ИНФЕКЦИЈЕ ДИСАЈНИХ ПУТЕВА

ИНФЕКЦИЈЕ ДИСАЈНИХ ПУТЕВА

Инфекције дисајних путева спадају у најчешћа инфективна стања у која можемо доћи, ми и чланови наше породице. Карактеристичне су по томе што се веома брзо шире. Уколико је реч о вирусним инфекцијама, попут кијавице и грипа, од момента инфицирања до испољавања првих симптома понекад прође свега пар сати. Ево како препознати симптоме инфекције дисајних путева, заштитити се и остати здрав током јесењих месеци који стижу.

Када дисајни путеви највише страдају?

При томе, инфекције су чешће у хладније дане и у дане наглих временских промена, услед расхлађивања организма и дужег боравка у затвореним просторијама. Њихова нагла експанзија почиње са првим хладнијим јесењим данима и траје током читаве јесени и зиме.

Инфекције горњих дисајних путева подразумевају упалу слузокоже носа, ждрела, синуса и гласница, док у инфекције доњих дисајних путева спадају упала бронхија и плућног ткива. Веома често, упала горњих дисајних путева лако се прошири и на дисајне путеве у целини. Зато је важно да од самог почетка инфекције применимо одговарајуће методе лечења.

Вирусна инфекција слузокоже носа и ждрела

Кијавица или назеб је инфекција која је најчешћа. Настаје нагло, а њени први симптоми су осећај сувоће и бола у ждрелу. За пар сати развија се оток слузнице, што се испољава запушеним носом, кијањем, а касније и појавом секрета који је у почетку воденаст и бистар. За два дана тегобе постају интензивније, јавља се промуклост и сув кашаљ, а секрет из носа је обилнији и гушћи. Ова инфекција најчешће није праћена слабошћу и повишеном  телесном температуром и престаје након 7 дана.

У поступку лечења, обично је довољан само одмор, унос топлих напитака, чајева са лимуном и лимунаде, а од лекова мале дозе аспирина и сируп против кашља. Употреба капи и спреја за нос препоручује се тек када секрет постане гушћи. Примена антибиотика обично није неопходна.

Упала синусних шупљина

Уколико се јаве компликације, као последице секундарне бактеријске инфекције, може доћи до упале синусних шупљина. Ова упала се испољава појавом густог, замућеног секрета, главобољом, лаком повишеном температуром, отежаним дисањем кроз нос. У оваквим случајевима неопходни су антибиотици. Лекари препоручују и инхалирање на топлој пари. Најблаготворније дејство има инхалирање босиљком.

Упала ждрела може бити вирусног или бактеријског порекла. Код одраслих људи не мора бити присутно црвенило и отоко слузокоже, поготово код пушача, код којих су слузнице знатно измењене. Код деце је лакше уочити промене. Јавља се изразито црвенило ждрела, провидан секрет, оток слузокоже, повишена телесна температура и често оток вратних лимфних жлезда.

Ангина

Ангина је најчешћа бактеријска инфекција, изазвана стрептококом групе Б. Болест се манифестује гушобољом, повишеном телесном температуром, слабошћу и малаксалошћу, црвенилом и отоком крајника и појавом гнојних чепића на њима.

Лечење се врши пеницилином, уколико не постоји алергија на лек. Препоручују се испирање грла раствором тропроцентног хидрогена (1 кашика на 2 дл воде), топли напици, аспирин или други лекови за снижавање телесне температуре.

Инфекција гласних жица

Такође врло честа инфекција, чији су симптоми промуклост, отежано гутање, суви кашаљ. Осим употребе лекова, препоручује се штедња гласа, инхалирање на топлој пари, умерено топли напици, а пушење и газирани напици су забрањени.

Најбоља превентива против дисајних инфекција

У циљу превенције препоручују се дужи боравци на чистом ваздуху, избегавање загушљивих, мрачних и влажних просторија. Јесен не мора да значи престанак боравку на отвореном, поготово са својом децом. Такође, препоручено је и што чешће проветравање соба у стану или кући, адекватно облачење, исхрана богата витаминима (свежим воћем и поврћем) и избегавање колективних окупљања у време епидемија.

Преузето са здравствених портала који се уже баве овим темама

Поделите:
ПУКОВСКА ЗАСТАВА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

ПУКОВСКА ЗАСТАВА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату овај војни судар Давида и Голијата на Балкану је имао и низ догађаји из тог рата који су до данас остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени. Такав један случај је везан за број сачуваних пуковских застава победничке српске војске.

Велики рат и голгота и триумф српске војске

Тачан број пуковских застава српске војске на дан 30. новембар 1911. када их је лично краљ Петар I уручио комадантима пукова био је укупно 51 пуковска застава. Данас се највећи број ових застава, односно 46 налази се у Војном музеју у Београду. Опште је познато да у руке непријатеља није пала ни једна застава. Реплика једне од заставe, која се чува у Бечу, није оригинал.

Међу тајанственим заставама је и чувена пуковска застава „Војске Краљевине Србије“ или застава историјски славног Гвозденог пука, Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије. Једна од четири заставе, које недостају је управо застава најславнијег пука у српској историји, чувеног „Гвозденог пука“, односно другог пешадијског пука „Књаз Михаило”.

Чувена застава на Солунском фронту

Историја казује да од 51 заставе са којима се ратовало од 1912 до 1918 год. застава „Гвозденог пука“ је по неким информацијама била погребни покров на ковчегу краља Петра Првог Карађорђевића и дуго времена је чак трајало уверење да је застава покопана заједно са краљем.

Краљ Петар I Ослободиооц на одру

Истраживачи су анализирали фотографије и снимак сахране краља Петра где се види се да је његов сандук био прекривен краљевском стандартом а не пуковском заставом. Мисли се да је можда у неком моменту ковчег заиста био прекривен и заставом „Гвозденог пука“, што је дало повода за оваква мишљења.

Српски војник са чувеном заставом чувеног пука

Да застава „Гвозденог пука“ није сахрањена са краљем Петром говоре и фотографије са смотре Равногорског покрета и његових  антифашистичких јединица 1944. године у селу Ба. На тим фотографијама се види ратна пуковска застава из Првог светског рата. Поставља се питање са која?

Бољи познаваоци тврде да бригаде Првог равногорског корпуса ЈВуО носиле заставу управо Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”  првог позива Моравске дивизије на смотри током светосавског конкреса у селу Ба 1944. године.

Ђенерал Михаиловић поздравља пуковску заставу српске војске селу Ба 1944.

На овој застави је био иконопис Светог Андреја Првозваног, кога је Карађорђе узео за свог заштитника у спомен на 30. 11./13. 12. 1806. године, када је ослобођена Београдска варош, на једној страни. На другој страни заставе, у средини, у кругу је државни грб с двоглавим белим орлом. С обе стране, изнад свеца и грба, стоји ћирилични натпис: „За Краља и Отачаство“.

Испод кругова на обе стране, у благом луку на белом делу платна, је стојао ћирилични натпис: „С вером у Бога“. Уз заставује ишла и лента која је на једном крају имала монограм Краља Петра Првог уоквирен у ловоров и храстов венац, а на другој страни ленте био је ћирилицом исписан назив пука.

Петровград.орг

Поделите:
АРАДСКА ТВРЂАВА – ЛОГОР ЗА ИНТЕРНИРАНЕ СРБЕ ТОКОМ ВЕЛИКОГ РАТА – ОТАЏБИНСКА ЛЕКЦИЈА

АРАДСКА ТВРЂАВА – ЛОГОР ЗА ИНТЕРНИРАНЕ СРБЕ ТОКОМ ВЕЛИКОГ РАТА – ОТАЏБИНСКА ЛЕКЦИЈА

Књига Павла Станојевића „Столеће заборава“ представљена је недавно у Народном музеју Зрењанин. Ова књига је документ који говори о српском страдању у логору у Араду у Првом светском рату. Овом темом се својевремено бавио Љубомир Степанов један од активиста Савеза Срба у Румунији и изнео је податке да је кроз овај логор прошло 15.000 жена, деце, људи.

Промоција књиге организована је на иницијативу Српског државотворног покрета „Светозар Милетић“ а уз подршку Народног музеја Зрењанин“. Председник покрета Милан Зечар је овом приликом, изммеђу осталог, рекао:

 „Драго ми је да смо се у оволиком броју окупили на ово наше сабрање, у нашем граду Петровграду, који се од 1946. нечијим декретом зове Зрењанин. Окупили смо се вечерас баш на 25. новембар, 101 годину од најзначајнијег датума по српски народ, који је живео и живи северно од Саве и Дунава… Мислим да је ово био најбољи начин да једна организација попут СДП „Светозар Милетић“обележи овај датум… Српски народ је у тадашњу Југославију уложио ни мање ни више него две своје државе, јер је се тада у Црној Гори 95% становништва изјашњавало као српско. Прошли смо столеће и дошли у ситуацију да нисмо сигурни колика нам је држава, обзиром да на нашем најсветијем простору Косову и Метохији влада привремено окупација… Није случајно, што је баш Павле Станојевић, такав човек, заронио у ову велику причу и тему и написао ову сјајну књигу, побројао српске цивилне жртве у логору у Араду. Он овде показује, научно – методолошки да су бројке страдалих драматично веће од оних које је претходна историографија од пре пар десетина година морала да минимизира, банализује до вулгарности. То је он учинио, како се то обично и чини са свим доказима и именима пописаним у овој књизи. Он доказује да је логора у Аустроугарској и Немачкој било много више у стотинама у односу на оно што смо мислили…“

Историчар и директор Зрењанинске гимназије Милан Радаковић је овом приликом, између осталог, рекао:

„Наша дужност, нас људи који се бавимо историјом, је да свако име забележимо. То је велики успех господина Павла Станојевића, који је користећи црквене књиге, навео конплетна имена, одакле су, које болести су имали сужњи. Свако име треба забележити, достојанствено, то је наш дуг. Арад је једна тврђава саграђена од стране Марије Терезије у другој половини 18. века. Била је у Великом рату гробница српског народа. Наш историчар Андреј Митровић је имао податке о 553 жртве које су биле тамо а господин Павле Станојевић је дошао до цифре од 5000 лица а могуће да то није коначна цифра. То су људи са подручја Србије, Босне и Херцеговине и из других крајева… Људи, цивили који нису били војници, који су транспортовани у Арад су доживели толике патње, да је већ на том путу велики број њих убијен и умро. У сточним вагонима, по улицама Арада су умирали. Не зна се тачан број колико је умрло, док су стигли до Арада. Људи су масовно умирали тамо, масовно од болести, глади, исцрпљености, од промрзлина… Наилазимо на разне податке о броју људи интернираних у те логоре, стотине хиљада, четристо и више… СПЦ је одиграла значајну улогу захваљујући бележењу имена ових несрећника и ми не смемо да заборавимо жртве.“

На промоцији је говорио председник Института за националну стратегију Драгослав Бокан, који је између осталог рекао:

„Те 1912. године је почела највећа авантураи највећа авантура за српски народ у читавој његовој историји, још од времена Светог Саве до данас. Српски народ се окупио под командом својих официра, својих генерала, својих будућих војвода, свог краља и свог престолонаследника и решио је да се ослободи окова, физичких и духовних, да се уједини и створи, нешто, што би смо могли да назовемо отаџбином. Постојала је Краљевина Србија али отаџбина је била много шира од ње. Отаџбина је ишла ка Босни, ка Славонији, ка Банату, па и даље, обухватајући Лику, Банију, Кордун. Та наша отаџбина, је гинула вековима, непристајући да пређе у неупоредиво удобнији начин живота, ако остави своју веру. Вековима су држали своју веру и због тога били обични сељаци, подофицири, који иако су имали толике победе по бојиштима Европе, нису постајли генерали, зато што би за то било неопходно, да се пређе у римокатоличанство, Нису постајали ни велики везири, јер би за то морали да пређу у ислам… Наше постојање данас, наша имена и презимена које носимо, то сведочи о херојству, те њихове одбране отаџбине, која је постојала све од пада Смедерева, па до дана данашњег и она никада неће пасти. Они су нашли у Карађорђу свог вођу који је започео процес ослобођења, који је трајао све до те 1912. године. Тада су кренули у освећење Косова, не као некакве земље, на којој су наши манастири, него Косова као Свете Земље, као срца и језгра нашег мита, завета, начертанија, наратива. То Косово је скупљало Србе и није их пуштало, да оду у друге вере у друге нације, да нестану са историјске мапе… У великом рату крвљу и вером смо заслуживали своје будуће границе и када је дошао тај дан пре сто и једне године, почело је након седам година рата тих седам дана прославе победе, на жалост не седамдесет или седамсто година него само седам дана. Седам дана је још Краљевина Србија постојала након своје велике ратне победе и прослављала победу у отаџбинском загрљају свих Срба а онда је пао мрак… Ми смо први народ у Европи који је створио отаџбинску националну идеју 1219. године, пре тачно осам векова. Јер светосавље није само самосталност СПЦ , да нас неко други преко Цркве не би водио тамо где не желимо да идемо, него је то и стварање отаџбине. Многи интелектуалци по Европи пишу данас да је српски национализам настао почетком 13. века и да је духовне природе, да је афирмативан, да је отаџбински, да је племенит и да са собом носи чојство и јунаштво, све оно због чега је Арчибалд Рајс у 20. веку од швајцарског постао српски грађанин. Та наша црта искована молитвама Светог Саве, молитвама Св. Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, наших великомученика, наших Св. Краљева, тај наш Светођаконоавакумовски и Светолазаревски  Завет је постојао. За разлику од осталих европских народа који су тек у 19. веку постали нације…“

Павле Станојевић, својевремено секретар Матице српске и директор Архива Војводине, у подруму Владичанског двора у Темишвару, вођен провиђењем и духом свога деде страдалника у том логору, пронашао је сандуке, који су садржали документа о логору и људима заточеним у њему. Готово четири године брижљивог рада било је потребно да аутор књиге „Столеће заборава“ систематизује пронађену грађу, допуни је другим документима, сведочанствима и подацима и након више од једног века хиљаде српских мученика ослободи из тешких и срамотних окова заборава.

„Погледајте како Јевреји памте своје мртве, то је за свако поштовање. Ми смо срамно ћутали у Југославији. Одмах после Другог светског рата, Перо Слијепчевић је на скупштини БиХ рекао: „Недају нам они партизани из Београда да урадимо пописе страдалих Срба у БиХ. То је страшно. Пазите цифре страдалих су у Великом рату, невероватне. Једини народ који је изгубио толико цивила су Срби. Страдало је до 369.000 војника, српских а чак 900.000 цивила. У Британији је страдало до 2% цивила у осталим земљама до 10% највише, само у Србији три пута више цивила од војника. Постојале су и тада женевске и хашке конвенције. На конференцији мира у Паризу 1918/19. се расправљало и донет је закључак, да су Централне силе у том рату а нарочито у Србији, од тридесет врста разних злочина, свих тридесет починиле и нису одговарале. Нико од претпостављених није одговарао по командној одговорности, нити су платили ратну одштету породицама, за те злочине. Наш престолонаследник, када су му то рекли је, због наше браће, коју смо примили у заједничку државу, то одбио, да не би они плаћали одштету. Тако је Србија вешто искоришћена. Није случајно да је после, умни Дучић рекао: Југословенство је стрампутица у беспуће. Стварно је за Србе то била…Узео сам те спискове, које су водили лекари и болничари. Била су и два српска заробљена лекара. Тачно може да се види, када су дежурни били Срби, педантно су уписивали имена наших села, знали су их. Умрлице су имале 11 ставки, место, године, вероисповест, срез. Против ових података нема одбране ревизиониста у Европи, да кажу, да то није истина. Склонили смо их на сигурно, да не буду уништене. Ставићемо их на интернет. Дај Боже да Срби коначно направе оно што Јевреји имају. Кад наиђемо на неко ново име, прикључићемо га списку. То је култура сећања, коју морамо да имамо…Ћутало се о страдању цивила и то је просто невероватно. Први се осмелио Владимир Стојанчевић 1975. гоине, да напише да је у Крушевцу 1915. године страдало, убијено 80.000 цивила. Један академик се осмелио да напише у Историји српског народа, како је у Араду страдало 553 човека. Пазите, дошли смо до сада до цифре од преко 2200 на једном месту и још 800 на другом и ко зна колико их је још било, то није коначна цифра. Док рат још није почео, отерали су 2360 људи у Арад а од тога 86 свештеника. Данима су путовали до Арада железницом без воде и хране а свако је могао да их уз пут на станицама туче и пљује као издајнике. Малобројни Срби у Араду су покушали да им помогну са храном али су и њих затворили, батинали. Давали су им да једу изнутрице и неку смесу која је одмах када је поједу изазивала дизентерију.Умрло је чак 36,7% људи од дизентерије. Месо коња, страдалих на ратишту, уцрвљано од вишедневног путовања и то са шрапнелима су им давали да једу, замислите…“

Најстрашнија прича у књизи је она о мајци која је умрла и оставила бебу деди који је такоође био у логору. Деда је за дете тражио мало млека од чувара. Није га добио и дете је умрло. Неколико дана касније умро је и деда чије срце није издржало ово страдање. Када су логорашима понудили да потпишу признање тобожње кривице и одрицање од српства сви тада присутни су то одбили, осим два Јеврејина који су делили и тада злу судбину са својим комшијамау овом логору,

Ово дело објављено је у издању Архива Војводине. Књига садржи списак три хиљаде Срба интернираца умрлих у логору у Араду од 1914. до 1916. године.

Петровград.орг

Поделите:
ТРОФЕЈНИ РВАЧКИ КЛУБ ИЗ ГРАДА НА БЕГЕЈУ ПОНОВО ШАМПИОН СРБИЈЕ

ТРОФЕЈНИ РВАЧКИ КЛУБ ИЗ ГРАДА НА БЕГЕЈУ ПОНОВО ШАМПИОН СРБИЈЕ

Рвачи зрењанинског „Пролетера“ освоjили су 17. титулу првака државе Србије у екипноj конкуренциjи. Они су свом граду у „Кристалноj дворани“ у финалу плеj-офа првенства Србиjе, савладали београдски „Партизан“ резултатом 5:3.

Претходно су зрењанински рвачи истим резултатом савладали у полуфиналу суботички „Спартак“.

Шампионски пехар подигао jе капитен „Пролетера“ Кристиjан Фрис. Треће место на финалном турниру освоjили су рвачи „Спартака“, четврти jе београдски „Раднички“.

Честитку рвачима „Пролетера“ поводом jош jедне титуле државног првака упутио jе и градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, истакавши да оваj успех представља круну сjаjних резултата у години значаjног jубилеjа.

Новом титулом, наjуспешниjи спортски колектив у Зрењанину на наjбољи могућ начин завршава календарску годину у коjоj jе обележио изузетан jубилеj – jедан век рвачког спорта у граду – и jош jедном потврдио доминациjу у српском рвању.

Успех је тим већи што је дошао у предолимпиjскоj сезони и рвачи на то такмичење иду са новим амбициjама у међународноj арени.

Петровград.орг, РК Пролетер и Град Зрењанин

Поделите:
АНЂЕЛКО КУНАРАЦ – ПЕТРОВГРАД ИЛИ ЗРЕЊАНИН – ЗЛОНАМЕРНА ЗАМЕНА ТЕЗЕ – ВРАЋАЊЕ ПРВОБИТНОГ ИМЕНА

АНЂЕЛКО КУНАРАЦ – ПЕТРОВГРАД ИЛИ ЗРЕЊАНИН – ЗЛОНАМЕРНА ЗАМЕНА ТЕЗЕ – ВРАЋАЊЕ ПРВОБИТНОГ ИМЕНА

У јеку прошлогодишње медијске полемике о повратку имена Петровград граду на Бегеју и острашћене другосрбијанске медијске буке о „анти-антифашизму“ огласио се на порталима и један смирен аналитичар, који је тачно и прецизно дао преглед чињеница о проблему имена нашег града и разоткрио медијски спин коме смо били изложени. Анђелко Кунарац је угледни директор ОШ „Скадарлија“ у Београду.

Индустрија у Петровграду, није постојала за комунистичке историчаре ?

1. Приметна је злонамерна замена тезе: зашто граду Зрењанину мењати име у Петровград. У овом случају није реч о замени већ о враћању претходног имена. Сви они који се начелно изјашњавају да су против, често и неоснованих, промене имена градова, улица, установа…, на примеру Зрењанина/Петровграда показују да су они ти који се залажу за те промене и то искључиво на идеолошкој основи. 2. Са историјског и националног значаја не може се упоредити народни херој Жарко Зрењанин са краљем Петром I Ослободиоцем. Док је Краљ Петар I Ослободилац и уједињитељ српског народа, водио Први светски рат и уз огромне жртве присајединио Србији данашњу Војводину, због чијих заслуга је дотадашњи град Бечкерек преименован у Петровград, у то време Жарко Зрењанин је од 1909-1913. похађао основну школу у свом родном селу Избишту, да би пети разред завршио у мађарском селу Скореновац како би што боље савладао мађарски језик и ваљано се припремио за даље школовање у Сегедину од 1914-1917.

Комунисти су своје партијске борце некритички обоготворили у историји

3. По рангу, Жарко Зрењани као народни херој не може се поредити ни са српским војводама а камоли са краљем. Уважавајући његово учешће у НОБ од 1941-1942. када је и погинуо, његово име могло је да носи само нека нова улица у неком новом насељу.

4. И док су у Краљевину СХС, касније Краљевину Југославију, по први пут у историји ушле све српске земље, дотле се у међуратном периоду Жарко Зрењанин залагао за распарчавање јединственог српског етничког простора у више федералних јединица, што је била полазна основа за стварање данашњих нових несрпских држава.

Историјска громада и револуционар, дају ли се упоредити?

Посебно се ангажовао на афирмацији Странке радног народа коју је КПЈ основала да би преко ње легално спроводила своју политику рушења државе због чега је често забрањивана. Био је иницијатор одбора Странке радног народа за Војводину када је децембра 1939. донета “Платформа“ у којој је предвиђено да Војводина буде равноправна јединица у будућем државном преуређењу са осталим покрајинама, које су у АВНОЈ-ским одлукама представљале будуће федералне републике, а данас државе. На те одлуке се и данас позивају војвођански аутономаши и они који се противе враћању Зрењанину имена Петровград.

Зашто је Уча будући ожењен човек у касним тридесетим био распуштеник?

5. Ради поређења треба подсетити да су многим градовима и улицама поново враћена имена која су имали пре социјалистичке револуције као што су: Санкт Петербург (Лењинград), Волгоград (Стаљинград), Подгорица (Титоград) и сви градови у бившој Југославији које су испред имена града имали префикс Титов: Велес, Ужице, Дрвар, Кореница, Велење.

Зашто највећи „син наших народа и народности“ више нема назив града у Србији а његов апаратчик и даље има?

6. Јадно је читати текстове у којима се по опробаном комунистичком моделу све антидржавне, сеператистичке тежње заогрћу општеприхватљивим вредностима као што су антифашизам, права осиромашеног народа, где се одбрана националног идентитета проглашава повампиреним фашизмом, одвратним национализмом, клерикализмом, у чији кош се обавезно стављају и новопечени богаташи, тајкуни, иако међу њима највише има бивших партијских другова. Они се не стиде да јавно позивају грађане данашњег Зрењанина на организован отпор враћању имена Петровград. Ништа није ново.

Вршац у коме је сахрањен Зрењанин је пружио отпор промени свог имена а комуниста је потицао из те средине

По истом рецепту су комунисти у међуратном периоду позивали све незадовољне, осиромашене, необразоване па и државне непријатеље на рушење сваког дотадашњег културног наслеђа које није имало бар неке одлике комунистичке идеологије. Тако су најнеобразованији и најсиромашнији са поносом рушили цркве, споменике значајних историјских догађаја и личности, а међу њима и на стотине споменика и назива улица Краља Петара I Ослободиоца, уједињитеља целокупног српског етничког простора. Противницима враћања имена данашњем Зрењанину у Петровград није ни до државе ни до нације, већ само до очувања поражене идеологије. Нама нема помирења док не изумре та генерација идеолошких ослободилаца.

Извор: Србин.инфо

Поделите: