ХАНДКЕOBA НОБЕЛОВА НАГРАДА И ПРАВДА ЗА СРБИЈУ

ХАНДКЕOBA НОБЕЛОВА НАГРАДА И ПРАВДА ЗА СРБИЈУ

Чувени аустријски писац Петер Хандке, овогодишњи је добитник Нобелове награде за књижевност. Награда иде у праве руке јер је овај писац још седамдесетих година се својим делом сврстао се међу водеће европске писце. Аустријанац, по мајци Словенац је пријатељ  Србије. Познат је по жестоком противљењу бомбардовању Србије од стране НАТО пакта.

Замерио се мондијалистичкој хидри деведесетих година када је њен дискурс доминирао у медијима западног света. Док је још трајао грађански рат у Југославији написао је есеј „Правда за Србију“.  То је био разлог да се његова представа својевремено буде „скинута“ из париског театра „Комеди франсез“.

Оно што нервира мондијалисте је његова оцена Милошевића за кога је рекао да „уопште није био националиста, желео је да сачува Југославију“. „Поштовање“ је реч којом је описао личност покојног председника. Оповргао је њоме у западним круговима медијски спин по којем је он  био „балкански диктатор и касапин“. Посетио је Милошевића у затвору а потом је говорио и на његовој сахрани.

На констатацију да га због његових ставова у Србији доживљавају као пријатеља, а да је у неким друштвима постао „персона нон грата“ он каже да је тако рођен – „као персона нон грата“. Хандке је демонстративно иступио и из римокатоличке цркве, осећајући интуитивно прсте Ватикана у разбијању Југославије.

Упркос свим нападима он је изјављивао :„На Западу, постоје они који који су наставили да читају моје књиге.“. Наравно да и на западу има много истинољубивих људи.“

Пре пар година његов дом краси свечана Повеља почасног Београђанина. Петер Хандке је пре коју годину гостовао у Новом Саду када му је уручена и награда „Милован Видаковић“ и тада изјавио „Не кајем се ни данас због ставова о Србији деведесетих. Ја сам хтео да напишем оно што сам видео и осећао тада. Немам ни кајање, нити корист од свега тога.“

Добио је велики број српских књижевних награда. Дисову и награду „Момо Капор“, Рачанску повељу, изабран је за иностраног члана САНУ. Он је иначе добитник скоро свих европских књижевних награда. Људе у Србији је искрено обрадовала Нобелова награда коју је коначно добио Петер Хандке, истинољубив човек.

Петровград.орг

Поделите:
ПРОСЛАВА ОСАМ ВЕКОВА АУТОКЕФАЛНОСТИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ПРОСЛАВА ОСАМ ВЕКОВА АУТОКЕФАЛНОСТИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Српска Православна Црква позвaла је све вернике да свечано и свенародно прославе у својој Цркви велики јубилеј 800 година аутокефалности. Монаштво и свештенство Српске православне цркве, хорови богослова, више хиљада верника,  посебно деца из косовско-метохијских енклава у Жичи, Пећкој Патријаршији и престоном Београду су литургијама и свечаном академијом прославили велики јубилеј – осам векова аутокефалности СПЦ.

Дана 6. октобар 2019. године уприличена је света архијерејска Литургија у манастиру Жичи код катедралног трона српских архиепископа, којој је присуствовао велики број верника.

Наредног 7. октобра 2019. године велики број архијереја СПЦ и народа из енклава посетио је трон патријарха српских Пећку Патријаршију на Косову и Метохији.

Светом литургијом поводом обележавања овог значајног јубилеја началствовао је митрополит Црногорско-приморски и егзарх пећког трона  Амфилохије уз саслужење и молитвено учешће 22 архијереја Сабора СПЦ, више игумана и протојереја Епархије Рашко-призренске и других епархија СПЦ.

У литургији је учествовао и хор богослова Призренске богословије, монахиње Пећке Патријаршије на челу са игуманијом мати Харитином, више монаха и монахиња и преко хиљаду верника.

Како наводе у Епархији Рашко-призренској „својом посетом и литургијским слављем у Пећкој Патријаршији Епископи СПЦ потврдили су још једном јединство у следовању путу Св. Саве и његових наследника за које је Косово и Метохија увек било и остало срце српског православног и светосавског идентитета“.

Већ 8. октобра 2019. године одржана је величанствена академија у Центру Сава на којој је потврђена симфонија Цркве и државе које заједно корачају у сусрет изазовима који стоје у будућности.

Митрполит дабробосански Хризостом објавио је да је поводом јубилеја 800 година аутокефалности српске цркве Синод СПЦ Орденом светог Саве I степена одликовао патријарха српског Иринеја, председника Србије Александра Вучића, док је председнику РС Милораду Додику, пошто је раније одликован Орденом Светог Саве I степена, сада уручен Орден Светог Симеона Мироточивог.

На свечаности у Центру Сава епископ нишки Арсенија прочитао је посланицу патријарха Иринеја поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве:

У нади се молимо да верност светосавском путу који у живот води и светосавском завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину Косово и Метохију, поносну Црну Гору, као и све друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силникâ овога света са циљем да их насилно и неправедно отму, наводи се у посланици.

За 9. октобар 2019. године припремљено је отварање изложбе Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве у Музеју Српске Православне Цркве у Београду.

Преузето са званичног сајта СПЦ

Поделите:
ЛАЗО М. КОСТИЋ – ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – СВЕДОЧАНСТВО ДР ВИЛХЕЛМА ХЕТЛА

ЛАЗО М. КОСТИЋ – ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – СВЕДОЧАНСТВО ДР ВИЛХЕЛМА ХЕТЛА

Проф. др Лазо Костић, познат широм света, један је од најбриљантнијих српских научника, који је својој отаџбини и српству посветио свој живот. Он је толико задужио отаџбину . Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дела и универзитетских уџбеника, а све остало су дела у одбрани Српства, српских земаља и о српско-хрватским односима кроз векове. Из његових дела се види колико је имао дара за предвиђање догађаја. Својим књигама је панично упозоравао на оно што ће се десити и пружао огромне количине докумената и аргумената који су могли преокренути токове догађаја, да су узети у обзир. Нажалост, његове књиге су биле забрањене у СФРЈ, а у свету није могао свако да их чита јер су писане на српском и ћирилицом.

др Лазо М. Костић

Прво лице овде наведено (др Хермана  Нојбахер) било је политичар по струци (политичар у пуном смислу: и споља и унутра). Сад изјаве једног од шефова обавештајне службе на „Југоистоку“, лица које је по званичној дужности пратило догађаје и бележило их (одн. слало извештаје, на основу којих је после настала његова књига).

Валтер Хаген, један од главних шефова политичке шпијунаже за „Југоисток Европе“ издао је 1950. у Цириху своју књигу „Тајни фронт“. Ова књига је прилично цитирана од наше емигрантске штампе, али није увек навођено оно што је битно са српског гледишта и наше националне борбе. Чак је то као намерно пренебрегнуто било. Ја сам се подухватио да овде изнесем неколико Хагенових изјава о прогонима Срба у оном руглу од хрватске државе, јер је и он један од најаутентичнијих сведока тих зверстава.

Усташке формације описане као „бесмислени изгредници

Овим речима сам започео свој приказ Хагенове књиге пре више од десет година у чикашкој „Слободи“, па то преносим овде, једнако као што сам учинио и са претходним приказом Нојбахерове књиге (такође из чикашке „Слободе“, кад је први пут, непосредно после изласка из штампе, Србима приказана)… Тако ће остати и неки журналистички изрази намењени читалачкој публици листа.

После сам утврдио да је „Валтер Хаген“ уствари псеудоним за правог шефа немачке обавештајне службе који се звао др Вилхелм Хетл (Dr Wilhelm Hoettl).  Тиме се ви најмање веродостојност његових исказа не ремети. Напротив!

Нацистички злочинци као учитељи усташких следбеника

На стр. 236, пише Хаген како је „Павелић, вођа усташа, стигао у Загреб неколико дана после конституисања нове државе заједно са усташком емиграцијом и преузео целокупну власт. Ових укупно 360 емиграната заузеше сва важнија места у новој држави“.

Ето, толико је било усташа. А многи Срби, далеко више него странци, сва злодела њима, усташама, импутирају! Та злодела су вршиле десетине хиљада Хрвата а не мање од 400 усташа. То признају многи страни писци, као што ће се из даљих страна књиге видети: неки директно а неки индиректно.

Политика Влатка Мачека под лупом др Хетла

»Валтер Хаген« ректе Др Хетл пише пре овога:

Стр. 232. Травањ 1941: „Маса Мачекових присташа и са њима готово цео хрватски народ сматрао је да је дошао велики час да се коначно ослободе из државне југословенске заједнице“.

Стр. 236: „Хрватски сељаци које је Мачек пре свог пута у Београд наоружао пређоше — са развијеним заставама — у немачки лагер. Ови одреди су стекли велике заслуге код разоружавања војних јединица верних Београду“.

Споразум Цветковић-Мачек као увертира у „крвави хаос“

Хаген пише да су властодршци нове Хрватске њу „у кратко време претоворили у крвав хаос“.

„Sie überantworteten das Land binnen kurzem in einem blutigen Chaos.“

Каже како је »млади Кватерник«, син „војсковође“, тзв. Дидо Кватерник организовао полицију и »у том циљу наоружао без одабира све што се понудило и од режима сматрано као поуздано, чак ако се радило о људима са најгором криминалном прошлошћу. Тада су хрватске чете народне заштите разоружане и распуштене…“ (стр. 237).

Злочинци српске крви и хрватска част

Говорећи о збивањима после преузимања пуне власти од стране »усташа« маја 1941. Хаген каже на стр. 238. дословно: „Једна заиста смртна мржња била је уперена против Јевреја и против Срба, који су управо службено проглашени за фогелфрај“. (То значи да их може свак убити — ЛМК.) Говори онда о прогањању Јевреја иако су скоро сви усташки шефови били у браку са Јеврејкама или проистицали од њих. А затим наставља:“Бројно далеко обимније него испади према Јеврејима беше организовано масовно уморство Срба“. (Ја сам употребио хрватску реч „уморство“ за немачки „морд“, као што заиста преводе ту реч. То значи најодвратнија врста убиства, ЛМК.) Даље каже писац: „Већ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као нпр. Војнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били присиљени да беже у Србију. Пошто се, по старој традицији, изједначује хрватство и католичка вера, као и српство и православна вера, то почеше православне да терају да пређу на католичку веру. Ово принудно ‘прекрштавање’ беше управо форма по којој се вршило хрватизирање“.

Die Ustascha hatte mit dem Serbenmassaker den Anfang der endlosen Greueltaten gesetzt

Извесне реченице тих констатација најмеродавнијег човека не могу а да се не пруже у оригиналу. Тако почетак:

„Der wahrhaft tödliche Hass der neuen Herren richtete sich gegen die Juden und gegen die Serben, die geradezu offiziell für vogelfrei erklärt wurden… Za-hlenmässig noch weit umfangreicher als die Ausschleitungen gegen die Juden war der organisierte Massenmord an den Serben. Bereits im Sommer 1941 nahmen diese entsetzlichen Greueltaten unerhörte Ausmasse an. Ganze Dörfer, wie zum Beispiel Vojnic, ja ganze Landstriche wurden systematisch ausgemordet oder es wurden die Einwohner zur Flucht nach Serbien getrieben…“

Читаоци ће сами увидети да један Немац употребљава речник који није у том језику уобичајен. Кад се узме у обзир да то чини шеф шпијунаже, који је научио да свакодневно третира злочине, па ипак овде не може а да не буде пренеражен, то ће још јасније доћи до изражаја. Напослетку, кад се има у виду да то чини савезник Хрвата, онда, свакако, неће бити читаоца, сем Хрвата, који се неће зграњавати.

Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава

Да пређемо опет на самог Хетла, алијас „Хагена“. Он пише на стр. 234: „Масакри Срба од стране усташа, последица предавања целокупне државне власти Павелићу и његовом кругу, и систем преверавања српских православаца у католичку веру, многе нагна у шуму“. Стр. 251: »Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава…“.

Ова последња реченица мора такође у оригиналу да се пренесе. Она гласи:

„Die Ustascha hatte mit dem Serbenmassaker den Anfang der endlosen Greueltaten gesetzt…“

„почетак бескрајних страхота (зверстава)“

Даље каже да су се герилци огорчено борили, али је главна њихова констатација да су усташе извршиле „почетак бескрајних страхота (зверстава)“, из чега произилази да су други били у одбрани.

У моме чланку у „Слободи“ од новембра 1957. стоји:

Може ли бити јаснијег приказа зверстава над Србима у тој криминалној држави, и то од једног савезника? Ја сам више пута писао да ће савезници један за другим да се дистанцирају од зверстава за која заиста нису криви. Остаће она чисто дело хрватства у име чије су чињена.

Немачи посланик у Загребу Сигфрид Каше

Хаген наводи и став Немаца и признаје доста кривицу немачког посланика у Загребу Сигфрида Кашеа (што смо и ми у Београду знали још у пролеће 1941). И дословно каже: „Његово (Кашеово) понашање беше највећа, управо несавладива препрека других немачких места да се учини притисак на Павелића да престане са политиком уморства од усташа… Кад су немачка војска и немачка тајна служба протестирале код Хитлера против ових бесмислених и опасних масовних уморстава, Каше је успевао преко Рибентропа да те оптужбе обескрепи тврђењем да се ради о појединачним револуционарним изгредима, који су неминовни и разумљиви, кад се ради о преобиљу силе која се преузима. Овај аргумент је, сасвим разумљиво, изгубио сваки изглед оправдања кад је преврат извршен. Пошто недела усташа нису имала крај, Каше је налазио увек нова оправдања и изговоре, и тиме је имао увек успеха. Само једанпут, кад су 1942. године, неки усташки прваци у Славонији извршили ужасна масовна убиства на тамошњем становништву, успело је генералу Глезу толико учинити да ови терористи буду удаљени од очију јавности. Али Павелић није ни помишљао на то да кривце казни него их је још задржао у својој околини и примао њихове савете… Ипак све до краја није било могуће да се усташке формације васпитају на правилно вођење рата; акције умирења које је немачка војна снага предузимала увек су осујећене бесмисленим изгредима усташких формација које су у њима учествовале, а ови изгреди произвели су више партизана него што су их војничке акције могле да баце ван борбе“.

Приредио: Петровград.орг

Поделите:
УГ СРБСКА ПОНОС УПУТИЛА АПЕЛ ЗА ХУМАНИТАРНУ ПОМОЋ ПОРОДИЦИ НОЛИН-АЛБЕРТ

УГ СРБСКА ПОНОС УПУТИЛА АПЕЛ ЗА ХУМАНИТАРНУ ПОМОЋ ПОРОДИЦИ НОЛИН-АЛБЕРТ

Хуманитарно удружење „Србска понос“ позива све хумане грађане из Србије и иностранства да помогну петочланој породици Нолин-Алберт из насеља Мужља у Зрењанину који живе без струје, воде у 21. веку. Најпотребније је ископати бунар и заменити врата и прозоре, намештај, како би зиму ова породица дочекала спокојније. Ово је други пројекат ове организације након успешне акције помоћи породици Дудаш.

Породица Нолин – Алберт чини пет чланова – мајка Ибоја (34), отац Карл (48) , синови Саша (17) и Јован (14) и ћерка Ана Марија (9). У старој трошној кући у Мужљи на адреси Браће Фогароши ББ живе без воде, са лошим инсталацијама које су дотрајале. Отац Карл ради као грађевинац и има месечне приходе између 35-40.000 динара, што представља и сав месечни приход ове петочлане породице.

Због непостојања водоводних цеви у њиховој улици не могу да се прикључе на Градски водовод. До сада су имали бунар у дворишту дубине 12 м и хидрофор који је воду „пумпао“ у кућу. Међутим, како је ниво воде опао пре неколико година бунар је изгубио своју функцију. Од тада воду доносе од комшија са почетка улице како би могли да је загреју и окупају се у лавору, оперу судове, скувају храну…

Неопходно је додатно прокопати бунар до дубине 24 метра, што је дубина коју имају и друге њихове комшије у улици, како би и ова породица коначно живела у условима достојим 21. веку и испуњеним минималним људским потребама. Кућа је веома мала, има две собе а дневну у којој спавају родитељи и дечију где је сво троје деце и у којој нема струје, кухињу и купатило. Поред тога што је стара она је у веома лошем стању. Врата у кући немају а прозори су трули и прокишњавају.

Бројеви рачуна на која можете уплатити средства и помоћи породици:

*Комерцијална банка

-динарски рачун – 205-0000000264862-29

-девизни рачун – број – 0070800050764

ИБАН – РС35205007080005076423

-прималац – Хуманитарно удружење „Србска понос“

-адреса – Дрварска 1, Зрењанин

Ова акција не изискује пуно средстава, а породици би много значило. Довољно је да се неколико хуманих људи одазове и да свој допринос у макар и минималном износу, како би заједничким снагама вратили овој деци осмех на лице и омогућили да живе далеко боље, апелују из организације „Србска понос“.

Петровград.орг

Поделите:
АЛЕКСАНДАР ШИРОКОВ: ЦРВЕНА АРМИЈА: ОСЛОБОДИЛАЦ ИЛИ ОКУПАТОР?

АЛЕКСАНДАР ШИРОКОВ: ЦРВЕНА АРМИЈА: ОСЛОБОДИЛАЦ ИЛИ ОКУПАТОР?

Свима нам је добро познато да би поједине државе (Украјина, Летонија, Литванија, Естонија и Хрватска) радо преиспитале (а неке то већ активно чине) резултат Другог светског рата. Србија не спада међу фалсификаторе, али с времена на време и у њој многи подигну глас о „злочинима“ јединица Црвене армије на српској територији.

Чувена фотографија испрес палате Албанија у Београду

Протекла годишњица ослобођења Београда од нацистичке окупације згодна је прилика и одличан повод да се митови о понашању Црвене армије у Југославији анализирају и аргументовано оповргну. Сматрамо да се већина њих може свести на три.

Народ и ослободиоци на улицама Београда 1944.

Први мит: „Оно што се догодило 1944. није било ослобођење од нацизма, него окупација од стране Совјетског Савеза“.

Стварност: У Другом светском рату на територији Југославије вођен је и грађански рат. Српски монархисти уз подршку Велике Британије борили су се против многобројних одреда комунистичке опозиције, која је са своје стране добијала свесрдну помоћ од своје браће по идеологији из СССР-а. Важно је истаћи да су и партизанске одреде Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) углавном чинили Срби из најсиромашнијих слојева становништва. Када су се јединице Црвене армије 1944. приближиле границама Југославије, руководство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) обратило се Москви са молбом да помогне у ослобођењу земље од окупатора. Јединице НОВЈ практично нису поседовале тешку технику и нису могле да изађу на крај са добро наоружаним трупама Вермахта.

Црвеноармејци групе армија „Србија“ у Београду 1944.

Међутим, после свих битака и ослобођења земље трупе Црвене армије су напустиле Југославију. За разлику од Мађарске, Источне Немачке, Пољске, Чехословачке и Бугарске, у Југославији никада није било совјетких војних база, и власт по градовима су бирали сами житељи тих градова, а не совјетски команданти. Стога је апсурдно говорити о било каквој окупацији Југославије од стране Совјетског Савеза.

Српски народ и руски официри у предаху између борби

Други мит: „Совјетски војници су на својим бајонетима донели марионетски комунистички режим у Србију, и због тога се не могу третирати као ослободиоци“.

Стварност: Комунистички покрет је у то време био моћан и активно се супротстављао немачкој окупацији. Комунистичка партија није постојала само у Југославији, него практично у свим земљама Источне Европе, и свуда је уживала подршкустановништва. У првој фази, после првих избора који су организовани у земљама будућег социјалистичког блока, Москва није вршила снажан притисак на нове елите. Оне су (као и већинско становништво тих земаља) потпуно су искрено желеле да граде комунизам. И управо у тренутку када је диктат Москве почео да расте Југославија је била једина земља која је 1948. руководству СССР-а рекла своје чувено „не“. Сами просудите да ли се за режим СФРЈ, који је са Москвом 15 година био буквално на ратној нози, а дружио се са САД и Европом, може рећи да је био марионетски.

Да ли су Југословенски комунисти изиграли СССР

Трећи мит: „У Србији се релативно мирно живело под немачком влашћу, а када су дошли Руси почела су силовања, убиства представника елите и безразложна стрељања“.

Стварност: некоректно је (најблаже речено) говорити о мирном животу за време окупације у Србији. Немци су врло радо организовали стрељања локалног становништва. Довољно је сетити се колико је Срба, Јевреја и Рома побијено у Јајинцима, или хиљада житеља Крагујевца које су Немци стрељали у знак одмазде због акција партизана. Има ли података о сличним поступцима јединица Црвене армије? Нема, и тешко да ће их бити. Ако такви подаци нису испливали током конфликта Тита и Стаљина 1948, то највероватније значи да они једноставно и не постоје.

Црвеноармејци и српске девојке у ношњама, ул. Кнез Михајлова у Београду

Када је реч о силовањима која су извршили совјетски војници у Србији, свакако да је било појединачних инцидената и да су у њима учествовали војници Трећег украјинског фронта, који су пре тога у борбама прошли Украјину, Румунију и Бугарску. Међутим, за разлику од немачке војске, Црвена армија је сурово кажњавала своје војнике за такве преступе. Када су совјетске трупе ушле у Европу (а ту се не мисли само на Србију, него и на Немачку, Аустрију, Пољску, Мађарску, Бугарску, Чехословачку, итд.), Црвена армија се са таквим преступимаборила свим средствима, почев од објашњавања и партијско-политичког рада са борцима, па све до војног суда и стрељања пљачкаша и силеџија. У Централном архиву Министарства одбране РФ свако се може упознати са неколико десетина таквих судских процеса, покренутих углавном против нижих официра и обичних војника (које је војни суд осудио на 9-10 година за незаконита хапшења, пљачке, отимања и силовања), и један процес против заменика команданта 429. артиљеријског пука, који је ражалован и послат у казнени батаљон.

Црвеноармејци у Северној Србији, Нови Бечеј 1944.

У сваком случају, историјска наука у овом тренутку не поседује доказе масовних преступа совјетске армије на територији Југославије 1944, али је антисовјетска титовска пропаганда после конфликта 1948. највише истицала управо такве преступе. Нарочито је познат анонимни памфлет, тј. псеудодокумент под називом „Злочини под плаштом социјализма“, који се често приписује Миловану Ђиласу и Титовом биографу Владимиру Дедијеру. Та књига обилује непотврђеним подацима и фантазијом аутора, и у типичном маниру класичне западне пропаганде приказује совјетске војнике као дивље и необуздане варваре, као нове Хуне на челу са Атилом Стаљином. Она је после 1954. повучена из свих библиотека, али је послужила као основа за све антисовјетске апокрифе који су се касније појавили.

Фалсификатор историје СФРЈ Владимир Дедијер и наручиоц фалсификата

У српском медијском простору ова тема се периодично покреће на популарним форумима и у коментарима испод чланака посвећених Другом светском рату, и увек у виду некаквих откровења и „истине о злим Русима“ коју су од народа скривали титовски комунисти.

Споменик у Источној Европи који има за циљ ревизију историје

Тешко да је неко од оних који постављају текстове и коментаре на Интернету читао озбиљну историјску литературу, или да је лично видео Српкиње које су црвеноармејци масовно силовали, или децу која су рођена од тог силовања (што би било неизбежно да је Црвена армија силовала комплетно женско становништво мале Србије, како неки тврде), али многи од њих воле да дискутују о томе како „није све црно-бело када је реч о Црвеној армији и ослобађању Београда“.

Сахрана хероја Црвене Армије Ворошилова у Новом Бечеју 1944.

Свакако је било и стрељања представника елите, али тешко да се и она могу приписати црвеноармејцима. Задатак Црвене армије био је да се бори против немачких јединица, а не да испитује степен поузданости српских трговаца и чиновника који су током рата живели у ослобођеним градовима. Погибија једногдела српске елите била је горак плод већ поменутог грађанског рата, колико год да је тешко помирити се са тим.

Закључак

Како се, међутим, догодило да су горепоменути митови тако чврсто усађени у српску свест? Од давнина се говори: „погледај коме догађаји иду у прилог, и наћи ћеш кривца“. Као што је већ речено, све је почело од послератног конфликта између Москве и Београда. Титу и његовом окружењу је било потребно да оправдају свој избор, и тако су у народ пуштене приче о „црвеним зверима и окупаторима“. Тај метод успешно и активно примењује западна пропаганда у свим земљама бившег Варшавског уговора. Примењивала га је и током Хладног рата, а и после њега, тј. примењује га и у наше време. Чињеница је да у самом срцу Европе постоји народ који представља тврд орах, а лојалан јеРусији. Врло је вероватно да је та чињеница некоме сметала, и да још увек некоме смета. Како другачије објаснити тако интензивно циркулисање гласина које не могу бити потврђене, а срачунате су на стварање раздора између руског и српског народа?

Српски народ са једне и друге стране Тисе на понтону Црвене Армије

Преузето са: Росијскаја газета & Russia Beyond (Фото: Колекција Карољ Андреа, Нови Бечеј онлајн и Евгениј Ананијевич Халдеј, советский фотограф, военный фотокорреспондент.)

Поделите: