ДР ДРАГО ЊЕГОВАН: ЗАПИСНИЦИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ

ДР ДРАГО ЊЕГОВАН: ЗАПИСНИЦИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ

Стогодишњица присаједињења војвођанских области Србији (1918-2018) обележена је достојно значају историјских збивања на подручју Срема, Баната, Бачке и Барање новембарских дана 1918. године. Последњи пут то је учињено 1938. године.

После Другог светског рата тема присаједињења је била скрајнута, све до 90-их година XX века и распада југословенске државе, проглашене 1. децембра 1918. Промене идеолошко-политичког гледишта на новембарске дане 1918, како у Краљевини Југославији, тако и у социјалистичкој Југославији, а посебно у Аутономној покрајини Војводини, утицали су и на историографију, и на њене приоритете у истраживању прошлости.

Поводом обележавања 75. годишњице присаједињења, Музеј Војводине и Филозофски факултет – Одсек за историју у Новом Саду, објавили су зборник радова под насловом Присаједињење Војводине Србији 1918, Нови Сад 1993. Касније је обновљен споменик краљу Петру у Зрењанину. Тема присаједињења војвођанских области Србији 1918. поново је постала актуелна. Милан Ђуканов из Историјског архива Зрењанин својом књигом Први Српски народни одбор утро је пут будућим истраживачима збивања у средњем Банату поводом 1918. Када је Банат у питању, једино је Богумил Храбак својим Записницима Темишварског народног већа још средином 50-их година XX века утро пут архивистима. Ипак, све до 90-их година архивска грађа је чекала да је неко проучи и објави, како у Архиву Војводине, тако и у Рукописном одељењу Матице српске и регионалним архивима на подручју Војводине. Приближавањем стогодишњице присаједињења, то се знатно променило.

Музеј Војводине је 2017. основао Збирку присаједињење, из које је 2018. настао Музеј присаједињења 1918, са одговарајућим каталогом његове Сталне поставке. Такође, покренута је едиција Присаједињење 1918, у којој је до ове публикације објављено 8 књига докумената (укључујући два међуратна издања – Споменица из 1929. и Споменица из 1938), студија и мемоарских штива значајних личности из периода Првог светског рата.

У деветој књизи едиције Присаједињење 1918, објављују се записници Српског народног одбора у Великом Бечкереку ( Петровграду, данашњем Зрењанину), у заједничком издању Историјског архива Зрењанин и Музеја Војводине. Приређивачи издања су Зоран Вељановић, архивски саветник и кустос-историчар из Музеја Војводине и Ванда Војводић Мицова, архивски саветник из Историјског архива Зрењанин. Финансијска средства за издавање ове књиге обезбедило је Министарство културе и информисања Републике Србије.

Књига се састоји од Предговора, студије Зорана Вељановића под насловом „Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918“ (стр. 9-42), Историјске белешке о фонду (стр. 43-51) истог аутора и Напомене читаоцима, Маје Гојковић (стр. 52-53).

Први део књиге садржи веран препис девет сачуваних записника са седница Српског народног одбора у Великом Бечкереку, од 2/15. новембра до 26. новембра/9. децембра 1918. године, од којих су два записници ужег органа СНО – његовог Извршног одбора. Будући да је Српски народни одбор у Великом Бечкереку формиран 31. октобра 1918, очигледно је да недостају записници првих седница овог тела, које је као прво иступило на јавну политичку сцену на подручју Војводине крајем Првог светског рата. Из других извора знамо да је рад СНО у Великом Бечкереку почео последњег дана октобра 1918. и да су вођени записници са његових седница. Зашто их нема у одговарајућем фонду, то за сада не знамо.

Други део књиге садржи 27 аката разних подручних и регионалних органа тадашњих власти (цивилних и војних, српских, мађарских и немачких),који су се разним поводима обраћали Српском народном одбору у Великом Бечкереку или лично његовом председнику др Славку Жупанском, чешће у личном него у службеном својству. Сви ови акти упућују на закључак колико је у то време био значајан Српски народни одбор у Великом Бечкереку.

Приређивачи су у Додатку приложили факсимиле одређених докумената и документарних фотографија. Објављивање ове књиге треба да подстакне и друге установе да публикују документарну грађу из својих фондова која се односи на 1918. годину, јер без докумената и њиховог критичког вредновања, нема праве историографије, нити веродостојне историје.

(Предговор, издању девете књиге едиције Присаједињење 1918.)

Поделите:
БЕЧЕЈ  И БЕЧКЕРЕК – ЕТИМОЛОШКО ПУТОВАЊЕ – ОД РУПЕ У ЗЕМЉИ ДО ПОНОСА

БЕЧЕЈ И БЕЧКЕРЕК – ЕТИМОЛОШКО ПУТОВАЊЕ – ОД РУПЕ У ЗЕМЉИ ДО ПОНОСА

Етимологија у свету има све већи значај у разним лексикографским и дијалектолошким пројектима, какви су описни речници појединих језика и лингвистички атласи. У етимолошком речнику САНУ налазимо три топонима која су посебно интересантна када је у питању једно од историјских имена нашег града. Мађарска мањина у Србији са правом својата назив Бечкерек и тај појам нема никакве везе са српском, словенском или келтском етимологијом, као што то тврде поједини заљубљеници у старине овог простора. То не значи да нема других топонима словенског и српског порекла на просторима којима су управљали српски деспоти.

Српски деспоти куће Лазаревића и Бранковића

Етимолошки речник САНУ као извор

Пројекат етимолошког речника заснован је далеке 1983. године при Републичкој заједници науке Србије по принципу тадашњих макропројеката, који су за иницијаторе и научне руководиоце имали чланове Српске академије наука и уметности, а непосредно су их остваривале одговарајуће научно-истраживачке институције. У оквиру Института за српски (тада српскохрватски) језик САНУ и под покровитељством САНУ, а на иницијативу академика Павла Ивића и Одбора за етимолошки речник САНУ, основан је Етимолошки одсек са циљем да се створи кадровска и материјална основа за израду етимолошког речника српског језика.

Речи Срба и Словена

Данас је пројекат под руководством проф. др Александра Ломе који се на Пројекат укључио као доцент и већ афирмисани ономастичар. Његови сарадници данас су компетентни и међународно признати стручњаци, па се у релевантним славистичким круговима чак говори и о „београдској етимолошкој школи“. Кључне личности пројекта – Др Александар Лома је редовни професор на Одељењу за класичне науке Филозофског факултета БУ, а др Вања Станишић доцент на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета БУ.

О топониму Бечеј

Топоним Бечеј је место у Банату (Вук 1818), Стари Бечеј (или Српски) у Бачкој, и Нови (или Tурски) у Банату. Поменут је у ктетику бечејском (Вук) а постоје етници Бечејац m. (Вук; РСA), Бечејка f., Бечејкиња (РСA).

Макета некадашњег изгледа тврђаве Нови Бечеј

Овај топоним је према ономастичарима настао од мађарског имена места Becse, 1238/1377. Bechey (Sкок 1939:13; Kiss 97). Мађарски назив потиче од топонима Beccey посведоченог 1211 године, a овај топоним долази од старотурског *Bača, које се изводи од етнонима турског степског племена Печенег (Kiss.; слично Sкок.) Овде ваља са њим упоредити сличност са топонимом Бешеново. Племе Печенега је посведочено у историјским изворима и свакако је насељавало простор Баната у Краљевини Угарској, тако да је етимолошка веза са овим топонимом вероватна.

Остаци Бечеја и изглед припадника народа Печенези

Године 1311. помиње се у Банату и угарски велепоседник  Imre Bečeji  – Becsei (Wikipedia Zrenjanin). Његово презиме је вероватно настало од имена поседа којим је управљао.

У XVII в., пре досељавања већег броја Срба из Баната 1687. године, ово српско насеље се звало Ковин (Поповић Д. 1952:77– 80). Етимолози сматрају да свакако постоји веза између овог топонима Бечеј и топонима Бечкерек.

О топониму Бечкерек

Бечкерек m. град у Српском Банату, постојао је појам ктетик бечкеречки и етник Бечкеречанин m. (Вук 1818; Вук), Бечкеречанка f. (РСА). Од 1514. Имамо бише помињања као Бечкерека: у месту Бечкереку (Даничић), и Бечкерека 1623. (Пом. 125), Бечекерека итд.

Реч по свему судећи долази од мађарског назива истог места, први пут споменутог у повељи Угарског краљевства 1311. године – Becsekerek (Csanki 126), данас је то (Nagy)becskerek (Sкок 1939:120; Kiss 440).

План тврђаве Бечкерек

За значење мађарске етимологије топонима ономастичари сматрају да треба видети мишљење мађарског етимолошког ауторитета (Kiss) где реч kerek, значи дословно – точак, у другом делу, изворно, означава шуму кружног облика (up. Kiss 328 под Kereki),а у првом делу је мађарска реч  Becse (идентична топониму  Бечеј).

Друкчије мисле други научници (Sкок 1:129) под реч Beč, који претпоставља у првом делу сложенице исти топографски термин из којег се изводи мађарски Becs > Beč, но треба ту кажу научници запазити разлику у квантитету мађарског вокала.

Разликовао се и топоним Велики Бечкерек, град, чије је име између два светска рата промењено у Петровград, па потом промењено  у Зрењанин 1946. од села Мали Бечкерек у Румунском Банату.

Ономастика речи беч – Беч

Беч m. главни град Аустрије (Вук 1818; RSA). Овај топоним долази од мађарске речи Becs (Sкок 1:129–130; Kiss 96–97). За етимологију ове речи треба упоредити турску реч Bec, Беч (BER 1:45). Maђарско име посведочено je od 1356. године у угарским повељама. Претпоставља се да је реч апелативног порекла.

Пећи за креч, подруми, станишта

Реч је посведочена у архаичном дијалекту источних (чанго)  или молдавских Мађара, где постоји реч becs за вински подрум, пивницу, a у суседном румунском постоји облик beci такоође за подрум али и тамницу. Реч би долазила од старомађарског.*becs – пећ за креч, пошто су рупе од напуштених кречана касније коришћене за подруме.

старомађарског.*becs – пећ за креч

Крајњи извор речи би био или староруско „печа“ или иранско *печи према изговору народа Kaliza, средњовековних муслиманских досељеника из Хорезема, а промена  b- < p- објашњава се посредством неког турског језика који није знао за почетно p- (Kiss). Тако би Беч изворно био мађарски назив истоветан старословенском топониму Пешта (српски Пећ). Научник Скок је поредио румунску и мађарску реч са куманском „beči“ што у немачким дијалектима има значење „huffe, hauz“ (кућа) и претпоставља да су се тако звала аварска земљана, кружна утврђења али за то нема ближих доказа.

келтска Виндобона и словенски Беч

Зa немачки назив града Wien, чешки Viden, словачки Vieden, пољска Wieden, опште Vienna, једни мисле да одражава његово античко (келтско) име Vindobona „belo selo“ (Skok), а други из њега реконструишунепотврђен келтски хидроним *Vedunja –„шумски поток“ (Kiss; Schramm 1981:14).

Ето, тако стоје ствари са етимологијом, значењем једног историјског имена града на Бегеју. Занимљиво је да и у српском корпусу постоје људи које „греје“ овај назив. Људи могу да се поносе именом неког места, чак и када оно има сасвим скромно па чак и пејоративно значење. Постоје места која су били царске метрополе а да реално нису знали праву етимологију свог назива. Зато је нужно проучавати значење речи. Како кажу стари Римљани : Nomen est omen (име је знак).

Приредио за вас Петровград.орг

Поделите:
ДР НЕБОЈША КУЗМАНОВИЋ: ЧИСТА ЛЕПОТА НА СЛИКАМА МИХАИЛА МИЛЕТА КУЛАЧИЋА

ДР НЕБОЈША КУЗМАНОВИЋ: ЧИСТА ЛЕПОТА НА СЛИКАМА МИХАИЛА МИЛЕТА КУЛАЧИЋА

Архив Војводине Вам представља од 13. Фебруара 2020. изложбу професора сликарства Михаила Милета Кулачића (1970) из Перлеза у равном Банату. На изложби су o сликарском умећу професора сликарства беседили, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, проф. Василије Доловачки,  професор сликарства и проф. др Слободан Марковић, дописни члан САНУ, који је и отворио изложбу.

Михаилo Миле Кулачић, детаљ из Боке

Др Небојша Кузмановић нам је био сјајан саговорник када је у питању опус Михаила Милета Кулачића, јер је пратио његов рад у дужем временском периоду, све до овога тренутка када је уметник изразио жељу да изложи своје радове у институцији културе којој је он директор.

У Галерији Архива Војводине

Професор сликарства Михаило Миле Кулачић је дипломирао је на сликарском одсеку на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Живојина Туринског. Поред сликарства, бави се и илустровањем књига и часописа. Доцент је на Академији класичног сликарства у Сремској Каменици.

аутор изложбе и домаћин изложбе

Данашња палата музеја Војводине, Музеја Уједињења и Архива Војводине неоправдано слови као крај код „Рибље пијаце“ у Новом Саду. Ради се заправо о чворном центру културе Српске Атине. Трудимо се моји сардници и ја, да то у будућности и буде центар културе – каже  др Кузмановић.

Михаоло Миле Кулачић, детаљ из Перлеза

На изложби су представљена дела у техници акварела, уља на платну, пастела као и известан број радова у техници креде. Дела датирају од почетка деведесетих година 20. века, а највећи број радова је интензивно настајао од краја деведесетих година 20. века до данас.

Михаило Миле Кулачић, мотив

Кулачић не воли да продаје своје слике, као и сваки сликар, љубоморно их чува, јер представљају његов унутрашњи свет али они који их имају, знају да поседују дела од изузетне важности у српском сликарству – каже за Петровград.орг др Кузмановић.

детаљ са отварања изложбе

Изложба Милета Кулачића приказује различите ликовне кадрове који су виђени и доживљени, попут банатских мотива, приморских мотива, нарочито из Српске Боке, као и егзотичних дестинација попут Цариграда и других и то је уметност која лепотом плени, импресиониран је др Кузмановић.

Михаило Миле Кулачић, детаљ

Овај аутор је сликар широких и мирних банатских улица, вртова богатих трпеза, камените обале приморја, фасаде цркава и други мотива, препознајем их као своје импресије са путовања и то је оно што код увог уметника плени, категоричан је др Кузмановић. У две речи описао бих ово што видимо у нашој галерији као – чисту лепоту!

Ода великом уметнику Драгошу Калајићу

Најадекватнији стилски опис стваралаштва Михаила Кулачића је отаџбински виши реализам где је уметник фасциниран божанском светлошћу и њеним контактом са материјом која је саздана од те светлости.

Беседници на отварању изложбе

Приметио сам да Кулачић не љуби медије, каже др Кузмановић, није ту било пуно новинара, да забележе овај тренутак на самом отварању али људи су, заправо поштоваоци његовог рада дошли у невероватном броју. Било је оглашено али више преко друштвених мрежа и то ме је фасцинирало. Толики број људи који се окупио, без помпе, предивно. Дошао је велики број интелектуалаца из Новог Сада које лично познајем и који су уживали у овим мотивима, каже др Кузмановић.

Интелектуална елита Српксе Атине

Кулачић је маестралан у осликавању атмосфере тренутка који је јединствен током сликања или портретисања личности, што га је красило ка вештина од гимназијских дана када је аутор ових редова упознао уметника.

део поставке Галерије Архива Војводине

Грађани и грађанке Новог Сада, посетиоци града из света, региона, Србије, изложбу могу погледати до 27. фебруара 2020. године, сви сте добродошли – закључује директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић.

др Кузмановић са аутором текста

Разговор са др Небојшом Кузмановићем водио Саша Младеновић (Фото: Михаило Миле Кулачић и Архив Војводине)

Поделите:
ПОСЕТИТИ ГРАД МОСТОВА – ПЕТРОГРАД – ПЕТРОВГРАД

ПОСЕТИТИ ГРАД МОСТОВА – ПЕТРОГРАД – ПЕТРОВГРАД

Петроград у Русији је град који има шест стотина мостова. Кроз Зрењанин протиче Бегеј у дужини од 13 километара а настао је на месту где је река Бегеј меандрирала и било нужно премостити га, на већи број места. Зрењанин је некад носио назив сличан називу већег и далеко познатијег града у Русији – Петро(в)град. До сада је Бегеј био премоштен са десет мостова, један мост је у међувремену изгубио своју функцију али после тридесет година гради се нови мост.

Нови мост преко Бегеја

Ајфелова ћуприја

На Бегеју код некадашњег Бечкерека су постојала два дрвена моста средином XV века у време када је деспот Ђурађ Бранковић долазио у наш град. На плановима града после одласка Турака из 1760. и 1793. године, уцртан је Велики дрвени мост. Уместо њега је саграђен гвоздени мост 1904. године, пројектован у атељеу познатог Гистава Ајфела познатом по Ајфеловом торњу у Паризу. Познат је по бећарцу „Бечкеречка ћуприја“. Демонтиран је и уклоњен 1969. године због регулисања Бегеја, па га је заменио бетонски пешачки мост, који нема ни приближно лепоту коју је имао стари мост. Од њега је остало само пар украса с портала који се налазе на улазу у зрењанинско бродоградилиште.

Стари Петроград у Русији са својим мостовима

Данас је јасно, као и у случају промене назива града из Петровграда у Зрењанин или подизања зграде Водоторња на Тргу Слободе, да су одлуку о сечи „Ајфеловог моста“ донели кратковиди и идеолошки заслепљени људи тадашњег система. У званичној историографији онога периода, пише, да је морао морао бити склоњен због спровођења новог урбанистичког плана.

Ајфелова ћуприја

Мали мост је најстарији мост који је у функцији. Саграђен је 1904. године и спаја центар града са делом града који се зове „Мала Америка“. Окружење Малог моста је архитектонска целина старог градског језгра. Првобитан назив му је био – Франца Јозефа мост. Након Првог светског рата добио је назив „Караџићев мост“ који, међутим, никада није заживео. Вођени истом идеологијом, исти људи су га назвали једноставно, мали и остао је – Мали мост. Средином осамдесетих, преграђивањем Бегеја направљено је језеро, те на срећу није изгубио на значају и представља симбол Зрењанина.

Петровградски мост

Гвоздени железнички мост подигнут је 1937. године у тадашњем Петровграду на месту старог железничког моста изграђеног 1889. године приликом успостављања пруге Зрењанин – Вршац. Добар је показатељ интенције привредног развоја града у овој декади која је прекинута нацистичком окупацијом и Другим Светским ратом.

Мали мост

Мостови за саобраћај моторних возила

Мужљански мост 1957. године заменио је дрвену скелу која је, у Вардарској улици, деценијама повезивала приградско насеље Мужља са Зрењанином. Магистрални мост код СУП – а је највећи градски мост на Бегеју. Саграђен је 1965. године. Део је магистралног пута Београд – Кикинда.

Меандри Бегеја и дрвени мостови

Мост у Змај Јовиној улици саграђен је 1969. године. Регулацијом тока Бегеја кроз град, прокопан је канал на најужем делу речног меандра око насеља „Мала Америка“, који је пресекао улице Царице Милице, Змај Јовину и Тамишку. Канал је потом премошћен мостом у Змај Јовиној улици, а након изградње три градска језера, овај је канал постао саставни део реке.

Жути мост

Магистрални мост у Принциповој улици је до скоро био најмлађи мост у Зрењанину. Саграђен је 1992. године. Нови магистрални мост се подиже на траси обилазнице око Зрењанина. Овим радовима, Зрењанин добија нови мост преко Бегеја после скоро три деценије.

Ово ће заправо бити десети мост преко реке или језера, а укупно једанаести, с обзиром на то да један од њих, пешачки мост на сувом, није у функцији. Биће то и шести мост за саобраћај моторних возила, уз три искључиво пешачка и један железнички.

Пешачки мостови

Висећи пешачки мост изграђен је 1962. године. Када је 1985. године преграђен речни ток, мост се нашао на затрпаном делу речног меандра, између два језера, па је тако остао на „сувом“, између два језера. Овај мост је по многим аналитичарима парадигма друштвено-политичког уређења у бившој СФРЈ. Некада је испод моста био рукавац Бегеја који је затрпан 1985. године, када су идеолози донели одлуку о промени тока реке Бегеј. То је висећи мост са два носећа бетонска стуба и носећим каблом који се састоји од 102 челичне жице. Када је изграђен, 1962. године, представљао је архитектонско чудо социјализма. Данас мост нема намену и постао је иронични симбол града и људи који су одлучивали о његовој судбини.

Пешачки мост

Затрпавањем меандра Бегеја 80 -тих година и стварањем језера и други пешачки мост популарно назван “Лучни” је у многоме изгубио своју до тадашњу функцију али се на срећу није нашао на сувом.

Мост на сувом

Гошћа из Петрограда у Русији, била је изненађена, готово истоветним именом два града, историјом промена назива, под утицајем исте комунистичке идеологије. Боравећи у нашем граду, пре неку годину, сазнавши да у Србији наш град слови као „град мостова“, извела је на крају закључак, да је Петроград из којег долази, свакако, носилац тог назива у Русији, обзиром да има на стотине мостова.

Према туристичким сајтовима Петровград.орг и Град Зрењанин

Поделите:
СВЕТСКЕ ЕПИДЕМИЈЕ И ПАНДЕМИЈЕ

СВЕТСКЕ ЕПИДЕМИЈЕ И ПАНДЕМИЈЕ

Кроз историју човечанства, свет су задесиле бројне опасне епидемије, које су односиле животе људи. Некада су то биле епидемије куге или колере а данас смо сведоци појаве неких опасно мутираних вируса попут новог коронавируса. Које су светске епидемије и пандемије забележене у скоријој историји? Како препознати симптоме?

Епидемија САРС (2002.-2004.)

Идентификован 2003. године, САРС  је скраћеница за тешки акутни респираторни синдром – врста је коронавируса, за који се верује да потиче од слепих мишева и да се преноси на друге животиње које дођу у додир са телесним излучевинама заражених слепих мишева.

Први извештај о људима зараженим вирусом забележен је у провинцији Гуангдонг на југу Кине 2002. године. Изван Кине, највише случајева је било у Сингапуру, Вијетнаму и Канади.

Од новембра 2002. до јула 2003. године, укупно 8.098 људи широм света разболело се од САРС-а који је био праћен или пнеумонијом или респираторног дистрес синдрома. Од тога, најмање 774 особа је умрло.

На срећу по нас, САРС није стигао у Србију.

Пандемија Свињски грип (2009. година)

Пандемија грипа А (Х1Н1) 2009. представља ширење заразне болести људи узроковане до тада неоткривеним сојем вируса грипа (тип А, подтип Х1Н1).

Иако су тачно време и место избијања пандемије непознати, сматра се да се болест прво појавила у Мексику, а нови сој вируса је клинички идентификован 24. априла 2009. Изоловани случајеви болести су се убрзо појавили широм Мексика и САД.

Због оваквог развоја догађаја Светска здравствена организација (СЗО) је 29. априла подигла ниво пандемијског степена приправности на 5. степен,док је пандемија званично проглашена 11. јуна исте године.

Вирус Х1Н1 је био потврђен у више од 214 држава, а забележено је око 200.000 смртних случајева.

У Србији је до јуна 2010, према подацима Националне референтне лабораторије за респираторне вирусе Института за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак”, регистровано 706 случајева болести и 84 смртна исхода. За овај вирус постоји више вакцина.

МЕРС (2012.)

Порекло Блискоуисточног респираторног синдрома МЕРС-а, идентификованог 2012. године, још није потпуно утврђено, али геномско секвенцирање сугерише да је и оно настало у слепим мишевима и да је пренето камилама.

У питању је такође врста коронавируса. Студије су показале да су људи били заражени директним или индиректним контактом са зараженим камилама.

Ебола (2013-2016. године)

Више од 11.3000 људи умрло је од еболе, највише у земљама Западне Африке у периоду од 2013. до 2016. године, што је била највећа таква епидемија у историји. Најгоре је било у Гвинеји, Либерији и Сијера Леонеу.

Зика вирус (2015.- 2016.)

Почетком 2015. године зика грозница појавила се у Бразилу, одакла се проширила и на остале делове Јужне и Северне Америке. Такође је погодила неколико острва у Тихом океану и југоисточној Азији.

nCоv – 2019 (2019.-данас)

Нови тип коронавируса назван novel coronavirus 2019. (nCоv-2019) откривен у децембру 2019. године у кинеском граду Вухану убрзано се шири по свету. Откако се вирус појавио умрло је 425 људи, а преко 20 хиљада је заражено.

За коронавирус кажу да се шири ефикасније од САРС-а, али се ово објашњава чињеницом јер се појавио на територији која је изразито насељена и где су болнице недовољно опремљене.

Из Светске здравствене организације се највише пробојавају да ће вирус да се рашири на земље које имају слабо развијен здравствени систем.

Када су смртоносни вируси у питању многи их повезују са облицима специјалног рата, теоријом Златне милијарде! Људима који себе називају научници а који су се ставили у улогу Бога на земљи и мисле да јој кроје судбину.

Петровград.орг преузео са медицинских сајтова

Поделите: