ДУШАН КОВАЧЕВ – ВОЈВОЂАНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

ДУШАН КОВАЧЕВ – ВОЈВОЂАНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

Савремена аутономашка флоскула „војвођански идентитет“ није идентитетски појам, израз свести или особита култура. То је противкултура која је себе прикрила кулисама ради улепшавања особених штетних појава које су већ девет деценија познате под називом војвођански менталитет.

„Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.“

Фото: Mонтажа на основу аутопортрета Захарија Стефановића Орфелина из приручника „Калиграфија“, 1778. г.

Малаксалост, пажњу, разврат Сиварида:

западњаштвом зовеш ти и „ситним радом“.

– Војводино стара, зар ти немаш стида?

Вељко Петровић

У Војводини је одавно уочено постојање регионалне противкултуре која је још крајем XIX века показала обележја умишљене супериорности. У првој половини XX века су малобројним Србима са простора некадашње Аустроугарске, огрезлим у умишљеном сепаратизму, хрватски манипулатори дали подстицај. Политичари Хрватске сељачке странке су им наденули особити говорни израз, упорно их називајући пречанима. Потом је војвођански менталитет под утицајем хрватских политичара и комуниста почео да производи и завичајни политички шовинизам и псеудосепаратизам у окриљу Војвођанског фронта. 

Великани наше народне културе из Војводине, још пре стварања Војвођанског фронта, препознали су ове штетне појаве и јавно им се супротставили.

Великан који је разликовао патологију од идентитета

Данашње аутономашко приказивање пејоративних израза и срамних понашања у циљу изазивања регионалног идентитетског доживљаја представља продор војвођанског  менталитета у колективну свест у циљу представљања социјалне патологије као идентитетског чиниоца. Стога заборавне морамо подсетити да је војвођански менталитет од почетка означен као патолошка појава.

Војвођани о Војводини 1928. године, објективно, без улепшавања и патетике

Сведочанства најугледнијих људи Војводине свог доба је објединило Удружење Војвођана у Београду у зборнику „Војвођани о Војводини“ 1928. године. Зборник се појавио годину дана након смрти Јована Цвијића. Овај зборник сведочи о особито погубним колективним манама народног карактера у Војводини, никако о његовој „супериорности“.

„Војвођани о Војводини“, зборник Удружења Војвођана у Београду, 1928. г.

Слависта, филолог и председник Матице српске, Радивоје Врховац сведочио је о одсуству иницијативе и неодлучности, као и склоности Срба у Војводини ка апатичности.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине. У свом књижевном стваралаштву дала је сликовите примере тог стања.

Никакве особине у виду „супериорности“ Срба Војводине нису бележили ни Душан Ј. Поповић, као ни много оптимистичнији Тодор Манојловић.

Радослав Марковић (такође сарадник Радивоја Симоновића) отворено је писао о тешкоћама прихватања заједничког удруживања међу Србима Војводине. Велики борац за развој задругарства је навео да се задругарство и банкарство у Војводини развијало подстакнуто радом Срба из Хрватске, нарочито Личана.

Станоје Станојевић се отворено супротставио жалопојкама о „јадној“ Војводини и разним војвођанским изговорима за све и свашта.

Милета Јакшић је особито напао алкохолизам који је по Војводини био изузетно раширен.

Све ово што су записали Војвођани о Војводини дало је слику која је веома удаљена од супериорности, без обзира што су аутори пропустили да се осврну на неухрањеност, осиромашење, пропадање најамних радника и разне социјалне болести које су харале подручјем Војводине. Неке од ових појава су биле толико срамне да су аутори потпуно избегли да их помену у Зборнику.

Јавно признати угледни људи Војводине нису себи дозвољавали да јавно говоре о најсрамнијим чињеницама о стању нашег народа. Њих је у уметничкој форми објавио Милош Црњански (касније такође укључен у рад Удружења Војвођана у Београду). Још 1919. године је под насловом „Апотеоза“, у збирци „Лирика“, Црњански саркастично приказао циничну, друштвено, морално и здравствено упропашћену личност Проке Натуралова и његових ратних другова који масовно болују од сифилиса, чиме је приказао очајно стање свог народа у Банату који је пропадао у умирућој тамници народа – Аустроугарској.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине.

Век касније, Војводину не мучи спутаност „војвођанског идентитета“, пошто тај идентитет уопште не постоји, већ је мучи проблем војвођанског менталитета од кога она болује. Војвођански менталитет је узнемирујући проблем. Тај непријатни проблем је давно дефинисан.

Војвођански менталитет је прецизно описао и означио као главни проблем Војводине Милан Кашанин. Као да је предосећао будуће невоље, Милан Кашанин је у зборнику „Војвођани о Војводини“, пре девет деценија, порекао постојање ма какве војвођанске посебности међу Србима. Шта више, навео је Кашанин да „војвођанска свест“ у народном духу и свести никада није постојала. Узрок за проблеме Војводине, уместо непостојеће „војвођанске свести“, нашао је у постојању војвођанског менталитета. Чиниоце појма војвођанског менталитета је навео бритко и тачно, као скуп изразито негативних завичајних појава, с препоруком да их треба мењати.

Милан Кашанин: „Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавн, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном?“ Фото: Википедиа

Милан Кашанин о непостојању „војвођанске свести“ и против војвођанског менталитета

Ево шта је писао Милан Кашанин о „војвођанској свести“ која не постоји и војвођанском менталитету који постоји као патолошка појава:

„Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавности, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном? Негдашње Српско Војводство било је и сувише кратког века и његове границе сувише произвољне, да би оно оставило дубоког трага у широким слојевима народа. Наш крај се систематски и свуд назива Војводином углавном од народног уједињења 1918. г. Па и данас влада збрка у појму тога имена, јер се у Војводину, уз Бачку и Банат најчешће не ставља и не рачуна Срем, који је заиста припадао некадањем Српском Војводству, него се ставља Барања, која није никад била у саставу тога Војводства. Оно што се, из комодитета, данас зове Војводином, нема још ни једног обележја засебне и заокругљене покрајине: нема свога центрума. Столица кратковековног Српског Војводе службено је био Темишвар, град и онда претежно немачког карактера, а данас у опште ван граница наше државе. Војводина, дакле, никад није имала свог културног, политичког и  привредног центра, па нема ни сад.

То је прво што треба знати кад је реч о Војводини. Друго је ово. Ако нема Војводине и Војвођана у смислу народне и дуготрајне покрајинске свести, има један менталитет, који је својствен свим људима на тој територији, менталитет који је створен под двоструким утицајем: под утицајем средњевековне српске традиције и политичким приликама за последња два века. Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност, сентиментално родољубље, спремност на жртву, везаност за цркву, осећајност, развијање унутрашњег живота. По свим приликама, Војвођанин је изживљавао свој живот не државнички и војнички, не освајачки и офанзивно, него физички и сензитивно. Нигде нема толико пустог, облапорног, нахрањеног и напојеног физичког живота као у нашој Војводини и мало где, у исти мах има толико склоности ка животу у фантазији и у сну, чак понирања у душевност и у мистику. Војводина је дала Српству за последња два века, више уметника и књижевника него све друге покрајине заједно. Она је била, одувек и на један начин, колевка њених тупих и пасивних духова, људи који сав смисао налазе у масном јелу, спавању и пићу и колевка занесењака, песника и уметника.

„Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност…“

Људи таквог менталитета и са таквим склоностима немају много способности за прегнућа и напоре, за социјалну акцију и организван рад. Два можда најважнија предратна покрета – оснивање Земљорадниких Задруга и Привредник, – нису поникли у Војводини, него су у њу донесени из Загреба, од стране личких Срба. Банке се у Војводини тешко одржавају. Организације се спроводе споро, краткога су века и мало су активне. За десет година заједничког живота у нашој новој држави, Војводина није дала ни једног политичара вишег ранга и ни једног државника. Политички и државнички, утицај Војводине је раван нули у нашој новој држави.

Енергија и гипкост, то су две главне особине које недостају просечном, обичном човеку из Војводине. Он не зна цену времену и не воли да се креће.  Мало је радознао и бежи од напора. Пре рата су се могли на прсте избројати наши људи који су некуд путовали, живели на страни дуже време и предузимали неки већи, замашнији рад. Живи се од наследства и духовно и економски.“

„Војвођанска цивилизација“

Нема посебне „војвођанске свести“ нити „војвођанске цивилизације“. Уместо њих има особите социјалне патологије и њено име је војвођански менталитет. То је налаз из заоставштина најумнијих Срба Војводине који су предали поколењима, актуелан и у наше време. Није ли одмах по ослобођењу тај војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“, објављујући је исте године када и саркастичну здравицу „Апотеоза“? Снажан контрапункт назива и садржине „Свете Војводине“ Црњанског указивао је на неодрживу супротност онога ништавног што јесте и онога што се хоће представити као „супериорност“.

Војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“

Већ на почетку свог књижевног стваралаштва, за само две године, Црњански је упозорио на тешку заоставштину „болесника на Дунаву“, као маскараду којом управљају салонске лорфе (драма „Маска“ 1918). Упозоравао је на утицај декаденције бечке маскараде који је обузимао његов народ у далекој хабсбуршкој провинцији, која се кварила по мустри бечкој, формално поштујући домаће али помодно уобличене народне вредности. У том светлу се савршено може разумети и значај његовог супротстављања „затрпавању домаће књижевности страном литературом“ и његова оптужба да се „богаташка деца играју комунизма“, због чега је постао enfant terrible не само српске већ и југословенске књижевности.

Тек годинама након објављивања зборника „Војвођани о Војводини“, Никола Милутиновић, у „Гласу Матице српске“, писао је о некаквој „војвођанској  цивилизацији“. Милутиновићева високопарна фраза никад није прихваћена у јавности Војводине, а он и њему блиски малобројни сарадници чак нису никад покушали да искажу садржину онога што су називали „војвођанском цивилизацијом“.

Један од мурала у Сремској Митровици

Милутиновићев рад је био веома условљен фамилијарним политичким обзирима према престарелим и никад оствареним политичким идејама српских нотабилитета друге половине XIX века. Српски нотабилитети су били истомишљеници једне политичке оријентације која је и након Аустроугаске нагодбе узалудно размишљала о обнови борбе за аутономију Српске Војводине у Аустроугарској. Историјски српски нотабилитети (Никола Максимовић и Светислав Касапиновић) су тада замишљали да унутар Српске народне слободоумне странке окупе конзервативну групу српских богаташа која би се борила за персоналну аутономију Срба на начин који би био прихватљив Бечу и Пешти, као и кући Хабсбург. Милутиновићев став о „војвођанској цивилизацији“ је, по свој прилици, био танушни одјек остатака наде која је опстала међу ретким српским милосницима Хабсбурга на територији Војводине.

Високопарна фраза о „војвођанској цивилизацији“ је била толико ван разумне стварности да су је брзо сасвим заборавили и они који су о њој говорили и писали. У доба када се ова фраза појавила нико није ни критиковао нешто што очигледно не постоји.

Taчна дијагноза стања

Наши великани XVIII i XIX века углавном су негативне појаве на подручју Војводине приказивали кроз уметничка остварења, нарочито књижевна дела. Ђорђе Натошевић, Стеван В. Поповић и Радивој Симоновић искључиво су писали о узроцима народног пропадања. Тек је Милан Кашанин на најсажетији начин поставио дијагнозу проблема патологије народног духа у Војводини и дао јој име: војвођански менталитет.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о патолошкој фрази

У десетој деценији након постављања дијагнозе патологије народног духа у Воводини, проблем војвођанског менталитета се и даље развија. Шта више, чиниоци тог менталитета се проширују и на остатак Србије. Ова социолошка патологија је сасвим запостављена, па још увек има оних који чак прижељкују да на основу социолошке патологије сопственим фабулацијама „докажу“ постојање посебног „војвођанског идентитета“. Такве је Милан Кашанин пре девет деценија отворено упозорио: „Нема Војводине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести“. У савремено доба је и Раша Попов поручио: „Не постоји осећање да си Војвођанин“.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о фрази која нема друге садржине ван једне особите социолошке патологије.

Преузето са националних портала Српски став, Стандард и Царса

Поделите:
КОШАРКАШКИ МАРШ У ЗРЕЊАНИНУ ПРЕД НАСТУП РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ

КОШАРКАШКИ МАРШ У ЗРЕЊАНИНУ ПРЕД НАСТУП РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ

Остало је још десет дана до почетка Европског првенства у кошарци за жене, у току су финалне припреме за једно велико такмичење, чији је домаћин “Д” групе град Зрењанин. Репрезентације Србије, Русије, Белорусије и Белгије играће у “Кристалној дворани”, у којој су у току завршне активности на уређењу ентеријера и околине.

“Кошаркашки марш” улицом Краља Александра Карађорђевића до Трга слободе у Зрењанину извело је око стотинак девојчица из овдашњих кошаркашких клубова.

Девојчице су са лоптама у рукама, у пратњи бубњара шетале градом и симболично предале лопту којом ће се играти утакмице Европског шампионата домаћину градоначелнику Зрењанина.

Овим перформансом је стартовало финално одбројавање: десет дана до почетка највеће спортске смотре у Србији ове године, чији је један од домаћина и град на Бегеју.

Градоначелнику Чедомиру Јањићу симболично лопту је додала првотимка новог суперлигаша ЖКК “Пролетер 023” и јуниорска репрезентативка Србије Софија Олић.

Испред Градске куће су били и помоћник Симо Салапура, генерална секретарка Спортског савеза града Зрењанина Вукосава Ђапић Атанацковић, председник Кошаркашког савеза Војводине и члан Организационог одбора ЕП Дарко Каран и председник Окружног кошаркашког савеза Зрењанин Дејан Димитријевић.

Са кошаркашког терена на Тргу слободе, код споменика Краљу Петру Ослободиоцу полетело је стотину кошаркашких лопти, уз позив зрењанинској публици да до последњег места испуни “Кристалну дворану”, помогне нашим девојкама на путу ка четвртфиналу, али и дочека уз традиционално гостопримство све остале репрезентације, службена лица, навијаче и госте нашег града од 27. до 30. јуна.

Захтеви Светске кошаркашке федерације ФИБА били високи, уложена су знатна средства у дворане у Зрењанину и Нишу, уз једину халу оптимално предвиђену за највеће светске манифестације, београдску ”Арену”.

Улазнице за утакмице у Зрењанину доступне су путем сајта http://www.tickets.rs.

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОФИЈЕ – ПОРУКЕ ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА У ПОДГОРИЦИ

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОФИЈЕ – ПОРУКЕ ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА У ПОДГОРИЦИ

Митрополит црногорско-приморски СПЦ Амфилохије испред верног народа Црне Горе изјавио је да би усвајање закона којим би имовина Цркве постала државна био наставак злочина извршеног рушењем капеле на Ловћену после Другог светског рата. Позвао је власти у Црној Гори на разуман дијалог о спорном предлогу закона којим би СПЦ било отето 650 светиња и предато секти ЦПЦ.

Говорећи о поруци коју је послао на Тројичинданском сабору испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, где је позвао црногорске власти да доносе законе какве је писао Свети Петар Цетињски и „да не стварају раздоре и мржњу“, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рекао да се нада да ће црногорске власти поруку разумети.

„То није само моја порука и порука епископског савета, већ и порука читавог народа, свештенства и монаштва“, нагласио је Амфилохије. „Уколико не прихвате поруку, сами себи поткопавају темеље, одричу се закона Светог Петра Цетињског, одричу се оснивача црногорског законодавства и темеља на којима је Црна Гора заснована — Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког, Петра Другог Ловћенског, па све до краља Николе Петровића“, поручио је Амфилохије.

Према његовим речима, ако власти у Подгорици заиста хоће истинску будућност Црне Горе, не могу је градити на другим темељима, осим на оним на којим је саграђена и грађена кроз векове, нарочито до 1918. и после те године, све до данашњег дана.

Режим у Подгорици који је својим чињењем изазвао кризу оптужује вернике грађане дела свог друштва да је скуп био политичког карактера. Очевидци који су били на сабору су једногласни у оцени да сабор није био ни у каквој вези са политиком.

„То су Црква Божја и народ који је изнад свега веран Светом Петру Цетињском и Светом Василију Острошком“, навео је Амфилохије.

Према миттрополитовим речима, власти не могу да подређују својој политици „биће Црне Горе и њену свеукупну историју“, поготово не могу да подређују њену духовност. Како је нагласио, нада се да ова Црна Гора не жели да раздваја биће, већ да се враћа и да обнавља предање, које је угрожено, нарочито после Другог светског рата рушењем цркве на Ловћену.

 Митрополит црногорско-приморски тврди да Митрополија има документ из 1919. године у којем стоји шта тачно припада држави Црној Гори, што ће представити и међународној јавности. У једној нормалној комуникацији ово би био сасвим довољан аргумент тзв. Венецијанској комисији којој се власт у Подгорици већ обратила. Преко својих лобиста у њој она рачуна на потврду свог политичког стремљења јер СПЦ ни изблиза у свету нема ону снагу какву рецимо има римокатоличка црква и којој овакво безаконо отимање имовине не би олако прошло.

„Од свих Цркава, само једна капела у болници „Данило Први“ уписана је као државна имовина, а све остало је припадало Цркви и 1868. и 1878. године и за време краља Николе, наводи се шта је државно, шта је владарске куће, а шта је црквено“, указује Амфилохије.

Поручио је још да Митрополија црногорско-приморска тражи да се црквена имовина која је одузета после Другог светског рата врати, што је и урађено 2000. године, али та одлука је укинута. Био је то очигледно први чин и ту је исказана јасна намера да се у догледно време учини и следећи корак и по старом комунистичком методу борбе против „великосрпске хегемоније“, преотме имовина СПЦ у Црној Гори. Претходно је да подсетимо подигнут споменик Јосипу Брозу у Подгорици, рушитељу Цркве у историји Црне Горе.

По у напред опробаном рецепту позивања на „историјске аргументе“ искривљене тако да  одговарају режиму у Подгорици, тврде да је краљ Александар Карађорђевић укинуо митрополију Црне Горе, Брда и Приморја . Историјске чињенице говоре да је он само потврдио одлуку Цркве некадашње Пећке патријаршије на сабору који је предводио митрополит црногорски Митрофан Бан.

„Целокупно свештенство и монаштво је тада пришло и објединило се. То јединство траје до данас. Надам се да ће то власт схватити, да је то против бића Црне Горе и њене душе и против европских закона“, закључио је Амфилохије.

Јединство је оно што власт у Црној Гори заправо жели да уништи и поткопа. Актуелна политичка квази елита у Подгорици остварила је своје сепаратистичке, политичке намере а сада удара на Цркву која је само биће народа Црне Горе, биће које је јединствено са српским народом ма где он живео. Српски народ у Црној Гори има снаге да се избори са уништитељима његовог бића и у томе има подршку целокупног српског народа.

Петровград.орг и РТС (Фото: Јован Д. Радовић)

Опширан извештај са сабора погледајте на:

https://mitropolija.com/2019/06/15/310918/?fbclid=IwAR3Je_IB66Nf8Cj_KflaP1GVsRrHMQocbuXo6v1cGQ9jfG1VKgkVTk3iS-0

Поделите:
ВЛАДИМИР БУРСАЋ – ШТА ЗА МЕНЕ ЗНАЧИ ПОЈАМ ПОКОЉ (I ДЕО)

ВЛАДИМИР БУРСАЋ – ШТА ЗА МЕНЕ ЗНАЧИ ПОЈАМ ПОКОЉ (I ДЕО)

„Покољ је назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на целом њеном територију.“

Страдање Срба је добило своју реч

Залагање Удружења “Јадовно 1941.“ да своје активности на очувању и развоју културе памћења страдалих предака и сународника за време Другог светског рата на територији независне Државе Хрватске, подигне на ниво научне заједнице, заслужује велику пажњу.

Нажалост, сведоци смо колико је тако нешто мукотрпно и напорно, и на колико неразумевања, отпора или једноставног заобилажења и прећуткивања, од стране званичне научне заједнице, наилазе ентузијасти и вредни национални радници. Као да само по себи већ није довољно хорско порицање друге стране да злочина није било, јер се злочини систематски умањују, обезличавају, стављају под сумњу. Морамо признати, да то врло успешно, чине све институције, званичници, научници, верски прваци и јавност држава које су наследиле територију НДХ (Република Хрватска, Федерација Босне и Херцеговине). Изгледа као да је потребно да и ми сами престанемо да верујемо да су се икакви злочини догађали  у НДХ,  а посебно у периоду април-септембар 1941.г.

Историчари усвојили нови термин за усташко затирање Срба. Крестић, Басташић, Жутић, Мирић и УНС пресцентар 2019.

Овакав подстицај сматрам почетком обликовања појмова и одредница које треба користити у прикупљању података о догађајима, именима жртава, сведочењима сведока и материјалним доказима онога што се дешавало у Независној Држави Хрватској. Овај посао, нажалост, није покренула нити га је извршила научна заједница, која је то требала да уради у ових више од 70 година. Овај подстицај је дело удружења и вредних појединаца, који морају да обављају туђи посао, који они који су требали да га ураде, нису урадили на време.

Желим да изнесем један свој лични утисак.  Одувек сам сматрао да, сакупљајући имена жртава, податке из њихових живота, доказе да су постојали, доказе да су страдали на тако језив и суров начин, сведочанства сведока или преживелих,  ја практично састављам оптужницу. Учествујем у састављању оптужнице, једног правног документа у којем, заједно са свима осталима који проучавају злочине почињене над Србима и другима на територији НДХ-а,  настојим да докажем да је у питању злочин геноцида. Злочин намерног потпуног физичког истребљења једне народне и религијске групе (српске) на територији НДХ.  Злочин који је имао 3 своја лица: Покољ, Прогон, Преобраћивање.

Владимир Бурсаћ и Завичајно удружење „Уна“ Бањалука

Злочин који је дуго планиран, веома добро организован, спровођен од стране званичних институција и службених лица Независне Државе Хрватске и широко прихваћен од стране лојалног становништва те државе (хрватски и муслимански живаљ). Злочин који се одвијао у планираним и систематичним етапама. Прво су уклањани мушкарци који могу да носе оружје, старости од 15 до 60 година. Када су они или депортовани у Трећи Рајх, или усмрћени или натерани да из насеља беже у шуме, следио је терор над женама, старима, младићима и  девојкама. На крају су малолетна деца, која су  неким случајем поштеђена смртних страдања, увођена у систем логора за децу.

НДХ је имала логоре за децу

Она деца која су преживела глад, болест и ужасне услове живота у тим логорима, су проживљавала промену идентитета, облачена су у усташке униформе, удомљавана искључиво у верне католичке породице где им је мењана национална и верска припадност. Овај злочин је извршен над пре свега православним Србима, потом Јеврејима, Ромима хришћанима и политичким и идеолошким противницима међу Хрватима и муслиманима.  Све акције против српског становништва су спровођене уз масовно учешће лојалног становништва НДХ.Ретки и појединачни случајеви отвореног супротстављања таквим акцијама или покушаји заштите својих комшија су за те људе (католике и муслимане) обично били повод за њихово убијање заједно са нашим прецима. Наша је обавеза да памтимо и сећамо се свих таквих случајева када су добри људи друге вере или нације,  покушали да спасу или упозоре своје комшије Србе.  Са друге стране, наша је обавеза је да запишемо и документујемо све оне случајеве када су наши сународници  у слепом гневу, у освети, у неартикулисаном бесу због онога што  је учињено члановима њихових породица, подигли руку на своје ненаоружане комшије друге вере и националности.

Хрватски нацисти архитекте покоља над Србима у тзв. НДХ

Као сликовит пример шта се у ствари дешавало у првим месецима од момента оснивања Независне Државе Хрватске, или о каквом се то Покољу овде радило, показаћу на примеру прва два таква догађаја. Лично их означавам као Чин Први и Чин Други.

10.априла 1941.г: у 16.00 часова немачке војне јединице улазе у Загреб уз величанствен дочек грађана на улицама.  Истога дана у 17.45 на Радио Загребу Славко Кватерник (будући маршал хрватских оружаних снага и министар у Влади НДХ), оглашава успостављање Независне Државе Хрватске.

Ноћ 15./16. април 1941.г: нешто после поноћи Анте Павелић са 230 усташа обучаваних у Италији и у Мађарској, стиже у Загреб (преко Сушака, Огулина и Карловца)

Дана 16.априла у 20.00 часова именована Влада НДХ са поглавником Павелићем на челу.

Чин Први: Покољ у Гудовцу код Бјеловара

Жупник у Грубишном Пољу (католички парохијални свештеник)  Перо Сивјановић, негде после 20. априла, у Загреб  шаље писмо са фабулацијом (измишљеном вешћу) о томе да ће за Ђурђевдан Срби у Грубишном пољу подићи устанак против НДХ.  Због тога 26.априла,  Ивица Шарић (усташки емигрант и шеф усташке полиције у Загребу) и Еуген Дидо Кватерник (шеф јавне сигурности града Загреба, син Славка Кватерника) крећу возом из Загреба за Бјеловар са око 120 усташа који су стигли из иностранства са Павелићем. Усташки повереник за Грубишно поље Лујо Стахуљак  и  котарски предстојник Зорислав Микић издају налоге за хапшења Срба.

Мапа покоља Срба у Славонији говори о етничком чишћењу вековних простора на којима су живели и спомен плоча које више нема

Током ноћи 26./27.април 1941.г и током 27.априла је ухапшено 504 мушкарца из Грубишног Поља и околних села у Славонији. Ухапшени су доведени у парк у Грубишном Пољу. Они су касније током  27.априла возовима пребачени у логор “Даницу“ у Копривници, па пар недеља касније пребачени у Загреб, па у Госпић, па на Јадовно на Велебиту. Ниједан се није вратио кући. Организатор свега овога је Еуген Кватерник.

У суботу 26.04.1941.г, Милан Радовановић из села Пргомеља, раздужени војник 108.пешадијског пука је дошао у општину Гудовац да преда своје оружје, па је ту ухапшен. Сутрадан (недеља 27.април) је требао да буде спроведен у Бјеловар. Током тог спровођења, усташе које су дошле из Загреба у Бјеловар, су из заседе, на путу Гудовац-Бјеловар, запуцале на патролу Мачекове Сеоске заштите, убиле једног заштитара, раниле другог  и убиле ухапшеног Србина Милана (Емила) Радовановића. Истога дана је у својој кући у Гудовцу убијен још један Мачеков заштитар. Усташки извештај којим се обавештава власт у Бјеловару помиње “организовани напад гудовачких четника“.

У Бјеловару се хитно организује састанак на којем су  Јосип Верхас котарски предстојник, Рудолф Срнак  усташки таборник у Гудовцу и Алојз Чукман шеф градског редарства/полиције Бјеловара, о свему обавестили Еугена  Диду Кватерника Шефа  јавне сигурности града Загреба.

Фотографија немачке комисије која је направљена непосредно након покоља у Гудовцу 1941.

Касније тога дана и током ноћи недеља 27.април/понедељак 28.април у Гудовцу котарски предстојник Верхас са Мартином Цикошом заповедником Сељачке заштите у Гудовцу, Николом Покопцем службеником и Мирком Павлешићем начелником општине Гудовац, договарају оно што ће се догодити. Никола Покопац је после састанка кренуо у Бјеловар по пола тоне креча. Верхас је већ при доласку у Гудовац, наредио заштитарима да ухапсе “најопасније“ Србе, па је  током тог њиховог састанка, током ноћи и раног јутра,  11 Срба (први је био Милутин Аџега) убијено на кућним праговима, под изговором да иду у општину на саслушање и да су поседовали оружје.

Од раног јутра понедељка 28.априла креће шира акција сакупљања мушкараца по Гудовцу, а током поподнева и у селима око њега: Велико Кореново (32 мушкарца), Мало Кореново, Пргомеље, Болч, Клокочевац, Тук, Станчићи и Бреза. Током понедељка 28.априла унутар и око општинске зграде у Гудовцу је сакупљено око 190 мушкараца (међу њима 3 православна свештеника). На постројавању испред зграде општине је пребројано 187 Срба, али је након пребројавања још неколико особа придодато. Претходно је из строја пуштен један мушкарац јер је био Хрват. Приликом постројавања  је у Гудовцу лично био присутан Еуген Кватерник.

Еуген Дидо Кватерник, Јуре Францетић и Младен Лорковић

Група је одведена на сајмиште (сточну пијацу) у Гудовцу, према реци Плавници, у пратњи око 80 заштитара под командом Мартина Цикоша. Већина заточених  је убијена рафалима, а дотучени су ножевима. Лешеви су прекривени кречом и танким слојем земље, без видљиве намере да се овај злочин сакрије. Сликар Едо Муртић је сасвим случајно као дечак, путујући са мајком из Загреба за Бјеловар, код Гудовца из воза,  видео руке, ноге, косу и главе како вире из кречне воде. Два дана након свега, немачка комисија је откопала мртве, пребројала 187 лешева и сликала их (слика у прилогу), спасила још једног преживелог који је био затрпан лешевима (Деспић из Клокочевца). Укупан број жртава  је био 198 (187 на сајмишту, 11 у Гудовцу). Пет мушкараца је преживело ово убијање од којих су четворица оставила сведочанства (Илија Јарић из Великог Коренова, Милан Маргетић,  Деспић из Клокочевца). То значи да их је 192 било постројено испред општине, што одговара исказима.

Грубишино Поље 1959. венци сећања испод табле које више нема

Немачка команда је делимично преузела власт у Бјеловару, ухапсила све усташе/заштитаре који су учествовале у Покољу у Гудовцу, држала их затворене у Гимназији у Бјеловару, тражила објашњење од хрватских власти, но након неколико дана све их је пустила, без икаквих последица.

(Наставиће се…)

Преузето са портала: http://jadovno.com/

Поделите:
НОВО БРДО И САБОР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ПОКУШАЈ ОТИМАЊА СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

НОВО БРДО И САБОР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ПОКУШАЈ ОТИМАЊА СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

Остале су само зидине од древног српског „ваистину златног и сребрног града“, како су хроничари средњег века писали о Новом Брду у време његове највеће моћи. Био је то највећи средњовековни град Србије са преко 40.000 становника. Ново Брдо, данас архелошки локалитет који се налази на 1.100 метара надморске висине. Власт тзв. Косова су посегнуле за овом српском културном баштином.

Упркос прогонима остало је још Срба из Криве Реке

Власту Приштини уз помоћ страних спонзора има за циљ да стави до знања ко је на овом културно – историјски локалитету, идентитетски важном за Србе, заправо газда. Да ли се налазимо на локалитету „катедрале“ и заштићеној зони културне баштине тзв. Косова или државе Србије и Српске Православне Цркве?

Грб Рашке Србије је био и грб Новог Брда

Последњу реконстуркуцију града платила је немачка влада или Еврпска унија. Након обнове уочавамо црвено- бело- црвене камене стубове који се уздижу небу под облаке а раније их ту није било. Косовски премијер Рамуш Харадинај и немачки амбасадор у Приштини Кристијан Хелт, посетили су Ново Брдо како би обележили  завршетак рестаурације ове Српске Православне Цркве.

Ново Брдо град који је био већи од Лондона

У склопу овог српског средњовековног града и рудника Ново Брдо постаојало је 10 Православних Цркава, од којих се посебно издваја ова која се звала митрополија и то значи да је господарила свим црквама, на територији некадашње старе Липљанске епископије, јужних делова Косова и Бинча Мораве.

Новобрдска Православна митрополија

Како је стара Новобрдска митрополија изненада постала римокалтоличка катедраала. Оно што приштинске власти покушавају, јесте да присвоје оно што није њихово. Митрополија има тридесет метара а олтара има чак три.  Врата су постављена ка западу, а олтар на истоку. Све нам то говори да се ради о великом Православном здању, у коме је столовао новобрдски митрополит. Одавде је прва штампарија и катедра пренета у Грачаницу.

Тврђава Ново Брдо

У самом Новом Беду постоји ван градских зидина несумљиво римокатоличка, мања Сашка црква али су писци нове историје Косова одлучили да она није толико репрезентативна као тзв. „катедрала“. Срби су од стварања града Новог Брда у 13. веку били апсолутна већина у том граду а римокатоличко становништво које су чинили Саси (Немци, који су брзо посрбљени), Дубровчани, Которани (Срби католици), по неки катун Шиптара, апсолутна мањина. Отуда и несразмера између две грађевине, осим чињенице да Православних храмова има још девет.

Европским новцем се кривотвори историја Срба

На грађевини се јасно уочавају остаци минарета са западне стране. За време Османилија, када је Ново Брдо пало под њихову власт, Турци су Цркву претворили у џамију. Тако препознатљив симбол пропасти једног царства, српска Аја Софија, која је сплетом чудних политичких околности постала шиптарска идентитетска узданица, римокатоличка катедрала.

Овако је изгледо сабор Св. Николе кажу стручњаци

Овај храм је подигнут средином 14. века и био је дограђен у време деспота Стефана Лазаревића и после под Бранковићима 1455 године. По свему судећи касније је под османском влашћу претворен у џамију, да би објекат после био срушен у земљотресу и остао у рушевинама до данашњих времена, као и остаци града који је убрзо запустео. Као и велике немањићке задужбине (13 и 14. века) Сопоћани, Ариље, Високи Дечани, новобрдска Црква Светог Николе грађена је у романичком стилу базилике и до пада Новог Брда под османску власт била је главно православно богослужбено место. Ово су чињенице а остало је дневна политика.

Сачувани ћирилични натписи на пластици храма Св. Николе

Петровград.орг

Поделите: