ЗАШТО ХРВАТСКА И БИХ СТАВЉАЈУ ЗНАК ЈЕДНАКОСТИ ИЗМЕЂУ УСТАША И ЧЕТНИКА

ЗАШТО ХРВАТСКА И БИХ СТАВЉАЈУ ЗНАК ЈЕДНАКОСТИ ИЗМЕЂУ УСТАША И ЧЕТНИКА

Једна од највећих и најжустријих подијела у српском народу јесте она на четнике и партизане. Дио Срба који сматра да су партизани једини борци против фашизма, углавном четнике види као „српске усташе“. Тако их је етикетирала пропаганда Комунистичке партије Југославије током Другог свјетског рата. Та етикета у једном дијелу нашега народа важи и данас.

Кокарда и петокрака симболи борбе против фашизма

Без улажења у детаље и стручну терминологију, овим текстом показаћу на два лако схватљива примјера разлику између четника и усташа. Текст је написан за широке народне масе које немају времена сате проводити у читању докумената из рата и литературе која говори о овој теми.

Прелазак партизана у четнике и обрнуто

Опште је позната чињеница да није било добровољног масовног преласка партизана у усташе и усташа у партизане. Гдје год би се ове двије формације среле, једна се морала повући уз борбу или бити уништена. Ту не рачунам неке примјере гдје су се знали наћи партизани и усташе на истом терену у борби против четника. Они тада нису наступали као савезници. То се дешавало или игром случаја или је једна или друга страна настојала уништити прво четнике, да би се онда између себе обрачунавале. (неки примјери у источној Босни, битка на Лијевче пољу).

Муслимани у БиХ су на жалост били већином у усташким јединицама

Са друге стране имамо много примјера масовног преласка партизана у четнике и четника у партизане. У зиму 1941-1942. дошло је до кризе партизанског покрета. Само у Босанској крајини масовно прелазе припадници Трећег и Четвртог крајишког народноослободилачког партизанског одреда  на страну четника. Када су комунисти послали противчетничке јединице (април-јун 1942) да униште четничка упоришта око Челинца, Бањалуке и у централној Босни, (што су за кратко и успјели) дио припадника тих јединица прешао је у четнике. Чак имамо примјера да је било преласка из пролетера у четнике: „један пролетер из Грмечке чете побјегао четницима са пушко митраљезом“. (партизански извјештај од 20. августа 1942.).

Партизански курир у усташком логору негде у НДХ

На самом крају поменутог извјештаја каже се да међу четницима има чланова КПЈ:

„Још многи чланови КПЈ и неки пролетери налазе се код четника у четама и сви су прије неког времена примили оружје. Сви се држе добро тако да свака четничка чета има по један мали број наших људи с којима ћемо моћи повремено одржавати везу.“

Српски народ у Бих и Хрватској као жртва фашизма

Са друге стране нпр. послије ослобођења Приједора у септембру 1944. године, у Тимарски одред је „ступила маса четника“. Све ово се није дешавало између партизана и усташа, а ни између четника и усташа. Да су четници исто што и усташе нити би партизани масовно прелазили у четнике нити четници у партизане.

Непомирљива борба између четника и војних формација НДХ

Ако су четници и усташе, а тиме и остале формације НДХ  једно те исто, онда би они били савезници поготово пред крај рата када се већ назирао побједник. Ипак, њихова борба се чак повећавала како се рат примицао крају. Многи су већ читали о борби до истребљења између четника и усташа на Лијевче пољу крајем рата.

четници у Босни са заплењеном фотографијом крвника Павелића

Мимо те битке постоји још мноштво мањих сукоба. Тако нпр. на терену Прњавора муслиманске милиције су сарађивале са партизанима у борби против четника: „У 2-3 села милиција сарађује са нама у борби против четника.Сва та милиција док стоји изван наших редова претстављају резерву непријатеља.“

Током 1944. године, када се ослобађају велики дијелови Босанске Крајине, има примјера масовног преласка домобрана у партизане. Један од разлога је био и тај што су их партизани слали у борбу против четника. Домобрани су се радо одазивали таквој борби.

Срби су имали два антифашистичка покрета

Срби су геноцид у НДХ доживјели подијељени на четнике и партизане. Као да није био довољан геноцид, Срби су страдавали и у међусобним обрачунима ова два покрета. Оба покрета су била антифашистичка, али супротних идеологија и тактика. Рат су добили партизани на челу са комунистима. Краљева војска поред пораза била је оптужена и да је била савезник усташама, нацистима и фашистима.

Генерал Драгољун Михаиловић први герилац у Европи

Младе генерације српских историчара исправљају историјске фалсификате и полуистине. Све то раде на основи историјске грађе. Ипак, са многих страна оптужују се за неки историјски ревизионизам. Питам се шта би то могло бити? Зар нису онда сви историчари свијета који су икад неку у јавности прихваћену заблуду оборили својим научним радом ревизионисти? Али оставимо ова питања по страни и радимо само на основу докумената, свједочења и осталих историјских извора. Свијету није могуће угодити, поготово ако је тај свијет заражен србофобијом и правдањем својих мрља из прошлости. Овдје је „свијет“ наша околина, сви они братски народи и народности.

четници и Црвена армија у ослобођеном Крушевцу 1944.

Историјски извори су углавном јасни у ономе што нам говоре. Али морам признати да сам у овом тексту био „пристрасан“. Наиме, користио сам углавном партизанске изворе како бих обичном човјеку показао разлику између четника и усташа. То нису само извори које сам цитирао у тексту. Дакле, документа, разне преписке и свједочења оних чији су пропагандни апарати четнике прогласили за „српске усташе“, оповргавају ту оцјену четничког покрета.

За крај један цитат из још једног комунистичког документа који нам говори како је међу партизанима ширена мржња против четника. Тако другарица Боса, „руководиоц политодјела XI дивизије“ у свом излагању у Санском Мосту 1944. године каже за терен централне Босне: „Код бораца је владало мишљење да четници не претстављају непријатеља, да четничко тане не убија. Ми смо успјели да од VI офанзиве на овамо разбијемо то мишљење код бораца, да их изоштримо у процјени става према четницима.“

Текст преузет са: srbiubih.com под називом „Нема једнакости између четника и усташа“

Поделите:
ДР ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: КРАЂА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ И ФАЛСИФИКОВАЊЕ КУЛТУРЕ ПАМЋЕЊА ОД СТРАНЕ НОВОКОМПОНОВАНИХ НАЦИЈА НА БАЛКАНУ

ДР ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: КРАЂА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ И ФАЛСИФИКОВАЊЕ КУЛТУРЕ ПАМЋЕЊА ОД СТРАНЕ НОВОКОМПОНОВАНИХ НАЦИЈА НА БАЛКАНУ

„Ми знамо само онолико, колико наше сећање поседује“ (Tantum scimus, quantum memoria tenemus)

Култура памћења је неопходни предуслов егзистенције културе и цивилизације човечанства. Њеним есенцијалним елементима припадају и историјски споменици, који међутим морају да буду морално-етички утемељени и научно образложени/оправдани, дакле да почивају на историјској истини. Култура памћења чува читав искуствени (= истовремено дидактички) фундус историје и образложава индивидуални и социјални идентитет људи, а историјски споменици би требало уз то да буду препознати и акцептирани као мостови разумевања између различито (национално, религиозно, итд.) детерминисаних заједница. Уколико, међутим, дође до конструисања тзв. контрафактичке историје, што по правилу чине тзв. договорне нације, онда ти потенцијални мостови неминовно постају бункери, бедеми и ровови завађених око конститутивног духовног власништва. Овде ће се та проблематика тематизовати на примеру договорне бошњачке нације и Мехмед-паше Соколовића.[1]

Године турске власти на Балкану

Горња изрека старих Римљана, као мото следственог разматрања, пружа већ опште, универзално образложење наслова истог. О енормном значају културе памћења у партикуларним  сегментима људске цивилизације врло упечатљиво говори на пр. истраживање масовних злочина у геноцидном европском XX веку.

Откривање комплексних узрока, утицаја пратећих фактора, итд. који су довели до масовних геноцида над Јеврејима, Ромима и Србима стоји не само у служби пијетета према милионима невиних и беспомоћних жртава, већ и у служби профилаксе, значи императивног хуманистичког принципа: „Никад више!“

Другим речима, натпис који стоји на улазу у некадашњи нацистички логор смрти Дахау (а који би био примерен и свим другим стратиштима, као на пр. изузетно бруталном систему концентрационих логора хрватске државе 1941-1945. Јасеновац): „Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се геноцид понови!“ ни после више од седамдесет година није ништа изгубио од своје диахроне актуелности.

Пре него што кренемо, од општег ка појединачном, неколико речи о материјалним/физикалним и духовним тј. научним и уметничким каменима-темељцима културе памћења.

Историјски споменици стоје у служби културе сећања, поседују увек и културно-историјски карактер, по правилу уметничку конотацију и – неопходна им је научна утемељеност у смислу укорењености у историјској истини.

Монументални споменик Александру Великом у Скопљу нпр. као део легитимисања „прастаре македонске нације, славне историје и аутохтоне културе“ не може претендовати на статус историјског споменика, јер се заснива на тзв. контрафактичкој историографији, која је карактеристична за тзв. договорне нације (в. доле). Као одраз политичког „wishfull thinking“, међутим, он има шансе да постане препознатљива карактеристика, занимљив куриозитет и туристичка атракција овог града.

Симбол прастаре, славне, аутохтоне македонске нације

Сасвим другачија ситуација је са успешно реализованим пројектом неуморног културолошког великана Емира Кустурице, са спомеником Соколовићима у Андрићграду, који сведочи како о дубокој интелектуалној промишљености, тако и о изузетно високом степену емоционалне интелигенције идејног творца и свих оних, који су заслужни за настајање овог – то се већ сад може рећи – историјског споменика.

Јер он испуњава све горе наведене, материјалне и духовне критеријуме.

Поврх тога, он стоји у функцији два циља. Један се тиче индивидуалног и социјалног идентитета припадника једног народа. Српски академик Коста Чавошки каже:

„Сваки народ, ако хоће да опстане на ветрометинама историје, мора знати шта је од самог почетка био, шта јесте и шта треба и даље да буде у деценијама и вековима који су пред њим. Све је то садржано у појму националне самосвести.“[2]

Други циљ је у суштини више него очигледан, наиме, споменик Соколовићима представља важан мост између различитих ставова и погледа на свет, између по пореклу орођених а у међувремену религиозно, национално и пре свега политички одрођених и отуђених социјалних заједница на овом простору.

Браћа Соколовићи симбол Босне

Очигледност ове функције не значи, међутим, да ће она у догледно време бити као таква од свих страна препозната, акцептирана и имплементирана. Напротив, искуствено је за очекивати да ће се како Чавошком, тако и Кустурици пребацити да се овим опет једном заговара „великосрпски национализам, злокобни шовинизам, говор мржње, империјализам, агресивност“, итд., да се призивају „духови мрачне прошлости“ и потпаљује фитиљ на пословичном „балканском бурету барута“.

Ауторски став гласи – не, овим се

  • као прво само ословљава есенцијални значај очувања и живљења сопственог историјског, националног, културног, језичког идентитета и инсистирање на праву, да се пружи сопствени и специфични допринос даљем развоју светске заједнице, светске цивилизације;
  • као друго, мостови (спо)разумевања и поверења се морају градити, али једина база за њих је истина. Како каже Радивоје Пешић: „Једино истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића. Јер живот у заблуди рађа мржњу а само из истине се рађа љубав.“
  • То, још једном искуствено гледано, тешко да ће спречити или ублажити очекиване напада на Чавошког, Кустурицу (и вероватно на аутора овог текста), јер „Истина још никоме није шкодила, осим онима који су је изговарали“ (Лао Тсе).

Без обзира на то, трагањем за истином и њеним одржавањем испуњава се и превасходна сврха историјских споменика односно културе памћења.

Традиционалне и тзв. договорне нације, просвећена и тзв. контрафактичка (у смислу „wishfull thinking“) историографија[3]

Косовски бој као вододелница српске историје

У социологији је појам „договорна нација“ позната категорија, познат феномен јер једна таква „… свој настанак захваљује искључиво једној политичкој одлуци“. При томе неминовно долази до исто тако познатог пратећег феномена при проглашавању свих „управних“ тј. „договорних“ нација, наиме, до покушаја конструисања „старог“ националног идентитета у служби идеологије, у служби политичког „пројекта нација“:

„Реконструкција историје постаје у све већој мери (…) карактеристика етничких покрета (…) При националистичком представљању историје информације се селектирају; одређени – једни од других независни – догађаји сада се међусобно повезују и противуречности се изглађују (…) тако створена „историја“ постаје полазна тачка политичког деловања…“[4]

Историја се дакле поново пише, геополитичке карте се поново цртају. Тешкоће са таквим начином интерпретације и, може се рећи, врло самосвојним  шпекулацијама, прокоментарисао је један амерички научни истраживач на следећи начин:

„Ради се само о националистичком конструисању геополитичких карата, које би требало да утичу на перцепцију националне историје од стране деце, како би се касније интерпретације историјских збивања промовисале у смислу „губљења“ и „фрагментације“ сопствених територија.“[5]

Напоменимо претходно, да нико нема право да постави у питање или шта више забрани људима, да обзнане и живе или формално институционализују своје жеље, тежње, таленте, потребе, амбиције или снове, тј. договоре, да оснивају да ли шаховске клубове, еснафска удружења, песничке кружоке, верске заједнице, спортске лиге, политичке партије или пак нације.

Само се при томе не сме заборавити да са озбиљношћу, масовношћу и значајем дотичних облика удруживања, одговорност оснивача и учесника (не само аритметички, већ и социјално) експоненцијално расте.

Метафорички речено, ако нпр. у једној кући живе три породице, и једна од њих намах одлучи да цеви централног грејања самосвојно прекомпонује, измени, препречи и преусмери само ка својим просторијама, истовремено и даље захтева, и очекује најбоље добросуседске односе и дотадашњу поделу трошкова, онда је то у најмању руку неодговорно и погођени немају другог избора, они тада имају свако право да такво понашање и делање поставе у питање.

Илирик и Бошњаштво као „wishfull thinking“

У односу на карактеристике и фазе развоја социолошке категорије „договорне нације“, ауторски став гласи:

а. Једна групација доноси политичку одлуку да себе прогласи нацијом, што је легитимно све док се та групација држи истине, да њени чланови и следбеници представљају једну нову, тзв. договорну нацију.

б. Искуствено, међутим, врло брзо почињу напори да се дотична договорна нација прогласи заправо традиционалном, што више није легитимно, јер не одговара историјској истини.

в. То се дешава путем концертираног писања контрафактичне историје, која се проглашава научно-просвећеном, реалном, што исто тако није легитимно, јер не одговара историјској истини. Контрафактичка историографија не само да не поседује научни карактер, већ представља и покушај крађе духовног власништва.

Србе, као традиционалну нацију, нико не може озбиљно да постави у питање. И Хрвати припадају тој социолошкој категорији, при чему им сопствена историографија својим китњастим и, благо речено, предимензионираним (тиме нeнаучним, јер контрафактичним) глорификовањем сопствене прошлости придодаје битне детерминанте тзв. договорних нација, тако да је легитимно шта више размишљати и о примерености увођења неологизма „мешовите“ или „прелазне“ нације у науку.

Српска нација као традиционална на Балкану

Размотримо овде једну по свим важећим критеријумима закаснелу и тиме несумњиво „договорну“ нацију на Балканском полуострву, Бошњаке, која

а. свој настанак на крају XX века непорециво захваљује једној политичкој одлуци и

б. од тада покушава да прекомпоновањем историје себе етаблира као стару и традиционалну нацију.

Погледајмо на једном примеру како савремени муслимански интелектуалци из Босне и Херцеговине реинтерпретирају и редефинишу историју у служби легитимисања и етаблирања своје младе, бошњачке нације.

Тлапње Смаила Балића и др Вилфреда Потхофа

Навешћу прво случај једне научне публикације из деведесетих година прошлог века, уз кратки приказ текста босанско-муслиманског односно бошњачког аутора Смаила Балића, у који је својевремено било умешано више угледних академско-универзитетских институција у Немачкој и њихови високи научни представници.

Радило се о једној серији предавања и о закључном зборнику тих прилога, који су у зимском семестру 1995/1996. били организовани за студенте хуманистичких наука на Фридрих-Вилхелм (Friedrich-Wilhelm)-Универзитету у Бону. Иницијатори, организатори и аутори били су сам универзитет и академско „Друштво за истраживање југоисточне Европе“ из Минхена.

Шеф пројекта и један од аутора, одговорни уредник и издавач зборника, био је дугогодишњи професор славистике са бонског универзитета, др Вилфред Потхоф (Wilfried Potthoff). Оквирна тема је гласила: „Конфликтна регија југоисточна Европа, прошлост и перспективе“.[6]

Босна и Рашка као две српске земље у 13. веку

Прилог професора Потхофа,[7] са главним тежиштем на „хомеровским Хрватима и атавистичким Србима“, као и Балићев трактат, налазе се у мом приватном архиву. Исто важи и за моју тадашњу реплику ауторима зборника, под називом „Критика нечистог ума“ (намерно парафразирајући Имануела Канта/Immanuel Kant), коју су тада – у скраћеној форми – објавили само студенти универзитета у Бону у свом званичном гласилу.[8]

Прилог Смаила Балића примарно стоји у служби конструкције једне „древне и аутохтоне прабосанске нације“, чији би једини легитимни потомци данас требало да буду босански муслимани, а уз то следи професору Потхофу при самосвојном, врло слично острашћеном и изразито негативном карактерисању „ретардираних и варварских“ Срба.[9]

Балић, као прво, и сам потврђује научно запажање о политичкој одлуци оснивања бошњачке нације у свом тексту, где већ на почетку наводи да су се „… 29. септембра 1993. састали ´бивши муслимани у националном смислу’ (једна политичка дефиниција ове религиозне групације из Титових времена, прим. аутора) и одлучили за увођење појма Бошњак као назива народне већине у земљи…“

Пошто је дакле обзнанио договорни карактер бошњачке нације, он одмах прелази на реконструкцију историје. Како он покушава да докаже своју основну тезу о постојању „аутохтоне прабосанске нације“ (да редефинише историјску науку), која би дакле требало да је много раније од Срба живела у овим областима?

Он једноставно полази од самосвојне тврдње, да је „… у Европи од половине XII века поред западног (римокатоличког) и источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа религиозна константа, наиме једна босанска црква“.

Потом је, по њему, „један велики део босанског становништва добровољно прихватио ислам те је тај религиозни, али и политички фактор („босанска црква“) и даље остао вирулентан…“ Његов доказни поступак постојања једне аутохтоне бошњачке нације се дакле може насловити и са: „Од босанско-црквеног до босанско-муслиманског народа/нације“.

Закључно, он тврди „да су Срби тек између XVI-XIX века заједно са Турцима по први пут стигли у Босну“ и стога је данашњи босанско-муслимански (претходно босанско-црквени) живаљ у Босни и Херцеговини једина староседелачка, дакле једна „прабосанска нација“.

Балић при овоме последњем ставу игнорише (не само) и најстарије сачувано сведочанство српске ћириличне ортографије, Мирослављево јеванђеље (један апракос, избор из свих јеванђеља, са прописаним редом литургијских читања), који је већ око 1185. писан за једног од браће Стефана Немање, за жупана Мирослава, чија се владалачка област налазила управо на данашњој босанској територији, већ и бројне верификоване историјске изворе.[10]

Српске земље пред пад под Османско царство у 14. веку

Ове тврдње су врло проблематичне:

Врло је проблематично тврдити да се у Европи од средине XII века налазе и делују три (по Балићу – очигледно егалитарне) религиозне групације а у првој линији неозбиљно је дефинисати их као „хришћански римокатолицизам, хришћанско православље и босанску цркву“, као факторе истог или сличног значаја и то на европском нивоу. То не потврђује ниједан озбиљни историјски извор. Балић овим вероватно апострофира темпорарно присуство богумила на Балкану, па и у Босни и Херцеговини. То, међутим, није била никаква регионално детерминисана, никаква аутохтоно „босанска“ појава тј. црква. Богумили су били део манихејске религије, чији утицај се својевремено осећао од Кине до Пиринејског (тада Иберијског) полуострва.[11] Манихејство, један покушај синкретичког обједињавања постулата хришћанства, будизма и Заратустриног погледа на свет је, наравно, својевремено поседовало димензије и значај једне светске религије, али то не образлаже поставку некакве детерминативне „босанске религије“ или „босанске цркве“, као ни једне на пр. „кинеске религије/цркве“ или једне „пиринејске тј. иберијске религије/цркве“.

Врло је проблематично, даље, направити (произвољну и неаргументовану) везу између два религиозна погледа на свет (богумилство/манихејство с једне и ислам с друге стране) а потом из тога извући закључак да је ето управо то доказ постојања и опстајања, доказ историјског континуитета једне (босанске) „пранације“. Религија јесте један од есенцијалних, али сигурно не и једини параметар идентитета људских популација у смислу припадности једној нацији. Национални идентитет једног Хан-Кинеза, наиме, не зависи императивно од тога да ли се он приклања будизму, таоизму или се у првој линији држи конфучијанског система етичких вредности (или својевремено манихејства).

Врло је проблематично, закључно, постулирати аутохтоност једне „прабосанске нације“ без ослањања на било какве историјске изворе. За подсећање, верификовани историјски извори, као на пр. „Франачки анали“[12] са почетка IX века (822.) или византијски цар Константин Порфирогенит[13] (913-959.) помињу Србе и Хрвате на овим просторима, али ни у ком случају Босанце или Бошњаке тј. неку „прабосанску нацију“. Константин Порфирогенит је, иначе, први који говори о називу Босна („Bosona“) и смешта га у своје време, у рани Средњи век, као територијалну ознаку и то „само околине горњег краја реке Босне“. Он напомиње, истовремено, да су у IX-X веку „Срби (αβαπτιστων Σερβλων) имали у поседу ту покрајину Босну, у горњој долини реке Босне са градом Салинес (Тузла).[14] И Константин Јиречек подвлачи, да су владари те Босне у X веку „били потчињени српским кнежевима.“[15]

Откуд стећци у облику Крста међу наводним манихејцима

Примерено је напоменути и да Балић није сасвим усамљен при својим ставовима, да дакле ни горе наведени историјски извори нису увек довољни да наведу научнике западне провенијенције, да их размотре и узму у обзир при својим поставкама и тврдњама.

Тако се на пр. изјашњава један британски универзитетски професор кратко и одрешито: „Идеја о ‘историјским српским земљама’ у Босни је којештарија, сањана у Београду, на нивоу Хитлеровог Lebensrauma (нацистичка тежња освајања „животног простора“, прим. аутора).”[16]

Тешко је, додуше, схватити и прихватити да су шта више како франачки Ајнхард у Ахену, тако и византијски Константин Порфирогенит у Цариграду, обојица пре дуже од једног миленијума а „на нивоу Хитлеровог Lebensrauma сањали о ‘историјским српским земљама’ у Босни, и то у Београду“, али чињеница је да овај британски научник заиста заступа Балићев став.

Много лакше је схватити да се при овоме, у оба случаја ради о политичким а не о научно-историјским ставовима.

Исто (проблематични карактер) важи и за Балићеву тврдњу да су припадници те „пра-босанске нације“ били савладари османске империје, да су значи „… у Османском царству постојале две највише државне инстанце одлучивања: турски султани и босански (подвучено од стране аутора) велики везири…“

Пример Бајице – Мехмеда Соколовића

Погледајмо на примеру Мехмед-паше Соколовића, најчувенијег великог везира Османског царства са Балкана, колико је ова Балићева поставка научно-историјски утемељена, односно колико она такође припада произвољној реконструкцији историје, карактеристичној за „договорне нације“ и њихово „националистичко представљање историје“, која тиме „постаје полазна тачка даљег политичког деловања“ (Г. Елверт, 1989).

Мехмед-паша Соколовић (1505-1579.) је рођен у српској православној фамилији и истоименом месту Соколовићи, код Рудог, у данашњој држави Босни и Херцеговини. Био је крштен по прописаном древном обреду српске православне цркве и добио име Бајица. Врло млад, био је од стране турских властодржаца насилно одведен од своје фамилије („Данак у крви“), преведен у ислам и укључен у османске елитне трупе јаничара. Направио је изузетну каријеру и од 1565. постао је велики везир Отоманског царства.[17]

Бајица као симбол договорне нације или пра – босанске/бошњачке

По сведочењу његовог савременика, ученог немачког путописца и евангелистичког теолога из Тибингена, Штефана Герлаха (Stephan Gerlach), који је 1573-1578. службовао у Цариграду, Мехмед-паша Соколовић је на пр. заслужан и за чињеницу, да је српски језик (штокавска, искључиво српска варијанта) у његово време био један од званичних језика на султановом двору. Оно што стоји, то је да ни турски историјски извори тог времена не помињу никакав „босански“ или „бошњачки“ језик, који је у употреби на османском двору. Штефан Герлах исто тако сведочи, да је Мехмед-паша Соколовић успео да издејствује обнављање српско-православне Пећке патријаршије, те да је потом први нови патријарх био његов блиски рођак (Герлах пише – брат) Макарије Соколовић.[18]

То значи, Мехмед-паша Соколовић је исто толико био „босански/бошњачки“ везир, колико је византијски император Константин Велики био Србин (јер је био рођен у данашњем Нишу), односно колико је Мојсије пак био Египћанин (јер је био рођен у египатској престоници Тебе, данас Луксор) или колико је Ханибал био Тунижанин (јер се Картагина налазила на месту данашњег Туниса), односно колико је актуелни турски председник Ердоган Византинац (јер је рођен у Истамбулу, некадашњем Цариграду).

Независно од тога, исте године сазнајемо од једног босанско-муслиманског професора универзитета из Сарајева:

„Poznato je da je Mehmed-paša dovodio svoje najbliže rodjake u Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam. Sestra Šemsa se udala za Subab-bega Boljanića, hercegovačkog sandžaka. Otac Dimitrije je dobio ime Džemaludin Sinan-beg (…)

Mehmed-paša Sokolović je kroz svoj odgoj u Edirnama, gdje je stekao prvo islamsko obrazovanje, te kasnije kroz vojevanje po Ugarskoj, učestovanje u pohodima na Bagdad i Perziju, te kasnije kroz vojevanje na dvoru postao, kako pravovjerni musliman, tako i pravi Osmanlija. On je od početka do kraja bio i ostao iskreno privržen svom novom zakonu, koji je počeo učiti kada mu je bilo već 16-18 godina (…)“[19]

Већ 2016. иде се један корак даље, Мехмед-паша постаје муслиман од рођења, који није одведен у јаничаре, већ „на школовање“ у Истамбул:

„Međunarodni naučni skup „Mehmed-paša Sokolović i porodica Sokolović kroz historiju” (1505-1579.) održan je 14. oktobra 2016. godine u prostorijama Rektorata Univerziteta u Sarajevu (…)

Mehmed-paša Sokolović rođen 1505/1506. godine u Bosni, u okolini Rudog, u selu Sokolovići. Pretpostavlja se da je odveden iz Bosne devširmom (uvođenje u vojnu i civilnu službu mladića iz kršćanskih, a na prostoru Bosne i Albanije muslimanskih porodica,[20] koje je vršeno u Osmanskom carstvu) na školovanje u Istanbul, objašnjava dr. Elma Korić, naučni saradnik u Orijentalnom institutu u Sarajevu i član Međunarodnog naučnog odbora (…)

Prema podacima izvora, a za to je najrelevantniji prvi popis u Bosni iz 1468/1469. godine, koji je objavljen prije 7 ili 8 godina, u Bosni institucionalnog pravoslavlja uopće nije bilo.[21] To što je bilo pojedinačnih slučajeva uopće nije pravilo. Drugo, taj kraj odakle potječe Mehmed-paša Sokolović bio je muslimanski, odnosno već je bio naseljen muslimanima. Njegov otac i rođaci, svi su se izjašnjavali kao muslimani i nosili su muslimanska imena”, naglašava dr. Fazileta Hafizović, naučni saradnik u Orijentalnom institutu u Sarajevu (…)

Стећци и њихов распоред на српском етничком простору и ван Босне

Dr. Elma Korić objašnjava da je sasvim normalno da su ljudi koji su živjeli i djelovali bili itekako svjesni odakle potječu i ljudi koji su odlazili devširmom najčešće su uz sebe imali etničku[22] odrednicu Bosna, Bosnali, Bošnak. „Sokolovići nisu imali ove odrednice jer su u to vrijeme oni bili izuzetno poznata porodica i svi su znali ko su oni i odakle dolaze. Međutim, iz njihovih aktivnosti se vidi ko su Sokolovići ustvari bili (…)“[23]

Тренутник врхунац овог развоја представља следеће „откриће“:

„Председник Скупштине општине Вишеград и члан Главног одбора СДА Билал Мемишевић тврди да су српски историчари измислили данак у крви[24] те да најчувенији „потурчењак” с ових простора Мехмед-паша Соколовић вуче порекло из муслиманске породице.“[25]

Вратимо се Балићу, који (као и његови истомишљеници) не помиње горње историјски верификоване чињенице о српској националности и православно-хришћанској конфесији младог Бајице Соколовића, као и о његовом заузимању за Пећку патријаршију тј. за званичну употребу српског језика на султановом двору а вероватни разлог за то се налази већ у његовом трактату.

За Балића су Срби, наиме, само „Варвари (…) неурачунљиви (…) арогантни (…) ретардирани (…) сељачко-динарски Балканци (…) и захваљујући свом демонизирајућем и искључивом модусу поимања стварности спремни на вршење анти-цивилизованих дела…“, док су „Бошњаци урбаног карактера, морални и склони реду и миру…“

Он тиме следи свом ментору Потхофу и његовим „научним“ ставовима:

„Српски хајдуци су били само „… крволочни друмски разбојници (давна прошлост) и то све је сада поново провалило из атавистичких дубина свести (диахронија српског менталитета, испољена и у последњим балканским ратовима на крају XX века)…“; у српској народној поезији опевана дела епског јунака Марка Краљевића су „страшна“ и „варварска“, та од Срба толико вољена и уздизана поезија је „сирова“ и „свирепа“ (диахронија српског менталитета, која је већ стотинама година препознатљива и ето шта више и кроз њихову културу „доказива“); српски племић Милош Обилић, који је 1389. усмртио нападачког турског султана Мурата у бици на Косову Пољу, за њега је „човек сумњивог морала, што проистиче из његове двоструке улоге – једног подмуклог убице и једног јунака“ (давна прошлост); Закључно и читав српски „Косовски мит“ (давна прошлост) је пак превасходно „једно проклетство, чија опасност проистиче из чињенице да је он служио као идеолошки инструмент једне фашистичке, насилне и експанзивне политике (диахронија српског менталитета, испољена у последњим балканским ратовима на крају XX века); Анте Старчевић није заправо био никакав великохрватски расиста, који је драстично дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење, већ само „творац једне националне идеологије, који се само залагао за излазак Хрвата из Аустро-Угарске и био чак спреман да пактира са Србима (…) анализа његових дела показује да он при томе није мислио на хрватизацију јужних Словена, већ на један државни савез истих…“

Да ли је уопште умесно питање, дакле, колико је заправо чудна одлука Хрватске академије знаности и умјетности из Загреба, да га 2004. године прими као уваженог пуноправног члана у своје редове?

Ова бесконкурентно највиша званична академско-научна институција у Хрватској је, значи, очигледно проценила да се у Потхофовом случају ради о једном изузетном научнику и одала му ово велико признање. Она је прогласила дакле његов лични допринос развоју хуманистичких друштвених наука једнаким заслугама осталих хрватских академика.

Његовом свечаном пријему није иначе сметала ни чињеница, да је у мојој горе поменутој реплици „Критика нечистог ума“, поред осталог, било непобитно доказано и на Потхофовом универзитету у Бону објављено, да је он био и отворени, заправо врло неумешни плагијатор,  јер је преко 80% његовог дотичног „научног“ текста – реч по реч – било идентично са већ објављеним трактатима његовог колеге са универзитета у Гетингену, проф. др R. Lauer-а.[26]

Може се дакле констатовати, да су Балићеве више него фрагилне поставке тј. конструкције, најблаже речено, научно-историјски неодрживе, његов прилог је дакле један политички тј. пре политикантски памфлет.

Гажење по ослободилачким тежњама Срба и балканских народа

Његов (негативно) емоционализовани речник пак буди легитимну сумњу, да је он икада дошао у додир са Тацитовим класичним правилом sine ira et studio, које je препоручљиво при бављењу историографијом, што у истој мери важи и за немачког универзитетског професора и хрватског академика Потхофа.

И у Балићевом случају показује се, значи, још једном да нипошто није лако редефинисати прошлост, реконструисати историју, присвојити на пр. Александра Великог (Македонија), монтенегринизовати Његоша (Црна Гора), побошњачити Мехмед-пашу (Бајицу) Соколовића или Ахмед-пашу Херсекоглуа (Стефана Херцеговића, сина Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве и именодавца Херцеговине).

Прилично је нејасно, иначе, зашто било ко тако нешто уопште ради, зашто се човек заправо излаже енормном ризику да не буде сматран иоле озбиљним саговорником, да компромитује ствар за коју се залаже, у конкретном случају за признавање свог, по сопственој одлуци сада институционализованог националног осећаја.

Нема, наиме, ничег нечасног или неморалног у одлуци и договору да се оснује једна нација, али свесно и циљано присвајање историје (= крађа духовног власништва) других врло тангира ове две категорије и доводи емпиријски до увек нових сукоба између умешаних страна.

Балићев трактат је, међутим, био очигледно један политички пројекат а политика се, као што је познато, не оптерећује исувише често дотичним појмовима – част и морал – тако  да у најмању руку постаје схватљивије зашто је већ филозоф Платон врло далековидо захтевао да се „вокабулар разума и истине мора одвојити од вокабулара демократске политике“.[27]

Том захтеву се на Балканском полуострву очигледно исувише често и дословно следи, али у једном својственом и врло негативном (само релативистичком) смислу речи, што сигурно не одговара основној, што значи правој интенцији ове поставке великог старо-грчког мислиоца.

Позитивно схватање и примена овог постулата, наиме, имплицирала би, да би сада одвојени вокабулар разума и истине смео, могао и морао да се посматра као надређена односно контролна инстанца вокабулара политике.

Један показатељ, колико је поједностављено, буквално тумачење Платонових речи погрешно, представља и чињеница да се све горе кратко оцртане девијације при писању историје а њих сигурно има и на српској страни (врло контрапродуктивна тврдња на пр. да је само у систему концентрационих логора Јасеновац у геноцидној хрватској држави 1941-1945. од стране владајућих клерофашиста убијено далеко преко 1.000.000 Срба и сл.) у принципу негативно примењују а то значи политички инструментализују, да би се ровови међу балканским народима што више и неповратније продубили и утврдили.

Јер заиста се ради о (негативном) „одвајању вокабулара разума и истине од вокабулара политике“, када на пр.

Српски феудалац Ђурађ као шиптарски јунак

а. албански национални херој са албанским и српско-православним коренима, Ђурађ Кастриота Скендербег, постаје само још једна додатна јабука раздора између два народа;

б. када се српско превођење Хрвата са губитничке на добитничку страну по завршетку 1. светског рата („Ми Хрвати и Словенци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо избјегли тешким мировним увјетима (…)“ потом прогласи „српском окупацијом и укидањем диахроне хрватске суверености“ и само је чудо да и српски кнез Бјелош, који је у служби мађарског краља 1142-1158. био бан Хрватске,[28] од стране хрватске историографије још увек није проглашен „великосрпским агресором и окупатором“ њихове „хрватско-угарске краљевине“;

в. када се Твртко I. Котромановић , краљ Босне, унук бана Босне Стефана I. Котроманића (1242-1314.) и српске принцезе Јелисавете, ћерке српског краља Стефана Драгутина из династије Немањића, и син Јелене Шубић Зрински, из једне од најпознатијих хрватских грофовских породица, који се 26.10.1377. крунисао „Круном Светог Саве“ у српско-православном манастиру Милешева за краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља, потом од стране хрватске историографије једним потезом пера прогласи „zapravo obnoviteljem stare hrvatske države“;

г. када се насилно исламизовани српски Бајица Соколовић потом проглашава „босанским/бошњачким великим везиром и (исто тако босанским/бошњачким) савладаром Османске царевине Мехмед-пашом Соколовићем“, итд.

Другим речима, једно од важних питања у међунационалним односима на Балкану гласи – зашто се оно што је заједничко у историји увек уграђује у бедеме раздвајања и бастионе непомирљиве различитости а скоро никада се не посматра као спојница или барем као потенцијални мост међусобног (спо)разумевања?

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

[1] О овој проблематици сам реферисао на научној конференцији „Култура памћења и однос према историјским споменицима“, Бања Лука, 2018. под насловом „Култура памћења као предуслов настајања и опстајања опште културе и цивилизације“.

[2] Коста Чавошки, рецензија у енциклопедији CATENA MUNDI III, Београд, 2016.

[3] Подробније о овој проблематици у: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, KАТЕНА МУНДИ, Београд, 2018.

[4] Упореди: Georg Elwert: Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert (Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989, S.23; исто тако: Tillman Schiel: Ethnie, Staat, Nation ‒ was ist Fiktion, was ist Realität? In: Peripherie 18/19 (1985), S. 162-171.

[5] Fine, John Van Antwerp (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press. pp. 177–180.

[6] Aus der Südosteuropa-Forschung; Bd. 8: „Konfliktregion Südosteuropa ‒ Vergangenheit und Perspektiven“ (Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff), Bonn/Muenchen, 1998).

[7] Potthoff, W. Geschichte und Geschichtsmythen in den südslawischen Literaturen (у горњем зборнику).

[8] V. Umeljic, Kritik der unreinen Vernunft, „AKUT“, Das Bonner Uni-Magazin, Nr. 282, 1998.

[9] Balic, S. Der historische und religiöse Hintergrund des Konfliktes in Bosnien (Warum wird das bosnische Bekenntnis zu Europa überhört?), исто у горњем зборнику.

[10] В. Умељић, Свети Сава – пут од племена до нације, Зборник „Свети кнез Лазар“, Призрен-Грачаница, 2005.

[11] Упореди: Brockhaus, Bd 1. Wiesbaden 1983; упореди такође: A. Böhlig: Die Gnosis: Der Manichäismus. Bd. 3. Zürich-München, 1980.

[12] Упореди: Историја српског народа, Књ. 1, Београд 1981; као и: N. Klaić: Povijest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb, 1971.

[13] Упореди: R. H. J. Jenkins, F. Dvornik et al.: Constantin Porfirogenitus, De Administrando Imperio. London 1962.

[14] Исто, Constantin Porfirogenitus…

[15] Konstantin Jireček, Istorija Srba, prva knjiga, Beograd, 1978.

[16] Prof. Nigel Osborne, Univerzitet u Edinburgu, „Evening Standard“, London, septembar 1996.

[17] Josef Matuz, Sokollu Mehmed Pascha. In: Mathias Bernath, Felix von Schroeder (Hrsg.), Gerda Bartl (Red.): Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Band 3. Oldenbourg, München 1979.

[18] Његово главно дело је објављено тек 1674. године у Франкфурту на Мајни, значи преко 60 година после његове смрти: „Stephan Gerlachs deß Aeltern Tage-Buch der von zween glorwürdigsten römischen Kaysern, Maximiliano und Rudolpho, beyderseits den Andern dieses Nahmens an die ottomanische Pforte zu Constantinopel abgefertigten und durch den Wohlgebornen Herrn Hn. David Ungnad, Freiherrn zu Sonnegk und Preyburg […] mit würcklicher Erhalt- und Verlängerung des Friedens zwischen dem Ottomannischen und Römischen Kayserthum und demselben angehörigen Landen und Köngreichen glücklichst-vollbrachter Gesandtschafft. Hrsg. von Samuel Gerlach, Zunner, Frankfurt am Mayn 1674 (XVIII, 552 Seiten, 4 Portraits)“

[19] Mustafa Imamovic, Historija Bosnjaka, str. 158-163. – poglavlje: Proces Prihvatanja Islama u Bosni. Izdavač „Preporod“, Sarajevo, 1998.

[20] То је врло самовољна тврдња, јер то су били „насилно одведени хришћански дечаци, пре свега са Кавказа и Балкана (…) сиромашни муслимани из нижих социјалних слојева су додуше не ретко покушавали да прокријумчаре своју мушку децу у њихове редове, да би им обезбедили бољу будућност у султановој служби (…)“ Упореди: Gerhard Herm: Der Balkan. Das Pulverfaß Europas. Econ Verlag GmbH, Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.

[21] Оно што ова ауторка изоставља је чињеница да тада ни у Србији није постојала званична институционална српска црква. Пећка патријаршија је била аутокефална црква са седиштем у Пећи која је постојала од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. Осим тога, она игнорише Имамовићеве наводе да је породица Мехмед-паше тек потом, касније прешла у ислам: „Poznato je da je Mehmed-pasa dovodio svoje najblize rodjake u Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam (…) Otac Dimitrije je dobio ime Dzemaludin Sinan-beg“.

[22] Апсолутно је нејасно како ауторка долази на то да „Bosna, Bosnali, Bošnak“ представљају „етничку“ а не географску одредницу? Од најранијих историјских извора па до 1993. и проглашења бошњачке нације, наиме, нигде нема ни трага помена о етничким Бошњацима, бошњачком језику, бошњачкој култури и сл.

[23] Edib Kadić, Mehmed-paša Sokolović bio je Bošnjak, Stav, Sedmični časopis za politiku, društvo i kulturu,  23.10.2016.

[24] Читава просвећене историјска наука потврђује ову праксу османске царевине, коју српски историчари називају „данак у крви“, тако на пр. немачка историографија то назива „Knabenlese“ (берба/жетва дечака) као „отимање хришћанских дечака, насилно превођење у ислам и укључивање у елитну трупу јаничара, по узору на древни дервишки Орден Хаџи-Бекташа“. Ибид: Gerhard Herm: Der Balkan. Das Pulverfaß Europas. Econ Verlag GmbH, Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.

[25] Časopis za političku teoriju i društvena istraživanja „Nova srpska politička misao“, Beograd, 22. januar 2018.

[26] Ту чињеницу је уочила др Вера Бојић, тада лектор на катедри славистике универзитета у Бону, и ставила ми је на располагање пре писања моје реплике, за коју ми је такође дала више драгоцених информација из области славистике. Чињеница је, наиме, да је од 12,5 страница Потхофовог прилога у овом зборнику, 10,5 страница дословце преписано од Р. Лауера (Текстови: „Genese und Funktion des illyrischen Ideologems in den südslawischen Literaturen des 16. bis Anfang des 19. Jahrhunderts“ kao i „Das Wüten der Mythen. Kritische Anmerkungen zur serbischen heroischen Dichtung.“).

[27] Blackburn S. Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt, 2005.

[28] Упореди: „Liste der Bane von Kroatien“, Wikipedia, zuletzt aktualisiert 3. IV 2013.

ДР ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ

Рођен 1951. у Београду, студије стоматологије у Београду. Пре тридесет година одлази у Немачку на студије теологије и историје у Франкфурту на Мајни. Од самог почетка најновије српске несреће, која је почела у последњој деценији 20. века, активни је учесник свих напора патриотске дијаспоре да се ван Југославије одбрани српско име од клевета. Члан је Информативног одбора тадашњег Савеза српских удружења Немачке, члан Савета утемељивач и дугогодишњи потпредседник Светског Сабора Срба (Хајделберг), члан Фонда истине о Србима (Београд), управник Српског културног и документационог центра за Немачку (Ашафенбург). На Савиндан 2005. изашла је из штампе његова студија у два тома „Срби и геноцидни 20. век“ на српском језику, која се бави српском судбином на ветрометини освајачких путева Аустроугарске, (царске, Хитлерове и данашње) Немачке и Ватикана, Бугара и Арбанаса, Хрвата и Италијана, ислама и НАТО-а. У научној студији „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефиницијама“ истражује феномен геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима, са тежиштем на појму Србоцид 1941-1945. у НДХ. На примеру свих великих геноцида у европском 20. веку његове студије доприносе расветљавању стравичног злочина над српским народом у Европи и свету.

Приредио и преузео са националног сајта Искра – Петровград.орг

Поделите:
ИВАН ИЉИН: БОЖАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

ИВАН ИЉИН: БОЖАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Иван Иљин и Жозеф де Местр, та два философа конзервативне мисли о држави и хришћанству, сваки у своме времену, писали су своја најбоља дела у емиграцији, бежећи од Револуција које трају. Француз у Санкт Петебургу, Рус на Западу. Данас, као да се више нема где побећи од духа Револуције, што је метастазирао у глобализму модерног света. Па ипак, оба човека нам указују на пут светлости, на врата спаса…

И заиста, ова де Местрова мисао о руском духу, као да сажима у себи праву природу, снагу и утицај дела Ивана Александровича Иљина на оковану, опљачкану, понижену и оклеветану Русију, затворену у шупљу тврђаву модерног доба. Само што, место експлозије, видимо и осећамо мистично и страсно зрачење његове Беле идеје. Живео је, патио, својим животом сведочио и предвидео велики повратак те белине у Русију. И дочекао. Човек је жив док му дело живи. Ово је за Русију само почетак…

„Не постоји човек који жели тако страсно као Рус. Када бисмо могли ту руску жељу ставити у затвор, под тврђаву, та тврђава би експлодирала.”

Жозеф де Местр     

Као што свака политика-идеологија има своју религију, тако и сваки велики владалац-државник има свога философа који га надахњује, усмерава и осмишљава. Иљин драму савременог света види као духовни рат, чији религиозни карактер одређује све остале аспекте живота. Философски погледи Ивана Иљина, његове пророчке речи, добијају своју потврду у данашњем свету и посебно у животу пробуђене Русије. Иван Александрович Иљин је философ-лекар, сигурни духовни кормилар данашње Русије која лагано излази из столетне смуте и ослобађа се заблуда модерног доба. Али спасење је још далеко. Улог је велики. Живот Русије и руског света је на прекретници. Све је страховито убрзано. Приближавамо се тачки завршетка једног доба и још неизвесног почетка новог. Силе су на своме врхунцу. Све је доведено до усијања. Сувише смрти је иза нас. Свет је постао гробље наших илузија. Магла хаоса прекрила је хоризонт. Само ретки виде оно што се рађа. Повратак је Великог Времена. [1]

„Ми Руси смо видели сатану“

Више него икад, постало је јасно да живимо у великој лажи. Лагани смо све време, систематски, о прогресу, егалитаризму, демократији, ауторитаризму, људским правима, сопственој историји… Никада јасније него данас можемо видети дуго скривани савез хуманих, комуноидних, либералних идеја, са безочним интересима светске олигархије, да се створи један свет људских сенки, ликвидан, слузав и трулежан, у коме ће се кретати капитал и крокодили у људском облику, без својих природних непријатеља. Ни живот, ни смрт. Вечно труљење у тами. Само једна реч, Мочвара, слика је тог света. Слика света владајућег поретка Модерне. Комунизам је брутално чистио терен за наступајући либерализам. За лакши проток капитала. Бољшевичка револуција је само фаза глобализације. Револуцијама, плебејски дух материјализма, пуштен је из боце и цивилизација новца завладала је светом. Европски човек, његова култура и аутентична Европа традиције и хијерархије стоје на путу, мета су и разлог свих Револуција и њихових поклича егалитаризма. Разлика између либералног капитализма и комунизма је разлика између куге и колере. Горка истина је пред нама и човек не зна шта би са њом. Међутим, парадоксално, спас је надохват руке. Борба светова је у нашим срцима.

Иван Иљин, један је од ретких, мислилаца и учесника тих судбоносних догађаја, у чијем друштву и у чијем делу можемо сагледати битне моменте, узроке, разлоге и последице Руске револуције, а да не останемо ускраћени за оно „… а шта сад, после свега”? Његова мисао о божанској снази Русије је толико неупитна, јака и онтолошки заснована да се доживљава као неминовност, као гравитација, као нови излазак Сунца. Кроз њега смирено говори древна и вечна Русија севера…

Рођен 1883. године у Москви у племићкој породици високог царског чиновника од древног рода Рјурика и мајке, Немице, фон Штадион, која је удајом прешла у православље, Иљин је добио најбоље класично образовање и докторирао је на Правном факултету Московског универзитета. Хегелове идеје о држави, праву, нацији, монархији и хришћанству (на којима је и докторирао – „Философија Хегела као наука о конкретности Бога и човека”), постале су философска основа Иљиновог органског погледа на свет. Руски свет, његова судбина, био је за Иљина дах и смисао целокупног његовог дела. Руска Револуција дала му је разлог, оштрину и снагу да постане философ и идеолог руског национализма и његове Беле идеје. У својим философским погледима он је изванредно спајао највише вредности европске традиције са руским духовним искуством. Ишчезавањем аристократског принципа из савременог живота и хришћанство је задобило све више и доминантније женскасто-плебејске манифестације, све већег повлачења и бекства од живота у неделотворне облике испољавања. Трагедија свеопште секуларизације је права трагедија хришћанства. Ретко имамо прилику да осетимо вирилно, целовито, дејствујуће испољавање борбеног хришћанства, као што је то животом и делом сведочио Иван Александрович Иљин. Можда још само у делима Константина Леонтјева и Николаја Берђајева. Снажне личности дају снагу вери и њен прави ранг. О чему год да пише, Иљин је прожет и надахнут осећањем божанског, које је арбитар свега, у приватној и јавној сфери живота.

Традиционална Русија је тонула пред његовим очима у вртлогу грађанског рата. И сам је, за кратко, имао илузију о Прелазној влади и фебруарској револуцији. Права истина о трагедији Русије је тиха издаја њене елите. Велики део те елите је био носилац либералних, масонских и антимонархијских идеја, које су пале на испиту историје у тим судбоносним данима. Цар и круна остали су сами. Светост Русије је оскрнављена. Русија је постала плен тамних сила и осветничких инстинката мржње… „И ето, тачно схватити револуцију значи схватити је не само као казну зле воље, већ и као заблуду добре воље. Зато ће руски народ моћи да избави из раља револуције само онај ко се врати првобитним изворима праведности и обнови ту стару традицију руске душе и руске историје” (Иљин, „У потрази за праведношћу”). Згађен дешавањима и осветничким терором после бољшевичког Октобра, бива неколико пута хапшен и привођен, да би 1922. године, у тзв. „философским бродовима” био депортован заувек из Русије (заједно са Н. Берђајевим, Н. Лоским, С. Франком, С. Булгаковим и другима). Отишли су, и у ватри патње и вере свој бол претопили у вољу за победом и слободом Русије… „Патриотизам може да живи и живеће само у оној души за коју на земљи постоји нешто свето, која је живим искуством (можда сасвим ,ирационалним’) доживела објективно и безусловно достојанство тог светог и препознала га у светињама свог народа” („Стицање отаџбине”)… Остављали су отаџбину поседнуту злим силама. Нова држава суштински није имала никакве везе са правим интересима руског народа. У стварности, најмање је била за народ и за интересе радничке класе у чије име је револуција изведена. Била је страна и радикално отуђена од народа којим је управљала. Сви сведоци тог времена се слажу да су бољшевичка револуција и стварање СССР били јеврејски етнички покрет, са сопственом, Русији страном, агендом уништења традиционалне Русије и њеног пљачкања и уситњавања… Сећајући се живо тих година терора у демонима поседнутој Русији, Иљин пише: „Сатански људи се познају по својим очима, осмеху, гласу, речима и делима. Ми Руси смо их видели уживо; ми знамо ко су и одакле долазе…”

Новостворена држава СССР, суштински, ништа заједничко са руском нацијом није имала. Чак ни име… „Тако су, захваљујући комунистичкој једнакости, Руси губили све, а нису добијали ништа…” Распаљена демонима обећане праведности, та држава је разградила божанску структуру, која је Русију изградила и одржала… „Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане ,свечовек’, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално самопотврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти, није ,сведочанство’ већ елементарна животна низина која не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање… Човек се рађа у крилу своје породице и свог народа, он је – њихово чедо, они му дају примарно устројство његовог тела, душе и духа; њихово збацивање са себе није у његовој власти, он може једино да не култивише у себи духовну висину свог породичног и националног принципа и да јој претпостави елементарну, животну низину” („О националном васпитању”). Иљин је емигрирао у Немачку и тамо се активно бавио борбом против револуције, пишући чланке и држећи предавања. Припадао је десном крилу беле емиграције. Убрзо је ступио у везу са командантом Беле армије, легендарним бароном Петром Николајевичем Врангелом и ставио се у његову службу… У једном писму Врангелу, он каже: „У армији коју водите, најдрагоценије ми је њено надахнуће, које се већ претворило у вољни карактер. То надахнуће је у својој основи религиозно, тај карактер је у својој изградњи витешки. Историја човечанства добила је нови витешки ред. Русија се срушила зато што таквог реда у њој није било. Без таквог реда Русија се неће препородити. Пад бољшевика и крај револуције не смеју значити крај тог реда, него ојачање истог. Идеја тог реда мора бити освешћена, изговорена, раскривена у свој њеној државно-патриотској снази.”

Код Иљина, почиње да се обликује интегрални поглед на борбу за Русију. Од – до тада идеолошки некохерентне – Беле армије он ствара целовиту идеологију руског патриотизма. „Стапајући свој живот са животом своје отаџбине, ја доживљавам дух свога народа као безусловно добро и безусловну снагу, као некакво божанско ткиво на земљи и, у исто време, поистовећујем себе с том живом силом добра, осећам да сам ношен њом, да сам снажан њеном снагом, да сам правичан њеном правдом и правичношћу, да побеђујем њеним победама, да постајем живи сасуд или живи орган своје отаџбине и да у њој имам своје духовно гнездо…” („Пут духовне обнове”)

Цела Европа је у том периоду тражила одговоре на изазов бољшевизма и модерне, у разним видовима и комбинацијама националних вредности, религије и нове социјалне политике, познате под оним што је касније названо „конзервативна револуција”. Дискредитована касније у току Другог светског рата, са погрешном расном политиком немачког нацизма (антисемитизам и нарочито антисловенство), „конзервативна револуција” Европе остала је духовно-политички трезор идеја, неиживљена појава, могућност која ће, ојачана искуством пораза, пронаћи свој пут у скорој будућности. Или Европе више неће бити. Посматрано из данашње перспективе, све говори да је током рата закулисним радом окултних снага и изазвана таква расна политика Немачке да би Европа била лишена пажње вредних идеја у духу „конзервативне револуције” за дужи период и да би се стекла „морална” снага победника за дисциплиновање и „кривицу” аутентичне Европе.

Живот државе није могућ без вере. То је онда само одложена смрт нације

Иљин је у фашизму међуратног периода видео реакцију Европе на претећи бољшевизам и одговор национално-патриотских осећања „без којих ниједан народ не може да осигура своје постојање ни да створи своју културу”. Видео је покрет који ће стати на пут интернационализму и сваковрсном растакању државног ткива. Поред многих позитивних страна, фашизам, тј. национал-социјализам је направио и низ компромитујућих грешака као што су изразито непријатељство према хришћанству, култ и арбитрарност партије и тенденције ка цезаризму његових челних људи. Због својих ставова према текућој немачкој политици која није дозвољавала Иљинов аутономни антикомунизам, не желећи да буде инструментализован, напушта Немачку и одлази у Швајцарску, где наставља свој философско-религиозни рат са обезбоженим модерним светом буржоазије и бољшевизма. Све до своје смрти, 1954. године.

Борећи се против демона модерне

Са особеношћу руског света, Иљин је поставио идеолошке темеље нове руске државе и њене националне политике у духу конзервативне револуције. Знао је и предвидео колапс совјетске државе. Са стрпљивошћу лекара и очинском љубављу, он проницљиво и танано, никад не губећи велику слику из вида, говори о свим важним стварима политике и државе, као и о духовним и душевним питањима свакодневног живота. Иљин је и изванредан психолог. Знајући да је револуција уништила у срцима људи чврстину религиозног убеђења, он зналачки иде путевима осећања, душе и нагона, тражећи у срцима искру вере кроз љубав према узвишеном. За њега је важан појам очигледности, јер „наше време ни у чему толико не оскудева колико у духовној очигледности… Траг који води духовној обнови и препороду треба наћи… на једини начин који је дат човеку: удубљивањем у себе… Не у свој лични, чисто субјективни живот… већ у свој надлични, предметносадржајни, духовни посед…” Целовит човек, по Иљину, увек тежи најбољем, јер га неки тајанствени глас зове ка савршенству. „Човек је и позван да на земљи буде управо дух… Човек не може да ствара културу ако не доживљава себе као оног који зна шта треба да оствари у свом културном делању. ,Стваралац’ без вишег начела, без идеала коме служи, не ствара већ даје слободу својој вољи, ,игра се’, ,забавља’, или просто прави скандале… (као Пикасо и други модернисти). Нове генерације које долазе после нас морају да схвате да пијетет према Богу не унижава човека већ први пут довршава његово биће и уздиже га.” („О осећању одговорности”)

Религиозно питање је код Иљина централно и због њега се води рат… Тајна Револуције је, поред свих материјалних уништења, пљачки и глади, да духовно заведе човека и стави га пред религиозни испит. Тај сурови испит је пред сваком руском душом постављен на директан начин. Ко си ти? У шта верујеш? Да ли волиш то у шта верујеш? Да ли си томе лојалан? И нема бежања од одговора. Наћи ће те где год да се кријеш. Кушачи ће питати да ли си за Бога или против Њега. И нико у Русији није избегао испит. Од Цара до последњег војника. У свету је у току религијска селекција и далеко од тога да је завршена. Победио је онај ко је изгубио све да би у себи сачувао Бога. Тако је Иљин говорио војницима Руске добровољачке армије у Берлину, 1923. године.

У свом чувеном и најважнијем делу „О супротстављању злу силом”, Иљин полемише са религиозно-моралистичким ставовима Лава Николајевича Толстоја. Његово бекство у несупротстављање злу силом из моралних разлога по Иљину има корене у рационализму и у моралној самоизолацији, која није повезана са заједницом. Подвојен и плашљив у себи није кадар ни за какав херојски занос… „Сентиментални моралиста не види и не разуме да је право нужан и свети атрибут човечјег духа и да ограђивање духовног процвата човечанства на земљи није могуће изван присиле друштвене организације. Овде његово лично духовно искуство ћути, а душа која сажаљева запада у ,пророчанско’ негодовање. Као резултат овога, његово учење представља облик правног, државног и патриотског нихилизма.” Иљин за оне који у држави имају ауторитет и моћ, која долази од Бога, каже да носе и тежину одговорности пред лицем Бога и да делом припадају другом свету, тј. свету смрти. Они стоје као чувари благостања осталих и спремни су да, у случају опасности, у одбрани изгубе и живот… „Ако грчки појам аристос – најбољи, треба разумети у његовом изворном значењу, онда природно можемо питати: после искуства Руске револуције, ко се усуђује порицати аристократску природу суверености?” Борба до смрти је садржана у самом принципу сувереног ауторитета. Истински, суверени ауторитет је жива драма у којој одлука вође и деловање одбране, одлучују судбину целог народа. То је драма воље, племства, живота и смрти.

Са Иљином у срцу, руска држава је неуништива. Као да ужижује све духовне снаге Русије, ка Цару, ка врлини, ка држави. То је снага човека који у себи носи целокупно европско искуство. У божанском, он види снагу, лепоту и близину смрти. Иљинова мисао опстаје и у овом нашем времену, као актуелна, јер је глас и оваплоћење божанске традиције. Традиције која је створила особени руски свет аријевске културе. Надахњује нову елиту да се врати примарним функцијама и преузетим одговорностима и ствара структуре божанског постојања, борећи се против демонски заводљиве празнине модерне.

Иљин је дуго писао своје дело о монархији. Није га завршио. Говорио је да свака нација има свој јединствени, органски пут самоодржања. Када је Русија у питању Иљин је монархиста, јер је то у природи руског човека, али зна да је то данас деликатно питање повратка. До сазревања услова дуг је пут, а до тада Русију може да води само национална, патриотска и ауторитативна, васпитна и препородитељска – диктатура. Иљин је васпитач, пре свих руске елите којој намењује преузимање одговорности за повратак Русије својим светим задацима отеловљења божанског поретка на земљи. Једноставно и очигледно, он нас учи да је сваки национализам у тесној повезаности са религијом. И питање монархије је религиозно питање. Само монархија даје прави амбијент православљу. Живот државе није могућ без вере. То је онда само одложена смрт нације. Руски национализам, божански надахнут, тек чека своје пуно остварење. Духовни опричници љубави чуваће срце отаџбине.

Иљин је велики мислилац примењеног хришћанства. Витализам и воља за победом дају вери крилатост и креативну животну снагу преображаја свега у узвишено и одговорно пред Богом. Патња и бол га не паралишу већ оплемењују за тектонску промену човека, за скок ка божанском. А божанско за Иљина је друго име за Русију, о којој сања, пише и коју лечи смелим саветима о повратку изгубљене светости. Сувише дуго православље живи у унутрашњем, затвореном и приватном кругу, који не прожима јавну сферу живота. Иљин даје конкретну визију тог пожељног преображаја. Иљин је борбени хришћанин. Његово хришћанство је државотворно, страхотно и племенито. То је хришћанство Руса који је сатани погледао у очи.

Као философ државе и права, Иљин је белом идејом формулисао принципе који обезбеђују будућност Русије. Његове поставке о државном устројству, дају легитимну и ефикасну животну снагу руском национализму, да одговори на све сатанске изазове модерне. Вођен божанским начелима у јавном и приватном животу, руски човек треба само да сачува свој духовни универзум. Тајна лежи у срцу сваког човека, да себе схвати као део заједнице, нације – проширене породице. Нација се ствара кроз историју и кује се у патњи и вољи за опстанком, у јединствену заједничку судбину. Божанска и органска, нација је једини могући отпор протоку новца-демона, те ликвидне супстанце што у животу одржава метаструктуре капитал-комунистичке глобалне мочваре.

Сва несрећа савременог света је што се те свете везе сваког појединца кидају од осећања везаности за нацију. Поседнути демонима модерне, људи замењују своју божанску слободу за слободу својих телесних жеља, не схватајући да пропадају у живо блато без повратка. Човек нације тежи ка сопственој висини, а модерни човек пада у амбис својих краткорочних задовољстава. Мочвара постаје судбина Атлантиса, која живим блатом капитализма прождире цивилизације и нагриза обале континента. Сувише дуго Свети Ђорђе није јахао Европом.

Иљин није „реакционар”, рестауратор онога што је било. Он нема пориве реванша за октобарски пораз. Обраћа се као Рус Русима. Са сигурношћу и ведрином светаца што нас погледом вечности гледају са зидова наших храмова, као пророк, говори о Отаџбини будућности, где заједно бораве љубав и моћ, лепота и бол, песма и мач. И шире гледано, његова бела идеја је песма беле расе, оличене у Русима. Песма нас Аријеваца, чију заставу носе Руси. Бела идеја је наша воља за победом. Наша бруталност у одбрани своје лепоте. Она је сами дух наше победе. Русија је одувек имала своју белу идеју и њене носиоце. Белој идеји се приносе жртве. Она се брани суровошћу, чији легитимитет почива у божанском.

Обрачун са мочваром Левијатана биће жесток. И нико неће бити поштеђен питања: „На чијој си страни? Уз Бога или против Њега?” Симболички гледано, спајајући у себи руско-германску крв, старих родова Европе, Иљин, кроз спас и опстанак Русије, говори и о опстанку аутентичне Европе. И нема илузија. Са демонима либерализма у себи, нема пута ка златном добу. Путеви крви нису путеви новца. Семе беле идеје одавно је посејано. Та идеја осветљава све до последњег. Према њој се све успоставља… наш идеал! Иљин се подухватио да опише наш пут ка идеалу. Испуњен и Богом надахнут живот човека је пут ка том идеалу.

Бела идеја говори колико су наши митови живи. Колико управљају нама. Бела идеја је наша животна снага.Бела идеја је наше колективно сећање на срећу и златни период, који, нагонски вођени, хоћемо да поново изградимо. По сваку цену. Бела идеја је идеја обожења Русије, чије порекло зрачи северним сјајем. И овај велики философ Севера као да нас подсећа на глас што нам долази из дубине времена: „Мач је наш крст.”

На гробљу Донског манастира у Москви, затворио се један круг. Тамо су, 2005. године, пренесени посмртни остаци Ивана Александровича Иљина. Дуго је био одсутан, а као да никада није ни одлазио. Лутајући дух беле идеје вратио се Русији, своме Храму. Вратио се један од моћних чувара руског Светог круга.

 [1] Асоцијација на наслов романа Ле ретоур дес гранд темпс Жана Парвулескоа.

 Е-нација.ком  и Нови Стандард

Од истог аутора: О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ

Поделите:
НЕМАЊА БАЋКОВИЋ: ЈЕРЕТИК ОД ГЛУВОГ БАРУТА

НЕМАЊА БАЋКОВИЋ: ЈЕРЕТИК ОД ГЛУВОГ БАРУТА

Како је најомиљенији писац Југославије постао први отпадник, и то мимо своје воље… Бранко Ћопић је 26. марта 1984. извршио самоубиство скочивши са Бранковог моста. Том страшном чину претходиле су године, деценије, током којих је Ћопић остао без пријатеља и ангажмана, маргинализован од партијских структура, изопштен, игнорисан… Лавину је покренула његова „Јеретичка прича“, објављена 1950. године, након које је Јосип Броз Тито, наводно, рекао да такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ухапшен.

гроб једног храброг човека у Београду

Во времја оно, кад се у бригадама ходило по шумама и горама, хумор је био једна од ретких важних ствари којих није недостајало. Свега је могло да недостаје, од муниције, преко санитетског материјала, до хране, само здраве шале на свој и туђ рачун, никако. Офанзива једна, друга, напад један, бежанија друга, све се некако лакше подносило. А тешко да је то ико боље описивао и бележио од Бранка Ћопића.

Млад, али већ знан предратни књижевник за време војевања увидео је вредност тога слушајући и записујући приче које је чуо или којима је сведочио. Убрзо би јунаци тих прича осванули у партизанским листовима, што шапирографисаним, што писаних и умножаваних руком, а тек када би ослободили неки град, па још нашли цео зид за зидне новине…Испред се окупљало мноштво радозналаца, све је пуцало од смеха, праћено звецкањем оружја. А сами јунаци су, пре увијања дувана у те исте новине, могли да се хвале да су ушли у историју. Међу њима и неки Станко Батос из Глибаје, који је појео фишек пластичног експлозива мислећи да је мармелада. Кад му је неко објаснио шта је управо стрпао у себе, продрао се:

 – Одбиј, народе, ја сам експлозиван!

Или приликом одступања пред непријатељем, када се обавезно викало:

 – Б(ј)еж’мо, браћо, поб(ј)еда је наша!

И то је сведочио Ћопић, на свеопште задовољство читалаца тих билтена. А да се нико није љутио, напротив.

Друштванце са терасе

Коначно је она поб(ј)еда стигла. У Београд је, док је још трајала битка, октобра 1944. године, стигао и Бранко Ћопић, да настави с књижевним радом. И то на чамцу, друмом. Укрцао се у неки десантни чамац који су црвеноармејци вукли на камиону. Револуција је коначно победила, створено је бескласно друштво. Макар тако се говорило и певало. Није дуго требало, свега неколико година, да један део оних некдашњих другова из цокула и опанака улети у лаковане ципеле, из кожуха и униформи у одела од штофа из дипломатских магацина, из колиба у издвојене и посебно чуване виле, добрим делом ослобођене од предратне реакције, с пањева у фотеље. Ако би им се прохтело да иду на море, може и то. Док се радничка класа брчкала по плажама синдикалних одмаралишта, њена авангарда имала је своје посебне. Било је припадника радништва, сељаштва и поштене интелигенције који су море видели само преко тих представника. Привилегија привилегију стиже.

Највећи син наших народа и народности није трпео сатиру

Међутим, та авангарда је изгубила нешто. Смисао за хумор, поготово на свој рачун. Постали су смртно озбиљни. И опет је Бранко Ћопић сведочио свему томе, али изгледа да овај други део није баш најбоље схватио. Рачунао је да су то његови стари другови из рата, они који су причали вицеве, али и они који су их радо слушали.

Тако је у „Књижевним новинама” од 22. августа 1950. године осванула „Јеретичка прича”, потписано именом великог партизанског и дечјег писца, можда и најомиљенијег у земљи у том тренутку. На први поглед ништа посебно, кратка сатирична прича, уз илустрацију Зуке Џумхура. Описује се овећа вила, негде на Јадрану, са свих страна ограђена зидом, отворена једино према мору. На тераси, згодно друштванце. Један министар са свастиком, помоћник са женом, један генерал, неколико крупних зверки из крупних установа, бабе и старци, и један начелник персоналног одељења који сумњичаво звера около.

С друге стране зида плажа неког синдикалног одмаралишта. Она свастика, која на факултет иде аутомобилом, и жена поверавају се једна другој како су биле у граду и тамо се мешале са обичним светом; министар који се досађује и генерал који жели да утекне на јавну плажу, с оне стране зида. Из мора на терасу бане неки човек и тражи шприцер, све у јефтинима гаћама, па га брже-боље избацују. Министар у њему препознаје ударника кога је одликовао неколико недеља раније.

Факсимил дела “сумњиве“ приче објављен у “Књижевним новинама“ 22. августа 1950. године

Свастики пада на памет да би било добро да узму оркестар са терасе синдикалаца, да свира само њима. Министар се баца у море, сви га тетоше како одлично плива, све док се не појави нека глава са шеретским осмехом, са суседне плаже, неки „књижевник или вајар, који млати хонораре”, иначе познаник из тешких дана, да му објасни да плива као баба, а поприлично се и угојио. Министар се заједно са њим изгуби на јавној плажи, док онај помоћник машта како му је умрла жена, па се оженио министровом свастиком, па постао министар, „па предсједник владе, па…”. Слично маштају и остали, само свако на своју воденицу.

„А дотле велика плажа необуздано бучи, кличе, пјева и ремети њихове грандоманске планове, бурно изражава задовољства и жеље сваком приступачне.”

Пријатељи стари, где сте…

Бранко је неколико недеља раније написану причу однео свом пријатељу, књижевнику Душану Костићу, једном од двојице уредника „Књижевних новина”. Други је био Скендер Куленовић, Бранков кум. Причи је радни наслов био „Одвојени круг”, док је испод тога писало „Јеретичка прича”. Костић је прочитао причу, узео оловку и прецртао наслов. Остало је само „Јеретичка прича”. Тако је несвесно кумовао првом послератном књижевном скандалу.

„Књижевне новине” су тада биле врло читане. У краткој сатири препознали су се многи. То и некако, али невоља је била та што су их многи из околине препознавали. Свако је нашао неког познаника, ратног друга или неког трећег, ко се и те како омастио на рачун ратних и других заслуга. Тада се то звало „нова буржоазија”. Многи су чак и у оном лику „вајара или књижевника”, који „млати хонораре” и шеретски се цери на министарску идилу познали самог писца, дугогодишњег члана Партије. А управо је тешка артиљерија Партије узимала славног писца на нишан.

Ко o ђаволu приче пише

Већ у следећем броју „Књижевних новина” излази текст „Истина и слобода”, који је најоштрије напао Ћопића. Оно што је посебно упадало у очи је чињеница да је текст потписао Бранков кум, Скендер Куленовић. Покушава да докаже да се понашање оних са терасе не заснива на „животно истинитом материјалу”, па аутора оптужује „само” за злоупотребу слободе стваралаштва. Као да то није било довољно, па излазе и текстови високог партијског работника из Војводине Душана Поповића, „Клеветничка сатира”, затим још један текст кума Скендера „Отворени финале једне анонимне дискусије”. И у сваком оплићу по писцу који се усудио да руглу извргне ствари које су сви видели, али су исто тако сви и ћутали.

После почетног шока, Бранко није покушавао да се брани полемичким текстовима, како је то било уобичајено. Владимиру Буњцу је две деценије касније, а то је овај објавио у књизи „Јеретички Бранко Ћопић”, објаснио да није желео да улази на терен високопарних изјава, пуних општих места. Не, решио је да настави са сатиром, па су се појављивале нове и нове приче. Сами наслови довољно говоре: „Судија с туђом главом”, „Прича о Теофилу бојажљивом”, док је врхунац била „Ко с ђаволом приче пише”. Да све то поткрепи и објасни, објавио је и текст „Ријеч-двије о сатири”, опет у „Књижевним новинама”. Изгледа да је то превршило меру. Ако је до тада по њему деловала партијска артиљерија, сада се спремао нуклеарни удар.

Тито на вратима

 Биће да су му „Јеретичку причу” отписали на оно „промакло му је”, „деси се”. После других, већ није било сумње о чему се ради. Тако у „Борби”, партијском гласилу, у два наставка излази непотписан текст „Јунаштво Бранка Ћопића”. Били су то дугачки текстови, на по две трећине странице великог формата. Књижевни историчар Ратко Пековић је у књизи „Суданије Бранку Ћопићу” приметио да је „Борба” тада излазила на свега шест страна. Две трећине једне стране тада нису добијали ни високи партијски функционери. Аутор непотписаног текста анализира Ћопићеве сатире, не толико „Јеретичку причу”, колико оне касније. Описује их као нападачку одбрану од свих критичара, а потом се из све снаге обрушава на писца, који блати систем и представља „саставни део повампиравања буржоаских схватања”. Према аутору чланка, Бранко сматра да нема разлике у животу нових руководилаца и претходне „ненародне” владајуће класе. Уз све то, Ћопић је „инжењер лажи, а не инжењер душа”. Другим речима, клевеће и лаже, а како је песник рекао, „осетит нашу ће пест”. И осетио је. Већ сутрадан, 30. октобра 1950. године, одржан је Трећи конгрес Антифашистичког фронта жена (АФЖ). На скупу је говорио Тито. У свом говору поткачио је и Бранка Ћопића, док је у публици седела и Ћопићева мајка. Рекао је да то што је он узео такве ликове за сатиру, од министра до ударника, значи да он цело друштво, одозго до доле, приказује као негативно, што опет значи да га треба слистити. Друштво. Такву сатиру држава неће оставити без одговора, али не треба се бојати да ће га они хапсити. Треба му само јавно одговорити да се такве ствари неће трпети.

„Нећемо га хапсити…Тито”

Бранко је са разних страна већ по објављивању прича начуо да се нешто спрема и да то неће тек тако проћи. А тек када је, заједно са Душаном Костићем, као одговорним уредником, добио позив да се јави у Централни комитет, код главног партијског идеолога Милована Ђиласа…Ђилас је то саслушање почео дреком. Нападао је слеђеног писца да пише храну за малограђане, за чаршију. Да је сазнао да Партија припрема борбу против привилегија, па се унапред јуначи. Баш као што борац у рову опали пре команде и тако открије положај. А зна се шта бива с таквим борцем. Оптужио га је и да у књижевности само гура своју сељачку братију, а Партије нигде нема.

У та вунена времена, то су биле страшне оптужбе. Нека забрана објављивања би још била блага казна. Многи су и за мање завршавали по разним казаматима и острвима. Ипак, Бранко је то пропратио на свој начин. Одмах по повратку са саслушања, из новина је исекао део Титовог говора са конгреса. И то онај „Нећемо га хапсити…Тито”. Исечак је причврстио на врата свог стана, за сваки случај, ако неким друговима падне на памет да доказују правоверност, да одмах виде шта им поручује Тито.

Пут до моста

Онај текст из „Борбе” покренуо је лавину. Знатно касније, открило се да је текст писао Моша Пијаде, док му је око неких хумористичких зачкољица помагао Милован Ђилас. По партијској директиви, после напада у новинама, Ћопић је постао предмет расправа на терену. Од ЦК, па наниже, све до месних одбора. Нарочито се тражило да се према писцу и његовом делу одреде у његовом родном Подгрмечу. У томе учествују и многи првоборци, пишчеви ратни другови. Баш они, који су на почетку рата, када су схватили да је краљ збрисао, на његово место хтели да изгласају Бранка Ћопића. Тешко да је постојао неко ко није тупио сабљу на писцу на ветрометини. Појавио се и чланак књижевног критичара Велибора Глигорића, „Јерес Бранка Ћопића”.

Иако неких тежих последица, у виду затварања или нечег још горег, није било, Бранко је све ово тешко поднео. Нашао се у некој врсти привремене изолације. Није објављивао, а у једном писму, које такође наводи Пековић у поменутој књизи, каже да је имао само добронамерну жељу да руглу извргне низ појава које му боду очи, као и да се надао подршци Партије за ову врсту критике. Каже да је „можда негдје претјерао”, али да се не стиди што је „ударио линијом сатире”.

друг Тигар из Глувог барута Мустафа Надаревић као Шпанац

Ипак, ако се примирио, није се смирио, па је неколико година касније написао комедију „Одумирање међеда”, у којој се, јел’, неко сетио да би ваљало да се увезе нови народ, пошто се овдашњи много избезобразио. Следио је роман „Глуви барут”, у коме се описује почетак рата у Бранковом крају, уз нимало ласкаве описе тадашњих комесара. Због таквих ствари накратко је чак и избациван из Партије. Многи тврде да му је партијски прогон и те како скратио живот. Да га је то, много година касније, 26. марта 1984, практично одвело на мост. Занимљиво је да је сам Милован Ђилас крајем 1953. и почетком 1954. године објавио серију текстова, од којих је кључни био „Анатомија једног морала”, у којима се такође обрушио на привилегије „нове класе”, а самим тим и на комунизам као систем, и тиме и потоњом голготом постао један од најпознатијих дисидената на свету. А све је почело „Јеретичком причом”.

Број Политикиног забавника: 3372 2016.

Илустратор: Милан Ристић

Поделите:
ПЛЕМЕНИТИ НАКОВАЊ ИЛИ САВЕЗНИЧКА СИЛА – БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

ПЛЕМЕНИТИ НАКОВАЊ ИЛИ САВЕЗНИЧКА СИЛА – БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије је познато на Западу  под кодним именом операција Савезничка сила (Operation Allied Force) или у САД операција Племенити наковањ (Operation Noble Anvil). У Србији је овај пркршај међународног права, будући изведен без сагласности Савета безбедности УН бива познат и као НАТО агресија или Милосрдни анђео.

Агресија била заправо завршна фаза дугогодишње кризе у јужној српској покрајини Косово и Метохија, која је кулминирала ратом који је трајао је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Интервенција НАТО-а је извршена без икаквог одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца који су се оружано, терористичким актима супротстављали легитимним органима Србије. Непосредан повод за акцију била су медијски добро осмишљена и изведена медијска представа у селу Рачку а потом тобожњи преговори и одбијање југословенске делегације да потпише Споразум капитулацију у Рамбујеу.

НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. Према мањим проценама убијено је око 1.300 душа у СРЈ, а према већим убијено је око 3.500 душа, истовремено процењује се да је рањено више од 12.000 лица.

Петровград.орг

Поделите: