ПРЕТРАЖИВАЧ КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА – КЛИКОМ ДО КУЛТУРНОГ ДОБРА

ПРЕТРАЖИВАЧ КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА – КЛИКОМ ДО КУЛТУРНОГ ДОБРА

Министарство културе и информисања, уз стратешку подршку компаније Мајкрософт Србија, реализовало је пројекат „Претраживач културног наслеђа“. Петровград.орг је ценећи овај пројекат као веома значајан поставио на својој страници банер Претраживача што је препоручило Министарство културе Републике Србије.

Овај пројекат настао је са циљем да се најширој јавности представе дигитализовани фондови и обезбеде информације о културном наслеђу које се чува у библиотекама, музејима, архивама, галеријама и заводима за заштиту споменика.

Сада је доступно све оно што је дигитализовано на територији Републике Србије у установама заштите. Претраживач гарантује веродостојност информација и постављање српског културног наслеђа у виртуелном свету, у оквиру којег је обухваћена и дигитализација културног наслеђа на територији Републике Српске. На један клик добијате основне информације о културном наслеђу.

У изради пројекта творци су се угледали на претраживаче које имају Италија и Финска. Претраживач културног наслеђа Републике Србије је јединствен на територији Европе по томе што обухвата податке из четири базе: библикотека, завода, архива и музеј.

Процес дигитализације процес који нема краја а ми још увек негде испод половине дигитализоване укупне количине података. За потребе туризма и образовања процес дигитализације је врло битна ствар.

На Претраживачу одласком на неки споменик културе, одлазите гпс координатама на локацију, имате путању и ако неки странац пролази кроз Србију, он лако може видети шта је то успут што може да види. Србија, у просеку, на сваком квадратном километру има по неко културно добро. Уживајте.

Петровград.орг

Поделите:
СПАСОВДАН СЛАВА ЗРЕЊАНИНСКОГ НАСЕЉА БАГЉАШ

СПАСОВДАН СЛАВА ЗРЕЊАНИНСКОГ НАСЕЉА БАГЉАШ

У новоподигнутом храму Вазнесења Господњег у зрењанинском насељу Багљаш одржана је и ове године Света Литургија поводом славе овог храма и становника Багљаша – Спасовдана. Месна заједница „Соња Маринковић“ обележава 51. годину од свог оснивања док је МЗ „Вељко Влаховић“ прославила 40 година постојања.

Света Литургија и храм Вазнесења Господњег

Свету Литургију су служили свештеници градских парохија СПЦ Епархије банатске а присуствовали су представници градске власти, председник Скупштине града Зрењанина Оливер Митровић, посланици, градски одборници и многобројни верници.

Спасовдан на Багљашу

Пре извесног времена Месне заједнице „Соња Маринковић“ и „Вељко Влаховић“, будући да се налазе на истом западном делу града, донеле су историјску одлуку да се Спасовдан установи као Слава обе Месне заједнице, односно Слава насеља Багљаш у Зрењанину.

Славски тропар

Након Свете Литургије у Спасовском храму Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић присуствовао је данашњој свечаној седници савета две багљашке месне заједнице, „Вељко Влаховић“ и „Соња Маринковић“.

председник Скупштине града и градоначелник

Ово насеље које је пројектовано у време социјалистичког друштвеног поретка и није до сада имало свој парохијски храм па самим тим ни своју Славу. Храм је заблистао у центру овохг насеља и ново је духовно обележје овог дела града.

Булевар на Багљашу у време изградње

Владика банатски Никанор је једна од најзаслужнијих личности што је храм посвећен Вазнесењу Господњем подигнут у центру овог насеља уз значајан допринос актуелне градске власти.

Славско послужење за вернике

Овај део града има чак 30.000 становника већином православних верника а још нема свој духовни центар у правом смислу те речи. Делотворном симфонијом између црквених и световних власти ствари ће се по том питању коначно променити.

Петровград.орг (фото: Хаџи Зоран Дујин и Град Зрењанин)

Поделите:
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ПРВИ СРБИН СВЕТИТЕЉ МУЧЕНИК ЈОВАН ВЛАДИМИР

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ПРВИ СРБИН СВЕТИТЕЉ МУЧЕНИК ЈОВАН ВЛАДИМИР

Српска Православна Црква прославља Светог Јована Владимира, првог свеца у роду српском и небеског заштитника града Бара.

Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског корена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Беше му дед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгимир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за наследника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним – би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима“ својим, због чега љубљен би од свију.

Свети Краљ Владимир и Преподобна Косара

У то време ополчи се ратом Самуил краљ Болгарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан Самуилом у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије једовите, те голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају. А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на веру. Будући незлобив Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престолни град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку. Па се с пленом поврати дома.

Српска Краљевина Дукља и престони Скадар

А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе ка нишчим и сужним, и често обхођаше тамнице и блажаше сужне. Па видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужанства а мало потом и мученичку смрт. У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи.

Јерменин Самуило и његово Бугарско царство

У то време самодржац грчки Василије порфирородни изиђе са многом војском на цара болгарског, па пошто порази Василије воинство болгарско, дође чак до Охрида. А Самуил умре од печали. После њега прими владу син његов Радомир, но после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија.

И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и опре му се крепко, те се император празан поврати дому своме.

Границе Српског поморја и Дукље по Ђорђу Јанковићу

Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше.

Непознате северне границе Србије у Југословенској визури

А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му говорећи: узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: у руке твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, месеца маја 22.

Богородица Острос код Скадра Пречиста Крајинска

А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви.

А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и Храм Светога Јована Владимира у Београдуу присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног.

Мошти Св, Јована Владимира у Елбасану, Албанија

Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна, и укроћава свирепо агарјанско неистовство. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учинио конац мучењима, и избавио нас од љутих и зверских агарјана. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у бесконачне векове. Амин.

Преузето: “Читанка о Светоме Краљу Јовану Владимиру“ (приредио Свети Владика Николај Жички и Охридски); Митрополија Црногорско-приморска и Скадарски Викаријат

Поделите:
ИНТЕРВЈУ – ЗОРАН ВЕЉАНОВИЋ – О АРХИВИСТИЦИ, ИСТОРИЈИ И ЈОШ ПО НЕЧЕМУ

ИНТЕРВЈУ – ЗОРАН ВЕЉАНОВИЋ – О АРХИВИСТИЦИ, ИСТОРИЈИ И ЈОШ ПО НЕЧЕМУ

На свечаној скупштини Музејског друштва Србије одржаној је 17. маја у Чачку, додељене су награде „Михаило Валтровић“ за изузетне резултате постигнуте у 2018. години. Престижно признање додељено је др Драги Његовану, Зорану Вељановићу и Јелени Добровић Бојановић, ауторском тиму за пројекат Музеј присаједињења 1918. У Новом Саду, као комплексном пројекту од националног значаја. Тим поводом разговарали смо са једним од добитника награде Зораном Вељановићем, помоћником директора ове установе, кустосом – историчарем и архивским саветником.

Са конференције за медије у Музеју Војводине

Господине Вељановићу, велика нам је част што сте издвојили време да говорите за Петровград.орг о вашем професионалном ангажману у протеклом периоду, сматрамо да сте личност која је посебно ангажована на професионалном плану на пројектима од посебног националног значаја. Рођени сте Зрењанинац и стручњак који се деценијама бави историјом и архивистиком, како оцењујете ваш досадашњи рад на свим овим пољима?

До сада сам објављивао радове како из архивистике, тако и из историографије, приближно пола пола. Радио сам све најзначајније теме које се тичу архивистике као науке, од историје архивистике до теоретских текстова о архивистици као науци. Дакле од утврђивања архивистике, као посебне науке, до стручних питања у архивистичким часописима, теоретских расправа на тему архивистике и архивистичких послова. Самим тим објавио сам водиче кроз архивску грађу како Историјског архива Суботице, где сам радио, тако и водиче кроз архивску грађу Војводине у Новом Саду.

Са доделе престижне струковне награде

Ваша биографија се налази на друштвеним мрежама, за оне који желе да прочитају а оно што нас посебно интересује је ваш историографски рад који укључује интересовање за кључне историсјке теме у националној историји Новог века?

Што се тиче историографије, објављивао сам до сада двадесет и четири монографске књиге. Почетно сам се у њима бавио историјом установа културе и добротворних друштава, Српске читаонице, Добротворне задруге „Српкиња“, Кола српских сестара, српских певачких друштава, школских институција Срба у Банату итд. Да би до данас наставио са темом која ми је кључна, која ми је посебно блиска то је 1918. година, Први светски рат и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Бавио сам се животом у Краљевини Југославији, стварањем и развојем посебно колонистичких и добровољачких насеља. То је и разумљиво, пошто сам и сам потомак тих колониста, тако да и по тој основи ме је тај период интересовао али и по оном определењу за националне теме од посебног значаја које нису добољно обрађене у нашој историографији. Шта више та тема и даље спада у ред „белих мрља“ наше историографије, како је говорио покојни професор Гаћеша, који је пре неких четрдесетак година први писао значајне радове о колонизацији у Бачкој, Банату и Срему. Ми до сада немамо тако комплексних студија, имамо само појединачне студије.

Детаљ из интерактивне музејске поставке

Објавио сам и сам прву монографију о добровољачкој колонији у Мишићеву, у Бачкој, прву књигу 1996. године. Тек 2012. године објавио сам „Добровољачка колонија Мишићево 1918 -1941.“ другу књигу на исту тему. Сад је у току писање још једне студије на тему добровољачке колоније у околини Бајмока. Само у Бачкој је тада било између 60 и 75 добровољачких насеља а ми и дан данас не знамо тачно колико их је заправо било у Бачкој и Банату, замислите. Мало људи се у нашој историографији бавило тим питањем. Срећом за Банат се тим питањем бавио Милан Мицић, јер је и сам потомак добровољаца али појединачно о колонијама немамо монографије. Ми на жалост имамо од непрофесионалних лица која се баве историјом, неке монографије али је то тако и написано, без научног апарата и литературе, тако да то не доприноси расветљавању ових питања. Тешко можемо са сигурношћу рећи, да можемо бити убеђени у веродостојност тих записа. Кад људи пишу по сећању, има ту доста кићења, тога што људи по природи сећања и људског карактера, искриве, улепшају. Имам два стручна звања и највише архивистичко и највише музеолошко звање и трудим се да у складу са тим и пишем радове. Историчари треба да пишу историју.

Једно од архивистичких дела Зорана Вељановића

Дакле, да резимирамо, имам 24 монографска рада и између 400 и 500 стручних радова. Оснивач сам и уредник више стручних часописа из архивистике и историографије. Дан данас сарађујем са низом архива и стручних часописа републичког и покрајинског значаја. Посебно ми је драго, што ћемо поново покренути „Архивски грађу“, стручни часопис Историјског архива Зрењанин. Циљ је, да ову нашу науку што више приближимо јавности, грађанима и осветлимо значајне националне теме на прави начин. Ми и пишемо за јавност и грађанство, без обзира да ли су то прве степенице, па их треба даље разрађивати или не. У сваком случају стално тежимо даљим истраживањима, јер у науци не постоји тачка, па да се каже све је написано. Увек се може допунити оно што је написано, потврдити или оповргнути нека теза. Ту су и нова открића, којих свакако увек има и која баце неко ново светло у истраживањима. Лично сам заговорник тезе, да и пола нове странице у науци значи много у односу на празну страницу. Одговор на лошу књигу је боља књига о истој теми. Вредност некој књизи даје научна јавност а јавност је ту да буде упозната и да свој суд.

Музеј присаједињења 1918. је свакако најзначајнија инстутуција и пројекат у Војводини и Србији у који сте се укључили на професионалном плану у протеклом периоду. Поставка музеја је на светском нивоу може се рећи а Владе Републике и Покрајине су учиниле заиста много на давању достојног значаја овој великој историјској теми. Колико вас лично и професионално испуњава рад на овом пројекту за који сте добили и награду са најближим сарадницама која носи име великог Михаила Валтровића?

То је највиша републичка струковна награда, коју додељују колеге из Музејског друштва Србије, за тај значајан пројекат. Наравно, да ми и лично и професионално овај пројекат много значи, пре свега због времена које сам уложио у образовање и усавршавање, да би био у стању да заокружим једну такву изузетну тему. Наравно, веома сам захвалан Влади Војводине, која је оценила, да је присаједињење једна од најзначајнијих догађаја за историју Војводине, како Срба тако и свих осталих словенских становника покрајине, Словака, Русина, Буњеваца, Шокаца итд.

Велика народна скупштина у Новом Саду 1918.

Те 1918. године, су све поменуте етничке групе, коначно стекле слободу и створиле државу у којој желе да живе. Постале су део државе у којој је народ, преко својих посланика, исказао своју вољу у којој држави и у ком политичком окружењу жели да живи. Та одлука је била одраз, вековног незадовољства тог становништва, дискриминацијом у Аустрији и Угарској. Оспоравање је било и у националном, верском и културолошком смислу. Посебно је било оспорено право на језик и писмо. Када је то становништво коначно дошло у прилику да буде ослобођено, оно је исказало своју вољу. У Нишкој декларацији су јасно били постављени ратни циљеви Србије, да се ослободе сви Срби и сви Јужни Словени. То је била велика мисао, не да остваримо оно што желимо на штету других, него напротив, оно што желимо себи, желимо и другима. То је и смисао речи великог Јаше Томића, парафразирам, све оно што нам не копа очи, даћемо и другим народима, који живе са нама, од свег срца, ништа им не ускраћујући. Био је то залог демократије на Великој народној скупштини у Новом Саду и управо је то потенцирано. Позив за избор посланика за скупштину, на коју се одазвао 211 политички представник са подручја Барање, Бачке и Баната, је био кључан.

Повеља „Михаило Валтровић“

Срем је био посебна јединица и дан раније је одржана посебна скупштина, на којој је исказана воља за присаједињењем. Све је то урађено на крајње демократичан начин. Српски народ је управо у тој жељи и глади за демократијом био крајње јасан – демократија изнад свега. Дакле, на хиљаду душа долазио је један посланик. Свако ко је старији од двадесет година имао је право да искаже вољу и то оба пола. То је био инцидент у оно доба, да и жене добију право да учествују у зборовима, да имају политичку вољу, да се исказују политички, да буду биране. Оне су то право искористиле и на Великој народној скупштини било је седам жена, посланица. Готово на сваком збору је било жена. У то време, у Европи, само у Енглеској су жене имале право гласа али старије од 30. година и у Финској, без тог ограничења. У свим осталим државама, у Европи, жене нису имале право гласа. Пазите колико је то било велико.

Део поставке музеја присаједињења

На Великој народној скупштини слобода је била изгласана у присуству свих политичких странака тога доба, Демократска странка, Социјалдемократска, Радикална и Словачка народна странка. То су биле легалне политичке партије које су постојале. Заступљени су били сви словенски народи, Срби, Буњевци, Русини, Шокци, Хрвати, Словаци. Зашто нису учествовали други народи, несловенски? Румуни су направили своју скупштину у Алба Јулији у исто време 26. новембра. Мађари су били окренути Пешти и изборима за Карољијеву владу, која је извела револуцију у Мађарској. Ти народи су били окренути својим матицама.

Музеј присаједињења је заиста кључна институција када је у питању идентитет српског народа у овом делу Србије, заиста се стиче утисак да се ради о озбиљном државном пројекту?

Што се тиче Музеја присаједињења, уложили смо пуно труда и знања, као тим у тај пројекат. Државни органи, покрајина су нам дали несебичну финансијску помоћ и саму зграду музеја као депаданс Музеја Војводине. Реновирано је све и савремена визуализација је постављена, како би поставка била што приступачнија у интерактивном обраћању публици. Тако да и публика сада може да учествује у изложби са пуно анимација, тачскринова, ветринама са унутрашњим осветљењем.

Музеј присаједињења 1918.

Приказана су најважнија документа која сведоче о овим преломним догађајима која говоре де јуре о демократском поступку и избору народа на Великој народној скупштин 1918. која је донела одлуку о одцепљењу од Угарске и присаједињењу Краљевини Србији а потом и широј јужнословенској заједници. На крају, резултат те одлуке је проглашење Краљевине СХС, у кући Крсманца на Теразијама, од стране Краља Александра Карађорђевића. Јужнословенско краљевство је по први пут обухватало све јужнословенске области и све Јужне Словене који су сада живели у једној држави. Сви историчари, који су писали о томе сматрају да је то био прогресиван чин, да је тиме историјски процес ослобођења јужнословенских народа који су вековима били у ропству под разним угњетачима, био довршен.  Отворена је била нова перспектива у којој је сада сваки народ могао да гради своју будућност и све је то било одрживо. На жалост тај период је трајао кратко. Већ двадесетих година се јавља ревизионизам и фашизам у Италији а потом тридесетих у Немачкој. Потом избија нови рат, нова несрећа. Тежње ка демократији и слободи су биле угушене.

Свакако, у време доласка на власт КПЈ-у и диктатуре пролетаријата која је уследила није било услова за развој парламентарне демократије али је државни оквир социјалистичке Југославије некако осптао на историјској сцени. Српски народ се поново нашао у једној врсти неслободе. На српском етничком простору су креиране нове нације и све се завршило за пар деценија сепаратистичким покретима, који су довела у питање права српског народа и сва слободарска достигнућа присаједињења из 1918.године. Како антиципирате будућност која је пред нама?

Рећи ћу вам без икакве задршке. Историографија у Србији мора да почне истраживања, изнова, од почетка, од беле странице. Ми смо до сада учили несрпску историју, као своју. Историју која је потирала све оно што је српско, национално у сваком погледу. Нама је чак и Средњи век почињао у 12. веку са лозом Немањића, као да пре тога није било владарских кућа и историје Срба. Приказани смо као некакви „дошљаци“ међу некаквим „староседеоцима“, што апсолутно није тачно. Такве ствари научавати данас је смешно, са толиким, савременим истраживачким могућностима.

Словени су пореклом из Подунавља

О Новом веку је данас апсолутно неприхватљиво учити о великом вођи наших народа и народности за кога се дефинитивно не зна, ни када ни где се родио. И данас се некритички, понављају све легенде о њему. Са друге стране, не учи се довољно национална историја Срба, како она древна тако и ова о Великој народној скупштини 1918. године, која је свакако један од најзначајнијих догађаја у српској националној историји. Морамо озбиљно да порадимо на реформи културне и просветне политике. Културна политика је раније била под великом шапом владајуће идеологије, диктатуре пролетаријата о чему пише већ угледни професор Бранко Петрановић у својој књизи „Србија у Другом светском рату“. Парафразирам његове речи, да је Србија била под диктатуром и сенком владајуће партије а посебно историја и археологија. У тим наукама се није могло исказати ништа што није а приори одговарало идеолошком концепту диктатуре пролетаријата. Учили смо ту заиста генерацијама свакакве небулозе и здраво за готово узимали свакакве фалсификате, које су имале предност у односу на теме из националне историје. Тежиште реформи мора бити на томе да се не измишља топла вода, већ гледа како су томе пришли озбиљни народи у Европи. Националну историју од првог разреда основне школе морамо учити.

Део интерактивне поставке

Сва пажња мора бити на националној историји, тиме се јача грађански и патриотски дух једне државе и друштва. Омладини се даје идентитетска основа о томе ко смо, шта смо и куда тежимо? Општа историја се мора учити у строго историјском контексту. Тако је и у Грчкој, Швајцарској, Енглеској, у другим државама. Само код нас није било тако и учило се све од Вијетнама до Јужне Африке и Северне Америке. Национална историја од националних јунака до Милоша и Карађорђа некако је била скрајнута. Посебно је страшно учити о њима као о свињарским трговцима а не као о јунацима, међу јунацима свога доба, што су уистину и били. Ти јунаци су поробљен народ, који је под управом туђина био убијен у појам и подивљао, довели до ослобођења и спасили га од тоталног уништења. Њиховим радом смо сврстани у ред цивилизованих европских народа. Тако смо већ 1844. године имали основан музеј, Српског учено друштво, позориште, друге установе културе, а то није небитно за нашу омладину, већ кључно. Заговорник сам идеја великог Светозара Милетића који је у тадашњој Аустрији, културној за себе али дискриминаторској према правима српског народа, схватио, да се против богатих и моћних народа не може борити силом али може и мора културом и образовањем. Максима Милетићеве Српске слободоумне странке је била – културом до слободе! То нам и данас мора бити максима.

др Драго Његован и Зоран Вељановић

Петровград.орг

Поделите: