ЉУБИША МАЛЕНИЦА: АНТИСРПСКИ ДУХ СРЕБРЕНИЧКОГ НАРАТИВА

ЉУБИША МАЛЕНИЦА: АНТИСРПСКИ ДУХ СРЕБРЕНИЧКОГ НАРАТИВА

Када се говори о Сребреници и свему што се десило у дотичном граду, посебно у западним медијима, пристрасно тумачење догађаја је већ постало норма. Наратив, годинама подржаван од стране медијских кућа, невладиних организација и Хашког трибунала у центар пажње је поставио наводне злочине српских снага против муслиманског становништва намерно одлучивши да занемари две године злочина такозване „Армије БиХ“ против српског народа у истом региону. Када се Сребреница спомене, она мора асоцирати на српску кривицу и муслиманске жртве. Све што нарушава ову пропагандну поруку неопходно је држати подаље од главних медијских токова информација како не би покварило стерилизовану и идеализовану слику догађаја која се представља како домаћој тако и страној јавности.

Непостојање српских жртава

Да ли су сва имена у Поточарима пострадала између 11 јула и августа 1995 године

Чак и дискусија о српским жртвама не може бити дозвољена с обзиром да отвара простор за непријатна питања. Увођење српских жртава у причу о Сребреници потреса сам темељ досадашњег наратива нарушавајући злонамерну поставку о српској кривици. Српске жртве, посебно оне које спадају у категорију цивила, упућују на дугогодишње присуство српског становништва у датој регији и нагриза слику „српских агресора“ који однекуда долазе да униште Босну и Херцеговину. Када се једном прихвати постојање српских жртава, онда се неминовно мора поставити питање ко су особе, односно војне јединице, одговорне за убиства и уништавање српске имовине. Одмах потом долази до логичког подривања флоскуле веома драге западним медијима који и даље инсистирају на „демилитаризованој“ природи сребреничке енклаве.

На проблематику починилаца злочина по аутоматизму се надовезује питање тежине њихове казне и спровођења исте. Сазнање да су главни организатори муслиманских напада на српска села остали некажњени, те да данас слове као „узорни“ грађани БиХ додатно би пољуљало наратив о Сребреници, који је ионако на стакленим ногама.

Потреба да се слика о Сребреници очува онаква каквом су је обликовале западне медијске куће и пропаганда муслиманског вођства из БиХ не постоји у вакууму. Штавише, Сребреница је у више наврата након окончања рата у Босни и Херцеговини искоришћена у сврху правдања наводних америчких хуманитарних интервенција у другим државама.

Приликом агресије Сједињених Држава и њихових савезника на СР Југославију, западни демагози и медијске личности су се често позивали на Сребреницу напомињући, веома озбиљним гласом и са забринутим лицем, да неће дозволити „понављање“ Сребренице. Амерички гласноговорници приликом припреме за напад на Ирак су такође спомињали дешавања у Сребреници и опомињали да се таква дешавања не смеју поновити под режимом Садама Хусеина. Нападима на Либију и рушењу Муамера Гадафија претходила је медијска кампања у којој је Сребреница опет пронашла своје место да би се коначно мотив Сребренице искористио током сукоба у Сирији како би се додатно покушао демонизовати режим Башара ал Асада.

Иронија свега наведеног лежи у чињеници да су дешавања у Сребреници, и касније тумачење истих, искоришћени у сврхе разарања неколико стабилних држава током чега су страдале десетине, ако не и стотине хиљада грађана дотичних земаља, махом муслимана, од стране истих оних који су „утврдили“ шта се десило у Сребреници и сложили да се такво нешто не сме поновити.

Наравно, током свих наведених медијских кампања ниједном нису споменуте српске жртве. Као што је већ истакнуто, за потребе унутрашње стабилности сребреничког наратива Срби нису могли постојати као жртве, док у међународним оквирима српске жртве нису могле бити споменуте јер би то хуманизовало непријатеља којег је у датом тренутку Запад нападао. Страдање Срба и наратив о Сребреници упућивали би на постојање и друге стране медаље за сваки од сукоба побројаних изнад. Сиријци, Ирачани, Либијци, и наравно Срби, морали су бити представљени као непријатељи и темељито дехуманизовани тако да и злочини против њих изгубе негативан аспект и буду пропраћени са равнодушношћу или пак радошћу…

Наметање српске кривице

генерал Ратко Младић са цивилима у енклави Сребреница

(…)Одговорност муслимана и – ако гледамо укупност ратних дејстава – Хрвата за злочине над Србима унутар конструкције западних медија не постоји, што по извитопереној унутрашњој логици води ка закључку да дотични злочини нису ни почињени. Британска резолуција, коју је руски вето послао на сметлиште историје, где јој је и место, био је покушај брисања временске димензије путем подизања дешавања у Сребреници на степен догађаја који би читаво човечанство сваке године асоцирао на наводну српску кривицу.

Језик британске резолуције, када се говори о Сребреници, је ту са намером да унутар српског народа створи националну верзију „беле“ кривице махом користећи колективни назив Срби како би окарактерисао учешће у било којем политичком, друштвеном или војном догађају који се десио током распада бивше Југославије. Ови догађаји су увек окарактерисани као лоши без обзира на стварно стање и самим учешћем у њима Срби се дефинишу као лоши, колективно. Чињеница да Срби нису монолитна маса која се увек у својој потпуности налази на истом месту или узима учешћа у истим активностима је, по свему судећи, превише апстрактна за западне новинаре и званичнике.

Наравно, овде није у питању наивност или непознавање чињеница, већ јасно дефинисана намера да се свим Србима припише кривица за злочине, без обзира били они стварни или не, те да се на основу тога захтевају друштвене промене, „суочавање“ са прошлошћу, борба против „злог“ национализма и слично – све интелектуалне сплачине које слушамо већ неколико деценија. Временом би „кривица“ прешла из културне сфере у политичку где би, с обзиром на њихов статус зликоваца, од Срба били очекивани политички уступци чији циљ би било даље слабљење српских интереса.

Сама резолуција Велике Британије постаје веома занимљива када се погледа упоредо са документима са којих је Лондон недавно скинуо ознаку поверљивости, а који се односе на дешавања у Сребреници. Наиме, у оквиру објављеног материјала јасно се истиче да је напад на Сребреницу наступио као реакција на провокације од стране муслиманских формација унутар саме енклаве. Штавише, британска документација истиче да напад није био осмишљен у оквиру тадашњег политичког и војног врха Републике Српске већ се приписује иницијативи локалног војног команданта.

Игра са бројем жртава

Другосрбијанске крокодилске сузе над жртвама

Када се говори о Сребреници, незаобилазна тема је игра са бројем наводних жртава. Према изворима самих западних земаља и организација, догматична цифра од 8.000 је пука инфлација и свако даље додавање жртава, чему стреми сарајевска политичка и интелектуална елита, је ништа друго до морбидна представа која се годишње понавља за међународне и домаће потребе  муслиманског политичког врха.

Два месеца након преузимања контроле над Сребреницом од стране српских снага, тадашњи директор операција Међународног комитета Црвеног крста за Западну Европу, Анђело Гнедингер, је од српског вођства из Републике Српске и тадашње СРЈ тражио податке о „3.000 особа из Сребренице за које сведоци тврде да су ухапшене од стране српских снага“. У истом периоду, Црвени крст је од муслиманског политичког врха потраживао податке о судбини приближно 5.000 особа које су побегле из Сребренице.

Очевици споменути у извјештају Црвеног крста су заправо били припадници холандске јединице која је, под заставом УНПРОФОР-а, била стационирана у Сребреници. Приликом напуштања енклаве, у изјави за Њујорк тајмс, холандски војници су истакли да су „Срби заробили између 150-300 мушкараца доби од 16 до 60 година“. Од кључног значаја јесте очигледна разлика између бројке коју наводе холандске трупе, упознате са дешавањима на терену, те Црвени крст који два месеца касније тражи податке за десет пута већи број наводних несталих.

У чланку из септембра 1995. амерички Асошиејтед прес врши додатну инфлацију наводних жртава истичући да се „8.000 муслимана из Сребренице води као нестало“. Језик чланка који касније преузимају Њујорк тајмс и други медији је такав да читаоца наводи на закључак о српској одговорности за нестанке.

Манипулација постаје очигледна када се узме у обзир чињеница да је у истом периоду Црвени крст од политичког врха из Сарајева тражио податке о судбини 5.000 особа из Сребренице које су напустиле енклаву почетком српске офанзиве. С обзиром да у разговорима са српским вођством ових пет хиљада особа није спомињано логична је претпоставка да Црвени крст није сматрао Србе одговорне за њихов нестанак. Штавише, у истом чланку, тадашњи амерички амбасадор при УН-у, Медлин Олбрајт, је навела да амерички обавештајни подаци упућују на закључак да су „Срби стријељали скоро 2.700 особа из муслиманске енклаве“. Оно што је Медлин заборавила истаћи јесте чињеница да је значајан број муслимана страдао у сукобу са српским снагама приликом пробоја из енклаве.

Ако, за потребе овог текста, прихватимо цифру Олбрајтове онда не може бити никаквог говора о осам хиљада жртава српских злочина. Магична цифра од 8.000 додатно губи на легитимитету када се узме у обзир чињеница да је већина од раније споменутих пет хиљада „несталих“ пронађена жива на територији коју су контролисале муслиманске снаге.

Чланак Њујорк тајмса истиче да су „три до четири хиљаде муслимана, које су званичници УН-а сматрали несталим након пада Сребренице, пронашли пут кроз непријатељске линије и стигли до територије под контролом босанске владе“. Исти податак наводи и лондонски Тајмс.

Сведочење Дражена Ердемовића се узима као један од темељних елемената оптужбе и својеврсна потврда српске одговорности. Ердемовић, током свог исказа, истиче да је учествовао у убиству 1.200 муслимана на фарми у близини Пилице, но истраживање форензичког тима Хашког трибунала на месту које је Ердемовић назначио пронашло је између 150 и 200 тела, чиме опет стижемо до првобитног сведочења холаднских војника тако затварајући круг по питању броја страдалих.

Штавише, професор Миливоје Иванишевић са Универзитета у Београду је приликом прегледа списка несталих, достављеног од стране Црвеног крста, утврдио да се на њему налазе имена пет стотина особа које су умрле пре неголи су српске трупе ушле у Сребреницу. Поређењем споменутог списка са гласачким списковима за 1996. годину, професор Иванишевић је утврдио да су 3.016 особа које се воде као нестале истовремено заведене као пуноправни гласачи што упућује на изборну превару или на чињеницу да су наводно стрељани заробљеници заправо живи.

Упечатљиво је да у оквиру извештаја међународних агенција и чланака западних медија насталих на основу дотичних извештаја никада нису споменуте српске жртве. Сијасет западних новинара и званичника који су годинама долазили да одају почаст у Поточарима српске жртве нису удостојили исте части. Као што смо истакли на самом почетку, наратив није био ту зарад српских жртава.

Српске жртве у Сребреници

У оквиру својих међународних напора, када говоримо о дешавањима у Сребреници, српска политичка и интелектуална елита мора искористити плодно тло Руске Федерације и Кине, које су спремне саслушати и конструктивно сарађивати са српским стручњацима који се баве овом темом. У више наврата, руски медији су јасно показали интересовање за представљање српске перспективе и извора.

С друге стране, у земљама као што су САД и Велика Британија, отворено настројеним против српских интереса, неопходно је препознати домаће актере заинтересоване за истину те сарађивати са њима у циљу оповргавања већ успостављеног наратива. Српска дијаспора може одиграти значајну улогу те је стога неопходно помагати, у сваком облику, напоре и рад српских исељеника на Западу с обзиром да ова активност такође спада у оквире борбе за очување српског идентитета и осјећаја за национално код оних који су рођени или или настањени у другим земљама.

Идеја водиља у овим напорима нека нам буде мисао племенитог Тесле: „Допустимо да будућност изнесе истину и свакога оцени у складу са његовим радом и постигнућима. Садашњост је њихова, будућност, за коју сам истински радио, је моја“.

Сам обим снага које су учествовале у нападу, једна пешадијска чета и четири тенка сугерише на ограничене почетне циљеве напада који су проширени када је утврђено непостојање муслиманског отпора. Један од најзанимљивијих сегмената нове документације односи се на сумње тадашње канадске владе везане за стварне разлоге скоро непостојећег отпора од стране муслиманских снаге те чињеницу да се око две хиљаде муслиманских војника повукло према Тузли, приликом чега је значајан број њих и страдао. Ове информације су морале од раније бити познате властима у Лондону и стога се случај британске резолуције мора посматрати из перспективе очувања потрошеног западног наратива о дешавањима у сребреничкој енклави.

Занемаривање страдалих Срба у служби наглашавања српске кривице се може посматрати и кроз покушај Сједињених Држава и њихових савезника да скрену пажњу јавности од потеза које себи, идеолошки гледано, нису могле приуштити земље пуне самохвале о слободи, демократији и поштовању људских права. Најважнији од ових јесте питање везе између САД-а, односно Централне обавештајне агенције, и деловања муџахедина у Босни.

У току грађанског рата, муслиманске снаге у Босни и Херцеговини биле су помагане у оружју, опреми, новцу и добровољцима од стране значајног броја исламских земаља као што су Турска, Иран, Малезија, Судан, Брунеј, Пакистан, УАЕ, Кувајт и Саудијска Арабија. Америчка администрација је била у потпуности упозната са кријумчарењем оружја за потребе муслиманских снага – штавише, сама је помагала дотични процес путем приватне војне фирме MPRI која је муслиманима допремила 46.000 пушака, 1.000 митраљеза, 80 оклопних транспортера, 45 тенкова, 840 против-тенковских оружја и 15 хеликоптера. Амерички MPRI је за потребе обуке и опремања муслимана у БиХ добио 350 милиона долара од стране горе набројаних муслиманских земаља. Поред новца, ове земље су слале у Босну и Херцеговину исламистичке добровољце, укључујући и припаднике Ал каиде,  са чиме тадашњи амерички политички представници нису имали никакве проблеме.

Двојица исламиста из БиХ касније су учествовали у нападу на Светски трговински центар 11. септембра 2001. чиме је затворен један погубни круг унутар којег су Сједињене Државе обучиле и опремиле исте оне особе које су касније узроковале смрт око три хиљаде америчких грађана. Ова непријатна истина била је потиснута и у оквиру западних медија, а комплетан рат у Босни и Херцеговини сведен је на дешавања у Сребреници. Временом, истина о исламистима који су учествовали у нападу на Сједињене Државе постала је доступна јавности но у тренутку када је напад на куле близнакиње у Њујорку могао, сплетом околности, пружити јасније увиде у природу рата у БиХ, Срби су већ били жигосани као једини и главни кривци.

Љубиша Маленица

Део веома садржајног и више пута објављиваног текста на националним сајтовима под називом „Антисрпски дух сребреничког наратива“, аутора Љубише Маленице, члана Викимедијине заједнице у Републици Српској.

Поделите:
СВЕТИ ЈУСТИН ПОПОВИЋ – О УЗРОКУ МАТЕРИЈАЛИЗМА И АТЕИЗМА У ЕВРОПИ

СВЕТИ ЈУСТИН ПОПОВИЋ – О УЗРОКУ МАТЕРИЈАЛИЗМА И АТЕИЗМА У ЕВРОПИ

Светитељ који је био и остао громада теолошке и еклисиошке мисли, кога су Грци звали „високоврхим храстом Православља“ и „савешћу Српске Православне Цркве“, током власти Савеза комуниста у Југославији, оставио нам је упутни спис, студију о узроцима страдања Срба у XX веку, из које вам доносимо један делић.

Јустин као млади теолог

(…) Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези само римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Европи је римокатоличко питање – најважније питање. Све негативне христоборске силе европског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју неизменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873. године: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овога света и да њен Христос „не може опстати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим – већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“…

(…) Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и неизменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека открила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучно и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Европе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека – европског човекобога.

Јустин беседи припадницима Југослаовенске војске у отаџбини 1944.

(…) Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне власти хришћанство не може опстати на земљи – то јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизму наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети. (Ф.М. Достојевски, Дневник писца, т. 11, стр. 191,192)

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, када сам непогрешив, онда све што урадим – најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самостално, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете — Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом.

Римски, крсташки дух и даље инспирише Запад

(…) Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао европског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као на темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња

за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожете скроз. …

НДХ као историјско оваплоћење папистичке идеје на Балкану

(…) Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човековог духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи – духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварују мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путем – идеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старог Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама.

духовна деца Артемије и Атанасије са духовним оцем

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала – само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Европа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски, римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанско духовно начело, јер се везало са староримским наследством.

Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свим земљама и народима, не може остварити; али не у духовном смислу, него државном – другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу староримског света, само у другом облику. Док у источном идеалу имамо – прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединство – дотле по римском тумачењу имамо, прво спајање држава чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под вођством папе, као владара овог света.“…. (Дневник писца, т. 11, стр. 183-185)

Владета Јеротић са духовником Јустином

(…) Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хипотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од њега, и, на тај начин био главни узрок материјализма и атеизма у Европи – тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замене за хришћанско начело које је у њој пало: и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви.“ (Дневник писца, т. 11, стр. 384)

ава Јустин на одру

Преподобни Јустин Поповић – ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломци из поглавља „Тајна Европе“), Манастир Ћелије, Београд, 1999.)

Поделите:
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ: ЂАВО – ДЕМОНИ – ИСКУШЕЊА

СВЕТИ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ: ЂАВО – ДЕМОНИ – ИСКУШЕЊА

Ђаво има три пипка: За сиромашне комунизам, за верујуће екуменизам и за богате масонерију.

Ретко можеш видети уравнотеженог човека. Људи су постали као акумулатор. Већина људи су као наелектрисани. Они који се не исповедају пријемчиви су за демонске утицаје: привлачни су за демоне јер ђаво има власт над њима.

Анестезиолог

Када ђаво хоће да се бори против неког човека, прво шаље ђаволчића „анестезиолога“, како би човека прво учинио неосетљивим, па после долази он сам да га „обрађује“… Али прво долази … „анестезиолог“.

Постоји ли ђаво?

– Старче, неки кажу да ђаво не постоји.

– Да, и мени је неко рекао: „Треба да избациш из француског превода књиге Свети Арсеније Кападокијски све што се односи на ђавоимане, јер Европљани то не разумеју. Не верују у то.“

Они, видиш, све објашњавају кроз психологију. Да су оне ђавоимане из Јеванђеља одвели код психијатра, ставио би их на апарат за електрошокове!

Скидање прашине са душе

Бог пушта ђавола, како би се човек борио. Кад нас ђаво не би нападао, можда бисмо помислили да смо светитељи. Бог допушта ђаволу да нас напада својом злобом, јер се тим нападима, које он чини, одувава прашина и тако се чисти од прашине и прљавштине наша прашњава душа.

Корист од искушења

Искушења су од велике користи. Не зато што ђаво може икада да учини ишта добро, јер је зао, него добри Бог спречава да нам оним каменом, којим нас удара, разбије главу, и даје нам тај камен у руку, а у другу руку нам ставља бадеме, да их тучемо и једемо.

Поздрављање ђавола

Некада си могао да постанеш херој ако ниси поздрављао Хитлера и Мусолинија. Сада постајеш херој ако не поздрављаш ђавола.

Ђаво и патлиџан…

– Ђаво не може дуго да се крије, увек му извири неки рог из вреће. Али шта он ради! Каже:

– Шта? Ово?… Ово што вири? То није рог, то је патлиџан.

Ђаволове фотокопије

Ђаво прави фотокопије истине. Ставља лажни бисер међу праве.

Племенитост Христова и нискост ђаволова

Људи се лако навуку на зло. Иако у дубини душе препознају добро, ипак их је лакше повући на зло, јер онде владају закони „покварењака“ (тј. ђавола). Слатку низбрдицу човек лако налази, јер кушач нема други начин, него гура на слатку низбрдицу створења Божија. Христос поседује племенитост. Каже ти: „Ово је добро.“ „Ако хоће ко за мном ићи.“ (Мт. 16, 24) Не каже: „Силом мораш за мном.“ Ђаво је низак. Одавде, оданде, смућује човека како би га одвео онамо куда он хоће.

Ђаволови пипци

Ђаво има три пипка: За сиромашне комунизам, за верујуће екуменизам и за богате масонерију.

Ђаво само лаје

– Старче, зар се нисте уплашили кад вам се приказао ђаво?

– Знао сам да се „покварењак“ само дере, виче, да се надима, само да те уплаши. У ствари, он је просто један пас који само лаје.

Из књиге „Поуке божанствене љубави“

(Светосавље.орг и Стање Ствари)

Поделите:
НОВА КЊИГА „ЗНАМЕНИТИ СРБИ ИСЛАМСКЕ ВЕРОИСПОВЕСТИ“

НОВА КЊИГА „ЗНАМЕНИТИ СРБИ ИСЛАМСКЕ ВЕРОИСПОВЕСТИ“

У Србији је из штампе недавно изашла књига “Знаменити Срби исламске вероисповести”, историчара из Сјенице Салиха Селимовића, у којој доноси биографије 50 личности из шест минулих векова, међу којима Емира Кустурице, Мухарема Баздуља, Меше Селимовића и Мехмед-паше Соколовића.

Мехмед- паша Соколовић – Бајица Ненадић

Селимовић у предговору књиге наводи да су у њој представљене биографије знаменитих Срба исламске вероисповести, који су оставили неизбрисив траг у бурној прошлости ових крајева од 15. века до данас. У књизи је представљен и њихов богат рад од интереса за српски народ, на културном и научном пољу.

Селимовић је навео да је желео да представи многе светле примере међусобне сарадње и поштовања у, како је навео, “нашем верски подељеном народу, чију су заваду подстицали окупатори”. – И поред мимикрије и конформизма већег дела муслимана у односу са окупаторима, знатан део муслиманске интелигенције упорно је радио на освешћивању и припадности српском националном корпусу. Ова књига посвећена је храбрим и часним људима, којима дугујемо да буду извучени из народног заборава – написао је Селимовић.

Осман Ђикић

Међу истакнуте Србе за време турско-османске владавине, Селимовић убраја Иса-бега Исаковића, скендер-бега Црнојевића, лозу Соколовића, у којој посебно место припада Мехмед-паши, градитељу моста на Дрини у Вишеграду и низа задужбина широм поробљених српских земаља и турске царевине.

Странице су посвећене и Хусеин-капетану Градашчевићу, познатијем као Змај од Босне, Омер-паши Латасу, као и групи књижевника крајем 19. и почетком 20. века. Из богате историјске грађе, аутор доноси појединости о Мустафи Голубићу, доктору Мехмеду Спахи, муфтији Зекеријаху Зеки Жинари, муфтији Мурату Шећерагићу.

Мехмед Меша Селимовић

Ту су и биографије интелектуалаца, академика или књижевника који су обележили последњи век, међу којима су Авдо Хумо, Хасан Бркић, Осман Каранеговић, Хамза Хумо, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Девшић Сушић, Ћамил Сијарић, доктор Исо Калач.

Такође, ту су и биографије Емира Немање Кустурице, Мухарема Баздуља, доктора Мехмедалије Нухића и других. Селимовић је дугогодишњи истраживач и аутор 14 књига о Рашкој области, међунационалним односима, сеобама, презименима…

Салих Селимовић је историчар, публициста и професор из Сјенице, у Србији. Рођен је 1944. године у Тешњу у БиХ. Познат је по истраживањима исламизације јужнословенских простора, с посебним нагласком на демографске и миграционе процесе у Рашкој области. Добитник је Вукове награде за 2013. годину и Кочићеве награде за исту годину.

Емир Немања Кустурица

Селимовић је у ранијим изјавама за медије говорио и о култу Светог Саве међу потурченим муслиманима у Србији, наводећи да су, да би сачували здравље и заштитили децу од урока, многи муслимани крстили своју децу, те да је то био један од разлога што је исламизовани Албанац Синан-паша наредио да мошти Светог Саве буду ископане, пренесене на Врачар и спаљене.

Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и одбити муслимане од Манастира Милешева.

Текст је пренет са агенције Срна у Републици Српској, БиХ

Поделите:
ИВАН МИЛАДИНОВИЋ: ЕТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ АТЕИСТА

ИВАН МИЛАДИНОВИЋ: ЕТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ АТЕИСТА

„Ако Бог не постоји, онда је све дозвољено!“ говори велики Достојевски кроз уста једног од јунака из његових романа. И заиста, ако Бог не постоји па следствено не постоји етички, морални закон, шта би човека спречавало да ради шта год хоће? Шта би, у том случају, било мерило добра? Зашто би добро уосталом било добро?

Следујући дарвинизам да „само најјачи опстају у врстама“, свака философија која заступа насиље, пљачку, терор, дискриминацију, овде добија свој легитимитет јер „само најјачи у врстама опстају“, зар не?! Природна селекција! Али Бог постоји и етички морални закони су неопходни, јер је човек од рођења „табула раса“. Исто је као када бисмо рекли: „Мени не треба родитељ да бих био човек, добар човек“! Бог је Родитељ неопходан човеку, јер човек живи Њиме. Бог је и љубав и јесте у човеку, а човек је икона његова.

Још од времена хуманизма и ренесансе, када човек постаје мерило свих ствари, постоји тенденција да се све објасни „рационалним” путем, (говоримо о хришћанској Европи) да се одбаци метафизика, да се одбаци Бог, да се све у природи објасним људским разумом, материјалистички, да је све у природи последица случајности, односно да природа има своје законе којим све уређује, да је природа следујући овоме „бог“, што доводи до закључка, да је и човек сам по себи „бог”. Ако је човек мерило свих ствари и ако је сам по себи бог, онда су дарвинисти, односно, постдарвинисти у праву и све је дозвољено, сва етика и моралност падају у воду, не постоје, јер човек у свом егоманијаланом пиру, јер је егоиста по природи палога Адама, постаје бог, а таквом „богу”, по законима дарвиниста где само јаки опстају у врстама, није потребна етика и није потребна моралност, него је такав човек сам по себи моралност, све му је дозвољено, што доводи до анархије, безвлашћа и тираније.

Они који говоре да религија није потребна за моралност, видимо да ипак греше. Свака религија на свету има понешто од истина сачуваних од адамовских времена, у сећању њихових потомака и у свакој религији постоји морални закон понашања; од Асирије, Вавилона, Египта, Азије до данашњих дана, без којег човечанство не би опстало, али ни то није било довољно да се човечанство сачува и спаси од закона смрти, греха и деградације, па видимо да није довољна ни сама пука религиозност.

Религија долази од латинске речи relligere, што значи сабирати, сакупљати, односно, означава сабрање, заједницу и овде видимо да је религија ипак неопходна човеку. Ипак, наша Вера је и много више од религије; она је Црква, заједница, породица Бога и човека. Неко ће рећи да нема религије ван Цркве и да је свака религиозност без Сина Божијег непотребна, и у праву су, али овде видимо кроз целу историју човечанства људску потребу за религиозношћу и обожавањем и морално етичким правима и законима, али за спасење човека није довољна само пука религиозност.

Многе религиозне групације у прошлости су биле веома декадентне. На пример, Маје и Астеци који су знали да за дан принесу и на хиљаде људских жртава, нестали су са светске историјске сцене. За човека није довољан само пуки морални закон. Временом свака религија, или философија, која нема истину у себи –  деградира. Човек носи у себи клицу егоизма и склон је деградацији и само је Бог лично могао да спаси човека; само Бог који непосредно долази да се сусретне са човеком, понесе крст за њега и спасе га, жртвујући се за њега, оваплоћени Логос и Син Божији, Исус Христос.

Хришћанство, као једини прави, суштински, наследник старозаветног закона, даје комплетне одговоре на сва питања човека и апсолутно можемо рећи да је хришћанска етика, прима-етика људске цивилизације, јер је најсавршенији закон етике, моралности и понашања дат човеку од самог његовог Творца, Сина и Логоса Божијег који нам је Собом открио Себе и универзални закон љубави, то јест открива нам Бога као Љубав, заједницу, породицу.

Ако погледамо не тако давно у прошлост, носиоци безбожних режима, атеистичкe философије, у егоманијакалном стампеду су однели са собом на милионе живота, а показали су се и као врло деспотски, тиранистички режими, који су наводно стављали човека у први план, а у ствари су били параван за најбруталније иживљавање појединаца, где су ти појединци стављали себе као мерило свих ствари и на место божанства.

Неко ће рећи да су се и у хришћанским друштвима појављивали деспоти и тачно је, али ти људи су себе постављали као мерило вредности, а не Христа. У средњем веку инквизиција је стављала римског Епископа као мерило вредности, а не Христа, кријући се иза Христа, спроводећи „луциферијанску“ правду. Али све ово не умањује допринос хришћанске цивилизације људској свести и култури која траје и дан данас јер Европа, као и данас цели цивилизовани свет, јесте баштиник јудео-хришћанске цивилизације.

У хришћанству, Богочовек Христос је мерило свих ствари, Бог Љубави, праштања, заједнице, породице, Бог који силази са неба да би упознао своја створења са Собом, да би им дао савршени закон љубави, да би страдао за њих на крсту, несебично се жртвујући за своја створења и да би им да дао вечни живот и бесмртност. Ми смо наследници јудео-хришћанске цивилизације, европске, ромејске(5) и Светосавске, баштиници највећих вредности у историји универзума, самим тим и веома одговорнији, тј. носимо већу одговорност од других и даћемо већи одговор Богу и прецима за своје понашање и владање (не требамо напомињати да сав културни успон европске цивилизације долази са хришћанством.

Сви водећи европски универзитети су почели са радом у црквени школама, а o осталом културном доприносу да и не говоримо, он је немерљив. Све данашње универзалне законе у модерној Европи о људским правима донели су хришћански теолози, додуше протестантски, али то не умањује вредност свега реченог. Сваки правни систем у свету данас има хришћанске законе, наслеђене из законоправила ромејске државе и у сваком законику постоји Мојсијев законик.

И да резимирамо на крају: човек је личност, неко, а не нешто, особа, а личност указује да је човек биће заједнице, љубави, односа, па самим тим је немогуће да је створен од безличног ништавила или безличне материје, безличне природе или безличног коинцидента, већ сама та чињеница указује да је само Личност могла створити, изнедрити човека, а та Личност је Бог, Света Тројица, Бог Љубави и заједничарења: Отац, Син и Свети Дух.

Аутор је српски теолог и вероучитељ који објављује текстове на националним сајтовима

Поделите: