ДАНИ БРАТСКЕ И СЕСТРИНСКЕ СРПСКЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ 2019.

ДАНИ БРАТСКЕ И СЕСТРИНСКЕ СРПСКЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ 2019.

Овогодишњи Дани Српске у Србији су одржани на више локација у петнаест градова и општина у Србији – Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Суботици, Пожаревцу, Зрењанину, Житишту, Пландишту, Панчеву, Инђији, Старој Пазови, Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и Врбасу.

У оквиру „Дана Српске“ у Зрeњанину jе изведена, претходних дана, монодрама барда српског глумишта Слободана Ћустића „О глуматању“.

Заменик градоначелника Саша Сантовац организовао jе приjем за  Борислава Максимова, саветника за културу у представништву Републике Српске у Србиjи, али и за  учеснике у књижевноj вечери коjа jе уприличена у Барокноj сали Градске куће  Недељка Зеленовића, Душана Зуровца, Jована Делића, као и Радослава Милошевића.

Књижевноj вечери, као и свечаном приjему присуствовали су помоћник градоначелника Симо Салапура, начелница Средњобанатског управног округа Снежана Вучуревић, као и секретар Скупштине града Милан Мркшић.

Хор који делује при Културном центру Зрењанина а који води Сенка Милисављевић је употпунио догађај извођењем српске химне „Боже Правде“.

Свештенство парохија Српске Православне Цркве, најстарије институције нашег народа, са територије града, присуствовало је овом догађају.

Присутну браћу из Републике Српске jе поздравио надахнуто, као и увек и председник удружења Херцеговаца у Зрењанин, директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бjелогрлић. Потом су уважена браћа из Српске говорила своју поезију.

Током седам Дана Српске у Србији посетиоце сваке године очекује богат културно-умјетнички програм: концерти, позоришне представе, промоције књига, песничке вечери; презентације туристичких потенцијала Републике Српске, спортски сусрети, научнe конференцијe, привредни форумi, трибине и многи други садржаји.

Овакве манифестације сведоче о нераскидивим везама српског народа са једне и друге стране реке Дрине, која у свести нашег народа никада није била и неће бити граница, једнодушна је порука са овог скупа.

Наша браћа из Српске не крију да воле Србију а Срби из Србије не крију да воле своју браћу у Српској.

Петровград.орг

Поделите:
ОРЛИЦЕ ПРЕДВОЂЕНЕ МАЈОМ ОГЊЕНОВИЋ ОДБРАНИЛЕ ЕВРОПСКО ЗЛАТО У ТУРСКОЈ

ОРЛИЦЕ ПРЕДВОЂЕНЕ МАЈОМ ОГЊЕНОВИЋ ОДБРАНИЛЕ ЕВРОПСКО ЗЛАТО У ТУРСКОЈ

Српске одбојкашице су шампионке Европе. Изабранице селектора Зорана Терзића одбраниле су и освојиле ново злато победом против Турске са 3:2 у сетовима (21:25,25:21,25:21,22:25,15:12). До новог злата „Орлице“ су дошле после више преокрета у пакленој атмосфери дворане у Анкари.

Фанатично навијање више хиљада турских навијача “Орлице” није спречило да покажу игру која их је красила током читавог тока турнира и да одбране злато. Публика у Анкари је правила несносну буку у намери да њихове љубимице освоје прво злато на европским првенствима у историји земље али су се намериле на боље од себе. Реална снага турске одбојкашке екипе је испод петог места на светској ранг листи и то ће се вероватно и показати на наредним такмичењима.

Маја Огњеновић и српске одбојкашице су показале да имају “победничку” петљу и поразе туркиње. Капитен екипе Маја Огњеновић родом из Зрењанина је предводила наше шампионке.

„Изизетно сам поносна на нашу екипу. Чак и када се чинило да Турска има меч у својим рукама, успеле смо хладне главе да се вратимо. Морамо да будемо задовољни, о овоме смо сањали и цело лето радили. Превише је емоција, биће потребно пар дана да се слегну утисци. Било је онако како смо очекивали, изузетно неизвесно, пуно преокрета. Није било лако играти у оваквом амбијенту“, навела је Маја Огњеновић за РТС.

Одбојкашицама Србије ће бити уприличен свечани, традиционални за наше спортисте најсјајнијих одличја, тријумф, дочек испред Скупштине Београда.

„Не можемо да дочекамо. То је оно због чега тренирамо, радимо и побеђујемо за нашу земљу и народ, за који знамо какву нам енергије шаље“, рекла је Огњеновићева.

Најефикаснија одбојкашица у редовима новог-старог првака Европе била је Тијана Бошковић са 23 освојена поена, док су Бранкица Михајловић и Мина Поповић додале по 11.

Србија је освојила укупно трећу титулу шампиона Европе у женској одбојци. Наредно Европско првенство за одбојкашице одржава се за две године у Србији.

Петровград.орг

Поделите:
ПОКОЉ СРБА НА ДРИНИ – СКРИВАН ДЕЦЕНИЈАМА ОД СТРАНЕ ТИТОВИХ КОМУНИСТА – МJЕСТО ХОДОЧАШЋА

ПОКОЉ СРБА НА ДРИНИ – СКРИВАН ДЕЦЕНИЈАМА ОД СТРАНЕ ТИТОВИХ КОМУНИСТА – МJЕСТО ХОДОЧАШЋА

Масовни злочини над преко 6.000 недужних српских цивила, жена, дјеце и стараца у Старом Броду, Татиници и Милошевићима, у кањону Дрине, код Вишеграда 1942. је драстичан примјер „заборава и скривања“ од стране предходне комунистичке власти. Тако је било све до 2008. године, када је на подстицај Митрополита Дабробосанског Николаја у Старом Броду подигнут споменик и одржан први помен недужно страдалим Србима.

Споменик у Дрини гробници недужних Срба 1942. године (фото: Спутњик)

Усташе из Сарајева, под командом злогласног Јуре Францетића, средином марта 1942. године покрећу офанзиву широких размјера у намјери да остваре свој сан и освоје српске земље у Подрињу. Десетак хиљада до зуба наоружаних усташа пред собом тјерају непрегледне збјегове Срба од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, из Правца Горажда, са Романије и Соколца, из Рогатице и Борика. Крећући се према Вишеграду и даље ка Србији на Вишеградској ћуприји су их дочекивале Италијанске страже, које су даље пуштале само оне који би имали злата, стоке или неку другу вриједност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, надајући се да ће се укрцати на скелу или чамац и избјећи патроле злогласне црне легије.

Злочинац који је командовао Црном легијом Јуре Францетић

Након што би у вечерњим часовима скела и чамци обустављали превоз људи преко Дрине, преостале би изненада опкољавале усташе, које су се спуштале стрмим путељцима са Боричке висоравни, у којима су били најбројнији дједови муслимана из источне Босне. Уследили би незапамћени злочини, убиства, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Многи су сами скакали у Дрину, чак и у групама.

Жене, деца, старци, Срби из Источне Босне у бекству 1942.

Тих тужних дана ратне 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стијена у Дрину заједнички скочило чак 320 девојака а највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године.

Хрватски и муслимански злочинци у свом походу на Дрину

Са друге стране Дрине, немци и квислиншке снаге СДС под командом Милана Недића спашавале су избеглице од геноцида који их је задесио на левој обали Дрине. За то време Тито и његови партизани, пролетерских јединица под командом Коче Поповића нису имали намеру да спашавају недужни народ, они су као главног противника видели снаге ЈВуО. (Више о тим догађајима, прочитајте овде)

Шта кажу историчари наших суседа?

У хрватској дневно-политичкој “историографији” значајно мјесто, када је реч о догађајима из Другог светског рата, заузима Францетићев тзв. Поход на Дрину. „Црна легија“ је представљена као “елита” усташких формација, чиме се посредно стављало до знања да је усташка војска као цјелина имала велику борбену вредност а да су црнолегијаши или црнци, само њен један али најбољи део.

Квислинг у окупираној Србији Недић је спашавао Србе избеглице из НДХ

У муслиманској, тзв „бошњачкој“ историографији опште је мјесто повика на злочине које су починиле јединице ЈуВО у отаџбини ђенерала Драже Михајловића, односно регионалних команданата Павла Ђуришића на простору подриња 1942. подине. Ти злочини су били освјетничко дјело тих јединица према становништву које се од 1941. залагало за прикључивање читавог простора Старе Рашке усташкој НДХ и дјеловима НДХ уз Дрину који су учествовали у геноциду над српским народом 1941. и 1942. године.

Крвави Марш Црне легије

Момир Крсмановић је 1970-их година написао роман „Тече крвава Дрина“, због којег је био прогањан од стране комунистичких власти. У новембру 2008. је представљено дјело групе аутора „Заборављени злочин – Стари Брод“, коју је издало Српско соколско друштво „Соко“ из Добруна и издавачка кућа „Дабар“.

Комеморација и откривање споменика на Дрини у РС

Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик изјавио је у Старом Броду да је то мјесто, у ком су усташе убиле више од 6.000 Срба — место двоструког страдања, и то зато што је комунистички режим сакривао усташки злочин.

Јосип Броз у Фочи 1942. није ни прстом мрднуо да заштити Србе

„Убијање Срба била је званична политика НДХ. Срби који су дошли овдје, очигледно им је било намјењено да буду побијени“, рекао је Додик у Старом Броду, где је освјештан потресни Спомен-музеј српским жртвама које су мученички страдале 1942. године од усташке руке, који потписује архитекта из Зворника Новица Мотика.

Припадници 1.пролетерске и злочинци Црне легије на Дрини 1942.

Он је истакао да данас не би било ни овога у Старом Броду, да није Републике Српске, те је истакао како је оправдана била борба за Српску. Додик је додао да ће у Стари Брод мора бити место на које ће долазити школске екскурзије, да би дjеца научила шта се овдjе догодило.

Петровград.орг

Поделите:
УСПЕШНО ЗАВРШЕНИ 34. ДАНИ ПИВА – ПОЗИВ ЗА НАРЕДНЕ

УСПЕШНО ЗАВРШЕНИ 34. ДАНИ ПИВА – ПОЗИВ ЗА НАРЕДНЕ

Ове године, највећа манифестација на отвореном, у Зрењанину, је испунила своју сврху. Бројни програми, уз лепо време, привукли су одушевљену публику. Званична је информација да је број посетилаца бројних програма досегао пола милиона. Тргови су били пуни, улице, простори, седам дана. Дани пива су сада јасно неодвојиви од Велике Госпојине, Славе града, литије која је аутентична традиција ових простора.

Некадашњи бренд Дунђерских „Светло пиво“ у ударничком периоду преименован у „Зрењанинско пиво“ је поново оживљен, чиме је оправдан назив манифестације. Одржан је и III Међународни научностручни симпозијум „Пиво, пиварске сировине и опрема“, на којем су водећи стручњаци из сфере пиварства, из Словеније, Хрватске, БиХ, Словачке, Чешке, Немачке и Србије, презентовали радове на тему пиварства.

Дан Републике Мађарске и Вече кубанске културе дали су међународни карактер овој манифестацији. Ове године град се потрудио да упозна регион са својим потенцијалима.

Гости КУД „Пионир“ из Зрењанина на XVII Међународном фестивалу фолклора „Лала“ дошли су из Русије, Белорусије, Чешке, Шпаније и Румуније. Презентације „Дана пива“ у Темишвару и Херцег Новом допринеле доласку туриста из Румуније и Црне Горе. Бројни су били туристи из Републике Српске, Словачке, Кине, из мађарских места.

Зрењанин је поводом доласка бројних туриста из земље и иностранства, организовао као новину панорамско разгледање града и његове околине отвореним дабл декерима. По први пут туристи су у разгледање околине ишли и бродићем по Бегеју.

Оно што даје особеност Данима пива у односу на сличне манифестације у окружењу је наступ Зрењанинске филхармоније која је привукла преко 20.000 људи. Наступи класичара на једној масовној туристичко-привредној манифестацији овог типа, наишли на велико одобравање публике, подигли су свакако општи уметнички ниво манифестације.

Концерт Халида Бешлића и Кикија Лесандрића на Житном тргу је био веома успешан а ту је био и занимљив наступ Лепе Брене и Црвене Јабуке на Тргу Слободе. Даме Евровизије су имале свој наступ и показале своје певачко умеће.

Да манифестација буде парада лепоте потрудиле су се учеснице избора за Мис Зрењанина, који је био и полуфинални избор за Мис Србије. Ленту је понела 17-годишња Јована Лишанин из Београда.

Осим квалитетног пива у неограниченим количинама и огромног броја забавних, културних, спортских садржаја, свако је могао за себе да нађе по нешто.

Најважније је да је тако велики скуп протекао у најбољем реду, без и једног инцидената. Препорука и позив за наредне 35. Дане пива.

Петровград.орг (Фото: Град Зрењанин и Дани пива)

Поделите:
ЛАЗО М. КОСТИЋ – ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – СВЕДОК НОЈБАХЕР

ЛАЗО М. КОСТИЋ – ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – СВЕДОК НОЈБАХЕР

Срећа је хтела да се нађу извештаји и описи најразличитијих лица, Хрватима савезничких народа, са разним функцијама, разних способности запажања и приказивања, разних квалификација и разног васпитања, цивилних и војних (У Другом светском рату).

Лазаp „Лазо“ М. Костић (Врановићи 1897 — Цирих 1979ј

Веродостојност извештаја је такорећи комплетна, крајње постигнута, или се ради о извештајима из времена рата које су једне команде слале другим, вишим и претпостављеним, или се ради о књижевном одн. историјском приказу прошлога. Први су извештаји курентни, из истог времена кад се збило оно што се описује: други су накнадни, али опет најчешће на основу материјала или бележака из времена на које се односе, временски веома блиски и поуздани. Ни једни ни други нису писани за време рата, нису имали политичке и агитаторске циљеве, не могу се сматрати пристрасним и намештеним.

Неки писци дају податке из прве руке, неки из друге, али су једнако сви поуздани. Нема ниједног који би нешто изнео агитације ради, због неког претпостављеног спољног ефекта итд. И Немци и Италијани наравно настоје да своје сународнике прикажу са што мање грешака, али им није стало да Србе или Хрвате бране нити нападају. У томе је поузданост ових података комплетна (што се за друге изворе, нпр. од хрватских непријатеља) не би морало а приори тврдити.

Једна од масовних гробница Срба у НДХ

Ако су сви подаци истинити и „објективни“, не значи то да су сви једнако звучни и громовити. Има их општих тврђења и појединачних навођења, има их који спомињу мале као и оних који спомињу највеће могуће злочине, има их који се односе на једно кратко раздобље рата а и таквих који дају суд о систематским злочинима за време читавог рата. Једни су видели један догађај, други друге; једнима је пало у очи нешто мало и индивидуално али као такво карактеристично, други су преко тога прелазили и пружали пуне слике итд. Тиме се ови подаци употпуњују и никад не може да их замени само један извор или једна публикација.

Анте Павелић и редовници РКЦ у НДХ

Моја је улога да такве податке, разноврсне и индивидуално посматране, дам у својој укупности, не изузимајући ништа, не додајући ништа. Тада ће се добити једна јединствена слика, потресна и скоро инфернална, али нажалост сасвим истинита. Јер сви ови разни писци се ипак у једноме слажу: да су Хрвати починили зверства незапамћена у новој историји и непозната самом овом рату. Они су добили оцену и осуду које се не могу више никад опрати. Један или два оваква извештаја могли би се оспорити; кад их има више и кад се сви у суштини слажу, нико их не оспори. Они морају да уђу у историјске трактате и у школске уџбенике. Овај рад ће то омогућити.

У извештајима италијанских и немачких „службених места“, у описима зверстава констатованих у „НДХ“ од стране немачких или италијанских аутора, осећа се велика разлика. Не толико у дескрипцији самих догађаја (мада је и то каткад различито: једни постављају акценат на појаве једне врсте, други друге), већ више у тону и начину приказивања онога што су утврдили.

Хрватска је преко Југославије опрала своју нацистичку прошлост

Италијани, и званични и приватни, и војни и цивилни, кад описују злочине, то чине са унутрашњим учешћем, са жалбом, са осудом. Скоро да се не заплачу! Немци, пак, дају сувопарне административне извештаје, без трунке саучешћа: кад пребројавају мртве људе, исто као да приказују угинуће коња или волова. Нема код њих ни најмање неке осуде са хуманости. Они те појаве осуђују, јер оне ометају немачку политику мира и економског искоришћавања на Балкану.

Италијани свуда испољавају, што рекли Хрвати — своју „сућут“: ако говоре о патњама Срба, као да то саосећају, као да и сами пате. Пуни су жаљења, бола, индигнације. Они злочине осуђују једнако као да су почињени над њиховом конационалима, над њиховим члановима породица. Немци оштро, војнички, осуђују те злочине, сматрајући да ће они ометати њихов војнички поход и исход њихове борбе. Они једнако о томе реферишу као о неком војном сусрету, као о некој саобраћајној несрећи, о некој стихијској непогоди.

Адолф Хитлер и Анте Павелић 1941. године

И стил им је такав, и тон, и цела композиција. Мало се разликују писци књига од писаца војничких извештаја (рапорта) нижих војних органа својим старешинама. Али језгро они погоде и често истакну боље, иако сувопарније и нелитерарније, него Италијани.

У томе се ове две нације допуњују и добро је што нису исте: гледају нешто друкчије и виде не сасвим једнако. Са нашег, српског, гледишта то је добитак.

Код Италијана има таквих описа који би могли да непосредно уђу у књижевност. То је еманација једног доброг и племенитог народа, једне осећајне нације, која бол ублажава, злочине осуђује.

Бенито Мусолини и Адолф Хитлертворци савремене Хрватске државе

То је требало одмах у почетку рећи. Читаоци ће се уверити у то, и са мном заједно биће захвални по духу великој и племенитој италијанској нацији и за спасавање Срба од крвничког хрватског ножа и за осуду дивљаштва и нељудства, макар оно од „савезника“ потицало.

Прво ћемо међу немачким вестима изнети саопштење неколико лица од посебног ауторитета у тадашњој Немачкој, као и лица која су хрватске подвиге могла сасвим из близине да прате, у сваком случају која су знала више од других и преко чијих изјава нико у свету неће моћи олако да пређе.

Сведочнство др Хермана Нојбахера

Као први од свих биће цитиран један такорећи очевидац и лице на врло високом степену хитлеровске хијерархије. То је др Херман Нојбахер, нациста и лични пријатељ Хитлера. Он је, по аншлусу Аустрије био градоначелник Беча, а после лични Хитлеров пуномоћник за „Југоисточну Европу“, у ствари за Балкан. Био је координатор војне и цивилне немачке власти и то у окупираним и савезничким земљама Балкана. Имао је огромна пуномоћства и велику власт.

У великом немачком Брокхаусу стоје ови подаци: „Херман Нојбахер, аустријски управни и привредни стручњак. Рођен у Велсу 1893. Од 1925. старешина аустријско-немачког привредног савеза. Од 1938. градоначелник Беча, од 1940. посланик Министарства спољних послова са нарочитим задатком. После одржане казне у Југославији поверио му је цар Хаиле Селасије реорганизацију Адис-Абебе“.

Херман Нојбахер (нем. Hermann Neubacher; Велс 1893 — Беч, 1960)

Тек последњу годину рата, од јесени 1943. до јесени 1944. почео се специјално бавити српским питањем, резидирао је тада највише у Београду (уколико се код њега о резидирању уопште може говорити, јер је он стално летео од једне до друге балканске престонице, и себе назива у наслову књиге „летећим дипломатом“).

Био је предат Југославији, осуђен на 20 година робије, издржао седам и по, после се борио за парче хлеба по разним државама и сад стигао да напише своје кратке али значајне успомене под насловом „Специјални задатак на Југоистоку, 1940—1945. Извештај једног летећег дипломате“ Књига је изашла на немачком крајем 1956. у Гетингену.

Усташка Хрватска је била реална а не такозвана нацистичка творевина

По личности која је књигу писала и по изворима који су му стојали на располагаау, једва могу да се замисле неки поузданији и ауторитативнији подаци. Само један мали део се бави хрватским злочинима и њега ћемо пренети.

На стр. 18 пише Нојбахер да је „после њеног распада (тј. „српско-централистички вођене Југославије“), букнуо хрватски ратни поход освете и уништења православног Српства, који спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје; то је била балканска освета према омрзнутом Балкану“.

Бестијални геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ

На стр. 31 стоји: „Православни рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, потсећа на верске ратове најкрвавије успомене: Трећина мора постати католичка, трећина мора да напусти земљу, трећина мора да умре. Последња тачка је извршена. Кад водећи људи усташког покрета тврде да су заклали милион Срба (укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце), то је по мом мишљењу самохвалисаво претеривање. Према извештајима који су мени стигли, ја ценим број закланих без одбране на три четврти милиона“.

Овај став треба овековечити оригиналним текстом:

»Das Pravoslavenrezept des Ustaschaführers und Poglavnik Kroatiens, Ante Pavelic, erinnert an Religionskriege blutigen Andenkens: »Ein Drittel muss katholisch werden, ein Drittel muss das Land verlassen, ein Drittel muss sterben«. Der letzte Programmpunkt wurde durchgeführt. Wenn führende Ustascha Männer behaupten, dass eine Million pravoslavische Serben (einschiesslich der Säuglinge, Kinder, Frauen und Greise) geschlachtet wurden, so ist das nach meiner Meinung eine ruhmredige Übertreibung. Auf Grund der mir zugekommenen Berichte schätze ich die Zahl der wehrlos Abgeschlachteten auf drei viertel Millionen«.

Даље наставља Нојбахер:

„Кад сам ја, после више пута, још једном говорио у главном стану о збиља грозним догађајима у мојем хрватском суседству, рече ми Адолф Хитлер: ‘Ја сам казао поглавнику да се оваква мањина не може просто истребити: она је превелика’.

Да, кад би се знала тачна граница докле је слободно истребљивање. Зар се она не прекорачује већ са једним уморством?…“

И Хитлер је мислио да је српска мањина превелика за истребљење

Ето, то су текстуелно преведене речи Хермана Нојбахера. Има у његовој књизи још доста веома интересантних података које ћемо постепено пренети. Овде су само неколико мањих коментара.

Злочине према Србима за последњег рата Нојбахер карактерише као „хрватски ратни поход против православног Српства“. Тиме он лично даје за право онима који те злочине квалификују као хрватске злочине, а такође и онима који тврде (тих је већ знатно више, док би се они први на прсте избројали), да је објекат злочина био Српски народ, одн. Српство као такво. Он те злочине квалификује као најсвирепије целе светске историје. А он није задојен мржњом против Хрвата и представља ствари какве су. Ја не видим зашто би Срби морали да ублажавају изразима злочине извршене према њима, сем оних који их одобравају (а канда има и таквих, на шта ћемо се вратити једном приликом).

Геноцид над Србима у НДХ је прећутала комунистичка Југославија

Број убијених Срба: мушкараца, жена, стараца, деце, одојчади, цени Нојбахер на 750.000 лица. Ја сам их ценио на 700.000.

Разуме се, тај број се не може тачно утврдити. Али нико на свету нема више подлога за приближну процену него што их је имао Нојбахер. И она се слаже скоро потпуно са мојом проценом изведеном кабинетски, али уз помоћ принципа статистичке науке.

Још једна фама је овим растерана, једна гадна фама којом се кривци желе оправдати и соколити да продуже где су стали. Тј. фама да су злочини вршени по наређењу Немаца. Ја сам одувек тврдио да то није истина и да не може бити истина. Али сам такође тврдио (то стоји у мојим књигама) да Немци нису Хрватима строго и одсудно забранили злочине према Србима. Као што су нпр. запретили Павелићу да не сме ништа да се деси др Мачеку, јер је он, Павелић, за то лично одговоран. Иначе би хрватски злочини били далеко мањи.

Усташе и комунисти у НДХ затирачи Срба западно од Дрине

Из мемоара др Нојбахера испада да се Хитлер није сасвим слагао са тим злочинима. Истина, његови аргументи су мизерни, ако су искрени. Хитлер је против убијања Срба као мањине јер је њих много. Кад би их било мање, био би, ваљда, за.

Можда. Но главно је да је Хитлер био некако против убијања Срба. Мусолини још пре и још више. Њиховим органима било је наређено да се не смеју мешати у „унутрашње прилике Југословена“, и тиме су Хрвати добили од окупатора карт бланш, али не плен пувоар. То је правнички различито.

Сабрана дела Лазе М. Костића

Нојбахер завршава ове информације:

Стр. 156: „Моју борбу против прогањања Срба у усташкој Хрватској ја сам започео код Рибентропа и Хитлера већ кад ми је поверен био задатак августа 1943. Ова борба, која је несумњиво била уперена против даљег постојања режима Анте Павелића у Хрватској, није могла остати сакривена у загребачким владиним круговима…“.

(Настевиће се…)

Петровград.орг

Поделите: