РАДЕ С. Н. РАЈИЋ : ЛИЧКА КАПА – ОЛИЧЕЊЕ СРПСКОГ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

РАДЕ С. Н. РАЈИЋ : ЛИЧКА КАПА – ОЛИЧЕЊЕ СРПСКОГ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

Личка капа је типична српска капа која носи симболику и дух Косовског завета и Видовданског предања. То се види по следећим деловима и њиховим односима.

Типичан изглед капе Срба у Лици

Основа капе је кружна. Увек је црне боје. Асоцира на тугу и жалост због пораза Срба на Косову на Видовдан 1389. године и пада српског царства. Ова боја уједно показује пијетет и дивљење, славу и поштовање косовским јунацима. Горњи темени део капе је од црвене чоје. Симболише њихову крв проливену за одбрану части и слободе, народа, вере, отаџбине и државе, од турског освајача, пљачкаша и насилника.

Са задње стране капе налази се девет дугих кићанки од црне свиле. Оне, пак, имају двоструку симболику. С једне стране, симболизују девет браћа Југовића, а с друге сликовито симболизују пут који је део нашег народа прешао од Косова до Лике измичући се турском ропству, пљачки и терору. Што је овај пут миграције пред турским насиљем од Косова и Старе Србије као матице до тадашње српске царевине био дужи, то су и ове кићанке биле дуже. Тако на пример, кићанке капе народне ношње Срба са Купреса или Гламоча су нешто краће у односу на ове са личких капа јер је и њихов пут насилних миграција од Старе Србије и Косова до наведених простора краћи. Кићанке које представљају девет Југовића, са основом капе која додатно симболише и њихове родитеље Старог Југ Богдана и Мајку Југовића јер из њих (од њих) настају, уједно представљају славну српску породицу Југовића. Српски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног најстаријег сина Вукана, чији је праунук био. Његова ћерка Милица се удала за кнеза Лазара. О његовим синовима нема поузданих података. Вратко је сахрањен у манастиру Давидовићи код Бродарева.

Типична капа Срба у Црној Гори

Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15. јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се сјединили са својим Врховним богом предачке вере (херојским родоначелником српског народа), те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету.

Девет кићанки подсећале су наше породице и на потребу већег броја деце, па уколико родитељи имају деветоро и више деце, то је била основа обавезе да се држава одужи кумством деветом детету и помогне оваквим породицама. Наравно да се овом симболиком указивало да су бројна деца богатство, снага, живот и нада породице, рода, народа и државе у целини.

Капа војводе Глигора из Македоније и капе брачног пара Петровић у Црној Гори

Гледана одозго, капа је кружног облика, попут гумна. А гумно је (поред огњишта које је по предачком веровању било прво), од давнина представљало друго култно место породице, рода или племена. На гумну се врло жито и одвајало зрно од кукоља, односно у моралном смислу добро од зла. Ту се судило и пресуђивало, договарало и кретало у сваки озбиљан посао, односно рат, и на њега се с вером и надом увек враћало. На гумну се играло коло и певало, гуслар слушао и Косовски завет као предање преносио с колена на колено. На црвеној чојаној теменој површини

на појединим личким капама било је златном срмом извезено „Мудро слово“. Оно својом затвореном кривом а правилно и симетрично обликованом и вођеном линијом веза, представља стилизован облик Крста Светога Саве. Мудро слово је дакле, слово, што у изворном појму значи говор; односно поруку, завет и свету обавезу српског народа да очува саборност, и одржава своју православну веру у духу вековног слогана борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“.

Посебно место заузима и фигура жене или мајке

Како личку капу прави и везе жена, односно мајка, то се њен рад прелама у симболици ове капе оним што Мајка Југовића по женској части представља у Српству. Она је сав свој живот посветила светој служби највише лепоте женске части. Народни песник је у њој на најдостојанственији начин приказао сву моралну лепоту и част српске мајке; оних мајки које су биле достојне дивљења, трпљења и велике енергије потребне кроз тешке векове да би рађале, одгајале и васпитавале херојске нараштаје за национална дела. Стара, односно предачка уверења и схватања у Срба су подразумевала да је капа једна врста амајлије, те да као таква штити онога ко је носи. Раније се свака капа, па и личка ретко скидала са главе, а када се скидала онда се тим гестом исказивало некоме или нечему посебно поштовање. Значајно је истаћи и народна веровања да капа може имати натприродну снагу, па ако се капа одузме некоме, онда је тај као обезоружан, и вишом силом незаштићен човек.

Жене српкиње из динарског географског појаса

Личку капу је вредно упоредити са црногорском капом, потом шајкачом, па и шубаром вучетином. Свака на свој начин има и носи веома карактеристичну, па и мистичну, нашу народну слободарску симболику и дух. Уз остале делове наше народне ношње, личка капа уз друге наведене, заслужује љубав, разумевање и поштовање.

Текст су пренели српски национални сајтови

Поделите:
ВЛАДИМИР БУРСАЋ: КАКО ЈЕ ХРВАТСКА ИЗБЕГЛА ОПТУЖНИЦУ ЗА ГЕНОЦИД ПОЧИЊЕН У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ВЛАДИМИР БУРСАЋ: КАКО ЈЕ ХРВАТСКА ИЗБЕГЛА ОПТУЖНИЦУ ЗА ГЕНОЦИД ПОЧИЊЕН У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Мртви нажалост не могу да говоре у своје име. Ми, њихови потомци, рођаци и сународници то морамо да чинимо за њих. Питање је само да ли то умемо, можемо и желимо. Текст који је пред нама објашњава зашто покољ над Србима и осталим грађанима нехрватима у Независној држави Хрватској није проглашен после Другог светског рата геноцидом, са којим је у процесу денацификације требао да се суочи целокупан хрватски народ. Уместо те историјске правде добили смо политику заташкавања злочина и нову Југословенску федералну републику која је добила право на отцепљење, које је на крају 20. века и искористилa. Срби који вековима живе на том тлу етнички су очишћени и проглашени агресорима.

Да ли ће геноцид над Србима у НДХ остати некажњен?

Шта можемо сазнати из нове књиге директора Музеја жртава геноцида, Вељка Ђурића Мишине, “Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије“?

Да су се у првој години рата, 1941. године, након окупације и поделе Југославије, дешавали стравични злочини над православним српским живљем, у ужасу нечега што се звало Независна Држава Хрватска (НДХ). Да су се дешавала убијања, мучења, затварања, одвођења у концентрационе логоре, насилно покатоличавање, рушења православних цркава, пљачкања и уцене, исламизација и унијаћење. Да је Српска православна црква (СПЦ), у исто време била жртва и сведок тих страдања и злочина. Подсетимо на почетку, да су тројица архијереја СПЦ на територији НДХ страдала првих месеци рата. Владика бањалучки Платон (Јовановић) је 5. маја 1941. године  мучки и тајно убијен и бачен у реку Врбаву, Митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић) је лишен слободе у Сарајеву 12. маја и не зна се место и време његове насилне смрти (Загреб? Јадовно? Јасеновац?), Епископ Горњо-карловачки Сава (Трлајић) је слободе лишен 17. јула и нестао је средином августа 1941. (Јадовно? Велебит?)[1].

Сазнајемо да је српски народ, окупиран од стране спољних и унутрашњих снага, у распарчаној држави, ипак имао институције које су смогле снаге да прикупљају сведочанства и документе о страдањима и злочинима који су се одвијали над народом, његовом имовином, свештеницима и храмовима. Да прикупљају сведочанства и документе, систематизују их и каталогизују, и потом сведоче о томе војно-управним командама окупационих снага. Које су то институције?

На челу Синода СПЦ митрополит скопски Јосиф

Пре свега, СПЦ, чијим Светим Архијерејским Синодом  током 1941-45. у одсуству притворених Патријарха Гаврила (Дожића) и Епископа жичког Николаја (Велимировића), председава Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић).  Митрополит Јосиф је такође избеглица, јер је почетком маја 1941. године протеран из Скопља, од стране бугарских окупационих власти. У Београду затиче неколико епископа и обнавља рад Синода.  Већ током јесени 1941. Синод оснива Комисију са задатком да прикупља грађу о страдањима СПЦ и српског народа у областима Југославије које су остале изван територије Србије и Баната. Чланови Комисије су: Епископ зворничко-тузлански (и администратор Митрополије дабро-босанске)  Нектарије (Круљ) као председник, професор Београдског универзитета др Миленко Филиповић и професор БУ др Перо Слијепчевић као чланови. Техничко особље комисије су били:  Богољуб Ћирковић професор богословије, Жарко Поповић секретар Црквеног суда из Сарајева, Перо Јовановић  приправник Црквеног суда из Тузле, др Љубомир Дурковић  и Милан Комленић, дактилограф Црквеног суда из Пакраца. Министарство просвете доделило je касније овој комисији на рад професора катихету Светозара Душанића[2].

Топографија јама и покоља над српским народом

Друга институција је академски и научни апарат Београдског и других универзитета.

Миленко Филиповић је признати етнолог и историчар, ученик Јована Цвијића, Тихомира Ђорђевића и Веселина Чајкановића, професор Филозофског факултета у Скопљу  који је маја 1941. године морао да напусти Скопље и врати се у Београд на матични Филозофски факултет.

Перо Слијепчевић је књижевни критичар и наш највећи германиста, дипломирао је германистику и филозофију у Бечу, а докторирао у Фрајбургу у Швајцарској. Био је професор германистике на Филозофском факултету у Скопљу и такође je избегло лице у Београду.

Богољуб Ћирковић, лингвиста по струци, професор je Православног богословског факултета БУ. Вредно је поменути  његово ангажовање у Патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима, коју су власти НДХ затвориле, а књиге и документа транспортовале вагонима и камионима у Загреб.

Љубомир Дурковић-Јакшић је завршио Православни богословски факултет БУ, Филозофски факултет БУ (доктор историјских наука) и Правни факултет у Варшави (канонско право) и био је управник Патријаршијске библиотеке.

Светозар Душанић је потоњи оснивач и управник Музеја СПЦ при Патријаршији, где је наследио др Радослава Грујића.

Нектарије (Круљ), епископ зворничко-тузлански,  доктор је правних наука са универзитета у Бечу и Загребу.

Трећа институција која је учествовала у овоме је Комесаријат за избеглице у Влади народног спаса Милана Недића. На челу Комесаријата је био Тома Максимовић, председник Српског привредног друштва “Привредник“ (основао га Владимир Матијевић 1897. године), директор фабрике “Бата“ из Борова и предратни председник општине Борово. Комесаријат за избеглице је сачинио 3032 записника о саслушању избеглих лица, које је све у препису уступио Синодској комисији. Првобитна идеја је била да Канцеларија Синода СПЦ обрађује извештаје добијене од протераних и избеглих свештеника који су се спасили доласком у окупирану ужу Србију.  Међутим, како број пристиглих избеглица а са њима свештеника и службеника свакодневно расте током лета 1941. године, Митрополит Јосиф и његови сарадници схватају да канцеларија Синода нема капацитет, техничке могућности ни потребан методолошки приступ, да тај посао одради ваљано. Због тога се оснива поменута Комисија. Комисија је направила упутство о извештајима свештених лица и црквених службеника, направила је план систематизације грађе, као и две картотеке, једну по именима лица која се помињу у извештајима и другу по садржају извештаја односно по срезовима на које се односе. Сви извештаји свештених лица су прекуцани на машини а било их је 4504 (72 мађарска зона, 606 бугарска зона, 2203 НДХ, 508 београдско-карловачка митрополија, 1026 Санџак и Косово, 89 општих). Заједно са 3032 записника о саслушању избеглих лица Комесаријата за избеглице, Комисија је тако сакупила, обрадила и систематизовала у две картотеке више од 7500 сведочанстава.

Недић и Максимовић нацисти а Павелић и Степинац свеци

Покушајмо да замислимо две или три деценије непрекидног рада овакве комисије, са разгранатом мрежом обласних контаката, са десетинама хиљада обрађених извештаја и сведочанстава, са сређеном картотеком по именима жртава и по областима/срезовима/догађајима.  Данас не би постојао проблем стварних ратних губитака  у Другом светском рату на простору Југославије. Методом поименичног пописивања жртава рата, која је једини исправан начин за овакав посао, имали би коначни списак жртава Другог светског рата на простору Југославије. Историјска истина о догађајима током Другог светског рата би била утврђена. Не би било 75 година покушаја процена и апроксимација броја жртава рата 1941-45, нити покушаја научних анализа и методолошке обраде тако добијених бројева и података. Не би било полемисања нити дневнополитичких расправа о броју жртава. Не би било мистификација, ревизије историје, претварања злочинаца у жртве, а жртава у оне који су починили геноцид. Не би било чувара и бранилаца округлих бројки (700.000, 35.000, 12.000) који медијском буком заглушују сваки покушај да се утврди шта се заиста догодило. Све би било потпуно другачије.  Како изгледа то потпуно другачије, покушава да нам саопшти  књига “Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије“. To потпуно другачије од досадашњег Музеја жртава геноцида, покушава да направи и Вељко Ђурић Мишина.

Поменимо још оне који су предузели све да меморандуми октобра 1941. године стигну до Владе у Лондону, компликованим путевима британских обавештајних центара преко Истанбула и Каира.

То су Момчило Нинчић и Милан Гавриловић.

Милан Гавриловић

Момчило Нинчић је био врхунски економиста, професор Велике школе у Београду, доктор права са Сорбоне, Министар финансија, права, трговине и спољних послова током 20-тих година. Председник Скупштине Лиге народа 1926/27, један од архитеката Мале Антанте и савеза са Грчком, дописни члан Српске Краљевске Академије од 1937. године. У Влади Душана Симовића у Лондону био је Министар спољних послова. Био је за Југославију, али је након примљених извештаја о зверствима почињеним над Србима у НДХ, дошао до закључка да је определење Хрвата према Југославији другачије. Обзиром да је 20-их година спречавао британски утицај на Балкану, не треба да чуди што се Форин Офис није слагао са његовом спољном политиком, па је избачен из Владе Слободана Јовановића почетком 1943. године, што представља почетак заокрета  у односу на ситуацију на југословенском ратишту[3].

Милан Гавриловић је доктор права са Сорбоне, вођа Земљорадничке странке, од јуна 1940. посланик у амбасади у Совјетском Савезу, од јула 1941. године отправник послова избегличке Владе у Москви, од јануара 1942. до августа 1943. Министар правде, пољопривреде, снабдевања и исхране у владама у  егзилу[4].

Ко су људи који су спречили да Меморандуми и подаци које је поменута Комисија сакупила стигну до наше и светске јавности, историјских уџбеника и нашег колективног историјског памћења? Ко су људи који су то спречили и довели до тога да ми и данас живимо у друштву које нема стварну слику шта се уопште догодило током Другог светског рата. Друштва које не зна истину о догађајима, верује у тврдње и бројке које нико није доказао, и за које ће неко са друге стране, врло вешто доказивати да  нису истините?  Шта ће се онда догодити? Онда ће се сва та кула од полузнања, тврдњи, неизбројаних бројки, предрасуда, мистификација, постављених замки, подметнутих фалсификованих докумената, накнадне гриже савести оних који су убијали у име револуције, срушити у прашину, јер није била грађена од темеља, како је требало.

Поменимо све те људе јер су они свој задатак успешно извршили:

Рудолф Бићанић студент економије у Паризу и доктор права из Загреба. Веран Мачековац и функционер Хрватске сељачке странке који је својом студијом “Економска подлога хрватског питања“ из 1938. године (издавач и писац предговора другог издања Мачек лично, прво издање је било  забрањено) поставио темеље привредне и социјалне политике ХСС-а и Бановине Хрватске и створио тврдњу о „србијанској експлоатацији хрватског господарства“[5].  Тада постављене тезе, прихваћене као докази хегемонизма “србијанске“ политике данас можете препознати у војвођанском аутономаштву. Оснивач је и први човек Завода за проучавање сељачког и народног господарства (претеча Института за друштвена истраживања) а један је од чланова управе Господарске слоге, удружења ХСС-а, где је радио и др Јурај Крњевић (потпредседник и министар Владе у избеглиштву). Као човек из кабинета Јураја Шутеја министра финансија Владе Драгише Цветковића долази на чело Дирекције за спољашњу трговину Југославије. У Влади у избеглиштву у Лондону је члан Одбора за пропаганду и Први вицегувернер Народне Банке Југославије до 1943. године. Он је творац контра-Меморандума из децембра 1941. године, којим се побијају оптужбе из Меморандума СПЦ немачком генералу Heinrichu Danckelmannu о одговорности хрватског народа за злочине над српским живљем[6]. Пориче се колективна одговорност хрватског народа, а окривљују Немци, Италијани и усташе. Као Вицегувернер НБЈ крајем 1943. године блокирао је државни новац у Бразилу и ставио га на располагање КНОЈ-у, чиме је обезбедио себи будућност у послератној Југославији. Почетком 1944. се удаљио од политике Владе у избеглиштву и преко радија BBC позвао да се придруже НОБ-у сви они који до тада нису. Након рата уважени професор Правног факултета у Загребу од 1946-1968. године. Иако се 1945. године разишао са Мачеком, остао је веран Мачековим обавештајним везама, јер му је супруга била Британка, припадница ATS (помоћне територијалне службе британске војске) у чину мајора, и радила је у војно-образовној служби.

Он је свој задатак успешно извршио

Генерал Душан Симовић је онемогућио да др Милош Секулић, новембра 1941. године објави податке о страдању српске цркве и Срба на конференцији пред 200 присутних новинара. Разлог је што би “то могло да растури Југославију“. Након емигрирања из земље у априлском рату, Симовић као Председник Владе убрзо губи поверење већине министара. Прву озбиљну кризу у влади изазивају вести о масакрима режима НДХ над српским становништвом који пристижу у Лондон почетком јесени 1941. године. Хрватски министри, предвођени Јурајем Крњевићем сматрају да је то само пропаганда, да је у питању дело шачице појединаца, чврсто се држећи својих захтева о гаранцијама за аутономију Бановине Хрватске. Временом њихова бескомпромисност расте, како изгледи за коначно решавање хрватског националног питања на терену расту, што изазива нелагоду српских министара. Ови са друге стране, одбијају да понове подршку споразуму који је изнедрио Бановину Хрватску, сумњајући у приврженост Југославији министара Хрвата. Српске министре Симовић је изгубио тако што се понашао ауторитативно, ослањајући се на Хрвате и Словенце министре, да би изгубио хрватске министре, како истиче добро обавештени Јозо Томашевић, када је почео да их критикује. Форин офис показује своје разочарење у Владу генерала Симовића већ почетком јесени 1941. године, и сматра је “слабом, подељеном, тешком, тврдоглавом, уображеном и необавештеном, непредусретљивом“. Резултат је парализа Владе, претња групним оставкама министара, па је Симовић смењен почетком јануара 1942. године, а пензионисан јануара 1943. године. Почетком 1944. године показује потпуни заокрет ка ситуацији на југословенском ратишту и 20. фебруара 1944. године у чувеном обраћању преко радија BBC позива на подршку НОВ-у и НОП-у. У Београд се враћа у пролеће 1945. године, сведок је на суђењу генералу Михајловићу и осталим колаборационистима. Мирно је живео у Титовој Југославији, уживајући пензију до 1962. године. Генерал Симовић је производ погрешне кадровске политике Војске Југославије која је истискивала људе који мисле, а истицала људе који слушају. Веома подсећа на Титове генерале, а еонима је далеко од официра које су изнедриле Кнежевина и Краљевина Србија.

Душан Симовић марионета у рукама Западних служби

Луј Адамич (Алојз Адамич) амерички новинар и књижевник словеначког порекла који у 16. години  напушта школовање у Језуитској школи у Љубљани и емигрира у САД (1913. године). Претходно избачен из гимназије због ђачких демонстрација. Прве године у САД проводи у бројној хрватској емиграцији у Сан Педру у Калифорнији. Предратна дела су му обележена социјалном тематиком радника, имиграната и фабулацијама о Југославији, посебно о краљу Александру. Повезан са словеначким комунистима (Кардељ, Кидрич, Видмар). Његови текстови о краљу уочи и након атентата у Марсеју су имали снажан одјек у САД. Били су једнострани (пренео је мишљење словеначких комуниста), тенденциозни (“групе ношене патриотизмом се спремају да убију тиранина“), гротескни (“монарха који је у сталном страху од атентата чува 15.000 агената и 40.000 телохранитеља“), хвалишући (он је предвидео смрт владара), острашћени и нетачни (комунисти, бугарски и хрватски националисти трпе терор и нечовечно понашање због политичких разлога). Текстови су били такви да су Никола Тесла и Михајло Пупин лично одговорили на Адамичеве нападе на Југославију, писмима у Њујорк Тајмсу[7]. Оснивач је Уједињеног одбора америчких Југославена који је био у служби партизанске пропаганде. После рата повремено боравио у Југославији. Од 1949. је дописни члан Словеначке академије наука и уметности.  Његова смрт 1951. године је после истраге означена као самоубиство, али то је време превирања у Југославији па се сумњало на агенте НКВД-а због његове  подршке Титу. У САД је то време параноје, лова на комунисте и сенатора Макартија (чак је Адамичев књижевни агент 1949. године побегао за Мексико а касније у Пољску као совјетски информатор). Адамич се лично замерио Черчилу због књиге која је и данас забрањена за читање у British Library. Адамич је, заједно са Богданом Радицом, највише допринео, својим брошурама, књигама, чланцима и говорима, да земља која је имала кључну улогу у стварању Југославије 1918. године окрене леђа онима у чије име је створила ту земљу.

Богдан Радица књижевник, публициста, дипломата (у Атини, у Женеви као члан југословенске делегације у Лиги народа, у Вашингтону), историчар (професор и предавач историје 25 година у Њу Џерзију). Службовао у Београду први пут по оснивању Бановине Хрватске 1939, други пут по победи НОП-а 1945. Као новинар и публициста на платном списку Владе у избеглиштву (шеф новинске службе у Југословенском дипломатском представништву у Њујорку), заједно са Адамичем отворено ради у кампањи против те Владе а за признање Тита и његовог покрета. Са Шубашићем 1944. године долази у Лондон, а потом и у Београд, но децембра 1945. године, потпуно разочаран одлази из Југославије и никада се више не враћа у њу. Након тога пролази пут од југословенства до хрватског национализма и постаје један од водећих чланова и идеолога хрватске емиграције у САД (извештавао је са посете Фрање Туђмана Канади 1987. године  упоредивши га са Трумбићем[8]). Својим текстовима он постаје визионар будуће самосталне независне хрватске државе, када поручује својим сународницима “да помогну све оне који се налазе у вођству“[9] и предвиђањем да ће “међународни поредак друге половине 20. века бити утемељен на хуманистичким а не идеолошким начелима“[10].

Срби у Глинској Цркви непосредно пре покоља

Јозо Томашевић доктор економских наука са Универзитета у Базелу и историчар хрватског порекла, који у зрелим годинама (1938. године) емигрира у САД, даје свој допринос дискредитовању Меморандума СПЦ. Износећи сумње о броју жртава, јер су информације биле из српских извора и вероватно пристрасне (у својој књизи помиње да се ради о големом броју од преко 180.000 страдалих за период април-август 1941. године), сталним истицањем да су то усташки покољи и прогони, да хрватски народ нема ништа заједничког са тим злочинима, да су меморандуми СПЦ најперфиднији пример информација које су до Лондона стигле са немачким знањем, можда и уз немачку помоћ ствара атмосферу неповерења ка њима[11]. Износећи у први план критичаре међу емиграцијом (Косановић, Чубриловић), доводи до сумњи у веродостојност Меморандума, због тона подилажења Немцима, и истиче да им је циљ раздор између Хрвата и Срба у Влади, и између две емиграције у САД. Свака српска тврдња је пристрасна, великосрпска, антихрватска и антијугословенска. Хрватски злочини су преувеличани, дело мале групе појединаца који су са немачком војском ушли у Хрватску и циљ им је раздор између Хрвата и Срба. Посебно истиче лист “Амерички Србобран“, посланика у Вашингтону Константина Фотића и Јована Дучића као  великосрпске шовинисте са крајњим антихрватским и антијугословенским ставовима. Резултат је пометена, збуњена и подељена српска емиграција. Велибор Јонић  министар просвете и вера у Влади народног спаса Милана Недића. Каријериста и прелетач из странке у странку док није постао секретар ЗБОР-а Димитрија Љотића. Био је и на листи Хрватске сељачке странке Мачека. Кратко је и са Стојадиновићем. Велики германофил, али у Комесарској управи Аћимовића је тек други избор за комесара за образовање. У Недићевој влади такође тек други избор за Министра просвете и вера. Од октобра 1941. године имао надлежност над СПЦ, коју покушава да натера на сарадњу са окупационим снагама Немачке. Притисак Јонићевог Министарства је био да се Синод укључи у политичку борбу. Свети Архијерејски Синод је много пута протестовао и тражио да се државне власти не мешају у питање унутрашњег црквеног живота. Тешко је набројати шта је све Јонић покушавао у настојањима да се наметне као диктатор цркве (подржавање субверзивних елемената против цркве и епископата, протурање вести о збацивању Патријарха и појединих епископа, подметање интрига, преглед црквене касе и рачуноводства, претња постављања посебног комесара црквене управе, нуђење појединцима положаја Патријарха, захтеви да двојица Епископа оду у Загреб и прихвате се вођства Хрватске православне  цркве и слично)[12]. Све што је радио било је под паролом “тако Немци хоће“, и тој пароли је он верно служио. Митрополит скопски Јосиф је о њему оставио доста забелешки. Јонић је учествовао у стварању уџбеника историје контролисаних од стране окупационих власти (уклањање свега што би угрозило добар однос српског и немачког народа и углед немачког народа, уклањање либералистичких и марксистичких идеја, означавање тадашње Србије као домовине уз задржавање описа уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, и поред тога што је у јавности стварање Југославије осуђивано као велика историјска грешка)[13]. Трагови Јонићеве реформе школства и данас постоје. Његово министарство је предњачило у спровођењу нацистичких идеја. Осуђен на смрт у процесу генералу Михајловићу.

Заборав геноцида у име идеологије лажног братства и јединства

Сава Косановић сестрић Николе Тесле, правник са универзитета у Будимпешти. Секретар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, народни посланик 1927-29. i 1935-1941,  Министар у владама од 27. марта 1941. године (уз прекид од јануара 1943 – јула 1944. године) све до краја живота 1956. године. Већи део рата је провео у САД, где је на челу Уреда за економску обнову Југословенског информационог центра у Њујорку. У овом центру су преовладавали хрватско-словеначки функционери (Шубашић, Радица, Сној) као и југословенски оријентисани Срби (Богољуб Јевтић, Косановић). Косановић је меморандуме (назива их “тобожњи документ…страховите цифре набацане без осјећаја и срца за оне који пате“) прогласио недићевском пропагандом, противном Краљу и интересима Југославије. Чак се писмом оправдавао и ујаку Николи Тесли за своје ставове.  Након краткотрајног изласка из Влада 1943-1944., са Шубашићем се враћа у Енглеску, улази у његову Владу, потом у Титове Владе и остаје министар наредних 12 година. Први је амбасадор Титове Југославије у САД.

Из судбине Меморандума можемо потцртати неколико јасних закључака.

Део хрватске интелигенције сакривене иза југословенства, је правилно проценио да пропагандну битку за своје интересе међу западним савезницима мора добити у САД. Зато је снажна медијска пропаганда (новинарско-публицистичко-књижевна  Адамич, Радица, Косановић; научна Бићанић, Томашевић) имала два основна циља: први је потпуна промена односа јавности САД према Југославији, па су временом  комунисти предвођени Хрватима и Словенцима постали прихватљиви за америчку јавност као савезници,  а додатно је обезбеђено да клица федерализације буде усађена у нову поратну Југославију. Други циљ је била подела и забуна у редовима српске емиграције. Оба циља су успешно испуњена. Док су хрватски министри Симовићеве владе и хрватска емиграција доводили у питање Меморандуме СПЦ, постојала је поларизација и колико-толико јасна граница око тога ко заступа чије интересе. Међутим када су “Срби“ из владе (Симовић, Косановић, Будисављевић, Чубриловић) почели да доводе у питање меморандуме, да сеју сумњу у вези њих, да релативизују и моралишу у вези ужасних догађаја на територији НДХ, српска емиграција се поделила и помела. Све што су Дучић и лист “Амерички Србобран“ тврдили, проглашено је агресивном великосрпском, прочетничком и анти-хрватском позицијом, док је све оно што су објављивали Бићанић, Косановић, Радица, касније Адамич, била “снажна вера у демократску федеративну Југославију и одбрана југословенске идеје“[14]. Данас у нашој јавности често чујемо осуде напада примитивних и просечних на изузетне и ка будућности окренуте величине.  Више је него очигледно да су и они из исте кухиње која и данас ради.

Владимир Бурсаћ ( десно) на трибини Удружења „Уна“

Судбина Меморандума је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава. Хрватско и словеначко виђење југословенства је доследно значило  одрицање и чак искључивање било каквог српства и као такво ће бити доминантно на простору друге Југославије, све до њеног распада, чак и до данашњих дана.

Судбина Меморандума је показала и кључну грешку српске елите свих ових десет деценија: неспособност да види и да схвати да онај са којим је прављена заједничка кућа, не верује искрено ни у једну идеологију, већ их само вешто користи за остваривање својих стварних циљева. Верно служење идеологијама Србе је коштало огромних жртава и лутања по историјским беспућима.

Судбина Меморандума јасно показује какви “Срби“ су једино били прихватљиви за идеологију која влада овим просторима деценијама: људи са наметнутим туђим ставовима о сопственом народу, заогрнути у југословенство, слепи за шовинизам других народа и народности али зато најстроже судије српском патриотизму и народњаштву које је од њих жигосано као великосрпски шовинизам и фашизам,  људи за које је хрватско државно право неспорна чињеница,  а нове нације створене на тлу Југославије  логичан израз регионалних посебности југословенских народа и народности. Читаве генерације таквих “Срба“ ће се појављивати последњих 70-так година, осуђујући и косећи оне “Србе“ који им претходе, да би након обављеног посла, били осуђени и покошени од новијих генерација “Срба“ створених даљом разрадом идеолошких (југословенских, антисрпских) ставова. Судбина Меморандума јасно показује и судбину српске историјске науке која се након другог светског рата заглибила у идеологију/митологију  југословенства, НОП-а, НОР-а, братства и јединства, народа и народности,  док о најважнијим догађајима који се тичу српског народа у 20. веку (страдање у НДХ је свакако такав догађај) никада није дала своје мишљење. Српска наука има обавезу да разјасни многе појаве које сежу у време живота српског народа под туђом влашћу. Српска наука има обавезу да исприча истину, каква год она била, јер само тако може да помогне своме народу. Српска истина има обавезу да настави тамо где су стали Филиповић, Слијепчевић, Дурковић-Јакшић, Ћирковић и Душанић.

Догађаји који су крајем 20. века и почетком 21. века следили распад СФРЈ, показују какав значај имају овакве базе података o жртвама  у ратним сукобима. Подсетимо се само шта је све произашло из базе података Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, који има податке за 13.535 особа са подручја Косова и Метохије (1998 – 2000. године) или  више од 7000 жртава у Сребреници (1995. године)[15]. И шта ће тек у будућности произићи из таквих база података и картотека.

Мртви нажалост не могу да говоре у своје име. Ми, њихови потомци, рођаци и сународници то морамо да чинимо за њих. Питање је само да ли то умемо, можемо и желимо.

Аутор је члан члан Завичајног удружења „Уна“ из Бањалуке

[1] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[2] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[3] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[4] Гавриловић Милан, Народни пут, Балканија, Нови Сад, 2015. Први пут објављено у Гласу канадских Срба, 6. јануар 1949, Торонто, Канада

[5] Бићанић Рудолф, Економска подлога хрватског господарства, Економски факултет/Дом и свијет, Загреб, 2004.

[6] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[7] The New York Times, 20.october and 21.october 1934.

[8] Hrvatska revija, 37 (3): 602-604, 1987. Иван Чизмић, Прво раздовље сурадње Фрање Туђмана са Хрватима у САД и Канади (1966-1987), 2014.

[9] Видмаровић Ђуро, Ко је био Богдан Радица?  https://mojahrvatska.vecernji.hr/price/tko-je-bio-bogdan-radica-u-americi-je-nastojao-afirmirati-tita-no-sve-se-promijenilo-kada-se-vratio-u-jugoslaviju-1306657

[10] Поповић Петар, Бодган Радица и теоријски концепт међународне културе, Политичке анализе, број 27, 44-48, 2016.

[11] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[12] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[13]  Кољанин Драгица, Основно школство и уџбеници историје у Србији 1941-1944, Филозофски факултет Нови Сад, 21, 395-415, Нови Сад, 2010.

[14] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[15] http://www.hlc-rdc.org/?cat=281

Текст је интегрална верзија коју су пренели национални сјатови  Стање Ствари, Јадовно.

Поделите:
АКАДЕМИК МИОДРАГ ЧОЛИЋ – ВАКЦИНЕ ПРОТИВ ИНФЕКЦИЈЕ КОВИД-19

АКАДЕМИК МИОДРАГ ЧОЛИЋ – ВАКЦИНЕ ПРОТИВ ИНФЕКЦИЈЕ КОВИД-19

Овај текст представља сажети приказ рада објављеног у часопису Клиничка и експериментална имунологија (Clinical and Experimental Immunology) (новембар 2020; вол.202(2); 162‒192), од стране Трегонинга ( Ј.S. Tregoning) и сарадника а који је in extenso објављен ва сајту САНУ. Текст није дословни превод оригиналног текста већ одабир делова који су по мишљењу аутора овог текста (академика Миодрага Чолића) најзначајнији за разумевање основне структуре вируса, различитих платформи за креирање вакцина против SARS-CoV-2, предности и мана појединих платформи, питања ефикасности и безбедности вакцина развијених у рекордно кратком времену…

Вакцине против SARS-CoV-2

У стратегији борбе против инфекције КОВИД-19 највећи значај се придаје вакцинацији. Приступ креирању вакцина је различит, почев од традиционалног начина применом живих ослабљених вируса, инактивисаних (мртвих вируса), коришћењем протеина или делова протеина вируса, до нових приступа. Нови приступи, од којих се неки први пут користе и због тога изазивају посебну пажњу, укључују примену вирусних вектора и нуклеинских киселина. За било коју од наведених платформи два најважнија фактора су ефикасност и безбедност вакцина. Други проблем је како од развоја ефикасне вакцине у лабораторијским условима прећи на масовну производњу. У сваком случају, полазна разматрања почињу од адекватног избора антигена из палете антигена који су специфични за SARS-CoV-2 , а који имају највећи имуногени потенцијал да створе довољно ефикасан и дуготрајан колективни имунитет.

Први и најзначајнији каднидат је S протеин (Spike protein). Да је он најимуногенији, показала су ранија истраживања на SARS-CoV-1 . Неутралишућа антитела, која се стварају на S протеину, највише се везују за тзв. рецептор-везујући домен. Због тога се та секвенца антигена и користи у неким вакцинама у односу на цео S молекул. Врло је битно да S антиген у вакцинама задржи своју нативну структуру и у том циљу се користе различити поступци. N антиген је молекул нуклеокапсида вируса, који је такође врло имуноген, а антитела према њему имају дужи полуживот него антитела према S антигену. Постоји сумња да би у извесних особа вакцинисаних N протеином могле да се јаве нежељене реакције које су забележене код SARS-CoV-1. Са друге стране, недектабилност антитела према N антигену може бити корисно код вакцина које садрже S протеин. У стратегији избора најбољег антигена користе се и  пептидне секвенце које стимулишу ефикасан T ћелијски одговор.

За сваку врсту вакцине развијене су специфичне платформе. Детаљи се могу наћи на сајту https://vac‐lshtm.shinyapps.io/ncov_vaccine_landscape/, који обухвата податке сакупљене до септембра 2020. год. као и на вебсајту СЗО. С обзиром да многе фармацеутске компаније производе вакцине које се налазе у фази развоја, рецензиране публикације које се тичу њихових својстава и ефикасности ретко се објављују у потпуности, и због тога јавност о томе добија информације углавном из медија.

Протеинске вакцине

Протеинске вакцине се темеље на примени рекомбинантних протеина који су локализовани на површини вируса. По правилу, ове вакцине су сигурне али су слабо имуногене да створе довољан имунитет, због чега је неопходно да се примењују са супстанцама које повећавају имуногеност (адјуванси). Производња рекомбинантних протеина укључује различите рекомбинантне технике генетичког инжењерства, при чему се ген од интереса убацује у бактерије, ћелије сисара или модификоване ћелије биљака као што су ћелије дувана. Свака од ових технологија има предности и мана, али по правилу, пре коришћења протеина неопходна је његова модификација. Једна од протеинских вакцина у развоју јесте вакцина компаније Clover Biopharmaceuticals која користи ћелије сисара за производњу модификованог S протеина SARS-CoV-2 . Компанија Санофи (Sanofi S.A.) развија протеинску вакцину против SARS-CoV-2 коришћењем бацуловируса за експресију S протеина.

Вирусима сличне честице (VLP, Virus-like particle) представљају посебну подврсту протеинских вакцина. То су, у ствари, вештачки конструисане наночестице које подсећају на вирусе, а најчешће садрже доминантни протеин вируса или више протеина из омотача вируса. Протеини се, такође, производе једном од наведених рекомбинантних технологија. Неке од вакцина против SARS-CoV-2, које користе овакву платформу, јесу вакцине компаније Novavax која на VLP (NVX‐CoV2373) има инкорпориран S протеин а за производњу рекомбинантног S протеина користи бакуловирус којим се инфицирају ћелије инсеката за производњу вируса. Прелиминарна испитивања су показала да је вакцина имуногена, тј способна да створи имунитет, али се мора користити са адјувансом. Друга VLP вакцина је вакцина компаније Medicago (NCT04450004) која за експресију S протеина SARS-CoV-2 користи биљне ћелије дувана Nicotiana benthamiana. За адјувансе се користе секвенце нуклеинских киселина вируса, као сто су GpG олигонуклеотиди, које могу да покрену урођени имунитет.

Пептидне вакцине

Пептидне вакцине се базирају на примени само делова вирусних протеина за које је претходним истраживањима показано да су имуногени. Наиме, показано је да су у оквиру протеина само поједине пептидне секвенце имуногене и да могу да покрену имунски одговор који је посредован Т лимфоцитима. У оквиру SARS-CoV-2 идентификовано је више таквих пептидних секвенци и зато се покушава да се управо оне искористе за вакцину. Недостатак је што овакав приступ захтева додавање адјуванса у вакцину. Неке од мултипептидних вакцина, које су у поступку клиничких тестирања, јесу вакцине Covaxx (NCTO4545749) или Института „Вектор” (Vector Institute) (NCTO 4527575). Пептиди се користе и у комплексима са вештачким антиген-презентујућим ћелијама које имају наснажнију способност да стимулишу имунски одгвор посредован Т лимфоцитима. За овакав приступ користе се искуства из развоја канцерских вакцина. У случају SARS-CoV-2, у вештачке антиген-презентујуће ћелије убацује се лентивирус који носи кодирајуће секвенце структурних и протеазних протеина. Такве ћелије се затим апликују у облику вакцине субкутано. Два приступа таквим вакцинама развија компанија Shenzhen Geno‐Immune Medical Institute из Кине (NCT04299724 и NCT04276896) и Aivita Biomedical Inc. (NCT04386252).

Инактивисане вакцине се производе према најстаријој технологији, при чему се вирус инактивише формалдехидом, гама или ултравиолентним зрачењем. На том принципу је развијен велики број вакцина против SARS-CoV-2 које су у фази клиничких тестирања. И за ове вакцине је неоходан адјуванс (алуминијум или CpG нуклеотиди). Неке од њих су вакцине Sinovac Biotech (NCT04352608) у којој је SARS-CoV-2 инактивисан бета‐пропиолактоном, Sinopharm из Вухана (ChiCTR2000031809), Bharat Biotech (Индија) и неке вакцине из Бразила, Шкотске и Индонезије. Избор инактивирајућег средства је од кључног значаја за спречавање нежељених ефеката а који су забележени код неких вакцина примењених на овај начин према MERS–CoV.

Примена живих вакцина такође припада најстаријем виду вакцинације. У стратегији креирања живих вакцина против SARS-CoV-2 користи се живе атенуисане вакцине, које најближе подсећају на природну инфекцију и по правилу су имуногене и без адјуванса. Codagenix and Serum Institute of India развијају живу атенуисану SARS-CoV-2 вакцину, користећи посебну технологију где се у RNК вируса уграђују секвенце нуклеотида (CpG и UpA) које појачавају имунски одговор.

Када су у питању векторске вакцине, гени који носе шифру за синтезу протеина вируса убацују се у други микроорганизам (вирус или бактерију). Од вирусних вектора најпогоднији су аденовируси, вирус везикуларног стоматитиса (VSV) и модификовани вирус вакциниа (engl. vacciniavirus) Анкара (MVA). Ови вектори или немају способност умножавања (репликације) или се вектор умножава у ћелијама. Избор вектора умногоме утиче на имуногеност вируса. До сада је синтетисано пет не-реплицирајућих векторских вакцина против SARS-CoV-2 и све се базирају на аденовирусу као вектору. Једна од њих је Оксфордска АZD1222 вакцина. Из резултата прве фазе клиничких студија показана је одлична имуногеност како на нивоу хуморалног тако и ћелијског имунитета, а нежељене локалне и системске реакције су биле благе. У сарадњи са Astra Zeneca, вакцина се тестира у Великој Британији (NCTO4444674), Бразилу (ISRCTN89951424) и САД (NCTO4516746) у оквиру фазе II/III клиничких студија. Cansino Biologics (Кина) (ChiCTR2000030906) развија сличну вакцину где је вектор аденовирус 5. Досадашњи резултати су показали добар ћелијски и хуморални одговор и благе нежељене системске реакције. Вакцина се испитује и у Канади (NCTO4398147) у оквиру друге фазе. Компанија Janssen производи вакцину на специфично модификованом не-реплицирајућем аденовирусном вектору користећи искуства из развоја вакцине против вируса еболе и зика. Вакцина је у првој фази клиничке студије у САД, Белгији (NCTO4436276) и Јапану (NCTO4509947). Једна од векторских вакцина из ове групе је и руска вакцина Спутник В која је базирана на коришћењу два аденовирусна вектора. Испитује се у растворном (NCTO4436471) или лиофилозованом облику (NCTO 4437875). Трећа фаза је регистрована у септембру 2020. године (NCTO4530396). Досадашњи резултати су показали високу имуногеност уз присуство блажих нежељених локалних и системских реакција. У серуму вакцинисаних особа детектована су и антитела према аденовирусима из вакцине.

Merck је у сарадњи са Институтом „Луј Пастер” (NCTO4497298) и Универзитетом у Питсбургу (NCTO 4498247) развио вакцину против SARS-CoV-2 која се заснива на вирусним векторима (модификован вирус малих богиња) који се репликују. Досадашњи резултати показују да је вакцина ефикасна и безбедна. Неке вакцине из ове групе  примењују се преко слузокоже носа или путем дигестивног тракта коришћењем пробиотика.

Вакцине засноване на нуклеинским киселинама

Вакцине засноване на нуклеинским киселинама се издвајају зато што у условима ове пандемије могу да се масовно производе за кратко време, истовремено и из више центара и што је њихова производња јефтинија у односу на друге вирусне вакцине. Ове вакцине користе DNK или RNK плазмиде у којима је уграђен ген од интереса. Против SARS-CoV-2 је развијено шест платформи за RNК и четири платформе за DNК вакцине које се тренутно налазе у фази клиничког тестирања.

DNK вакцине се производе коришћењем плазмида прокариота у које је уграђена DNK секвенца за одређени протеин SARS-CoV-2 . Овако конструисаним плазмидом врши се трансфекција у Е. coli заједно са експресионом касетом која омогућава експресију трансгена у хуманим ћелијама. Експресиона касета садржи кључан узводни промотор који управља експресијом трансгена, тзв. Козак секвенцу, инсертован трансген и 3’полиаденилацијски реп (PoluA). Након примене, DNК вакцину преузимају ћелије домаћина на месту имунизације или мигрирајуће антиген-презентујуће ћелије. Да би се изазвао адаптивни имунски одговор, DNK мора да уђе у једро ћелије. На путу проласка кроз цитоплазму DNK активира интрацелуларне рецепторе који стимулишу неспецфичан имунски одговор. Он је битан за развој специфичног имунског одговора на протеин вируса који ће бити синтетисан у ћелији из информације уметнуте у DNK трансген комплекс. Покретање урођене имуности од суштинског је значаја за стимулацију адаптивне имуности DNK вакцина. Пролаз убризгане DNK до нуклеуса је изузетно неефикасан, пошто велика количина DNK не успе да прође ћелијску мембрану или омотач једра. Како би се ублажио овај губитак, DNK вакцине користе посебне платформе за апликацију каква је електропорација и генски пиштољ.

DNK вакцине против SARS-CoV-2 развијене су на платформама које су проистекле из истраживања на другим SARS вирусима. У овом контексту, Inovio  производи вакцину под називом INO‐4800 (NCTO4336410). У претклинчким студијама забележена су неутралишућа антитела и активација специфичних Т ћелија код експерименталних животиња. Генексин (Genexine) из Јужне Кореје (NCTO4445389), Зидас Кадила (Zydus Cadila) из Индије (CTRI/2020/07/026352) и Универзитет Осака из Јапана (NCTO4463472) су започели прву фазу клиничког тестирања DNK вакцина против SARS-CoV-2 .

RNK вакцине се базирају на истом принципу као и DNK вакцине тј. експресије вакциналог трансгена, који у молекулу RNK носи шифру за синтезу вирусног антигена у ћелији домаћина. За разлику од DNK вакцина, експресија RNK вакцина почиње онда када удје у цитосол ћелије, чиме се повећава ефикасност експресије. RNK вакцина такође стимулише неспецифични имунитет обзиром да вирусне RNK препозају рецептори урођене имуности унутар цитоплазме. То некада може имати и нежељени ефекат јер рана синтеза интерферона типа 1 може да инхибира експресију протеина. Због тога се у том циљу у RNК убацују нуклеотидне секвенце које блокирају синтезу интерферона али тако да у потпуности не спрече неспецифични имунски одговор. Постоје две примарне врсте RNК вакцина: информациона RNK (iRNK) и самоамплификујућа RNK (saRNK). Нерепликујуће iRNK вакцине су конструкти направљени да кодирају антиген од интереса и обично имају тзв. 5’капу, UTR регионе, који се не преписују, и poli А rep. 5’капа је неопходна како би се и RNK повезала са еукариотским транслационим комплексом. UTR се бирају како би се оптимизовала експресија RNK протеина а тиме и избегла уградња секвенци које би кочиле транслацију, односно нeпреписивање информације садржане у iRNK у вирусни протеин. iRNK вакцине су конструкти који су направљени коришћењем RNK полимераза порекла из бактериофага и секвенци за транскрипцију DNK на калупу RNK.

Самоамплификујуће RNK вакцине су RNK репликони базирани на геному алфа вируса који су модификовани да кодирају антиген од интереса уместо RNK структурних протеина. Вирусни репликон такође садржи отворени оквир читања (ORF) који кодира четири неструктурна протеина вируса алфа  (nsP1-4) и субгеномски промотор. Неструктурни протеини формирају RNK-зависну RNK полимеразу (RDRP). RDRP комплекс преписује додатне копије вакцине у трансфектованој ћелији. Резултат овога је да самоамплификујућа RNK вакцина индукује синтезу протеина који перзистира дуже него протеини који се преписују са нерепликујућег RNK.

RNK вакцине против SARS-CoV-2 су развијене на платформи вакцина SARS-CoV-1 . У току су тестирања шест таквих вакцина. Прву од њих је почела да развија компанија Модерна (NCTO4283461). У првој фази испитивања на 45 добровољаца, који су примили различите дозе, показана је висока имуногеност, али су код највеће дозе (250 µг) забележени и изразитији нежељени ефекти. Вакцина која је сада у другој фази (NCTO4405076) и трећој фази (NCTO4470427) тестирања, садржи дозу од 100‐µг.

Бионтек (BioNTech) у сарадњи са Фајзером (Pfizer) развија четири кандидата за вакцину засновану на RNK платформи. У питању је iRNA која носи информацију за S протеин, а која је модификована нуклеозидом. Прва и друга фаза клиничког тестирања спроводи се у Немачкој (NCTO4380701) и САД (NCTO4368728), док је испланирано да се трећа фаза спроведе на више места. Од септембра, када је направљен овај пресек, вакцина је већ регистрована у В. Британији, САД и неким другим земљама. Досадашња истраживања су показала развој хуморалног и ћелијског имунског одговора. Компанија CureVac и Народноослободилачка војска (Кина) су такође развили iRNK вакцине које су у фази клиничких тестирања, али до момента писања овог рада нису објављени резултати.

Империјални колеџ у Лондону у сарадњи са компанијом VacEquity Global Health  развија саморепликујућу RNK вакцину која кодира протеин S. Тестирање вакцине на људима, у којима је учествовало 420 добровољаца, започело је у јуну 2020. године (ISRCTN17072692). Арктурус (Arcturus) са седиштем у Сингапуру развија саморепликујућу RNK вакцину, која такође кодира S протеин, налази се у првој фази клиничког тестирања (NCTO4480957).

Разлози за и против различитих платформи

Значајно питање је како проценити која је вакцина најефикаснија и најбезбеднија имајући у виду тако велики број платформи за њихов развој. Већи број вакцина против SARS-CoV-2 које су у развоју, односно у завршној фази клиничких испитивања, засноване су на истраживањима вакцина против других вируса, укључујући и породицу SARS, а које до сада, због малих потреба и недовољних финасијских средстава, нису завршене. Свака пределожена вакцина има своје предности и мане. Вакцине са живим атенуисаним вирусима имају дугачку историју безбедности и ефикасности, али можда нису погодне за масовну производњу у тренутној пандемији због дужине времена потребног да се направи атенуација. Инактивисане вакцине такође имају дугачку историју ефикасности и њихова предност је што се брзо производе. Међутим, неопходна су посебна безбедна изолована постројења за производњу већих залиха вируса. Уз то, постоји и бојазност око појава имунопатолошких манифестација изазваних инактивисаном вакцином, која је примећена код неких других респираторних вируса и у претклиничким моделима вакцина против SARS-CoV-2. Вакцине са рекомбинантним протеинима користе се од осамдесетих година прошлог века. Оваквим вакцинама се стимулише специфичан имунски одговор специфично на најимуногенији протеин вируса али се може изгубити шири обим заштите када дође до озбиљнијих мутација у генима вируса који такве протеине кодирају. Са оваквим протеинским вакцинама спорије се започињу клиничка тестирањa али, ако се покаже ефикасност, имају бржу могућност  лиценцирања. Један од изазова јесте избор праве конформације протеина. S протеин је метастабилан и мање протективан ако се користи у структурном облику непосредно након фузије. Једина пептидна вакцина из Института „Вектор” у Колцову, у Русији, регистрована је за клиничко тестирање (NCTO4527575)  и код ње се користи алуминијум као адјуванс.

Приступи базирани на антиген презентујућим ћелијама нису практични за широку производњу. Са друге стране, DNK и RNК вакцине имају пуно потенцијала у смислу брзине имунског одговора брзог прилагођавања масовној производњи, што се посебно показало значајним у овој епидемији.  DNK вакцине су кроз историју биле мање имугене него вакцине засноване на другим платформама. RNК вакцине нису до сада биле тестиране за инфективне болести и ово је први пут да је једна самоамплификујућа вакцина коришћена за ове намене. RNК може имати проблем у погледу температурне стабилности пошто захтева складиштење на ˗80˚Ц. Вирусне векторске вакцине стигле су најдаље у клиничком испитивању, пошто су чак три кандидата у касној фази клиничких тестирања. Познато је да су безбедне, али могу изазвати нежељене реакције у већим дозама. Једно од питања је већ постојећи имунитет против вектора, посебно када се користи вектор AD5. Зато ће се са великом пажњом пратити која ће платформа и кандидати бити најефикаснији и најбезбеднији.

До краја септембрa 2020. године, многе компаније, које су развиле вакцине против SARS-CoV-2, за потенцијалну примену нису објавиле податке о завршеним тестирањима. Међутим, оно што је до сада објављено указује на то да су вакцине безбедне, али да се нежељене појаве појављују при већим дозама, што су саопштиле Модерна, Кансино, Оксфорд и Бионтек за своје вакцине након прве фазе клиничких испитивања. Ти подаци су били важни да се у наредним фазама доза смањи. За све ове вакцине показано је да су имуногене али је упоредна процена овог параметра отежана због неуједначених методологија за процену имунског одговора у вакцинисаних особа. Оно што даље компликује поређење јесте и објављивање података у форми саопштења за штампу и друге медије уместо публикације резултата у рецензираним часописима. И на крају многе компаније не саопштавају податке о ефикасности тестирања на основу рандомизириног узорка. Такође се ефективност другачије процењује, неки користе параметре смањења обољевања а други смањења броја потврђених случајева…

Интегралну верзију текста можете видети овде.

Поделите:
ДОКТОР КОЈИ ЈЕ ИЗЛЕЧИО СРПСКУ ЕКОНОМИЈУ

ДОКТОР КОЈИ ЈЕ ИЗЛЕЧИО СРПСКУ ЕКОНОМИЈУ

Доктор Лаза Пачу, био је Цинцарин пореклом, а за финансије је био самоук. Док је он водио државне финансије Србије, динар је био конвертибилна валута. Господин Лаза, како су га сви звали, признавао је само новац са златном подлогом. Чак и у време Балканских ратова, господин Лаза није допустио да буџет „оде у црвено“- што је случај незабележен у историји банкарства и историји ратовања.

Лекар пореклом из Чуруга др Лаза Пачу

Иако доктор по професији, економија му је увек била у срцу. Др Лазар Пачу је годинама успешно лечио српску економију, а као министар финансија 1914.године прима најтежи аустроугарски ултиматум упућен Краљевини Србији икада. Својим знањем, проницљивошћу и невероватном способношћу да осети шта треба српској економији, др Пачу је имао главну улогу у финансирању балканских и Првог светског рата.

Као самоуки економски стручњак који је одлично знао да „ослушкује“ потребе српске привреде и економије, др Пачу је стално био суочаван са тешким и великим одлукама по Србију. Једна од таквих историјских одлука, је и она коју је донео када је у одсуству тадашњег председника владе Николе Пашића примио Бечки ултиматум, 23. јула 1914. године.

У том тренутку др Пачу је био министар финансија, али му је требало нешто мање од сат времена да закључи да су „аустријски захтеви такви да их у целини не може применити ниједна српска влада“. Та његова констатиција је остала запамћена као израз достојанствености српског народа, али је то уједно био и окидач за почетак Првог светског рата.

Радници једне кланице у Београду

Свестраност која је резултирала бројним знањима, учинила је доктора Лазара Пачуа врсним практичарем који је Краљевину Србију успешно финансијски водио кроз чак четири рата.

Тако је још 1.октобра 1912. године уочи Првог балканског рата увео два буџета: редовни и ванредни ратни буџет. Истог дана објављен је Закон о мораторијуму који је замрзнуо штедње улоге и у земљи одложио исплату обавеза, док је исплата спољних обавеза настављена. Тиме је Пачу сачувао кредибилитет Србије у свету, па је могао да добија нове кредите за покривање ратних трошкова.

Захваљујући одлучним и исправним одлукама који је др Пачу доносио у најтежа предратна времена, Србија се припремила за предстојећи Велики рат. Познато је да у то време Србија никоме није била дужна, и да је чак и непријатељима исплаћивала приспеле обавезе. На тај начин је успела да омогући добијање нових кредита за финансирање ратних трошкова.

Иако болестан и са жељом да се пензионише др Лаза Пачу је Србију одлично припремио за Први светски рат, па су 1914. године обезбеђени државни приходи у износу од 214,3 милиона динара. Уз помоћ овог доктора за економију, Србија, иако већ измучена и истрошена од царинског, па онда и два балканска рата, успела је још једном да стане ноге и исфинансира и Велики рат.

Ни краљ није имао протекцију код Лазе Пачуа

Краљу Петру И Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате. Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: “Не може”! Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: “Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит! Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

Изгледом, стасом, снажним гласом и оштрим погледом, али пре свега необичним животним путем и непресушном енергијом и знањем, др Лаза Пачу је привлачио велику пажњу својих савременика. Наиме, из угледне породице Пачу, седамдесетих година 19. века одлази у Цирих где се нашао у друштву са Светозаром Марковићем, Васом Пелагићем, Николом Пашићем и многим другим младим анархосоцијалистима. Ту заправо и почиње његово интересовање за политику и економију.

По повратку у Србију, 1878. године на наговор Пере Тодоровића напушта студије медицине и почиње да уређује часопис “Стража”. Не задуго мађарска влада је затворила овај часопис, а Пачу се враћа у Берлин да заврши медицинске студије. Са докторском дипломом, али без посла Пачу се враћа у Београд и 1881. поново се на кратко окреће новинарству и постаје сарадник часописа “Самоуправа”, објављујући серију чланака под насловом “Грађанско друштво и његове политичке партије”.

Државним финансијама управља се као банком

Али љубав према економији тада постаје све израженија. Он се непрестано образовао, читао и писао о рентама, стечају, кредитима, таксама и у томе је бескрајно уживао. Убрзо је добио посао управника Државних монопола, где се одмах показао као прави организатор пун нових идеја и иницијатива, агилан и вредан. Радио је на припремама многих финансијских закона и трговинских уговора Аустроуграском, Француском, Енглеском…

Када је напустио државни монопол, постављен је за државног комесара Народне банке, затим за директора Београдске задруге где је усавршавао знање банкарског пословања, па за државног саветника и сенатора новоформираног Сената. Уз све то је био и политички ангажован, председавајући и говорећи на скуповима Радикалне странке чији је и сам био члан.

Ни краљ Петар I није имао протекцију код Пачуа

Остао је упамћен као шкртица и строг министар финансија, али са друге стране као изузетно поштен и неподмитљив. “Државним финансијама управља се као банком” била је девиза којом се руководио, и која се показала се као одлична, јер је каса увек била пуна, приходи су се преливали а Србија је у то време извозила у Западну Европу и Средоземље.

У јесен 1914. године др Лаза Пачу је почео да попушта неумитној болести која га је стизала. Последње дане провео је у Народној скупштини, седећи умотаних и болних ногу, али у дебатама никада није показивао ни трунку немоћи и повлачања. Напротив, др Пачу се до последњег дана борио и бранио Србију и њене интересе, и као такав је и остао упамћен.

Извор: serbia.com

Поделите:
СРБИ – АРИЈСКО ПЛЕМЕ НАЈСТАРИЈЕ

СРБИ – АРИЈСКО ПЛЕМЕ НАЈСТАРИЈЕ

Срби (лат. Serbi), (грч. Σέρβοι) (лат. Serboi) или Сирбои (лат. Sirboi), је најстарији спомен имена једног европског  савременог народа забележен у грчко-римској историографији. Овај етноним је у историријској науци означен као“ ирански“ али има индиција да је старији “аријски“ тзв,индо-европски. Племе је обитавало у азијској Сарматији у доњем току реке Волге, на Вратима народа. Тешко је порећи везу између савременог етнонима Србин и спомена овог племена у историји.

Азијска Сарматија и положај племена С(е)рби на Волги

Плиније Млађи у свом раду „Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis“ из 1. века н. е. спомиње народ Серби, који је живео близу Кимеријаца, вјероватно у близи Црног и Азовског мора.

С обзиром да су према описима били сарматско племе, према руским археолозима, другог таласа насељавања у Скитији, највероватније је да су стари Серби говорили скитским језиком, тј. посебном верзијом којом су се служили Сармати. Скитски језик је спадао у групу источноирансих језика, а с обзиром да није имао писану, књижевну форму и с обзиром на то да су скитска племена насељавала велике, степске територије,разликовало се више врста дијалеката. Тај језик је у оригиналном облику изумро и остало је веома мало писаних извора који би могли у некој мери посведочити о језику наших предака, једини преостали говорници једне од верзија скитско-сарматских говора су народ Осети на Кавказу.

Сарматски коњаници на Трајановом стубу

Клаудије Птолемеј, у 2. вијеку н. е., у својој „Географији“ спомиње народ Сербои или Сирбои, који је по свој прилици живео у залеђу Каспијског језера у близини данашњег Астрахана. Дакле на самим Вратима народа, на степском краку караванског пута свиле. То је пут којим су у Европу упадали сви степски народи. Према том положају ради се о племену чувара врата или ратника.

Изглед Сарматских ратника и скитски култ рата

У 10. веку византијски цар Константин VII Порфирогенит у својој књизи „De Ceremoniis“ помиње два племена Креватас и Сарбан, који се сматрају потомцима ових горе поменутих Сармата а њихова имена идентична су именима Хрвата и Срба. Племена су се налазила у близини реке Терек на Северном Кавказу, између Аланије (Осетије) и Цанарије. Управо племе Сарбин је у региону Кавказа забележио арапски географ ал-Масуди у 10. веку:

„Племе звано Сарбин; то је племе страшно својим противницима из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали или по њиховом непотчињавању никаквом народу…“

Из описа је јасно да се ради о ратничком племену које се спомиње на најопаснијем географском положају у историји познатим Вратима народа. Из описа се види да ово племе поседује неку особиту ратну вештину, којом улива страх околним противницима. Мислимо да је по среди, осим гвозденог оружја, тактика јуриша у одсусним тренутку битке, одабране тешке коњице на противничког војсковођу или владара у намери да се змији одсече глава. Срби су ову тактику често примењивали у историји и пре и после Косовског боја. Одлучн бој лежи у самим темељима српског идентитета до данас.

Скитска гвоздена, бојна секира, топор

Други податак да нису никоме почињени, упућује етимологе на слободан статус ових људи којима је слобода заправо одгонетка имена. Аријац и Словен који није слободан не може себе да сматра Србином. Српски великан владика Петар II Петровић Његош о овоме пише и само Србе у Црној Гори и оне Шумадији, тек после устанака, сматра правим Србима, дакле слободним људима. Масуди даље каже:

„Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре владар или старешина, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говориии да се у хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на огњу.“

Навод да ово племе има погребне обичаје сличне обичајима Индуса, говори у прилог тези да је то племе међу Сарматима било старијег аријског порекла, за разлику од млађих иранских Сармата, који такве обичаје нису упражњавали, сахрањивали су у катакомбама покојнике.

Идентичност каснијег спомена Срба као првог споменутог племена међу Словенима на граници Франачке империје имплицира тезу да се део овог племена одселио у Малу Русију (Украјину) а потом у Лужичку Србију, где је учествовао у етногенези словенских народа.

Петровград.орг

Поделите: