МИЛАН М. ЗЕЧАР: ДАН ГРАДА ЗРЕЊАНИНА – ДАН РОЂЕЊА ИМЕНА ПЕТРОВГРАД

МИЛАН М. ЗЕЧАР: ДАН ГРАДА ЗРЕЊАНИНА – ДАН РОЂЕЊА ИМЕНА ПЕТРОВГРАД

Држава Србија са поносом обележава 11. Новембра такозвани Дан примирја у Првом светском рату као својеврсни де факто дан победе у Првом светском рату. Град Зрењанин 17. Новембра са поносом обележава Празник града Зрењанина у знак сећања на ослобођење тадашњег  Великог Бечкерека 1918. године. Прва армија војводе Петра Бојовића, Гвоздени пук „Књаз Михајло” и Пешадијска бригада пуковника Драгутина Ристића ослободили Велики Бечкерек и донели идеју о назвању нашег града Петровградом. Неколико дана по коначном ослобођењу Срем, Банат, Бачка и Барања присаједињују се Краљевини Србији на Великој народној скупштини у Новом Саду. Коначно,  1. децембра 1918. године проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.  О значају ових судбоносних дана и са њима тесно скопчаном рођењу идеје о историјском имену Петровград  Милан Зечар, оснивач Удружења „Петровград” беседи.

Милан Зечар полаже венац на дан оснивања првог СНО о Св.Луки 31.октобар

О значају српске победе у Великом рату

Велика победа у Великом рату, али уз огромне жртве. Српски народ је у Првом светском рату изгубио око трећине свог становништва и око близу две трећине одрасле мушке популације. Одавно је познато да је у Великом рату против моћне аустроугарске и немачке хегемонистичке империје, од свих јужнословенских народа ратовао и крварио за слободу само српски народ и српска војска. Друге народе је, гле апсурда, превео у победнике, иако су многи од њих у редовима наших крвника страсно јуришали на нашу земљу и народ и чинили најморбидније злочине, посебно над српским цивилима диљем Србије и свих српских земаља, као и у многобројним конц логорима црно-жуте монархије, о чему је најбоље сведочио швајцарски хуманиста проф. др Арчибалд Рајс.

Зрењанин, 17. 11. 2018. године

О наивном уласку српског народа у Југославију

Да апсурд буде још већи, српски народ се 1918. године формално одрекао своје две међународно признате државе Србије и Црне Горе (тада се око 95% становништва у Црној Гори изјашњавало Србима) које је наивно увео у Краљевину СХС, да би на крају 20. века доживео крвави распад те исте државе и привремену окупацију дела своје најсветије земље. Много је доказа да је оним другим народима Југославија била привремена станица до стварања независних држава. Већ у Краљевини Југославији су трулим компромисима потиснуте велике жртве и заслуге српског народа за њено стварање, да би се у комунистичкој Југославији, под индоктринацијом и утицајем наметнутог југословенства и дрезденских комуниста који су је срушили, те тековине и жртве биле затрте.

Стари споменик Краљу Петру у Петровграду

Национални великани Великог Бечкерека су име Петровград дали  у част омиљеног владара Србије Краља Петра првог Карађорђевића, чиме су исказали највеће поштовање и омаж, не само њему, већ и матици Србији, српском народу и српској војсци која им је донела толико жељену слободу.

О значају Празника града Зрењанина

Као што рече Матија Бећковић да је „Косово једино поље, а све остало су пољане, Косовска битка је једина битка која траје вековима, а остало су туче…“, тако је и 17. новембар 1918. највећи дан за наш град и његове грађане, јер је то дан ослобођења од туђинске власти, који је створио услове за коначно присаједињење Срема, Барање, Баната и Бачке матици Србији на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. у Новом Саду.

Сви градови имају више празника, па тако и наш град. Међу њима је и 2. октобар 1944. који посебно треба неговати и обележавати као симбол ослобођења од фашистичких окупатора у Другом светском рату. Међутим, 17. новембар је, свакако, преломни и најзначајнији, па би требао бити Дан града, а не празник.

Велика народна скупштина 25. новембра 1918. у Новом Саду

О данима и великанима који су имали идеју Петровграда

Деветорица величанствених, угледних људи, доктора наука, свештеника, привредника, трговаца – чланова првог Српског народног одбора, предвођена др Славком Жупанским, уз почасног председника др Емила Гавриле који је тада још увек био у аустроугарским казаматима, су се визионарски и мудро латила великог задатка. Истовремено су преговарали са тадашњом влашћу, али и створили Српску гарду и преузели све виталне институције у граду, гарантујући припадницима других народа и заједница сва права и пуну безбедност. Мирно су извели преузимање власти без иједне жртве. Своју мудрост и промишљеност су чланови СНО могли исказати захваљујући већ потпуно изгледној победи српске војске која је тада била у предворју нашег града и извесном исходу Великог рата.

Ти великани су само неколико година касније иницирали предлог да се нашем граду додели име Петровград у част омиљеног владара Србије Краља Петра првог Карађорђевића, чиме су исказали највеће поштовање и омаж, не само њему, већ и матици Србији, српском народу и српској војсци која им је донела толико жељену слободу.

Зрењанин 31.10. 2018. године

О идеолошким историјским странпутицама

 Тврдња Чанковог идеолога М. Бешлина на недавно одржаној трибини другосрбијанаца у нашем граду, да то није само избор између имена Зрењанин и Петровград, већ и избор између политичког става војвођанског партијског функционера, секретара КПВ Жарка Зрењанина да Војводина треба да буде засебна федерална јединица ван Србије и српског становишта Краља Петра првог, ослободиоца и ујединитеља, само нас додатно уверава да граду треба вратити име Петровград.

Петровград 2.10.1944. године

О потреби да српска омладина зна истину

Ако би се у наш јавни и политички живот, као пре 100 година, могли више укључити угледни, остварени, стручни људи који би се изборили да наша деца и унуци спознају бар део онога што не знамо, тада би били бољи људи и имали узвишенији однос према Отаџбини. Сигурно би с тим сазнањима градили боље и просперитетније друштво, а избор за име нашег града у огромној већини би био Петровград.

Велики Бечкерек 17. 11. 1918. године

Милан М. Зечар је дипломирани инжењер, истакнути државотворни и национални радник у граду на Бегеју оснивач Удружења „Петровград“ и оснивач и председник Главног одбора СДП “Светозар Милетић”, чији је председник академик Василије Ђ. Крестић. Борац за очување заветне косовске мисли и Косова и Метохије у саставу Србије. Овај текст се базира на интегралним ауторизованим изјавма које је аутор дао недавно листу Зрењанин.

Поделите:
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ДРАГОМИР АНТОНИЋ: НЕ УЗАМЉУЈ ЗЛО ДА ТИ СЕ НЕ ВРАТИ

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ДРАГОМИР АНТОНИЋ: НЕ УЗАМЉУЈ ЗЛО ДА ТИ СЕ НЕ ВРАТИ

Етнолог Драгомир Антонић је своје најбоље текстове сабрао у књигу „Кривда и правда“ и објавио их у кући „Пешић и синови“. Драгомир Антонић деценијама није допуштао да заборав обухвати нашу етнолошку прошлост. Антрополошки Динарац, по пореклу, заветник истине и правде, годинама је објављивао колумне у недељнику „Печат“. У једном од последњих интервјуа за лист Новости свом народу у аманет је поручио:

О Србима

„… Нећу да видим оно што је ружно, већ само оно што је лепо, весело и добро. Оно што снагу даје. Ретко сам где у свету видео такву урођену љубазност и осећање за правду, као код Срба. Спремни смо да реагујемо бурно на неправду, чак и ако није нама нанесена и ако то може да нам се обије о главу…“

Бити Србин данас

„…Популарна је изрека: Није важно шта си, важно је да будеш човек. Као да Србин није човек. Важно је да будеш демократа. Као да Србин није демократа. Треба бити не знам шта, само да не будеш Србин. Проблем је крупнији. То је борба између Ватикана и православља која траје пуних 12 векова. Можемо бити Срби, ако смо римокатоличке вере. Временом је и име постало сметња, а да не говорим о придеву. Придев српски је нешто најгоре што може да ти се припише.“

О чувању српског језика

„Сада нам изгледа смешно то што је указом српски језик у Црној Гори проглашен црногорским. Али, кроз педесет година, кад неко буде причао као ми данас, рећи ће му да говори глупости. Упитаће га да ли зна откад постоји црногорски језик. Они играју на време. Зато је важно ово што ја радим – чување обичаја и традиције. Морамо да поштујемо туђа верска и национална осећања, али и да чувамо своја. Да због потомака сачувамо свој језик, своје писмо, своју веру, традицију, обичаје…“

О чувању ћирилице

„Можемо, тако што ћемо да пишемо ћирилицом. Допада ми се иницијатива за увођење додатног пореза за оне фирме чији је назив написан латиничким словима.“

О непријатељима

Ватикан покушава од 1054. да нас направи унијатима. Сметамо им зато што смо православни. У том сукобу ми страдамо. Не дамо нашу славу, веру… Ми ником не бранимо да слави имендан, Бајрам. Поштујемо туђе, али чувамо своје. Не смемо да заборавимо ни неолиберални капитализам, који је заснован на потрошњи. Тако су нам наметнули Деда Мраза, а уз њега и куповину поклона. Измислили су Дан заљубљених и ко зна шта још. Мењају нам обичаје. Ноћ вештица се прославља кад ми славимо Светог Луку. Комунисти су нешто слично урадили са првомајским уранком. Некад смо имали ђурђевдански, па онда првомајски, а сад немамо ни један ни други.

Оружја непријатеља

„Кад неког хоћеш да превариш, мораш од њега да направиш овцу. Заглупљују нас уз помоћ телевизије и интернета. Немам ништа против ријалитија. Коме се не свиђа, не мора да гледа. Али, зашто се зову „Задруга“ или „Фарма“? Што се, на пример, не зове Светска банка или Монетарни фонд? Све што је везано за село, сад се исмејава. Мора да постоји заштита неких имена. Зашто се оно што је најсветије у Србији, што нас је одржало, данас исмејава? Нико им не брани да измисле име, као, на пример, Минерва, Содома или Гомора, али држава мора да интервенише и каже ова имена су заштићена. Не може се спрдати са Светим Савом.“

О узорима

„Никола Тесла је истицао да му је то што је одрастао у Смиљану, у традиционалној свештеничкој породици, помогло да неке проблеме реши. Није био тиква без корена. Исто су говорили Михајло Пупин и Милутин Миланковић. Сигурно је да ћу да навијам за Новака Ђоковића и да се дивим Емиру Кустурици. Кустурица се вратио православљу, али му то није сметало да постане славан. Наравно да има другачијих примера. Александар Петровић, познат као Шандор Петерфи, се изјаснио да жели да буде мађарски песник. То је његово право и то треба да прихватимо, али не треба да стварамо климу да је срамота бити Србин…“

Порука потомцима

„Чека нас и даље оно што је Његош написао. Живот јесте борба непрестана. Не смемо се предавати, него се морамо борити. Не можемо се одрећи Косова и Метохије. Да није наше, не би га ни тражили. Било је окупирано и раније, али смо се изборили. Ако попуштамо много и трудимо се да сваком изађемо у сусрет, не значи да ће то неко други поштовати. Једноставно, треба да схватимо да оно што је наше не дамо… Веруј у се, у своје кљусе, и у Русе.“

Из ауторског интервјуа датог листу Новости 2019.

Поделите:
ДОКУМЕНТ ЦИА О ТИТОВОМ РУШЕЊУ СРПСКЕ ЕКОНОМСКЕ БАЗЕ

ДОКУМЕНТ ЦИА О ТИТОВОМ РУШЕЊУ СРПСКЕ ЕКОНОМСКЕ БАЗЕ

Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) поставила је на интернету 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности. Међу њима је и извештај о трансферу фабрика из Србије после Другог светског рата (документ РДП 80 – 00810А008600430009 – 4).

Да ли је Јосип Броз Тито наредио да се, убрзаним темпом, српска индустрија пребаци у западне делове СФРЈ после Резолуције Информбироа (донета 1948. у Букурешту) у страху од инвазије СССР, или је нешто друго имао у глави – питање је на које Београд, Загреб и Љубљана већ 60 година нуде различите одговоре. ЦИА агентура у некадашњој Југославији није имала дилему.

Ревносно пратећи све што се тицало економије, проследила је шефовима 13. децембра 1955. извештај о трансферу индустрије у Словенију, примећујући да је око овог питања „планула“ два месеца пре тога жестока полемика између српског и црногорског руководства Централног комитета комунистичке партије с једне стране и словеначког, односно хрватског руководства с друге.

У извештају ЦИА – РДП80 – 00810А008600430009 – 4 дословно стоји да је све решио Тито. Наводно је „одложио припреме за трансфер српских фабрика у интересу јединства партије“, али је било очигледно да је „подржао Словенце и Хрвате“. Окосница раздора, уз „трансфер фабрика из Србије у Словенију када стручњаци за електричну енергију буду на располагању“, био је и „предлог за промену руте дотадашње Јадранске пруге“, која је водила од Београда ка Бару, ка пожељнијем правцу: Београд – Сушак (данас део Ријеке).

Једна од омиљених тврдњи српских националиста током ратних деведесетих година је била да су Словенија и Хрватска „економски процветале на рачун Србије у склопу пакленог плана Јосипа Броза и његовог „саветника“ Едварда Кардеља“. На неки начин је овим извештајем ЦИА добила потврду: организовано је премештање више од 70 фабрика из Србије.

Наводи се да је у Осијек отишла фабрика сапуна, у Загреб фабрика батерија, из Беочина су у Сплит послати – постројење за производњу цемента, а такође у Сплит је за потребе бродоградилишта пребачена дивовска метална преса из Крагујевца (тада највећа на Балкану), читава једна електрична централа из Србобрана завршила је код Крања, између осталог чак и ергела расних коња из Старе Маровице крај Бачке Паланке…

Ондашњи познаваоци прилика тврде да је „Фабрика аутомобила Марибор“, позната по „тамићима“, основана одлуком Министарства тешке индустрије – фабрика камиона из Индустрије мотора Раковица размонтирана је и с комплетном техничком документацијом премештена у Словенију.

Српски економисти су деведесетих година прошлог века тврдили да би „Србија данас била балкански Јапан, а Хрватска и Словенија њени Вијетнам и Лаос“ да је српско и црногорско руководство на овакве намере смело да каже одлучно – „не“.Али, Петар Стамболић и Блажо Јовановић, учесници расправе са српске и црногорске стране, нису се усудили Титу да кажу ни „а“. Председник СФРЈ их је због послушности наградио бројним фотељама.

Стамболић је био и министар финансија Србије, потпредседник Владе Србије, председник Владе Србије, председник српске Скупштине, министар пољопривреде владе ФНРЈ, председник Савезне народне скупштине, први човек Савезног извршног већа. Политичку каријеру је обогатио и председниковањем Председништву СФРЈ. Блажо Јовановић некада није могао ни да се сети које је све функције обављао у Црној Гори и на савезном нивоу. С друге стране, уз подршку Тита, како констатује ЦИА, профитирали су секретар ЦК СК Словеније Миха Маринко и његов колега из Хрватске, Владимир Бакарић, који је владао готово 40 година.

Текст су пренели сви водећи национални портали у Србији

Поделите:
ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Престоница Србије ослобођена је првог новембра 1918. године после трогодишње окупације у Првом светском рату. Београд је по договору са савезницима ослободила српска војска. Велику победу у Првом светском рату Србија је скупо платила, претрпевши заправо геноцид који јој међународна заједница не признаје. Србија је изгубила између 1,1 и 1,3 милиона становника, што је чинило готово трећину укупног становништва и чак око 60 одсто мушке популације.

Српска Прва армија под командом Војводе Петра Бојовића ослободила је у Првом светском рату Београд, прешавши 500 километара под борбом за само 45 дана, у силовитом напредовању после пробоја Солунског фронта. Ове трупе успеле су у својеврсном „блицкригу“ да за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. У стратегији ратовања до тада ово је био незабележен случај. Командант савезничке војске маршал Франш д’Епере, плашећи се већих губитака, послао је чувено наређење да српска Прва армија обустави гоњење или бар сачека делове Друге српске армије, опомињући да Бојовић иде у авантуру која ће компромитовати акцију.

Београд и Србија су били у рушевинама опљачкани.Оно што нису однели Аустријанци, довршили су Немци, пљачкајући током последњег дана боравка све радње од Теразија до Славије. Прекинули су струју и воду, порушили мост на Сави. Бојовић и његови војници уз прећутну дозволу регента Александра, оглушују се о наредбе команданта савезника и 1. новембра 1918. године умарширали су у Београд и у наступању преко Дунава и Саве ослобађају Банат, Бачку, Барању, Срем, Славонију.

Поводом ових победа, које су изазвале велике симпатије у свету, европски листови су писали да су Срби, ослобађајући своју земљу у току офанзиве остварили највеће напредовање савезника у овом рату. Тако је настала прича да чувена француска коњица није могла да стигне Бојовићеву пешадију.

Први је у Београд ушао 7. пешадијски пук, зато што су га чинили војници из главног града. Београд је дочекао слободу. Ујутро, 1. новембра 1918, после незадрживог налета елитних српских дивизија – Дунавске, Моравске и Дринске, на улицама српске престонице појавили су се први ослободиоци!

У град су око 11 часова продрли први војници Дунавске дивизије и избили на Калемегдан. Већ два сата касније последњи немачки војници напустили су Београд пред налетом Прве армије предвођене војводом Петром Бојовићем. По подне, око 15 часова, Моравска и Дунавска дивизија налазиле су се на линији Велики Врачар – Бањица – Топчидерско и Баново брдо.

Београђани су са великом радошћу и одушевљењем дочекали прве ослободиоце који су ушли у град. Но, истовремено српска команда је желела да при ослобађању престонице губици буду што мањи и да се не понови стравично артиљеријско бомбардовања града као 1915. године. Желели су да, као ослободиоци, сачувају бар оно мало грађевина и инфраструктуре који су остали из предратног Београда. Главнина Дунавске дивизије и француска тешка артиљерија, на Торлак су стигле 1. новембра око 17 часова. Завршетак Великог рата, Београд је дочекао као један од најразоренијих градова Европе.

За храбро држање у рату, српска престоница је 1920. одликована француским „Крстом витеза Легије части“. Град је постао престоница до тада највеће државе у историји Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је објединила највећи део расејаног српског народа у новом веку.

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите:
КАКО ЈЕ БЕСЕДИО АМФИЛОХИЈЕ КАО ЕПИСКОП БАНАТСКИ

КАКО ЈЕ БЕСЕДИО АМФИЛОХИЈЕ КАО ЕПИСКОП БАНАТСКИ

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао је Амфилохија маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Верни народ Баната га је дочекао с поштовањем, фијакером, белим платном по којем је ходао и великом љубављу.

Стојећи пред Вама, Ваша светости, и поштовани оци и браћо Архијереји, као и пред свима изабраним, на свету службу Божју сабраним народом Божијим, свим бићем осјећам, да преко свих Вас и кроз Вас, као и кроз своју свијест и савјест, стојим пред лицем живога Христа Бога свуда присутнога, но по Његовој ријечи, на изузетан начин присутнога ондје гдје су два и три сабрани у свето Његово име.

А овдје данас нису сабрани у Његово свето име само „два-три“. Сабрана је Црква Божија, и то не само престонога града Београда, него и много шире од њега; уз то, не само из једног, него од више народа; овдје данас имамо и Срба и Грка и Руса и Румуна, посталих у Цркви једним јединственим народом Божијим.

Стојећи, дакле, у овом светом тренутку пред живоносним Ликом Христовим, огледаним у овом светом и неуништивом Огледалу, посведоченим и откривеним овим светим Сабрањем, хтио не хтио, мјерим себе и свој живот безмјерном мјером тога Лика. И схватам да сам Њиме и Његовим даровима оно што јесам, а да сам без Њега – прах и пепео. Њиме мјерећи себе и свијет око себе, истовремено постављам самом себи питање светог Апостола: „Ко те истиче? Шта имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш, као да ниси примио!“‘ (1 Кор. 4, 7).

Заиста, шта имам што нијесам добио?

Шта имам на себи и у себи, чиме бих се могао похвалити и што бих могао назвати мојим? Своје биће? Нијесам ли изведен из небића у биће тајанственом силом и дјејством вјечне Ријечи Божје, првобитним стваралачким актом, уткане у прадубину свијета и човјека? Није ли та чудотворна сила и дјејство стваралачке божанске Ријечи постала дјелотворна и животодајна, по ко зна који пут, и у сусрету мојих родитеља, и тако настао ја, угледавши свјетлост Божијег дана, још једна икона на тајанственом иконостасу ове чудесне васионе?

А да бих, наставши, опстао и узрастао, колико ли је за то требало сунца и материног млијека, хљеба и воде, родитељске и само Бог зна још чије љубави и жртве? Свака тварца, нарочито словесно људско биће, не само што је „изаткано у дубинама земаљским“, већ је саткано од цијелог неба и цијеле земље, носи у себи, преноси у себи све знане и незнане свјетове, видљиве и невидљиве, хранећи се и растући њима и урастајући у њих.

Радује ме, и благодаран сам Богу што ми је мајка Милева данас овдје. Управо што је изашла из болнице. Родила је петнаесторо дјеце а деветоро одхранила, у времену, у коме је, по пјеснику „душа на памук чупана“ а хљеб у братску крв умакан, у зло и отровно доба, у коме је „крв брацка огњиште потулила“ и „међу браћом крвљу прокопани“ шанци и јазови.

Хранила ме њена материнска љубав и бринула се о мени и у тој својој саможртвеној бризи, пронијела ме, још док сам био у њеној утроби, поред ћивота Светог Василија Острошког – Чудотворца.

Кад сад размишљам о том свом предрођенском сусрету са Светињом Острошком, не могу се отети увјерењу, да је управо његов свети квасац заједно са Квасцем Светог Крштења, била она сила која је сачувала моју душу, да не подивља и да се не усмрди на распућима овога свијета.

А мајка? Она је чак и оног дана и часа, када ме свештени Сабор Архијереја бирао на ово апостолско служење, налазећи се на операционом столу, још једном уткивала своје страдање у моје будуће служење.

А мој покојни отац Ћиро? Од њега сам примио, не само живот, него и темеље вјере, скупље и драгоцјеније од хиљаду живота. У она ратном распамећеношћу поремећена послијератна времена, када су се многа срца устрашила, престравила и заумила, он је био један од ријетких у мом родном крају који је остао до краја вјеран српској Лаври Немањића на ријеци Морачи, и себи. Признајем и исповиједам: Да није било њега и његове стамене вјере, ја не бих био данас овдје гдје јесам, нити бих стајао на овом мјесту на коме стојим. Кад мислим на њега и на његову стамену вјеру, увијек се сјетим разговора, нас, његових синова с њим, у предвечерје једног љетњег дана шездесетих година. Повела се ријеч о вјери: да ли је треба скривати, као што то, вај, многи раде у наше вријеме, или је треба јавно исповиједати и свједочити.

Отац је дуго слушао нашу препирку, па ће на крају рећи: „Слушајте, ђецо! Ето, имам вас седам синова. Ако затреба, спреман сам да за вас дам и посљедњу кап крви. Али, ако би ми неко рекао: ево ти, бирај – или се одреци Христа, или ћемо ти побити сву ђецу! одговорно бих му, без двоумљења: Ето ти ђеца. Господ дао, Господ узео. Нека је благословено име Господње! Али, ја се Христа одрећи нећу!“

Знам и осјећам, душа му се данас радује на небесима. Да је још овдје на земљи, ово би био, за њега, најсрећнији дан његовог живота.

Шта још да кажем и овоме да додам?

Колико је у мени уткано духовних и тјелесних предака мојих? Колико старања и знања, мојих учитеља, од Основне школе па кроз цио мој досадашњи живот! Колико сам искуства и мудрости, забадава, добио преко књига које сам читао; искуства мукотрпно стицаног од безбројних покољења, која су живјела прије мене, обдаривши ме њиме!

Макар чудно изгледало, али ћу и ово рећи: За дивни дар сматрам и оне ђетиње сузе, кад се онај неразумни наставник, не знајући шта чини, ругао пред тридесеторо дјеце на домаку Морачког Манастира, мојој вјери и газио по мојој дјетињој савјести. Кроз њих је моја душа почела да одстрадава вјеру, као што је одстрадава до данашњег дана, и душа многе дјеце мени сличне, гажена сљепилом неразумних учитеља. Опрости им, Оче, јер заиста не знају шта чине!

Сјећајући се оних који су оплодили и трудили се да мој живот испуне праним садржајима, не могу а да не поменем мога духовног оца, Старца Јустина Ћелијског. У моменту у коме сам се налазио, на жеравичном раскршћу живота, он ми је својом пламеном ријечју и живим примјером посвједочио живоносни Христов лик, открио ми га као срце живота и васионе и извориште сваке словесности. При том ми је указао и увео ме у тајну „узрастања у мјеру раста висине Христове“, и тајну живљења „са свима светима“, живљења, којим се обесмрћује и осаборњује људско биће. Открио ми је и Цркву као свеобухватну тајну живота и свијета, са њеним живим и непресушним Предањем, и скренуо ми пажњу на непоновљивост и сву важност светоотачке мисли и светоотачког духовног искуства. Отворен за бесконачност и вјечност, Отац Јустин је ишао испред свога времена и својих савременика, зато он припада младости и будућности.

Сусрет са љепотом швајцарских гора и са древним Римом и његовим катакомбама, убијељеним мученичком крвљу првих хришћана, био је за мене нови дар од Бога и ново проширење хоризонта.

А шта да кажем за сусрет са широком и крстоносном руском душом, остварен кроз њену књижевност и богословље, кроз Достојевског и њене новомученике?

Седмогодишњи, пак, боравак у православној Грчкој и Светој Гори, био је за мене и постао нова бања Витезда. Ту сам по први пут доживио хришћански Народ и његово ненадмашно литургијско заједништво, и по први пут схватио шта значе ријечи Апостола Павла – да у Цркви нема „Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него да су сви једно у Христу Исусу“. Тамо сам, преко руку овдје присутног митрополита кефалонијског Прокопија, примио најдивније дарове, које човјек може да добије на земљи: монашки постриг, ђаконски и презвитерски чин.

А Света Гора? Шта да кажем о том дивном огњишту светих врлина и чудесној радионици и ликоливници најсавршенијих бића, светих христоносних људи! Тој радости и вјечном прољећу душе моје, које ме и данас овдје обдарило празником Свих Светих на Светој Гори просијавших и присуством Старца Никанора Хиландарца, о. Василија Ставроникитског игумана, о. Алексеја, игумана Ксенофонтског, о. Фотија Григоријатског и других отаца!

Са својим светињама и светим људима, којима нијесам достојан одријешити ни ремење на обући њиховој, са њеном пустињом и скитовима, Великом Лавром и Хиландаром Светог Саве и Симеона, који су нас као народ уписали међу богољуде; са Старцем Пајсијем мојим – и само име његово је сладост за срце и душу – та и таква Света Гора, јединствена је на овој земљи. Гора преображења. Чуварка праве вјере и живљења, правог опредјељења човјековог.

Куд год да кренем кроз свој живот, све дар до дара, све добротвор до добротвора!

Нијесам ли и данас обдарен преко Вас Оци Архијереји Цркве Христове епископским чином апостолског служења? Није ли ме Господ обдарио и Вашим бројним присуством, браћо и сестре, присуством молитвеним бројних епископа Српске Цркве, бројних свештеника и монаха, монахиња и вјерника?

Сваки часни лик овдје присутан, за мене је радост и утјеха и укрепљење. И не само овдје присутни, него и свако људско лице с којим сам се сретао кроз живот, на правом мјесту и у право вријеме, уграђено је у мени, као радост и утјеха. И као сведрагоцјени Божји дар, кроз кога ми се открива Божја тајна, и у њој тајна нашег људског живота, пуног истинског смисла само онда када и уколико се догађа и одвија на мјесту и у оквирима безграничних простора вјечне и боговјечне Заједнице и светог саможртвеног заједништва.

И тако, обдарен словесним бићем и животом, сунцем и материним млијеком, цвијетом и дјетињим оком, вјером драгоцјенијом од живота и свим оним што јесам и што имам, а што је добро, ништа друго ми не преостаје до да понављам ријечи Апостола: „Шта имаш што нијеси примио, а ако си примио, што се хвалиш као да нијеси примио?“

И да благодарим Бога, у Светој Тројици благословљенога, за сва добра која ми је подарио, и за све Вас, за сва људска бића што ми је подарио за вјечну браћу и сабраћу. Када год сам, макар крајичком свога бића, доживио и предосјетио дубљу скривену истину живота, осјетио сам да је благодарност једини истински начин људског постојања, бесмртна благодарност за све и сва.

Благодарећи, дакле, Христу Богу на свим даровима, од данас сам призван да му благодарим још и зато што ме ево овако слабог и немоћног изабрао, да будем, као Епископ Цркве, свједок свете тајне Његовог живоносног присуства у бићу и у историји човјека и свијета.

Знам и свјестан сам да бити епископ, значи прије свега и изнад свега: надгледати и стражити над свим трептајима свог сопственог бића и своје душе. Они мудрији и свјеснији самих себе и свих амбиса у себи и око себе, цијелог свог живота се баве само тим послом. Ја сам се, ево, дрзнуо, да се прихватим стражења, не само над мојом него и над душама и срцима других људи. А по ријечима Хамлетовим Полонију: тешко је и претешко невјештоме на свирали свирати, а камоли на људској души…

Свети пак боговидац Симеон Богослов, овако дрске, као што сам ја, тј. све оне који се прихватају руковођења другима, прије него што су себе очистили и опитно се сусрели са истином живога Бога, назива – безумнима. Налазим само једно оправдање свога безумља и дрскости: Нијесам тражио ово служење, примам га избором Свештеног Сабора Цркве Српске.

Изабран сам за епископа града Вршца и благословене земље банатске. Увјерен сам да ми је Бог баш њу подарио, да би њеном ширином и ширином питоме банатске душе обогатио и проширио своју душу. Један од овдје присутних епископа, рече ми: „Добро је да ти који си са брда, доживиш и упознаш да је Бог и равницу створио!“

Знам да је од данас моја судбина везана за судбину банатског народа и да ће Бог на Страшном суду тражити крв његову из мојих руку. Као новоизабрани епископ мјесне Цркве банатске, и тога сам свјестан, да сам од данас суодговоран и за цијелу помјесну Светосавску цркву српску, и за цио њој духовно повјерени српски народ, ма гдје се налазио. Издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости, и ако његова страдања не би била и моја страдања, Од оних давних до најновијих; од оних косовских, старих, до недавног језивог набијања на колац Ђорђија Мартиновића из Гњилана. Његова рана продубљује предубоку рану у овом храму, преко моштију присутног Косовског великомученика цара Лазара, истовјетну у души мога народа и мојој, са оном ђакона Авакума и Вукашина из Клепаца. Знам и то, да сам као епископ призван да зацјељујем ране, али и да мирим живе и мртве, да мирим гробове мртвих, јер неће бити мира мртвима док се у њима покајањем и праштањем не помире живи. А од мирења, васкрсавања и просвјетљавања, злом узнемирених, умртвљених и потамњелих душа, нема и не може бити свјетлијег звања и призвања на овој земљи.

Banatsko klasje
Банатско класје. Фото: Зоран Међо

Примајући одговорност за Цркву у Банату и саодговорност за Цркву и народ Српски, истовремено, и то знам, од данас постајем епископ једне свете, саборне и апостолске Цркве православне, васељенске, у свој својој пуноћи данас овдје сабране и присутне у тајни Литургије по цијелом свијету раширене и уткане у живот и судбину многобројних племена земаљских, и народа.

Моје призвање је од данас апостолско, што значи универзално призвање и одговорност. Као насљедник светих Апостола, дужан сам да испуњавам са радошћу заповијест Господњу: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам нам заповиједио“ (Мат. 28, 1920) Хришћанско и епископско служење по својој природи и размјерама увијек христолико: засновано на богочовечној саможртвеној љубави, оно је као и литургијски принос, приношење за све и сва и служење свима. Брига о човјеку мјереном вјечном мјером и смислом, а у Христу Богочовјеку су сви људи – Један Човјек, и то је главна брига сваког хришћанина, првенствено хришћанског епископа.

Будити у људима свијест и самосазнање да је у Христу Богочовјеку људско призвање вјечно и безмјерно, чувати и развијати у њима вјечни, богочовјечни лик човјеков, спречавати да он буде замрачен заљубљеношћу у пролазност, лажним идејама и лажним живљењем, спречавати да осакаћени лик човјеков постане мјера и отровна догма живота, распламсавати у човјеку неуништиву вјеру и наду – ето то је призвање православног епископа, то је од данас и моје свето радосно призвање и дужност.

Свјестан сам, ступајући на ову дужност, својих моћи и немоћи, својих граница. Но, крепост је моја и пјеније – Господ, и нада да ће ми Он бити на спасење, молитвама Пресвете Дјеве и свих Светих Пророка, Апостола и Мученика.

Уздајући се у Господа Спаса мога и у неуништиву снагу Свете Саборне Цркве Божје, као и у молитве свих вас овдје присутних, смјело изјављујем пред Вама и пред Анђелима и пред лицем Христа Бога, почетка и свршетка свега постојећег: Спремно је срце моје, Господе, спремно! А Тројичном Богу, Оцу, Сину и Духу Светом, дивном у дјелима руку Његових и Светима Његових, дивном и предивном и у овом данашњем светом Сабрању, нека је благодарност, слава и част, сада и увијек и у све Вјекове.

Амин!

Преузето са сајта Вршачкакула.рс

Поделите: