АКАДЕМИК МИОДРАГ ЧОЛИЋ – ВАКЦИНЕ ПРОТИВ ИНФЕКЦИЈЕ КОВИД-19

АКАДЕМИК МИОДРАГ ЧОЛИЋ – ВАКЦИНЕ ПРОТИВ ИНФЕКЦИЈЕ КОВИД-19

Овај текст представља сажети приказ рада објављеног у часопису Клиничка и експериментална имунологија (Clinical and Experimental Immunology) (новембар 2020; вол.202(2); 162‒192), од стране Трегонинга ( Ј.S. Tregoning) и сарадника а који је in extenso објављен ва сајту САНУ. Текст није дословни превод оригиналног текста већ одабир делова који су по мишљењу аутора овог текста (академика Миодрага Чолића) најзначајнији за разумевање основне структуре вируса, различитих платформи за креирање вакцина против SARS-CoV-2, предности и мана појединих платформи, питања ефикасности и безбедности вакцина развијених у рекордно кратком времену…

Вакцине против SARS-CoV-2

У стратегији борбе против инфекције КОВИД-19 највећи значај се придаје вакцинацији. Приступ креирању вакцина је различит, почев од традиционалног начина применом живих ослабљених вируса, инактивисаних (мртвих вируса), коришћењем протеина или делова протеина вируса, до нових приступа. Нови приступи, од којих се неки први пут користе и због тога изазивају посебну пажњу, укључују примену вирусних вектора и нуклеинских киселина. За било коју од наведених платформи два најважнија фактора су ефикасност и безбедност вакцина. Други проблем је како од развоја ефикасне вакцине у лабораторијским условима прећи на масовну производњу. У сваком случају, полазна разматрања почињу од адекватног избора антигена из палете антигена који су специфични за SARS-CoV-2 , а који имају највећи имуногени потенцијал да створе довољно ефикасан и дуготрајан колективни имунитет.

Први и најзначајнији каднидат је S протеин (Spike protein). Да је он најимуногенији, показала су ранија истраживања на SARS-CoV-1 . Неутралишућа антитела, која се стварају на S протеину, највише се везују за тзв. рецептор-везујући домен. Због тога се та секвенца антигена и користи у неким вакцинама у односу на цео S молекул. Врло је битно да S антиген у вакцинама задржи своју нативну структуру и у том циљу се користе различити поступци. N антиген је молекул нуклеокапсида вируса, који је такође врло имуноген, а антитела према њему имају дужи полуживот него антитела према S антигену. Постоји сумња да би у извесних особа вакцинисаних N протеином могле да се јаве нежељене реакције које су забележене код SARS-CoV-1. Са друге стране, недектабилност антитела према N антигену може бити корисно код вакцина које садрже S протеин. У стратегији избора најбољег антигена користе се и  пептидне секвенце које стимулишу ефикасан T ћелијски одговор.

За сваку врсту вакцине развијене су специфичне платформе. Детаљи се могу наћи на сајту https://vac‐lshtm.shinyapps.io/ncov_vaccine_landscape/, који обухвата податке сакупљене до септембра 2020. год. као и на вебсајту СЗО. С обзиром да многе фармацеутске компаније производе вакцине које се налазе у фази развоја, рецензиране публикације које се тичу њихових својстава и ефикасности ретко се објављују у потпуности, и због тога јавност о томе добија информације углавном из медија.

Протеинске вакцине

Протеинске вакцине се темеље на примени рекомбинантних протеина који су локализовани на површини вируса. По правилу, ове вакцине су сигурне али су слабо имуногене да створе довољан имунитет, због чега је неопходно да се примењују са супстанцама које повећавају имуногеност (адјуванси). Производња рекомбинантних протеина укључује различите рекомбинантне технике генетичког инжењерства, при чему се ген од интереса убацује у бактерије, ћелије сисара или модификоване ћелије биљака као што су ћелије дувана. Свака од ових технологија има предности и мана, али по правилу, пре коришћења протеина неопходна је његова модификација. Једна од протеинских вакцина у развоју јесте вакцина компаније Clover Biopharmaceuticals која користи ћелије сисара за производњу модификованог S протеина SARS-CoV-2 . Компанија Санофи (Sanofi S.A.) развија протеинску вакцину против SARS-CoV-2 коришћењем бацуловируса за експресију S протеина.

Вирусима сличне честице (VLP, Virus-like particle) представљају посебну подврсту протеинских вакцина. То су, у ствари, вештачки конструисане наночестице које подсећају на вирусе, а најчешће садрже доминантни протеин вируса или више протеина из омотача вируса. Протеини се, такође, производе једном од наведених рекомбинантних технологија. Неке од вакцина против SARS-CoV-2, које користе овакву платформу, јесу вакцине компаније Novavax која на VLP (NVX‐CoV2373) има инкорпориран S протеин а за производњу рекомбинантног S протеина користи бакуловирус којим се инфицирају ћелије инсеката за производњу вируса. Прелиминарна испитивања су показала да је вакцина имуногена, тј способна да створи имунитет, али се мора користити са адјувансом. Друга VLP вакцина је вакцина компаније Medicago (NCT04450004) која за експресију S протеина SARS-CoV-2 користи биљне ћелије дувана Nicotiana benthamiana. За адјувансе се користе секвенце нуклеинских киселина вируса, као сто су GpG олигонуклеотиди, које могу да покрену урођени имунитет.

Пептидне вакцине

Пептидне вакцине се базирају на примени само делова вирусних протеина за које је претходним истраживањима показано да су имуногени. Наиме, показано је да су у оквиру протеина само поједине пептидне секвенце имуногене и да могу да покрену имунски одговор који је посредован Т лимфоцитима. У оквиру SARS-CoV-2 идентификовано је више таквих пептидних секвенци и зато се покушава да се управо оне искористе за вакцину. Недостатак је што овакав приступ захтева додавање адјуванса у вакцину. Неке од мултипептидних вакцина, које су у поступку клиничких тестирања, јесу вакцине Covaxx (NCTO4545749) или Института „Вектор” (Vector Institute) (NCTO 4527575). Пептиди се користе и у комплексима са вештачким антиген-презентујућим ћелијама које имају наснажнију способност да стимулишу имунски одгвор посредован Т лимфоцитима. За овакав приступ користе се искуства из развоја канцерских вакцина. У случају SARS-CoV-2, у вештачке антиген-презентујуће ћелије убацује се лентивирус који носи кодирајуће секвенце структурних и протеазних протеина. Такве ћелије се затим апликују у облику вакцине субкутано. Два приступа таквим вакцинама развија компанија Shenzhen Geno‐Immune Medical Institute из Кине (NCT04299724 и NCT04276896) и Aivita Biomedical Inc. (NCT04386252).

Инактивисане вакцине се производе према најстаријој технологији, при чему се вирус инактивише формалдехидом, гама или ултравиолентним зрачењем. На том принципу је развијен велики број вакцина против SARS-CoV-2 које су у фази клиничких тестирања. И за ове вакцине је неоходан адјуванс (алуминијум или CpG нуклеотиди). Неке од њих су вакцине Sinovac Biotech (NCT04352608) у којој је SARS-CoV-2 инактивисан бета‐пропиолактоном, Sinopharm из Вухана (ChiCTR2000031809), Bharat Biotech (Индија) и неке вакцине из Бразила, Шкотске и Индонезије. Избор инактивирајућег средства је од кључног значаја за спречавање нежељених ефеката а који су забележени код неких вакцина примењених на овај начин према MERS–CoV.

Примена живих вакцина такође припада најстаријем виду вакцинације. У стратегији креирања живих вакцина против SARS-CoV-2 користи се живе атенуисане вакцине, које најближе подсећају на природну инфекцију и по правилу су имуногене и без адјуванса. Codagenix and Serum Institute of India развијају живу атенуисану SARS-CoV-2 вакцину, користећи посебну технологију где се у RNК вируса уграђују секвенце нуклеотида (CpG и UpA) које појачавају имунски одговор.

Када су у питању векторске вакцине, гени који носе шифру за синтезу протеина вируса убацују се у други микроорганизам (вирус или бактерију). Од вирусних вектора најпогоднији су аденовируси, вирус везикуларног стоматитиса (VSV) и модификовани вирус вакциниа (engl. vacciniavirus) Анкара (MVA). Ови вектори или немају способност умножавања (репликације) или се вектор умножава у ћелијама. Избор вектора умногоме утиче на имуногеност вируса. До сада је синтетисано пет не-реплицирајућих векторских вакцина против SARS-CoV-2 и све се базирају на аденовирусу као вектору. Једна од њих је Оксфордска АZD1222 вакцина. Из резултата прве фазе клиничких студија показана је одлична имуногеност како на нивоу хуморалног тако и ћелијског имунитета, а нежељене локалне и системске реакције су биле благе. У сарадњи са Astra Zeneca, вакцина се тестира у Великој Британији (NCTO4444674), Бразилу (ISRCTN89951424) и САД (NCTO4516746) у оквиру фазе II/III клиничких студија. Cansino Biologics (Кина) (ChiCTR2000030906) развија сличну вакцину где је вектор аденовирус 5. Досадашњи резултати су показали добар ћелијски и хуморални одговор и благе нежељене системске реакције. Вакцина се испитује и у Канади (NCTO4398147) у оквиру друге фазе. Компанија Janssen производи вакцину на специфично модификованом не-реплицирајућем аденовирусном вектору користећи искуства из развоја вакцине против вируса еболе и зика. Вакцина је у првој фази клиничке студије у САД, Белгији (NCTO4436276) и Јапану (NCTO4509947). Једна од векторских вакцина из ове групе је и руска вакцина Спутник В која је базирана на коришћењу два аденовирусна вектора. Испитује се у растворном (NCTO4436471) или лиофилозованом облику (NCTO 4437875). Трећа фаза је регистрована у септембру 2020. године (NCTO4530396). Досадашњи резултати су показали високу имуногеност уз присуство блажих нежељених локалних и системских реакција. У серуму вакцинисаних особа детектована су и антитела према аденовирусима из вакцине.

Merck је у сарадњи са Институтом „Луј Пастер” (NCTO4497298) и Универзитетом у Питсбургу (NCTO 4498247) развио вакцину против SARS-CoV-2 која се заснива на вирусним векторима (модификован вирус малих богиња) који се репликују. Досадашњи резултати показују да је вакцина ефикасна и безбедна. Неке вакцине из ове групе  примењују се преко слузокоже носа или путем дигестивног тракта коришћењем пробиотика.

Вакцине засноване на нуклеинским киселинама

Вакцине засноване на нуклеинским киселинама се издвајају зато што у условима ове пандемије могу да се масовно производе за кратко време, истовремено и из више центара и што је њихова производња јефтинија у односу на друге вирусне вакцине. Ове вакцине користе DNK или RNK плазмиде у којима је уграђен ген од интереса. Против SARS-CoV-2 је развијено шест платформи за RNК и четири платформе за DNК вакцине које се тренутно налазе у фази клиничког тестирања.

DNK вакцине се производе коришћењем плазмида прокариота у које је уграђена DNK секвенца за одређени протеин SARS-CoV-2 . Овако конструисаним плазмидом врши се трансфекција у Е. coli заједно са експресионом касетом која омогућава експресију трансгена у хуманим ћелијама. Експресиона касета садржи кључан узводни промотор који управља експресијом трансгена, тзв. Козак секвенцу, инсертован трансген и 3’полиаденилацијски реп (PoluA). Након примене, DNК вакцину преузимају ћелије домаћина на месту имунизације или мигрирајуће антиген-презентујуће ћелије. Да би се изазвао адаптивни имунски одговор, DNK мора да уђе у једро ћелије. На путу проласка кроз цитоплазму DNK активира интрацелуларне рецепторе који стимулишу неспецфичан имунски одговор. Он је битан за развој специфичног имунског одговора на протеин вируса који ће бити синтетисан у ћелији из информације уметнуте у DNK трансген комплекс. Покретање урођене имуности од суштинског је значаја за стимулацију адаптивне имуности DNK вакцина. Пролаз убризгане DNK до нуклеуса је изузетно неефикасан, пошто велика количина DNK не успе да прође ћелијску мембрану или омотач једра. Како би се ублажио овај губитак, DNK вакцине користе посебне платформе за апликацију каква је електропорација и генски пиштољ.

DNK вакцине против SARS-CoV-2 развијене су на платформама које су проистекле из истраживања на другим SARS вирусима. У овом контексту, Inovio  производи вакцину под називом INO‐4800 (NCTO4336410). У претклинчким студијама забележена су неутралишућа антитела и активација специфичних Т ћелија код експерименталних животиња. Генексин (Genexine) из Јужне Кореје (NCTO4445389), Зидас Кадила (Zydus Cadila) из Индије (CTRI/2020/07/026352) и Универзитет Осака из Јапана (NCTO4463472) су започели прву фазу клиничког тестирања DNK вакцина против SARS-CoV-2 .

RNK вакцине се базирају на истом принципу као и DNK вакцине тј. експресије вакциналог трансгена, који у молекулу RNK носи шифру за синтезу вирусног антигена у ћелији домаћина. За разлику од DNK вакцина, експресија RNK вакцина почиње онда када удје у цитосол ћелије, чиме се повећава ефикасност експресије. RNK вакцина такође стимулише неспецифични имунитет обзиром да вирусне RNK препозају рецептори урођене имуности унутар цитоплазме. То некада може имати и нежељени ефекат јер рана синтеза интерферона типа 1 може да инхибира експресију протеина. Због тога се у том циљу у RNК убацују нуклеотидне секвенце које блокирају синтезу интерферона али тако да у потпуности не спрече неспецифични имунски одговор. Постоје две примарне врсте RNК вакцина: информациона RNK (iRNK) и самоамплификујућа RNK (saRNK). Нерепликујуће iRNK вакцине су конструкти направљени да кодирају антиген од интереса и обично имају тзв. 5’капу, UTR регионе, који се не преписују, и poli А rep. 5’капа је неопходна како би се и RNK повезала са еукариотским транслационим комплексом. UTR се бирају како би се оптимизовала експресија RNK протеина а тиме и избегла уградња секвенци које би кочиле транслацију, односно нeпреписивање информације садржане у iRNK у вирусни протеин. iRNK вакцине су конструкти који су направљени коришћењем RNK полимераза порекла из бактериофага и секвенци за транскрипцију DNK на калупу RNK.

Самоамплификујуће RNK вакцине су RNK репликони базирани на геному алфа вируса који су модификовани да кодирају антиген од интереса уместо RNK структурних протеина. Вирусни репликон такође садржи отворени оквир читања (ORF) који кодира четири неструктурна протеина вируса алфа  (nsP1-4) и субгеномски промотор. Неструктурни протеини формирају RNK-зависну RNK полимеразу (RDRP). RDRP комплекс преписује додатне копије вакцине у трансфектованој ћелији. Резултат овога је да самоамплификујућа RNK вакцина индукује синтезу протеина који перзистира дуже него протеини који се преписују са нерепликујућег RNK.

RNK вакцине против SARS-CoV-2 су развијене на платформи вакцина SARS-CoV-1 . У току су тестирања шест таквих вакцина. Прву од њих је почела да развија компанија Модерна (NCTO4283461). У првој фази испитивања на 45 добровољаца, који су примили различите дозе, показана је висока имуногеност, али су код највеће дозе (250 µг) забележени и изразитији нежељени ефекти. Вакцина која је сада у другој фази (NCTO4405076) и трећој фази (NCTO4470427) тестирања, садржи дозу од 100‐µг.

Бионтек (BioNTech) у сарадњи са Фајзером (Pfizer) развија четири кандидата за вакцину засновану на RNK платформи. У питању је iRNA која носи информацију за S протеин, а која је модификована нуклеозидом. Прва и друга фаза клиничког тестирања спроводи се у Немачкој (NCTO4380701) и САД (NCTO4368728), док је испланирано да се трећа фаза спроведе на више места. Од септембра, када је направљен овај пресек, вакцина је већ регистрована у В. Британији, САД и неким другим земљама. Досадашња истраживања су показала развој хуморалног и ћелијског имунског одговора. Компанија CureVac и Народноослободилачка војска (Кина) су такође развили iRNK вакцине које су у фази клиничких тестирања, али до момента писања овог рада нису објављени резултати.

Империјални колеџ у Лондону у сарадњи са компанијом VacEquity Global Health  развија саморепликујућу RNK вакцину која кодира протеин S. Тестирање вакцине на људима, у којима је учествовало 420 добровољаца, започело је у јуну 2020. године (ISRCTN17072692). Арктурус (Arcturus) са седиштем у Сингапуру развија саморепликујућу RNK вакцину, која такође кодира S протеин, налази се у првој фази клиничког тестирања (NCTO4480957).

Разлози за и против различитих платформи

Значајно питање је како проценити која је вакцина најефикаснија и најбезбеднија имајући у виду тако велики број платформи за њихов развој. Већи број вакцина против SARS-CoV-2 које су у развоју, односно у завршној фази клиничких испитивања, засноване су на истраживањима вакцина против других вируса, укључујући и породицу SARS, а које до сада, због малих потреба и недовољних финасијских средстава, нису завршене. Свака пределожена вакцина има своје предности и мане. Вакцине са живим атенуисаним вирусима имају дугачку историју безбедности и ефикасности, али можда нису погодне за масовну производњу у тренутној пандемији због дужине времена потребног да се направи атенуација. Инактивисане вакцине такође имају дугачку историју ефикасности и њихова предност је што се брзо производе. Међутим, неопходна су посебна безбедна изолована постројења за производњу већих залиха вируса. Уз то, постоји и бојазност око појава имунопатолошких манифестација изазваних инактивисаном вакцином, која је примећена код неких других респираторних вируса и у претклиничким моделима вакцина против SARS-CoV-2. Вакцине са рекомбинантним протеинима користе се од осамдесетих година прошлог века. Оваквим вакцинама се стимулише специфичан имунски одговор специфично на најимуногенији протеин вируса али се може изгубити шири обим заштите када дође до озбиљнијих мутација у генима вируса који такве протеине кодирају. Са оваквим протеинским вакцинама спорије се започињу клиничка тестирањa али, ако се покаже ефикасност, имају бржу могућност  лиценцирања. Један од изазова јесте избор праве конформације протеина. S протеин је метастабилан и мање протективан ако се користи у структурном облику непосредно након фузије. Једина пептидна вакцина из Института „Вектор” у Колцову, у Русији, регистрована је за клиничко тестирање (NCTO4527575)  и код ње се користи алуминијум као адјуванс.

Приступи базирани на антиген презентујућим ћелијама нису практични за широку производњу. Са друге стране, DNK и RNК вакцине имају пуно потенцијала у смислу брзине имунског одговора брзог прилагођавања масовној производњи, што се посебно показало значајним у овој епидемији.  DNK вакцине су кроз историју биле мање имугене него вакцине засноване на другим платформама. RNК вакцине нису до сада биле тестиране за инфективне болести и ово је први пут да је једна самоамплификујућа вакцина коришћена за ове намене. RNК може имати проблем у погледу температурне стабилности пошто захтева складиштење на ˗80˚Ц. Вирусне векторске вакцине стигле су најдаље у клиничком испитивању, пошто су чак три кандидата у касној фази клиничких тестирања. Познато је да су безбедне, али могу изазвати нежељене реакције у већим дозама. Једно од питања је већ постојећи имунитет против вектора, посебно када се користи вектор AD5. Зато ће се са великом пажњом пратити која ће платформа и кандидати бити најефикаснији и најбезбеднији.

До краја септембрa 2020. године, многе компаније, које су развиле вакцине против SARS-CoV-2, за потенцијалну примену нису објавиле податке о завршеним тестирањима. Међутим, оно што је до сада објављено указује на то да су вакцине безбедне, али да се нежељене појаве појављују при већим дозама, што су саопштиле Модерна, Кансино, Оксфорд и Бионтек за своје вакцине након прве фазе клиничких испитивања. Ти подаци су били важни да се у наредним фазама доза смањи. За све ове вакцине показано је да су имуногене али је упоредна процена овог параметра отежана због неуједначених методологија за процену имунског одговора у вакцинисаних особа. Оно што даље компликује поређење јесте и објављивање података у форми саопштења за штампу и друге медије уместо публикације резултата у рецензираним часописима. И на крају многе компаније не саопштавају податке о ефикасности тестирања на основу рандомизириног узорка. Такође се ефективност другачије процењује, неки користе параметре смањења обољевања а други смањења броја потврђених случајева…

Интегралну верзију текста можете видети овде.

Поделите:
ДОКТОР КОЈИ ЈЕ ИЗЛЕЧИО СРПСКУ ЕКОНОМИЈУ

ДОКТОР КОЈИ ЈЕ ИЗЛЕЧИО СРПСКУ ЕКОНОМИЈУ

Доктор Лаза Пачу, био је Цинцарин пореклом, а за финансије је био самоук. Док је он водио државне финансије Србије, динар је био конвертибилна валута. Господин Лаза, како су га сви звали, признавао је само новац са златном подлогом. Чак и у време Балканских ратова, господин Лаза није допустио да буџет „оде у црвено“- што је случај незабележен у историји банкарства и историји ратовања.

Лекар пореклом из Чуруга др Лаза Пачу

Иако доктор по професији, економија му је увек била у срцу. Др Лазар Пачу је годинама успешно лечио српску економију, а као министар финансија 1914.године прима најтежи аустроугарски ултиматум упућен Краљевини Србији икада. Својим знањем, проницљивошћу и невероватном способношћу да осети шта треба српској економији, др Пачу је имао главну улогу у финансирању балканских и Првог светског рата.

Као самоуки економски стручњак који је одлично знао да „ослушкује“ потребе српске привреде и економије, др Пачу је стално био суочаван са тешким и великим одлукама по Србију. Једна од таквих историјских одлука, је и она коју је донео када је у одсуству тадашњег председника владе Николе Пашића примио Бечки ултиматум, 23. јула 1914. године.

У том тренутку др Пачу је био министар финансија, али му је требало нешто мање од сат времена да закључи да су „аустријски захтеви такви да их у целини не може применити ниједна српска влада“. Та његова констатиција је остала запамћена као израз достојанствености српског народа, али је то уједно био и окидач за почетак Првог светског рата.

Радници једне кланице у Београду

Свестраност која је резултирала бројним знањима, учинила је доктора Лазара Пачуа врсним практичарем који је Краљевину Србију успешно финансијски водио кроз чак четири рата.

Тако је још 1.октобра 1912. године уочи Првог балканског рата увео два буџета: редовни и ванредни ратни буџет. Истог дана објављен је Закон о мораторијуму који је замрзнуо штедње улоге и у земљи одложио исплату обавеза, док је исплата спољних обавеза настављена. Тиме је Пачу сачувао кредибилитет Србије у свету, па је могао да добија нове кредите за покривање ратних трошкова.

Захваљујући одлучним и исправним одлукама који је др Пачу доносио у најтежа предратна времена, Србија се припремила за предстојећи Велики рат. Познато је да у то време Србија никоме није била дужна, и да је чак и непријатељима исплаћивала приспеле обавезе. На тај начин је успела да омогући добијање нових кредита за финансирање ратних трошкова.

Иако болестан и са жељом да се пензионише др Лаза Пачу је Србију одлично припремио за Први светски рат, па су 1914. године обезбеђени државни приходи у износу од 214,3 милиона динара. Уз помоћ овог доктора за економију, Србија, иако већ измучена и истрошена од царинског, па онда и два балканска рата, успела је још једном да стане ноге и исфинансира и Велики рат.

Ни краљ није имао протекцију код Лазе Пачуа

Краљу Петру И Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате. Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: “Не може”! Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: “Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит! Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

Изгледом, стасом, снажним гласом и оштрим погледом, али пре свега необичним животним путем и непресушном енергијом и знањем, др Лаза Пачу је привлачио велику пажњу својих савременика. Наиме, из угледне породице Пачу, седамдесетих година 19. века одлази у Цирих где се нашао у друштву са Светозаром Марковићем, Васом Пелагићем, Николом Пашићем и многим другим младим анархосоцијалистима. Ту заправо и почиње његово интересовање за политику и економију.

По повратку у Србију, 1878. године на наговор Пере Тодоровића напушта студије медицине и почиње да уређује часопис “Стража”. Не задуго мађарска влада је затворила овај часопис, а Пачу се враћа у Берлин да заврши медицинске студије. Са докторском дипломом, али без посла Пачу се враћа у Београд и 1881. поново се на кратко окреће новинарству и постаје сарадник часописа “Самоуправа”, објављујући серију чланака под насловом “Грађанско друштво и његове политичке партије”.

Државним финансијама управља се као банком

Али љубав према економији тада постаје све израженија. Он се непрестано образовао, читао и писао о рентама, стечају, кредитима, таксама и у томе је бескрајно уживао. Убрзо је добио посао управника Државних монопола, где се одмах показао као прави организатор пун нових идеја и иницијатива, агилан и вредан. Радио је на припремама многих финансијских закона и трговинских уговора Аустроуграском, Француском, Енглеском…

Када је напустио државни монопол, постављен је за државног комесара Народне банке, затим за директора Београдске задруге где је усавршавао знање банкарског пословања, па за државног саветника и сенатора новоформираног Сената. Уз све то је био и политички ангажован, председавајући и говорећи на скуповима Радикалне странке чији је и сам био члан.

Ни краљ Петар I није имао протекцију код Пачуа

Остао је упамћен као шкртица и строг министар финансија, али са друге стране као изузетно поштен и неподмитљив. “Државним финансијама управља се као банком” била је девиза којом се руководио, и која се показала се као одлична, јер је каса увек била пуна, приходи су се преливали а Србија је у то време извозила у Западну Европу и Средоземље.

У јесен 1914. године др Лаза Пачу је почео да попушта неумитној болести која га је стизала. Последње дане провео је у Народној скупштини, седећи умотаних и болних ногу, али у дебатама никада није показивао ни трунку немоћи и повлачања. Напротив, др Пачу се до последњег дана борио и бранио Србију и њене интересе, и као такав је и остао упамћен.

Извор: serbia.com

Поделите:
СРБИ – АРИЈСКО ПЛЕМЕ НАЈСТАРИЈЕ

СРБИ – АРИЈСКО ПЛЕМЕ НАЈСТАРИЈЕ

Срби (лат. Serbi), (грч. Σέρβοι) (лат. Serboi) или Сирбои (лат. Sirboi), је најстарији спомен имена једног европског  савременог народа забележен у грчко-римској историографији. Овај етноним је у историријској науци означен као“ ирански“ али има индиција да је старији “аријски“ тзв,индо-европски. Племе је обитавало у азијској Сарматији у доњем току реке Волге, на Вратима народа. Тешко је порећи везу између савременог етнонима Србин и спомена овог племена у историји.

Азијска Сарматија и положај племена С(е)рби на Волги

Плиније Млађи у свом раду „Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis“ из 1. века н. е. спомиње народ Серби, који је живео близу Кимеријаца, вјероватно у близи Црног и Азовског мора.

С обзиром да су према описима били сарматско племе, према руским археолозима, другог таласа насељавања у Скитији, највероватније је да су стари Серби говорили скитским језиком, тј. посебном верзијом којом су се служили Сармати. Скитски језик је спадао у групу источноирансих језика, а с обзиром да није имао писану, књижевну форму и с обзиром на то да су скитска племена насељавала велике, степске територије,разликовало се више врста дијалеката. Тај језик је у оригиналном облику изумро и остало је веома мало писаних извора који би могли у некој мери посведочити о језику наших предака, једини преостали говорници једне од верзија скитско-сарматских говора су народ Осети на Кавказу.

Сарматски коњаници на Трајановом стубу

Клаудије Птолемеј, у 2. вијеку н. е., у својој „Географији“ спомиње народ Сербои или Сирбои, који је по свој прилици живео у залеђу Каспијског језера у близини данашњег Астрахана. Дакле на самим Вратима народа, на степском краку караванског пута свиле. То је пут којим су у Европу упадали сви степски народи. Према том положају ради се о племену чувара врата или ратника.

Изглед Сарматских ратника и скитски култ рата

У 10. веку византијски цар Константин VII Порфирогенит у својој књизи „De Ceremoniis“ помиње два племена Креватас и Сарбан, који се сматрају потомцима ових горе поменутих Сармата а њихова имена идентична су именима Хрвата и Срба. Племена су се налазила у близини реке Терек на Северном Кавказу, између Аланије (Осетије) и Цанарије. Управо племе Сарбин је у региону Кавказа забележио арапски географ ал-Масуди у 10. веку:

„Племе звано Сарбин; то је племе страшно својим противницима из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали или по њиховом непотчињавању никаквом народу…“

Из описа је јасно да се ради о ратничком племену које се спомиње на најопаснијем географском положају у историји познатим Вратима народа. Из описа се види да ово племе поседује неку особиту ратну вештину, којом улива страх околним противницима. Мислимо да је по среди, осим гвозденог оружја, тактика јуриша у одсусним тренутку битке, одабране тешке коњице на противничког војсковођу или владара у намери да се змији одсече глава. Срби су ову тактику често примењивали у историји и пре и после Косовског боја. Одлучн бој лежи у самим темељима српског идентитета до данас.

Скитска гвоздена, бојна секира, топор

Други податак да нису никоме почињени, упућује етимологе на слободан статус ових људи којима је слобода заправо одгонетка имена. Аријац и Словен који није слободан не може себе да сматра Србином. Српски великан владика Петар II Петровић Његош о овоме пише и само Србе у Црној Гори и оне Шумадији, тек после устанака, сматра правим Србима, дакле слободним људима. Масуди даље каже:

„Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре владар или старешина, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говориии да се у хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на огњу.“

Навод да ово племе има погребне обичаје сличне обичајима Индуса, говори у прилог тези да је то племе међу Сарматима било старијег аријског порекла, за разлику од млађих иранских Сармата, који такве обичаје нису упражњавали, сахрањивали су у катакомбама покојнике.

Идентичност каснијег спомена Срба као првог споменутог племена међу Словенима на граници Франачке империје имплицира тезу да се део овог племена одселио у Малу Русију (Украјину) а потом у Лужичку Србију, где је учествовао у етногенези словенских народа.

Петровград.орг

Поделите:
КОЛУБАРСКА БИТКА- ДЕСЕТ ЧИЊЕНИЦА КОЈЕ ТРЕБА ЗНАТИ

КОЛУБАРСКА БИТКА- ДЕСЕТ ЧИЊЕНИЦА КОЈЕ ТРЕБА ЗНАТИ

Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 km на простору долине реке Колубаре, обронцима планине Сувобор и обронцима планине Маљен. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

Њихово јунаштво аманет будућим генерацијама

1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени. Да, 153.373.

2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима нас скоро ништа нису учили у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено.

Аустроугарски пропагандни плакат

3) Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, два дана раније командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића.

4) Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: повући се, окрепити дан, два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој „смањи фронт“ односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на фронту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији.

Злочини Аустроугарске војске у Мачви

5) Против преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само… српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демонтирана. Потом је возом пребацивана у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене (све ручно!), а онда пругом – право на фронт.

Српска артиљерија на фронту

6) Другог децембра на фронт стиже и чувени „Ђачки батаљон“. Оних 1.300 каплара. Не, нису то била деца као што ми данас одмах помислимо када кажемо „ђаци“. То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили тај најнижи подофицирски чин, капларски, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима. Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега, видевши безизлазност ситуације. Тек око 400 „ђака-каплара“ неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су, заиста, ушли са песмом. Прва чета певајући „Ој Србијо, мила мати“. Друга „Еј, трубачу, с бујне Дрине“. Трећа „Срби, устајте, своје не дајте“. Четврта „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’ осташе деца њена“. Да, певајући. Па сад замислите како је изгледала њихова појава међ’ осталом војском, кад стигне младост Србије – да за Србију положи живот.

1.300 каплара Ђачи батаљон на путу за фронт

7) Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом. Да, Крагујевчани су урадили своје. И Нишлије. И железница, слава јој. Остатак Србије, тамо на фронту где је било скоро свако наше мушко, јуриша. Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне „мртве“ који су решили да живе.

Отац и син на фронту у околини Београда

8) Остале српске армије нису имале толиког успеха испрва, али је разнети аустрогуарски центар,којим је са две трећине целокупне „балканске војске“ командовао Оскар фон Поћорек, условио да се остали делови окупатора полако повлаче, да не би остали одсечени. То су друга и трећа српска армија искористиле за силовите јурише и скоро месец дана након што се чинило да Србији прети слом, 15. децембра Београд је ослобођен, чиме је стављена тачка на величанствен прекорет у историји ратовања. На Колубарску битку, због које је Поћорек смењен, због које је Мишић постао војвода, због које је Италија ушла у рат на страни Србије и савезника, а Бугарска на годину дана одложила свој улазак у рат на страни непријатеља. На Колубарску битку – у којој је из строја избачено око 273.000 непријатељских војника. Али, и она 153.373 наша. Хвала им, Бог душе да и њима прости.

Пропагандни плакат Централних сила

9) Међу онима који су пали, и то као каплари који су, њих 1.300, пошли из Скопља, био је и Бан Нушић, син нашег прослављеног комедиографа Бранислава Нушића. У шињелу је већ имао припремљено писмо за оца. У њему је писало: „Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповдедали 1908. године (тада су широм Србије организоване велике демонстрације, или како се тада говорило „манифестације“, због тога што је Аустроугарска анектирала Босну). Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина. Твој син, Бан“. Није он био једини син познатих људи који су се борили за Србију. Двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући „Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?“. Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: „Видиш, гос’н докторе… Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике“.

Бан Нушић са својом породицом

10) Бранислав Нушић, на двадесетогодишњем помену српским капларима, тој палој будућности наше земље, говорио је у новембру 1934. овако:

„Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама.

Текст који с пренели: Корени, Башта Балкана и други национални сајтови.

Поделите: