ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ – У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА

ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ – У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА

У Храму Гроба Господњег у Јерусалиму појавио се и ове године Благодатни огањ. Патријарх јерусалимски Теофил III предао га је окупљеним ходочасницима, укључујући делегацију руског Фонда Андрије Првозваног, који ће светињу специјалним авионом донети у Москву. Ово чудо божије се сваке године дарује православним верницима на укрепљење. Петровград.орг вам доноси део апологетског текста оца Јурија Максимова о овом свевременом чуду које се догађа у само у Православној Цркви а које различити неверници покушавају да оспоравају.

 

 

Три питања скептицима

 

Не изненађује то што се атеисти, јеретици и расколници толико напрежу да оповргну истинитост чуда Благодатног Огња. Запањујуће је што се некада њима придружују и православни, тврдећи да ничег страшног нема у одрицању истинитости тог чуда. Као да је верном човеку свеједно – да ли Господ шаље знамење, или су у току више од хиљаду година јерусалимски патријарси и архијереји, међу којима има не мало прослављених у лику Светитеља, цинично обмањивали и обмањују православне по целом свету, и то уочи најважнијег православног богослужења.

Сваки иоле поштен човек ће приметити разлику између једног и другог.

 

 

А образовани православни човек још и зна да је та разлика недвосмислено означена у одлукама Помесног Константинопољског Сабора из 1084. године: „Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда која су извршили Спаситељ наш и Бог, Владичица наша Богородица, Која Га је нетрулежно родила, и други Светитељи, и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу – анатема.“

 

 

Лично не могу да сматрам убедљивим приговоре критичара Благодатног Огња због мноштва разлога. Например, несхватљиво ми је, како све њихове хипотезе, које су, да додамо, противречне једна другој, могу да објасне ту чињеницу да је у деветом веку муслимански управник Јерусалима заповедио да се поставе метални (бакарни) фитиљи у кандила и да је, без обзира на то, на очиглед свих, сишао огањ и да су се запалили бакарни О томе сведоче како грчки изворници (Никита Клирик) тако и арапски (Бируни). Несхватљиво је како објаснити „упаљачем у џепу“ примере, када се паљење свећа догађа ван кувуклије на очи ходочасника, када огањ силази са икона итд.

Али, посебно се јављају три питања, на које нисам успео да сусретнем јасан одговор ни у једном „скептичком“ чланку.

 

Одблесци

 

Не ретко (иако не и сваке године) ходочасници пред силазак Благодатног Огња виде у храму плавичасте одблеске светлости, попут блесака какви бивају при севању муња. Они су забележени и на видеоснимку.

 

 

Скептици уверено убеђују да ти проблесци нису ништа друго до блицање фотоапарата. Одређена сличност постоји, иако су блицања фотоапарата много слабија и немају такву нијансу.

Али јавља се још једна компликација: шта ћемо са тим што су древни сведоци чуда описивали ту исту појаву?

Никита Клирик, који је посетио Јерусалим 947. године пише: „Архиепископ још није изашао из Гроба, а већ је цео Божији храм могао да се истог трена види испуњен неизрецивом и Божанском светлошћу, тако да се побожни народ кретао час у десну страну, час у леву… При таквој неочекиваној појави светлости сви су били испуњени задивљеношћу, па чак и најбезбожнији муслимани су били поражени и посрамљени… сада се Божанско изливање светлости раширило по целом храму.“

 

 

Игуман Данило, који је посетио Света места 1106-1107 године, сведочи: „Тада је изненада и засијала Света Светлост у Светом Гробу и из Гроба је избијало снажно блистање.“

Ходочасник Трифон Коробејников, који се нашао у Јерусалиму 12583. године тврди да у храму „огањ иде… као муња са неба.“

Чињенице да Благодатни Огањ не опаљује.

 

Ако погледамо макар видео-кадрове, који су постављени на интернету, видећемо, на пример, да у једном случају ходочасник држи руку изнад пламена од целог снопа свећа, у другом случају, други ходочасник држи руку над пламеном пет секунди, а ево и трећег кадра, где још један старији ходочасник држи руку у пламену пет секунди.

 

 

Подсетићу за сваки случај, да је у обичном Огњу, а посебно изнад њега веома тешко држати руку макар једну секунду. Свако ко сумња може то да провери одмах, државши своју руку или изнад запаљене шибице, или изнад запаљене свеће, или изнад кандила и уопште, изнад сваког обичног пламена. И нека провери: да ли он може да држи руку пет секунди или макар три. Немојте заборавити да се обезбедите са кремама против опекотина и завојима.

 

 

Значајно је да је горепоменути млади атеиста, који је пре годину дана ширио по интернету своја „разобличења“ Благодатног Огња, између осталог наводио снимак где он држи руку изнад обичних свећа. И иако се њему чинило да то нема разлике у односу на начин како то чине ходочасници, није тешко приметити да је у току снимка од четири секунде он четири пута склањао руку из пламена, што се за ходочаснике који су на видео-снимку не може рећи.

 

 

На тај начин, или следи да признамо да те људе, који су забележени на видео-снимку, Благодатни Огањ није опаљивао, или да Господ сваке године на велику суботу чини не мање задивљујуће чудо претварања обичних људи у муције сцеволе при додиру са Огњем у храму Гроба Господњег. Другим речима, или је пред нама чудесни огањ, или су пред нама чудесни људи, који не осећају бол од обичног огња.

 

Друга православна чуда која се догађају сваке године

 

Та упорност са којом скептици, који се држе различитих ставова, обрушавају своју критику на догађај који се збија у Велику суботу, постаје још мање схватљив ако обратимо пажњу на чињеницу да силазак Благодатног Огња уопште није јединствено чудо које се редовно догађа у православном свету и које је доступно за свакога ко жели да се убеди у његову истинитост (него таквих чуда има још).

Например, познато је чудо са змијама на грчком острву Кефалонија, у селу Маркопуло. Ту се некада налазио женски манастир који су напали пирати. Монахиње су се молиле за своје спасење испред „Лонгобардске“ иконе Мајке Божије. И чудо се догодило: када су пирати развалили врата, уместо монахиња видели су змије и у страху побегли. Сада сваке године, строго на празник Успенија Мајке Божије (Велику Госпојину), у храм, који се налази на месту манастира, у време Литургије догмижу змије са целог острва. У току целе службе оне се налазе међу људима. Змије дирају, узимају у руке, стављају на врат, али оне никога не повређују. Након службе оне одлазе из храма и не враћају се до следеће године. Све је то забележено на видео-снимку и свако у то може и сам да се увери, отишавши на Кефалонију 15/28. августа.

 

 

Позната су и друга чуда која се редовно догађају, која дарује Господ на снажење православних хришћана, али у овом случају довољно је поменути кефалонијско. Ако православни и неправославни скептици одричу чудо силаска Благодатног Огња, шта ће они онда рећи о овом чуду? Каквим упаљачима намамљују ове змије? Ако се у случају Благодатног Огња све спекулације врте око чињенице, да се чудо догађа у кувуклији, где приступ има само патријарх, овде се чудо догађа наочиглед свих мирјана.

 

 

Очигледно је, против Благодатног Огња неверници, јеретици и расколници устају највише зато што његово постојање силније од свега опаљује њихове душе.

 

* * * * *

 

У кратком чланку немогуће је поменути сва сведочанства о Благодатном Огњу и све приче повезане са њим, зато можемо људима које то интересује препоручити сајт: „Чудо силаска Благодатног Огња“, где су, између осталог, критички размотрени и други покушаји да се оспори ово Божје чудо.

Као закључак није сувишно да наведемо речи још једног непосредног сведока чуда, нашег савременика, Епископа благовештенског Гаврила.

 

 

– Ви сте видели како силази Васкршњи Огањ?

– Да, видео сам два пута. Тада је још био жив архиепископ Антоније (Завгородни). И када је у Велику суботу патријарх изашао са Благодатним Огњем, нисмо почели да узимамо огањ од њега, већ смо брзо, заједно са владиком Антонијем упали у кувуклију Гроба Господњег. Један Грк је ушао, владика и ја. И у Гробу смо видели огањ плаве, небеске боје, узимали смо га у руке и умивали се њим. Неколико секунди он није опаљивао, али потом је добио силу и ми смо палили свеће.

– Огањ гори директно на том камену?

– На камену. И сва кандила горе. И сав камен је покривен Огњем… То треба видети! Ја бих такође сумњао да нисам видео. Али сам видео: огањ гори, а ми се умивамо. Тврди камен, мермер – и цео покривен Огњем. Ни чађи нема, ништа. Просто гори огањ – и то је све.

 

 

Преузето са сајта: http://www.pravoslavie.ru/4184.html

Поделите:
170 ГОДИНА  ОД БИТКЕ НА ИЉЕВУ – БАНАТСКОМ КОСОВУ

170 ГОДИНА ОД БИТКЕ НА ИЉЕВУ – БАНАТСКОМ КОСОВУ

У среду 24 априла лета господњег 2019 свештенство Српске Православне Цркве из Башаида и овог дела Банатске епархије у присуству верног народа служило је парастос погинулим банаћаним „батаљонцима“ у бици на Иљеву која се одиграла 24(12) априла 1849 у Великокикиндском округу.

 

 

Тог датума генерал побуњеничке војске Перцел Мор напао је место Меленце надмоћном силом уз употребу артиљерије. Срби су бранили место под командом свог војводе Лазара Зубана. У бици на пољу Иљево страдало је око две стотине добровољаца, највише из: Велике Кикинде, Башаида и Меленаца. Место погибије је обележено познатим Крстом на Иљеву који се на жалост нашао сада на приватном поседу и прети му опасност да буде оштећен или уклоњен, што држава свако не би смела да дозволи.

 

 

Знано је да је постојао споменик у Башаиду, на којем је записан број од стодеведесетосморо сахрањених „батаљонаца“. Парастос њиховим бесмртним душама служен је у Башаиду, ове године на стоседамдесету годишњицу,.

Професор Драгољуб Бадрљица, који се са групом поштовалаца овог места годинама бори за незаборав овог историјског догађаја, је овим поводом изјавио:

 

 

„ У свим тим временима  и биткама сви смо поражени и то треба тако схватити. Страдало је негде око две стотине а по мојим подацима 198 Срба из Кикинде, Башаида и Меленаца. Са поштовањем ми се сећамо оних који су страдали у овим догађајима, дали свој допринос, дали свој живот. Нанама је да се са поштовањем сећамо 170 годишњице али и да изведемо закључке, да се такви догађаји, драматични и трагични неспоразуми, више никоме и никада не десе.“

 

Запис у камену

 

Један од чувара слободарских традиција ових простора Кикинђанин Милинко Арсенов посебно истиче у свом обраћању преко друштвених  мрежа постојање надгробног споменика Србина из Равног Баната Живе Богарошког из Меленаца, који је у камену оставио за будућа поколења, овај запис:

 

 

,,Овде почива потпора Старости, Надежда Родитељска, јединац у Оца Жива Богарошки из жарке љубави к Роду своме, војево је против Маћара с прочом Браћом Диштриктском, бранећи свог Цара и своју Народност, погину у Башахидској битки на пољу Иљу у 21. години младости своје, 12. Априлиа 1849. Лета; Како отац Стефан, тако и јединац Жива жертвоваше на олтар Српске народности најмилје благо своје и живот а онај јединца свог, Можеш ли Роде више шта искати!…

Ој Иљево, Иљево,

Све дистричко Косово,

Чувај кости див јунака

Дистричких момака“…

 

Ђура Јакшић и бој на Иљеву

 

Публициста из Београда Душан Ковачев, Банатски Срб, се у својим текстовима дотакао овог боја, који је неоправдано заборављен у историји. Ковачев у тексту посвећеном односу великог српског песника Ђуре Јакшића према изразу паор износи претпоставку:

 

 

„Велики српски песник, приповедач и сликар, а изнад свега срб, Ђура Јакшић се родио и одрастао међу банатским ратарима. Борио се са сабљом у руци за Српску Војводину и то у Регименти Великокикиндског дистрикта (мајка му потиче из Карлова /данас Ново Милошево/ одакле је родом био и великан српске публицистике Теодор Павловић). Ђура Јакшић се за Војводину борио под старом ратном заставом граничара. Вероватно је био учесник и крвавог „Боја на Иљеву, српском Косову“ код Башаида 1949. године, када су надмоћни и одлично наоружани кошутови побуњеници под руководством Мора Перцела надвладали храбре српске синове равног Баната.

 

 

Несрећан, прогоњен и оспораван касније од моћника без човечанства, банатски срб је својим критичарима бритко одбрусио:

С крвавом сабљом, на бојној муци

Бољи сам био – бољи од вас!“

Петровград.орг

Поделите:
ДАТУМ СТВАРАЊА МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ И ВОЈСКЕ

ДАТУМ СТВАРАЊА МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ И ВОЈСКЕ

Други српски устанак на одређени начин, како наводе историчари представља темељ за стварање српске државе односно српске војске. Као продукт самосталности српске државе уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића из најбољих кућа. Војска Србије прославља свој празник 23. априла, у спомен на дан када је 1815. године подигнут Други српски устанак, који је био прекретница у стварању модерне српске државе и војске.

 

 

Како је и под којим условима дошло до избијања Другог српског устанка

 

Први српски устанак, који је означио почетак борбе нашег народа за коначно ослобођење од турске власти и стварање модерне српске државе, завршен је сломом 1813. године. После поновног турског освајања Србије, под управом Сулејман-паше Скопљака успостављен је режим заснован на освети и тортури. Одредбе осме тачке Букурештанског мира,који је предвиђао успостављање српске аутономије, нису се поштовале, а уместо тога наставио се прогон виђенијих Срба, укључујући и оне који су исказали лојалност Порти. Зато је већ 1814. избило неколико мањих буна, од којих се највећа, позната као Хаџи Проданова.

 

 

О току устанка, последицама, а нарочито о улози Милоша Обреновића, међу нашим историчарима и данас постоје различита мишљења. По једнима, он је постигао највише што се у датим околностима могло остварити, показавши храброст у бојевима, а мудрост и реалистичност у преговорима. Његова мудрост и дипломатске способности могли би, сматрају они, бити узор и нашим данашњим политичарима. Други, опет, сматрају да је исход устанка могао бити још повољнији, а територија њиме обухваћена много већа да је Милош показао више храбрости и одлучности, а мање бриге за властити положај. Као пример за то узимају Грчку револуцију, која је десетак година касније резултирала стварањем грчке државе.

 

 

Српска војска настала је из устаничких чета, из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу и ту, како наводе хроничари леже корени дубоке повезаности народа и војске. Како је стварање стајаће војске, од најпре „уписника“, а касније „солдата“, прошло неопажено од Порте, тадашња Народна скупштина је озваничила назив „солдати“.  Уводе се први регрути, који су остајали у војсци десет година, имајући у виду да им рок службе није био одређен. Стајаћа војска живела је у касарнама и примала плату а установљене су и униформе, односно „мундири“.

 

 

У српској историји овај дан је од посебног значаја и трајан је извор и надахнуће како српском народу, тако и нашој војсци.

Петровград.орг

Поделите:
ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА (I – ДЕО)

ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА (I – ДЕО)

Вера у процесу оздрављења болесника је сложен однос између религиозног пацијент и Бога, који молећи се Богу, постиже одређени индиректни облик контроле над својом болешћу. Такви болесници верују да нису сами у својој борби и да је Бог лично заинтересован за њих, и да жели да им помогне у процесу оздрављења. У прилог овоме иду истраживаwа по којима је код религиозних болесника далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, или ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима, исход лечења је бољи.

 

 

Воља болесника да оздрави игра и те како значајну улогу у поступку лечења. Иако речи „лечење” и „лек” често замењујемо једну са другом, они нису синоними. Понекад „никакав лек” не постоји за одређену болест, па ипак се људи осећају „излеченим, а то се дешава онда када се људи помире са самим собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље или осећају „излеченим”.

Духовност даје смисао значењу живота. Духовна питања која могу бити неразвијена већ дуги низ година често су екстеријерирана према крају човековог постојања. Опасност и агонија утичу на целу особу и често су повезани са значењем које пацијент повезује са својим симптомима. Дуготрајност и благостање су новији изазови са којима се савремена медицина мора бавити. Духовност, квалитет живота, ментално здравље и животна филозофија морају бити адекватно наглашени у медицинском образовању и обуци ради побољшања постојећих стандарда у клиничкој неги.

 

Општа разматрања о односу болести и вере

 

Болест не лишава човека слободе да бира између вере и неверја, већ му само помаже да направи тај избор свесније и одговорније од здравог човека. Пред болесним човеком се са свом јасношћу појављује питање: због чега му је болест угрозила овоземаљаки живот са свим њеним радостима и страдањима? Свако ће очигледно имати свој сопстевни одговор. Али ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. Можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, однсоно вери.

 

 

Постоје болесници, чије исцељење захтева најкомпликованије операције, тешко лечење, али ни то не гарантује позитиван резултат. Поред свега, то је шанса, коју треба болесник да искористи, како год мизерно она изгледала. А има и болесника код којих је болест тек у зачетку, када је лекар 90% убеђен у успешан исход лечења. Али он је у сваком случају обавезан да донесе одлуку да ли да се болесник лечи или не. А то значи да лекар преузима на себе веома велику одговорност за последице.

 

 

У научној медицини не постоји статистика о већем преживљавању верујућих болесника. Али већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. I можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лећи, јер је и у Библији речено:

„Подај лекару част која му припада, јер га је Господ створио, и од Вишњега је – исцељење”.

А такви поврељиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења. Јер код оних болесника, који се скептично односе према напорима лекара који их лече и самој операцији, и постоперативни период протиче теже, и има више компликација. Лекарима је психолошки теже да раде с таквим пацијентима. Верујући болесници сами направе у соби кутак са иконама, свећама, и у њој налазе спас за унутарпсихичке тегобе везане за болест.

 

 

Али и неверујући људи када дођу код лекара и сазнају за своју болест, такође веома често почињу да преосмишљавају свој живот у религиозним категоријама. Много је случајеве, када је болесник добивши дијагнозу рака, почињао да тражи узрочно-последичне везе своје болести с начином живота који је водио пре болести. На крају би закључио – болест ми је дата ради тога и тога, или је везана за неке конкретне грехе. Сличне речи могу се чути и од људи који су себе пре болести сматрали потпуно неверујућима.

Неки људи прилазе вери када сазнају за своју болест. Други – у постоперативном периоду или после тога, у периоду контроле, када с времена на време долазе код лекара на преглед. Болесниици полако почињу да схватају да их је рукама лекара спасао Сам Господ, почињу да одлазе у цркву, да се мол а има и оних које болест не приводи к Богу. Прошавши болест, операцију, тешко лечење, они и даље остају неверујући и таквих људи има много.

 

 

Верујући човек зна, да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела и да ће после смрти морати да одговара пред Богом за то како је проживео свој овоземаљски живот. Ти људи који схватају да им није остало још много од живота, труде се да преостало време испуне добрим делима, покајањем, и да колико је могуце очисте своју душу од греха, који су их можда и привели на болесничку постељу.

Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање. У својој тежњи да се максимално науживају у том остатку они понекад почињу да живе толико безобразно, да о томе не треба причати.

 

Однос вере и науке према здрављу и болести

 

Вера и наука су осавно одвојене и постављају међусобно сасвим другачија схватања људске природе. Њихова презентација у заједничком контексту доводи до погрешног схватања и научне теорије и верских схватањима. Инсистирање на одвајању науке и вере, повезано је са Фрејдовим крајње негативним виђењем вере и његовим директним утицајем на психијатрију – дијагностичку класификацију, теорију истраживања и праксу, што је довело до игнорисања или патологизиологизације верске и духовне димензије живота.

 

 

Борба против болести ужива највећу предност. У свим високоразвијеним земљама енормно се повећавају издаци за здравствене услуге. У складу са највећом вредности која се придаје здрављу, лекари и медицинска сестра уживају као звање највећи престиж. Све је данас подвргнуто профиту, а здравље као највећа вредност још више стимулише фармацеутску индустрију, осигуравајуће куће, велике медицинске центре и све остале који су уско везани уз здравље људи, да увере човечанство како им једино њихови производи и услуге могу помоћи да ту вредност у своме животу остваре. Посете салонима за фитнесс доживљава свој бум; и исказује највеће стопе повећања у погледу понашања у слободно време. “Здрав стил живота” највише се пропагира кроз медије. Више од 60% немачког становништва међу своје личну вредносну оријентацију убраја „одржавање телесне кондиције у старости”. Идеал постаје уживати у животу до смрти, по могућности без икакве болести и патње. Потиснута наведеним религија, која је раније била највећа вредност, у данашњем се друштву налази на дну лествице вредности, јер се све се врти око здравља и његовог очувања по сваку цену.

 

 

У овим изразито кризним временима слабљење па чак и губитак глобалног хоризонта смисла у животима великог броја људи чине да брига за здравље и тражење нових путева лечења постају многима све више и више средишња животна вредност. Бити здрав, осећати се добро, моћи се излечити, моћи дуго живети, за многе је наше савременике, пуно важније од проблема како одвојити истину од лажи, добро од зла.

Духовност се односи на физичко и ментално здравље. Побољшана и делотворна међуљудска комуникација између лекара и пацијената, користећи окружење засновано на верујућим особама, од суштинског је значаја за оптималну клиничку негу. Како у овој области наука наставља да истражује овај сложени однос између духовности, религије и медицине, треба га подстицати мултидициплинарним приступима који укључују веру, неуробиологију и психологију…

 

Преузето са:  Википедие

Поделите:
ДР ИВИЦА ТОДОРОВИЋ – ПОРЕКЛО, ИМЕ И ПРАПОСТОЈБИНА – ЕТНОЛОШКИ ОСВРТ НА НАЈРАНИЈУ СРПСКУ ПРОШЛОСТ

ДР ИВИЦА ТОДОРОВИЋ – ПОРЕКЛО, ИМЕ И ПРАПОСТОЈБИНА – ЕТНОЛОШКИ ОСВРТ НА НАЈРАНИЈУ СРПСКУ ПРОШЛОСТ

Срби су народ старог порекла и српско име је присутно, осим код јужних, и међу западним и источним Словенима. Примера ради, сем јужних, балканских Срба такође постоје и Лужички Срби у данашњој Немачкој, а и међу источним Словенима помињу се у сливу Дњепра итд. Ово је био један од разлога за претпоставку да је заједничко име за Словене некада било Срби, што објашњава распрострањеност српског имена. Слично су тврдили Прокопије у 6. и Баварски географ у 9. веку, као и још неки извори и научници. Српски етноним помиње се у прошлости у области Кавказа, у Малој Азији, средњој и источној Европи, на Балканском полуострву и шире; наводе га и стари арапски извори. У сливу Лабе и Сале Срби се помињу у 6. веку, а на Кавказу још за време првих римских царева.

 

др Ивица Тодоровић

 

Порекло Срба још увек представља загонетку, али је највероватније да име Срби означава народ који је и изворно био словенског порекла и чији је етноним у вези са словенским језичким фондом. Ово име је присутно у неколико извора пре појаве етнонима Словен, а то је био и један од разлога за претпоставку да је заједничко име за Словене некада било Срби, што логично објашњава распрострањеност овог назива. Наведена тврдња је подупрта чињеницом да је домаће етничко име за два културно и језички веома удаљена словенска народа – лужичке и балканске Србе – истоветно; осим тога, српски етноним је забележен и међу источним Словенима (а о њему сведочи и више географских назива), пре свега у сливу Дњепра. Ту хипотезу потврђује и непосредно Прокопијево сведочанство о томе како је опште словенско име некада било Спори, што се тумачи исквареним обликом имена Срби. У истом контексту српско име користи и анонимни Баварски географ из 9. века., као и још неки извори и аутори. Срби се у прошлости помињу на широким просторима, од Кавказа до данашње Немачке, средње и источне Европе, Карпата, Балкана и Мале Азије. Неки аутори у старим документима виде присуство Срба и у другим областима (у контексту стари Срби = Словени). Српско име је забележено већ у време првих римских царева на подручју Азијске Сарматије, између Дона и Кавказа, где их помињу Плиније и Птоломеј. У Полабљу се оно помиње у 6. веку, од стране географа Вибијуса Секвестра. У Малој Азији је присутно у 7. веку, када су ови Срби, по свему судећи, примили и хришћанство. Србе помињу и стари арапски извори. Према неким, оспораваним тумачењима ово име срећемо и у Месопотамији, Индији, западној Европи. По Н. Жупанићу, првобитни носиоци имена Срби били су кавкаског порекла. С друге стране, ово име се доводи у везу са санскритским кореном ser “родити“ и произилазећим значењем “рођаци, сродници, народ“. Значење српског етнонима није до краја одгонетнуто, али се по свему судећи (као што је већ поменуто) може објаснити изворним словенским коренима. Наиме, с обзиром на источно-словенске речи paserb “пасторак“ и priserbit sja, са старијим значењем “придружити се“, уз још неколико упућујућих примера из словенског језичког фонда (пољско pasierb итд.), српски етноним логично происходи из словенске лексике. Постоје претпоставке да је овај назив идентичан етнониму Сармати (по Шафарику, Добровском и другима), као преиначеном српском имену, а било је и покушаја да се повеже са називом Трибали, обично у вези с присуством славофоних речи на старом Балкану. Теза о подунавско-балканској домовини Словена (дунавска хипотеза) последњих година је оснажена новим доказима. М. Будимир, као раније П. Ј. Шафарик и други аутори, врло аргументовано порекло српског имена доводи у везу са словенским кореном који је указивао на сродство, наводећи више примера – од којих смо неке и навели – из словенских језика.

 

Енигматични Винчанци, прастановници Европе.

 

У оквиру српског народа забележено је више обласних и племенских етничких назива, а неки од њих су у одређеним историјским и географским околностима били синоними за српски етноним (Рашани, Власи). Међу католицима и муслиманима српског порекла, српски етноним је махом одбачен у смислу самоодређења, што је финализовано управо током последњих година.

 

Аријевци и Словени су се од некуд доселили или су настали у Подунављу?

 

Као што смо већ нагласили, више је различитих теорија о пореклу Срба и њиховог имена. С тим у вези, посебно је наглашен проблем досељавања, односно прапостојбине. Раширено је мишљење да су Срби дошли у Илирик почетком 7. века, за време цара Ираклија. Међутим, постоје и засноване тезе о подунавско-балканској домовини Словена, који су се, по наведеним тумачењима, раније звали Срби. По овоме, Срби односно Словени се враћају у своју прапостојбину, на чијим су границама (по неким ауторима и унутар њих) трајно обитавали; томе се могу додати и сведочанства о раном присуству Словена на Дунаву (Приск, Псеудо-Цезарије итд.). У историјским синтезама обично су истицане тврдње Константина Порфирогенита, мада су многи оспоравали њихову истинитост. По њему, јужнословенски Срби потичу од некрштених Срба из Бојке, који су прозвани и Бели; они су прво населили области Грчке и после се вратили на север, одакле долазе у “данашњу Србију, Паганију, Захумље, Травунију, Конавље.“ По опонентима, повлачење Срба на север са југа је измишљотина Константина Порфирогенита, као и сасвим очигледна лаж (која доводи у питање укупну вредност овог извора) да име Срби означава оне који су постали робови римском цару, што је често коришћено у антисрпској пропаганди (пре свега у вези с латинским servus = слуга, роб).

 

Полемика која траје, да ли су стари Илири (Нори) исто што и Срби?

 

Дунавска хипотеза је једна од три главне хипотезе (уз висланско-одранску и средњодњепарску) о пореклу Словена. Присуство Дунава, као и других подунавско-балканских географских имена, у народном предању удаљених словенских народа (руском, белоруском) указује, заједно са другим бројним чињеницама, по мишљењу О. Н. Трубачова и других научника (лингвиста, археолога, етнолога итд.; овој тези се успротивио А. Лома нпр.), на оправданост тврдње Несторовог летописа – да је подунавско-балкански простор прадомовина Словена. Супротно неким страним изворима, главни домаћи документ о пореклу Словена, Несторов летопис (почетак 12. века), сагласно и другим словенским документима, прадомовину врло одређено смешта у Подунавље, а међу првим словенским групама помињу се и Срби. Говори се, такође, о најезди “Влаха“ (Волохи), који су преотели словенску земљу и покренули их према северу. Трубачов, као и други аутори, наглашава присуство низа словенских топонима и хидронима (Vulka, Vrbas, Tsierna, Pathissus итд.) у панонско-балканској области. Такође, у новије време су све присутније тезе које упућују на закључак (по одређењу Б.А.Рибакова) да је повезивање лингвистичких (Б. В. Горнунг и други) са археолошким подацима допустило да се у данашње време огњиште најстаријих Индоевропљана утврди у области Балканског полуострва и Подунавља, на данашњем српском етничком простору (контекст винчанске културе). Трубачов наглашава да допуштање могућности старог индоевропског подунавско-балканског ареала никако не искључује убрајање овамо дела Украјине и других области, као што не искључује ни присуство неиндоевропских елемената у делу тог простора. По њему, више је доказа који упућују на европско, балканско-подунавско и централноевропско порекло Индоевропљана; с обзиром на крај одлеђивања северне Европе, северна домовина је много мање вероватна.

 

Прва словенска држава Велика Моравска, по неким ауторима се простирала између две Мораве у Панонији.

 

Дунав је у српским народним песмама означен као “тихи“, слично као и у руској традицији. Израз “од тихог Дунава до сињег мора“ одређује простор у који се, у народним песмама, смештају бројни митски догађаји и јуначки подвизи.

О најранијој прошлости Срба постоје бројне недоумице и претпоставке, али у сваком случају, од 9. века се недвосмислено наводе различити делови балканско-подунавског простора као подручја у којима живе или су живели Срби, од Паноније и Срема преко данашње Херцеговине, Босне итд., све до Грчке. У 9. веку франачки хроничар Ајнхард наводи да Срби насељавају велики део Далмације. Наравно, рани извори помињу Србе и у данашњој Србији, пре свега у области Рашке, која након Дукље постаје средиште српске државности, од 12. века. Одавде се централна српска држава шири у Поморавље, према Дунаву и на југ, укључивши Македонију и временом обухвативши значајан део српског народа, током великог успона у 13. и 14. веку. Након тога следи пренос њеног тежишта према Дунаву, пад због продора Турака и вековно ропство. Од 13. века је и српска црква самостална, а српски идентитет постаје непосредно повезан са православним хришћанством, као упориштем средњовековне и новије српске цивилизације.

 

Срби су се доселили из Бојке по Порфирогениту, Боји или Волоски су постиснули Словене из Подунавља.

 

Један од битних елемената етничког развоја Срба су друштвени односи засновани на сродничком систему и географским областима. Посебно важну појаву, поред братства и племена, представљала је жупа, у прво време специфично српска институција. Старе жупе су заузимале нижа, плоднија места, блаже климе. У оквирима оваквих жупа одвијао се привредни и друштвени живот, који је одраз нашао и у средњовековним законима, па и под турском управом, а посебно у обичајном праву. Удруживањем жупа у веће целине развијала се српска држава, пролазећи кроз различите фазе, од процвата и развитка, преко турског ропства, све до националног ослобођења у 19. веку и искушења током 20. века, када је поново дошло до покушаја растакања српске нације путем ратова који су десетковали становништво, као и диригованим процесима “југославизације“ Срба и стварања нових нација из српског етничког језгра. С друге стране, ови деструктивни процеси су оснажили српски идентитет у многим сегментима друштва и поново оживели идеју српства као историјске и духовне мисије глобалног карактера.

 

Загонетка која чека истраживача.

 

Приредио за вас Петровград.орг 

 

Поделите: