Демократске странке 1990. год, романом “Беснило” мени приказао као савршена имитација “аутентичног бестселер писац трилера са англофоног говорног подручја” који би, да је данас написао овај роман (префераблy на енглеском језику којим иначе савршено влада), постао светска сензација и инстант богаташ и славна личност! При том би његов роман још исте године добио своју филмску верзију који би режирао Дејвид Финчер или Ридли Скот и својом књигом лако засенио и постидео чак и такве књижевне трилер величине какве су данас Ладлам, Гришам, Браун, Каризи, Несбе и сви остали о којима често причамо и за које немамо веће речи хвале…

Нажалост, Борислав Пекић написао је свој роман 1981. године, у деценији када је трилер жанр још увек проналазио свој пут до правог поштовања и исплативог мејнстрима. Нажалост, Борислав Пекић је био Србин, поврх тога нажалост  (по њега) и политички дисидент кога се сопствена држава и књижевна елита практично одрекла и који реално није имао никакве шансе да по било ком основу дође у жижу светске читалачке јавности. Ни по којем основу, ОСИМ СВОГ КВАЛИТЕТА. Али квалитет има ту цаку.. он је ванвремен и неуништив. Квалитет је Борислав Пекић и Пекић је квалитет. Беснило и Борислав Пекић се зато поново чита и увек ће…

О аутору: Ненад Митровић пише романе, али краће књижевне форме – приче и приповетке, из области трилера, епске и научне фантастике. Читане су и његове рецензије романа домаће и светске књижевности из споменутих жанрова. Узор су му скандинавски писци трилера, као и савремени писци постапокалиптичне СФ литературе.

Поделите:
ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ: ИСТОРИСКИ ПОДАЦИ О СЛОВЕНИМА (СРБИМА)  У БАНАТУ ДО У 15 ВЕК

ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ: ИСТОРИСКИ ПОДАЦИ О СЛОВЕНИМА (СРБИМА) У БАНАТУ ДО У 15 ВЕК

Као прве податке о Словенима у Банату после јужнословенских сеоба на Балканско Полуострво можемо сматрати спомене из 7. и 8. века о Северима или Северанима. За њих је још Шафарик, како сматра и Нидерле, с разлогом мислио, да су могли седети у пределу између река Тамиша и Черне, који је по њима и добио назив северинска жупанија. Ти су Северани по Нидерлову мишљењу можда били део великог словенског племена истог имена, које је прешло преко Дунава у Мезију.

Ободрити и Севери племена у Српском Подунављу

У првим деценијама 9. века спомињу франачки извори »у Дакији на Дунаву«, а у суседству са Бугарима, словенско племе с именом Abodriti. Шафарик је мислио, да су Abodriti седели на реци Бодрогу, притоци доње Тисе, по којој су и добили име, и осим тога у Банату и на ушћу Мораве. Његово су мишљење примили и многи други, па се са њим у главном слаже и Нидерле. И Јиречек очевидно не противречи таковоме тумачењу података из франачких извора (он само не прима довођење Браничевацау везу са Abodriti-ма. По њему је име племена можда словенски гласило Бодрићи. Е. Пико вели, да су »Оботрити или Ботрити« били најпре у Подунављу, па кад су га освојили Бугари, да су многи од њих отишли на север према Чешкој.

Словени и Дунав веза и загонетка која траје

Крајем 8. века, вероватно 796 године, Бугари су заузели Банат и владали су у њему до 895 године. За то су време (863 године) они и њихови поданици примили хришћанство. Мађари су 895 године победили бугарског војводу Глада и отели му земљу од Мориша до Дунава и до Видина, којом је управљао. Али су Гладови потомци и даље управљали том облашћу као васали угарских краљева. Око 1000. године се спомиње Ахтум као бугарски војвода над том покрајином. Он је био православне вере и одржавао везе са Византијом. То није хтео трпети угарски краљ Стефан, те пошље 1030. године против њега војску, која га победи и погуби, а његову земљу заузме и оснује у њој чанадско владичанство, које је имало да ради на ширењу католичанства међу многобошцима и међу православнима. По Швикеровим истраживањима врло је вероватно, да је велики део Бугара од мађарских освајача протеран; највише ако су, вели овде — онде биле заостале поједине бугарске породице, особито у Ковинској (Kubin) жупанији, где су још дуго постојала бугарска насеља. Али се с временом и њима изгубио траг.

Историјска позорница Европе

Као даљи подаци о Словенима у негдашњој јужној Угарској сматрају се спомени мађарских извора о њихову многобројном и храбром учешћу у биткама и у ратовима угарских Краљева 1044, 1052, 1242 и 1260 године.

Међу палатинима угарским 11. и 12. века, за које се мисли да су били словенског, односно српског, порекла, с највише се вероватности може сматрати за Словенина један с именом Радо (1056—1059 год.), у толико пре, што је он, као што и Пико наглашава, подигао православни манастир Св. Димитрија на Сави.

Јован Ердељановић (Панчево, 11. новембар 1874 — Београд, 12.. фебруар 1944) је био велики српски етнолог

Једно место из канона угарског црквеног синода године 1112, којим се регулише однос жењених владика према њиховим женама (њихове жене не смеју становати на владичанским добрима), може се по мишљењу А. Хаџића и Е. Пико-а једино односити на словенске владике, јер само они могаху бити ожењени.

Словенска села у Бачкој беху 1198 године отказала плаћање десетка католичком владици. Та су села без сумње била православне вере. Као што разни писци тврде, у Угарској је задуго (управо све до Лудвига или Лајоша I, 1340—1382 год.) било много верске сношљивости и православна се вера не само трпела, него се била и знатно раширила. По Швикеру ти су православни добивали свештенике из суседних земаља, које нису припадале католичкој цркви, и он мисли, да православни нису имали нигде епископа, него да су се католички епископи старали, да пастви православне цркве исправни свештеници те цркве врше обреде на њихову језику и по њиховим обичајима.

Простор укрштања различитих култура

У једној књижици, која је штампана у Будиму 1798. године, саопштава се предање банатских Срба и братије манастира Месића (код Вршца), да је тај манастир основао око 1225 године калуђер Арсеније Богдановић (пострижник манастира Хиландара), којег је био тамо послао Св. Сава — Зеремски сматра, да је вероватније друго предање, по којем је манастир Месић подигао српски деспот Јован у 15. веку, а као доказе наводи: прво, што је манастир посвећен Св. Јовану по имену деспота Јована, и друго, што је сазидан у облику крста, те по томе спада у најстарије српске грађевине те врсте у Угарској. Налазимо, да ти разлози нису довољно јаки, да оборе наведено старије предање, шта више други разлог више говори у прилог оном првом предању него овом другом.

Задужбине српских владара на тлу Угарске

И манастир Златицу (на југо—истоку од Беле Цркве) је по предању манастирске братије и народа подигао 1225. године Св. Сава, дао му потребна добра и поставио за старешину јеромонаха Јоаникија.

У двема представкама будимског српског танача из 1775 године каже се, да је српски манастир Ковин у пештанској вармеђи сазидан 1289 године и да га »Стефанъ сербскіи кралъ« »обогати, и обнови и монахи постави« и да је »лѣту еште 1320 перви кратъ изображеніемъ укращенъ«. — Према описима тога негдашњег манастира Ковина, сада српске цркве у Ковину и на Чепелском Острву, Пико мисли, да и сам начин, како је та црква (манастир) сазидана, казује, да ће она пре бити из 14. века него из 15.

Ћирило и Методије су проповедали хришћанство у Панонији

У једној се књижици из 1801 године саопштава предање, да је манастир Војловицу (код Панчева) сазидао 1383 године Стеван Лазаревић, познији деспот српски. — И овоме предању неки оспоравају вредност и сматрају за вероватније, да су манастир Војловицу подигли српски калуђери у 16 веку, који су прешли тамо с народом из Србије и из Босне.

Да су се присталице православне, као и других вера биле у Угарској јако намножиле и да су се те вере шта више шириле и на штету католичанства, доказују нам средства, која против њих предузима католичко свештенство, па затим и сами угарски краљеви. Тако је синод у Пожуну издао 1309 године наредбу, којом се забрањује католицима, да се жене од »heretico Patareno, Gazano, Scismatico vel alteri fidei contrario, maxime Ruthenis, Bulgaris, Rasciis, Lithuanis, in errore manentibus…«

Да ли је деспот Србије добио насумице поседе у Угарској?

А краљ Лудвиг (Лајош) I отпочиње право гоњење православних Словена у својој држави. Најпре је почетком 1366 године многобројне општине липовског округа (у североисточном Банату) приморао, да своје »шизматичке попове« напусте и да приме »грчко-унијатске свештенике«. Затим је, исте године, наредио, да се сви православни свештеници у крашовској и у ковинској жупанији затворе и који од њих проповедају учење противно католичкој цркви да се из државе протерају. На њихово је место довео из Далмације католичке свештенике глагољаше, који знају народни језик и врше богослужење на словенском језику али по католичком обреду, те да народ обрате у. Али су, вели Швикер, доцније многи поседници у Банату прешли у православну (неунијатску) веру и под краљевм Жигмундом су имали у Липи и у Темишвару своје.

Дух панонског крсташтва је био нетолерантан према православљу

Први је историски тачно утврђен податак о досељавању Срба са Балканског Полуострва у негдашњу јужну Угарску из године 1404. После тога времена настаје све многобројније придолажење Срба и спреко Саве и Дунава по свима крајевима тадашње јужне Угарске и Хрватске.

Према томе се као старо словенско становништво у Банату и у суседним пределима има сматрати оно, које је седело ту до почетка 15. века и само се историски подаци до тога времена односе на те Словене.

Као што се из напред наведеног види, сразмерно је мали број мање или више поузданих података, које нам дају историски извори о тим Словенима у негдашњој јужној Угарској. Колико нам је до сад познато, ни у једном се од тих извора не казује ништа одређено о народности, односно о народном имену, оних Словена, који су седели у Банату и у суседним подунавским пределима. На основи података, које нам ти извори дају, може се само као поуздано сматрати, да је у тим пределима било Словена, који су се врло жилаво држали своје православне вере и наравно морали имати и своје црквене старешине, па вероватно понегде и своје цркве и манастире.

Сачуване црквене грађевине сведоче о православљу Панонске низије

До сад су исказана врло различна мишљења о народности тих Словена. Ради примера ћемо навести ово неколико главнијих представника. Мишљење Копитарово и Миклошићево, да су најпре у целом појасу од Дравиних извора па до Прута седели Словенци, па да су затим Срби и Хрвати својим доласком тај појас раскинули, већ се одавно показало као погрешно. И разни су други писци били примили и понављали то њихово мишљење. Тако нпр. под утицајем тога њихова мњења и Швикер тврди, да су Мађари затекли у Угарској Словенце и претопили их у себе, али слажући се са Калајем сматра као поуздано, да је у Угарској, особито у њеним јужнијим крајевима, било и Срба и наводи неке од напред поменутих података о учешћу Срба у мађарским ратовима и о Србима као угарским палатинима.

Крштена Србија се простирала између Хрватске и Велике Моравске

Милекер није у овом погледу доследан: најпре је исказао мишљење, да су Мађари затекли у Подунављу »такво словенско племе које је било у додиру и у језичном сродству са данашњим горњемађарским Словацима« и да су оне од тих Словака, који су били у планинама, претопили у себе Румуни, а оне који су били у равници да су асимиловали Срби, који су надирали са југозапада. — А у једној својој новијој књизи Милекер каже: »око овог времена (т. ј. око 1200. године) било је становништво Баната већином словенско (бугарско), као што то показују месна имена, која анонимни нотар Белин (око 1200) набраја (Orsova, Kenes, Horom, Beg)«. Ипак у целој тој својој књизи Милекер говори само о Србима као о јединим Словенима у Банату, а Бугаре више нигде не помиње.

Као што смо напред показали, Л. Нидерле такође мисли, да су се по одласку Срба на Балканско Полуострво били по Банату настанили Словени, сродни с познијим Бугарима.

Угарске крајине или бановине које сигурно нису биле насељене већински етничким Мађарима

Врло је велики број писаца и научника, који мисле, да су Словени, који су се до почетка 15. века помињу у негдашњој јужној Угарској, били Срби. Тако мисле нпр. Чапловић, Барањ, Церниг, L. Böhm,L. Szalay, Пико—Павловић, M. Pesty, Г. Витковић, И. Зеремски, А. Ивић, Ст. Станојевић, Ј. Радоњић и мн. други. — Сви они сматрају Србе у пределима негдашње јужне Угарске до почетка 15. века за преостатак од Срба, који су отишли на Балканско Полуострво, и већина од њих мисли, да је број тих Срба био сразмерно мали а да их је уопште највише било у јужним крајевима данашњег Баната и Бачке и особито много у Срему.

Дакле се на основи непосредних историских података није могло доћи до сагласности у погледу на етничку броју тих Словена, што се помињу у негдашњој јужној Угарској до почетка 15. века. Зато нам за решење тога питања ваља потражити помоћ и у разним другим успоменама и траговима, које су они за собом оставили…

Приредио: Перовград.орг

Поделите: