180 ГОДИНА ФОТОГРАФИЈЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – ГРАД ФОТОГРАФИМА – ФОТОГРАФИ ГРАДУ

180 ГОДИНА ФОТОГРАФИЈЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – ГРАД ФОТОГРАФИМА – ФОТОГРАФИ ГРАДУ

На Тргу слободе у Зрењанину код споменика краљу Петру Првом Ослободиоцу отворена је изложба “Град фотографима – фотографи граду”. У граду на Бегеју је одржана и друга Фотографска колонија а све као увод у обележавање 180 година фотографије у граду Зрењанину.

Аутор изложбе је један од најбољих зрењанинских фотографа,  фоторепортер листа „Зрењанин“ Јован Његовић Дрндак. Организатор овог догађаја је Савремена галерија УК Ечка, у сарадњи са Фотографским документационим центром, а све под покровитељством Града Зрењанина.

На изложби су говорили доајени српске фотографије Воја Митровић и Томислав Петернек. Градоначелник је подсетио на дугу традицију фотографије у нашем граду и изразио уверење да ће фотографске колоније бити организоване и наредних година. Према најавама  Зрењанин ће ускоро добити и Музеј фотографије, који би, практично, био први музеј таквог типа на подручју Србије.

Фотографи су градоначелнику Зрењанина поклонили портрет краља Петра Првог Ослободиоца, који ће у будуће красити просторије Градске куће у Зрењанину и подсећати на историјске године када је град са поносом носио име свог ослободиоца.

Сви посетиоци изложбе могу да виде до сада необјављене фотографије градских мајстора овога заната који трајно и непогрешиво, као документи првог реда, сведоче о времену које је остало иза нас.

Фотографије које говоре више од речи!

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
НЕВЕНКА КАРАЈОВИЋ – СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ (УСТАНАК СРБА У БАНАТУ)

НЕВЕНКА КАРАЈОВИЋ – СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ (УСТАНАК СРБА У БАНАТУ)

„И где год је трунка пепела му пала,

ту је нова љубав к’ роду засијала.“

Ј. Ј. Змај

На данашњи дан 1594. године спаљене су мошти Светога Саве на београдском брду Врачар.


Коџа Синанпаша (1506—3. април 1596.) је био велики везир Османског царства

Врло ретко може да се наиђе у историји да су спаљене мошти једнoга светитеља. Свети Сава, не само да је био светитељ српскога народа, већ је био и ујединитељ свих јужних Словена па чак и многих муслимана који су га поштовали и као ходочасници долазили на његов гроб.

Ослобођени градови и места у Банату од стране српских устаника

Шта је, дакле, довело до тога да турски војсковођа Синан-паша сурово казни Србе и све поштоваоце овог великог човека тако што ће да спали његове мошти?

Срби у Банату су се први дигли на Турке

У ово време код Срба се јавља жеља за ослобођењем а Свети Сава је представљао „симбол српских традиција државности и независности“ и „извор српског државног права“, према речима историчара. Он је био тај који је крунисао првог и до тада јединог, не само српског, већ православног краља! Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Он са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископе). Наш Сава је према казивању животописаца, добијао победе без рата. Након упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота.

Свети владика Теодор Вршачки вођа Срба устаника у Банату

Међутим, преломан догађај је био устанак банатских Срба против турске власти те исте 1594. године. Током устанка и за време борби лик српског великана се виорио на заставама. Турци су знали да Сава води наш народ и да су Срби са Савом непокориви и непобедиви! Одлука је пала: Спалићемо мошти светитеља. Уништићемо све што им је свето! Сломићемо дух народа! Буна је угашена у крви. Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија.

Део зида Бечкеречке тврђаве где су се одиграле борбе устаника са Турцима 1594. г

Како бележе савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Небо се спустило на земљу да јави људима да је Савин дух јачи од свега земаљског а да су Срби са њим вечно живи. Дувао је јак ветар а пепео просветитеља српског био разнет на све стране. Можда је баш тако и требало да буде, да Свети Сава живи и расте у свакој биљци и сваком српском цвету. За вјек и вјекова, Амин.

Преузето са сајта: Чувари Ћирилице

Поделите:
НАЈБОЉА МОНОГРАФИЈА О ЈЕДНОМ ГРАДУ – ПЕТРОВГРАД 1938.

НАЈБОЉА МОНОГРАФИЈА О ЈЕДНОМ ГРАДУ – ПЕТРОВГРАД 1938.

Промоција чувене монографије „Петровград“ коју је приредила група националних првака 1938. године, уредника Александар М. Станојловића и уникатно историографско дело „Први Српски народни одбор 1918.“ најстаријег историчара града на Бегеју Милана Ђуканова, одржана је на Марковдан у Великој сали Народног музеја у Зрењанину.

Ради се о репринтима чувених дела која су приредили овога пута Град Зрењанин, Историјски архив Зрењанин, ГНБ „Жарко Зрењанин“ и Издавачка кућа „Чувари“ из Београда.

Особа задужена за односе са јавношћу у овој реномираној културној институцији Александра Ђурић је најавила  културно-уметнички део програма и композицију чувеног Исидора Бајића  “Све док је тога благог ока“ у извођењу вокалне солисткиње Мирјане Младеновић.

Испред издавача ових значајних дела обратио се великом броју присутних гостију модератор промоције Саша Младеновић:

„Добро дошли поштовани посетиоци, окупили смо се данас на промоцији два чувена дела која говоре о историји и идентитету нашег града. Треће издање најбоље монографије о једном граду између два светска рата „Петровград“ и за сада јединог, озбиљног историографског дела о преломним догађајима из историје ослобођења нашег града у Великом рату “Први српски народни одбор 1918.“ Молим вас да великим аплаузом поздравимо најстаријег живог историчара и дугогодишњег директора историјског архива Милана Ђуканова, који је са нама вечерас. (аплауз) Данас са великом радошћу и свешћу о значају ових дела као симбола идентитета на овим просторима ће нам говорити:  Професор историје Рако Томовић, директор Народне библиотеке “Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић, протојереј др.Нинослав Качарић парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Петровграду. О мотивима штампања и представљања трећег издања монографије „Петровград“ и књиге „Први Српски народни одбор1918.“ Милана Ђуканова говориће најбољи говорник у нашем граду директор ГНБ.“Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић Бели.

Личности посебно заслужне за ово поновљено издање су градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић, директорка Историјског архива Мирјана Баста, власник Издавачке куће „Чувари“ Дејан Павловић и директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић Бели.

„Заборав је први корак нестајања и за појединца и за заједницу, народ. У историји је доказано, да нестају са историјске сцене не само мали народи, него и велики у колико заборављају. Ево, пред нашим очима се одвијају последице наших заборава, нашег страшног греха, да ћутимо и да не проговоримо о нашој историји, страдања нашег народа, српског…Ми смо прошле године славили сто година од Великог рата и великог страдања, велике погибије и великих победа. Све смо то сами гурнули под тепих, не под притиском великих мајстора светске сцене, него ми сами, из наопаких идеолошких разлога…Наше културно наслеђе и наша историја заслужују, да памтимо, да стекнемо поуздања, јер без самосвести не можемо искорачити на савремену ветрометину. Можемо бити само бесловенсна маса. Мислимо, да имамо свој идентитет, да имамо право на свој државни суверенитет али то можемо имати само са историјском и културном свешћу. Темеља и грађе има а да ли има воље и спремности…“ – запитао се Бјелогрлић?

Културно уметнички део програма је био обогаћен наступом двојице талентованих гитариста у својој генерацији ученика музичке школе „Јосиф Маринковић“ Михаила Младеновића и Уроша Дерикраве. Они су за ово вече одабрали и извели композиције чувеног Јохана Себастијана Баха. Заиста и уз јеку гусала и уз мелодије светских композитора, Срби сведоче своју дубоку везу са коренима европске и светске цивилизације.

Потом је најстарији историчар Зрењанинске гимназије професор Рако Томовић приближио присутнима значај монографије „Петровград“, која има своју актуелност и данас. Ко не верује нека прочита ову књигу, која је и данас репер како треба писати монографије градова, каже Томовић. Он је упозорио нашу јавност на опасну појаву у историји коју је запазио у контактима са иностраним историчарима.

„Релативизација историјских чињеница и догађаја је јако озбиљан проблем, на који би овом приликом скренуо пажњу. Један трагични догађај, једно трагично страдање српског народа у 20. веку у Првом светском рату, па у другом и да не идемо дубље у историју, само у два светска рата је било неупитно. Међутим, када се та чињеница релативизује, када се каже на једном месту, погинуло је или поклано толико, па на другом погинуло је оволико. Рецимо, поклано је само четрдесет тисућа у Јасеновцу, кад то каже доктор историјских наука, то је онда страшно. Историчари треба да врше истраживања на основу историсјких извора, документа, доказа а не неких измишљања. Али такве изјаве улазе у уши људи, преводе се на разне језике и на крају све то доводи до тога да свет каже: Шта ти Срби хоће, о каквом покољу они пишу, нису они ни страдали, ко им је крив и ако су страдали?…“

Чувене историсјке говоре др Славка Жупанског упућене ослободиоцима Великог Бечкерека (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату и отпоздрав бригадира Драгутина Ристића који је упутио са балкона данашње Градске куће прочитала је надахнуто мр Бранка Јајић, доајен новинарства у граду на Бегеју.

Милан Бјелогрлић Бели је искористио прилику да присутној публици представи госте нашег града, који су са пажњом пратили промоцију, реномиране фотографе и форорепортере из земље и иностранства, који су учесници друге фотографске колоније, којима је уручио по примерак монографије „Петровград“ и књиге Милана Ђуканова. Госте је представио идејни творац колоније познати фоторепортер Јован Његовић Дрндак.

На тему сакралних објеката и црквеног живота у некадашњем Петровграду говорио је протојереј храма Ваведења Пресвете Богородице др Нинослав Качарић. Он је упутио благослов, у амбијенту старих банатских икона које су тема изложбе нашег музеја,традиционалним хришћанским поздравом „Христос Воскресе“! Ауторски текст уваженог протојереја са промоције објавиће Петровград.орг у посебном тексту.

Промоција је завршена једном од најлепших патриотских новокомпонованих песама новијег датума „Ово је Србија“ текстописца Николе Грбића у интерпретацији Мирјане Младеновић.

Петровград.орг (Фото: Живојин Радловачки и Бранислав Милошев)

Поделите:
ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА ( II – ДЕО)

ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА ( II – ДЕО)

Вера у процесу оздрављења болесника је сложен однос између религиозног пацијент и Бога, који молећи се Богу, постиже одређени индиректни облик контроле над својом болешћу. Такви болесници верују да нису сами у својој борби и да је Бог лично заинтересован за њих, и да жели да им помогне у процесу оздрављења. У прилог овоме иду истраживања по којима је код религиозних болесника далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, или ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима, исход лечења је бољи.

 

Промене у гледању медицинске науке на веру

 

У складу са савреманим догађањима у свету, Европи, па и на Балканском попуострву, последњих десет година дошло је до позитивних промена у смислу правилног постављања улоге вере у процесу оздрављења болесника. На то је утицала чињеницу како се у појединим околностима не може располагати са здрављем, болешћу и смрћу, без обзира на све тековине савремене медицине.

 

 

Закључак СЗО о спрези ума и тела

 

До недавно су здравствени радници претежито пратили медицински модел по коме се пацијенти лечи углавном терапијом лековима и хируршким методама, док се мања важност придавала духовности и вери у изљечењу те односу доктор-пацијент.

Ово редукционистичко и механицистичко схватање пацијента више није задовољавајуће. Пацијенти и лекари почели су увиђати вредности фактора као што су духовност, вера и саосећања у процесу излечења.

Вредност ових духовних фактора у здрављу и квалитету живљења довело је до научних истраживања на овом пољу како би се дошло до целовитијег разумевања људског здравља, а које укључује и нематеријалну димензију (спрегу ума и тела)”.

 

 

Светске здравствена организација (СЗО) здравље дефиниша као:

„Стање потпуног физичког, менталног и друштвеног благостања, а не само као једноставну одсутност болести ли немоћи.”

На основу стручног – западног гледања на медицину здравље се дефиншеа као:

„благостање читавог организма, односно његово добро и успешно функционисање на телесној, емоционалној, друштвеној и духовној основи особности.”

А ово гледиште проистекло је задњих десети година, након спроведених многих научних и стручних истраживања, у којима је заједнички закључак био да постоји повезаност нивоа духовности с побољшање симптома различитих психичких (депресија, напетост, зависност, шизофренија, превенција самоубистава) и органских поремећаја (кардиоваскуларна обољења, дијабетес, реуматоидни артритис, мултипла склероза, малигне болести и др.)

 

 

Веома често уз традиционалну конфесионалност иде и сујеверје „као начин прихватања света“ и као „Стил живота“, али и као израз и плод социјалне зависности у датом временском одређењу. А човек, као људска и интелектуална јединка, веома често без обзира на временску дистанцу тражи Бога. То је веома честа појава у бити људске врсте, без обзира на степен религиозности или праг атеизације. Људски ум је веома често склон свесном одбацивању Бога и истовремено његовом несвесном призивању. Димензија овог раскорака у сваком случају зависи од тренутног психичког и физичког стања у организму. То значи да је у великој мери дозивање Бога условљено здравственим стањем човека, тим пре што сви добро знамо ону народну пословицу, по којој је „здравље највеће богатство”.

 

 

Стил живота данашњег постмодерног друштва донело је све више ширење схватања здравља као „овостране религије”, а то је резултовало сакрализацијом здравља и људског „Ја” што је у сукобу са неизбежним сазнањем о коначности људске егзистенције. Јављају се неоствариве фантазије о свемоћности које човека мотивишу да посегне за магичним средствима контроле „Себе” и света. Захтев за неограниченом контролом, аутономијом и слободом, води човека у нове зависности: ствара зависност од медицине која човеку „обећава вечни живот”, о аскетском спортском програму, о конзумирању лекова, здравог стила живота и о непрестаним медицинским захватима за побољшање здравља итд.

Хришћанство и друге историјски признате и доказане религије пружају могућност да се медицинско лечење уклопи и интегрише у свеукупну концепцију срећног и оствареног живота. Значајни елемен модерног друштва је да се лечење и духовно спасење опет на известан начин приближавају. Тако се човек лакше носи са чињеницом да у сваком периоду свога живота не може увек да располаже здрављем и болешћу премда вера доприноси процесима оздрављења.

 

 

У српској националној традицији у зависности од духовног и телесног стања јединке религија веома често нуди надрационално веровање и објашњење колективног ритуала у циљу духовног оздрављења човека. Религија, односно Црква, овога пута, нуде низ благодатних дарова или духовних епитимија у зависности од доброг или лошег понашања и врсте људских дела…

 

Медицина у комбинацији са молитвом

 

На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на мису у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.

Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, који је укључио веру и проце лечења утврдио је да је она доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести) Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву и медитацију, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему:

„…понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата.”

 

 

Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетисом, раком и срчаниим обољењима. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на мисе, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресовима и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.

 

 

Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након сппроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже:

„…да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима…”

да истрају понекад у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.

 

Одлазак у Цркву и на лечење

 

Одговор на ово питање дала су бројна истраживања између којих су и ова: У једном испитивању спроведеном на 455 старијих болничких пацијената, на пример, др Кенинг је нашао:

„да су они који су одлазили у цркву више од једном недељно, боравили у болници на лечењу просечно четири дана. Они, пак, који нису никад или ретко одлазили у цркву, били су хоспитализовани око 10 до 12 дана.”

 

 

У студији спроведеној на Медицинском факултету у Дартмуту, утврђено је:

„…да су срчани болесници имали 14 пута већу вероватноћу да ће умрети након хируршког захвата, ако се нису укључили у групне активности и ако нису нашли утеху и осећај олакшања у религији.”

Испитивачи у Израелу који су обавили истраживање са 3.900 испитаника који су живели у кибуцима и које је трајало шеснаест година установили су да су:

„…религиозни људи имали 40 одсто мању смртност од срчаних болести и рака, него остали суграђани.”

 

 

Уназад десетак година након што су научници све више почели да извештавају о сличним налазима, као резултат тога, све више болесника почиње да прихвата улогу коју вера има у процесу излечења.

Извор: Википедиа

Поделите:
ЈОШ НЕШТО О СЛОВЕНСКОЈ И СРПСКОЈ ГЕНЕТИЦИ И МЕДИЈСКИМ НАТПИСИМА

ЈОШ НЕШТО О СЛОВЕНСКОЈ И СРПСКОЈ ГЕНЕТИЦИ И МЕДИЈСКИМ НАТПИСИМА

Светски ДНК дан обележава се у част двојице научника Френсиса Криса и Џејмса Вотсона, који су у својој студији, објављеној 25. априла 1953. године у часопису „Нејчр“, први пут описали структуру ДНК. У бази Српског ДНК пројекта, који је пре седам година покренуло Друштво српских родословаца „Порекло“, а који се спроводи у сарадњи с Центром за форензичку и примењену молекуларну генетику Биолошког факултета у Београду нашао се још један број нових података о генетском пореклу Срба али озбиљне и стручне научне синтезе добијених резултата још нема. У медијима се и даље појављују различити текстови који збуњују јавност и намерно или случајно искривљују чињенице. Велика је опасност како тврде неки аутори да ови подаци заврше као подлога неке нове расистичке теорије у свету.

 

Генетичка генеологија и опасност од неке нове расистичке теорије?

 

Код нас се у медијским наступима неодговорно и неистинито тврди, да само половина Срба има словенско док је у другој половини највише оних с генима “староседелаца” Балкана, без обзира што постоје само претпоставке о томе где је била постојбина Словена и тзв. Индоевропљана. Не знамо када је генетика хипотетичких староседелаца Балкана уписана у словенску и српску? Да ли је та генетика од почетка у Подунављу можда учествовала у етногенези Словена?

 

Све европске нације имају сличне а опет различите палете гена.

 

Још је већа непознаница када је сроднија од претходне палеобалканске, индоеропска генетика лингвистичке “кентум” групе уписана у генетски код Срба и Словена као што је генетика Германа или Келта? Ако су тачне претпоставке лингвиста и археолога, Словени у свом лексичком фонду баштине и лингвистички „кентум“ и „сатем“ речи (и краву и срну, по О. Трубачову) и заједно са западним Балтима њихови преци су се у једном историјском период налазили у тесном контакту са Илирима, Италицима и Трачанима а у следећем са Келтима и Германима.

 

Староевропска култура бронзаног доба у Европи, колевка Словена.

 

Никако се не може са сигурношћу тврдити, да је у етногенези Словена узело учешћа само две хаплогрупе I2а и R1а. Сва досадашња ДНК истраживања у Словена и Срба су показала да је генетски код Срба, као и свих других народа, много шароликији и нусумљиво мора да укључи генетику пре свега околних индоевропских народа са којима су Словени у Подунављу делили животни простор како „кентум“ групу Германе, Келте, Италике, Илире, Грке тако и „сатем“ групу Трачане, Иранце, Индусе  али и „староседеоце“ Хамито-семите народе са Балкана, Кавказа и Блиског Истока.

 

Словени и њихово порекло енигма која траје.

 

Одкуда право тумачима ДНК резултата да налаз рецимо Хаплогрупа I1 на Балкану, по инерцији одмах везују за германске народе. Hаплогрупа I је једина која се може назвати палеоевропском и прединдоевропском јер је она постојала у Европи пре ширења Индоевропљана. Зато што је та хаплогрупа данас бројнија међу германском популацијом Европе у Скандинавији, можемо ли је искључиво означити германском. Човек палоевропске хаплогрупе је могао доспети међу Словене на различите начине у разним временским интервалима од почетака етногенезе Словена до доба формирања посебних Словенских народа. Како са сигурношћу рећи, доспео је у време те и те сеобе, ген је стар 800, 900 или 1500 година а је могао доспети међу Словене и у 0 години њиховог настанка као особеног народа? У Полабљу су словенске земунице и брвнаре проналажене тик уз германске у истом временском периоду, 240 речи словенска лексика дели са германском, културе Пшеворска и Черњаховска су биле сатављене подједнако од Словена и Германа. Отуд и бесмисао медијских натписа како сваки десети Србин има германско порекло или сваки десети Герман има словенско порекло. Германи и Словени воде порекло из заједничке Староевропске културе у Подунављу и потпуно је логично да им је и батерија гена слична.

 

Венди и Вендо-сармати са Трајановог стуба.

 

Чести медијски наслови да је сваки десети Србин „Викинг“ а посебно племе Дробњака, су нетачни са становишта етногенезе Срба и Словена. Везе Полабља са Балканом су постојле још у доба Илира (Венда) од енигматичног племена Далеминци (Гломачи) па су настављене и у доба сеоба народа и коначног уобличавања као територије Крштене Србије. У сваком период је могло доћи до уписа тог северњачког генетског кода. Ако су Дробњаци једно од најпознатијих српских племена из доба Средњег века за претпоставити је пре да је та генетика дошла са Србима из Полабља него из Јужне Италије коју су држали Нормани. Није јасно шта би неки Нормани поморци и ратници радили у негостољубивим српским планинама, где није било њима толико драгоценог плена. Српски краљеви су ратовали са тим „викинзима“ а њих су више интересовали византијски градови.

 

Дробњаци потомци Лужичких Срба или Нормана из Јужне Италије?

 

У генетском запису Срба појављују и хаплогрупе за које се претпоставља да су повезане с Келтима, а са таквим пореклом је око пет-шест одсто Срба. Волоски или Бојки су келтско племе које је према словенским предањима протерало Словене из њихове Панонске постојбине али и племе које је утицало на формирање тзв Пшеворске и Прешовске клтурне зоне у Европи. Како су све културе од вајкада биле полиетничке и полилигвистичке данашња словенска наука са успехом брани тезу о словенском учешћу у саставу поменутих култура. Срби су се узгред доселили по Порфирогениту из земље Бојке, где је морало макар у мањини бити и неких Боја. Отуда постаје јаснија веза келтске и словенске генетике, која је у случају Срба као особеног словенског народа и јаснија.

 

Светски ДНК дан.

 

Србија има највећу базу тестираних особа од свих европских народа, представља релевантан узорак за анализу порекла српског народа. Суседи Србије зазиру од тестирања бранећи своје посебности, које су углавном културолошке и политичко-економске природе, јер генетске очигледно не постоје. Страх суседних нација од генетског истраживања показује колико је велика сумња у генетски идентитет који добрим делог деле са Србима. Срби као аутентична, древна, слободарска нација немају такав страх. Очекивано, данашњи Срби, Црногорци, Бошњаци, Македонци, Бугари, Хрвати имају врло сличну батерију гена. Овакав генетски састав је последица интензивног мешања различитих популација на Балканском полуострву у оквиру византијског културног круга који је доминирао хиљаду година на овом простору а потом и нешто слабијим утицајема отоманске и хабзбуршке империје, те западноевропске и совјетске епохе у потоњем периоду.

 

Генетика Европљана, Словена и Срба, када је доспела у Европу?

 

Још од Каменог па до Бронзаног доба (2200—750/700. п. н. е.) популација Европе била подручје усељавања различитих родова и племена и од тог момента посебно Подунавље је нови сабирни центар различитих хаплогрупа које се обележавају абецедним словима  I, Ј, G, Е, R, N.  У Подунављу су од тог периода све те хаплогрупе групе биле трајно помешане и тада као и данас мање више сви европски народи имају у различитом проценту помешану сличну генетику.  Формирање појединих народа Словена, Германа, Келта, Илира, Трачана је почело релативно позно, када је батерија гена у Европи већ била формирана и уписана. Сваки од поменутих народа (о нацијама да и не говоримо) је могао већ приликом свог настанка да буде сатављен од различитих хаплогрупа, али свакао потиче из исте Подунавске, Староевропске клтуре која је била прва изразито индоевропска култура на тлу Европе.

 

Петровград.орг

Поделите: