ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТ ЗА ПОРОДИЦУ ДУДАШ У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ

ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТ ЗА ПОРОДИЦУ ДУДАШ У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ

Наставља се акција прикупљања средстава за социјално угрожену породицу Дудаш из Мужље. Тим поводом организоваће се хуманитарни концерт 17.марта у Културном центру Зрењанин са почетком у 18 часова. Циљ акције је прикупљање новчаних средстава у износу од 10.000 евра како би се породици Дудаш купила кућа. На рачуну се тренутно налази 325.893 динара и 1180 евра.

 

 

Иницијативу за покретање акције дао је најпознатији хуманитарац у Србији Миле Јурковић – столар Миле, а акцију реализовују хуманитарни ентузијазисти из Зрењанина Саша Николић, Ненад Шкундрић, Иван Радосављевић, Борис Кнежевић, Милена Милошевић и Борислав Ђого. Сада се акцији прикључило и спортско плесно друштво “Наца”.

 

 

Деца из спортско плесног удружења “Наца” припремила су неколико плесних тачака, а такође ће им се на сцени придружити и КУД “Пионир” из Зрењанина. Гости овог хуманитарног концерта биће и плесни клуб „Уна“ као и Центар за игру из Зрењанина. Својим гласом ову манифестацију оплемениће и женска музичка група „Филигран“.

 

 

Да подсетимо грађане, шесточлана породуца Дудаш налази се у тешкој материјалној ситуацији, а деветнаестогодишњи Давид Дудаш болује од церебралне парализе коју прате јаки епилептични напади, непокретан је и везан за колица. Пошто немају купатило, купају Давида у кориту. Дудашеви живе у подстанарској кући, у тешкој материјалној ситуацији и имају рок до краја марта да се иселе одатле јер се кућа продаје.

 

 

Улаз на хуманитарни концерт је слободан, а при уласку у велику салу биће постављена кутија у коју ће свако моћи да да свој добровољни прилог у складу са својим могућностима.

 

Петровград.орг

 

Поделите:
ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: У СУСРЕТ ВАСКРШЊЕМ ПОСТУ

ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: У СУСРЕТ ВАСКРШЊЕМ ПОСТУ

Драга браћо и сестре,

Живимо у времену у којем је покајање друштвено депласирано, а савремени човек, човек овога друштва и савременога света се не каје, чак шта више, он сматра да и нема зашто да се каје. Можда једина врста покајања која је призната у овом и оваквом друштву јесте нека врста политичког кајања, или самокритике, али такво кајање нема везе са истинским покајањем. С друге стране, гледано психолошки, у наше време покајање се често посматра као неки знак слабости карактера или неке неурозе, неуравнотежености, знак лабилности дотичне личности. Покајање је у том случају схваћено као неко, мање – више, презриво стање инфериорности, неки комплекс од кога се треба што пре ослободити и психолошки и друштвено. Међутим, за нас хришћане, треба да је јасно да схватање једног времена у овом случају нашег, није мерило чак и за само то време, а поготово не за човека који се протеже изнад свог времена, јер боголико људско биће иако живи у одређеном времену, надилази то време и залази у богочовечанску реалност живота вечнога кроз живот у Цркви. Христова заповест о покајању јесте у том смислу само подсећање нас на оно што је нормална функција нашег људског бића и истинског живота, а то је спасоносно служење Богу. Заповести Божије и имају првенствено тај смисао, да нас потсете и позову на живљење и делање онога што је за нас најнормалније, што је заиста здраво, исправно, спасоносно, функционално, живоносно.

 

 

Зашто је покајање заповест? Јеванђелска порука о покајању гласи: Покајте се јер се приближи Царство Небеско, како каже Св. Јован Крститељ, док прве речи Христове после крштења гласе: Покајте се и верујте Јеванђеље. Заповешћу или поруком о покајању почиње Нови завет и она је једна од основних хришћанских новозаветних порука. Свети Марко Пустињак каже: Господ наш Исус Христос, Божија сила и Божија премудрост, промишљајући о спасењу, поставио је закон слободе и један је за све одредио одговарајући циљ говорећи: покајте се! Из тога можемо разумети да се разноврсност његових заповести своди на веру и љубав према Њему, па из свог грешног стања човек треба да крене у покајање, да га прихвати као благовест – радосну поруку и позив Христов. Нема тог греха ни пада из којег не можемо да се извучемо и ослободимо, ако вером доживљавамо истину Божанског Откривења у Христу: да нас Бог жели, да нас Он несебично воли и позива у своју љубав и живот вечни. Божија је воља и наше постојање, и наш живот са Њим, и наше вечно радовање у Царству Његове Љубави. Божија је воља такође и наше покајање и удостојење радосног живота са Њим, воља је Његова и наша светост, а грех је несветост, безакоње, нечистота, болест, смрт и пропаст наша. Зато је позив на покајање позив на живот у светињи и правди Истине, позив на здравље и радост у Духу Светоме, позив на благодат и славу вечну. Покајање је први и основни урођени морални закон Божији у човеку, савест као глас Божији у нама, а љубав јесте прва и основна покајничка сила и моћ, препородитељска и градитељска снага којом можемо да се дигнемо из лажи и самообмане, и да пођемо пред Оца нашег небеског, станемо пред његово лице и кажемо му: Оче, сагреших небу и теби, и нисам достојан ни да се назовем сином твојим, прими ме натраг себи, макар као једнога од последњих најамника твојих.

 

 

Света тајна исповести и покајања представља покајничко признање кривице ради опроштаја грехова и обухвата четири елемента: 1. свест о сопственим прегрешењима, 2. искрено покајање, 3. потпуну исповест греха, и 4. чврсто обећање Богу и себи да се грех више не понови. Свети апостол Јаков у својој посланици каже: Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге да оздравите, док Климент Римски промишља: Боље је човеку да се исповеда него да терети срце своје. Већина наших болести представљају плод наших душевних конфликата, и то оних које свест уопште и не препознаје као конфликте, а када их препозна, снаге човековог ја и његове воље сувише су слабе да ове конфликте успешно реше. Већина наших конфликата, унутрашњих и спољашњих, почива на дуготрајном, штетном и често до смрти погубном деловању непречишћених људских страсти: гнева, мржње, зависти и љубоморе, страха, бриге, жалости и обесхрабрености сваке врсте. Хришћани су вековима све ове страсти које харају не само људском душом него и телом, проузрокујући разне болести, тачно називали њиховим правим именом: гресима, који првенствено значе болест и страдање наше. Свети Јован Лествичник у својој чувеној Лествици каже: Непамћење зла право је покајање. Доживљај унутрашње радости, великог олакшања, као и наша искрена одлука да више не грешимо, били би поуздани знаци да нам је кривица од Бога стварно опроштена. Овакав спасоносни опроштај не можемо добити без нашег искреног кајања, праћеног исто тако искреном патњом и учествовањем, макар и посредно, у страдањима нашег Спаситеља, у Његовој патњи због наших грехова, а не својих, што чини битну разлику у поимању наших најчешће заслужених патњи.

 

 

По речима оца Александра Шмемана „покајање је снажно откривање нашег запуштеног, заборављеног и запрљаног унутарњег човека, док је смирење признавање другога, уважавање другога и способност да храбро признамо сопствену несавршеност, да се покајемо и самим тим кренемо путем исправљања сопственог живота. Покајање никако није формално набрајање наших недостатака, грешака и преступа, већ се оно рађа из нашег личног сазнања да смо се отуђили од Бога, да смо издали, разрушили и изгубили своју духовну лепоту – оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у нашем животу, али да ипак имамо могућност да поново будемо са Богом.“

 

 

Дани часног Васкршњег поста, који нам предстоје, посебно су благословени и назначени за преиспитивање свих наших размишљања, жеља и поступака, и усмерени ка благочестивом животу, доброчинствима, молитви, покајању, исповести и коначно причешћу часним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које нам се на Светој Литургији нуди и даје као највећи дар живота вечнога и залог Царства Небескога, које већ сада и овде осећамо, доживљавамо и освајамо трудом и подвигом, а све то у светлости и лепоти сверадосног празника Васкрсења Христовог, који нам као звезда водиља, сваке године бива највреднији циљ коме хрлимо и који у узвишеној срећи очекујемо.

 

 

Имајући све ово на уму, помолимо се искрено и топло, да нам преблаги и свемилостиви Господ да снаге, смирења, трпељивости и љубави на путу поста, да бисмо достојно и радосно дочекали и прославили највећи празник Васкрсења Христовог, као круну свог нашег уложеног труда и подвига. Амин – Боже дај!

 

 

Протојереј др Нинослав Качарић

Поделите:
ФИЛИП УГРЕНОВИЋ: ЕВО КАКО СУ ГРАДОВИ У ВОЈВОДИНИ ДОБИЛИ ИМЕНА

ФИЛИП УГРЕНОВИЋ: ЕВО КАКО СУ ГРАДОВИ У ВОЈВОДИНИ ДОБИЛИ ИМЕНА

Управо Војводина за многе становнике наше земље, чак и оне рођене на самом југу, у Шумадији или у Рашкој области, представља најлепши део Србије. За разлику од већег дела наше територије, она је најјачи утицај кроз историју имала од Мађара, а не од Турака. У њој живи преко двадесет националних мањина, а равница, тамбурашка музика и једна од најквалитетније хране у Европи само су неке од ствари које је чине посебном. Свега четири места – Нови Сад, Суботица, Панчево и Зрењанин имају преко 50.000 становника. Овако су највећи, најмногољуднији и најпознатији градови добили имена.

 

 

Називи градова мађарског порекла

 

СУБОТИЦА

Од првог назива, па до данашњег, промењено је око две стотине имена овога места, што је апсолутни рекорд у нашој земљи. Наиме, град је кроз историју угостио много људи различитих националности који су га називали на својим језицима. Постоје две теорије о настанку првог имена. Према једној, први, а данас мађарски назив града, Szabadka, састоји се од придева szabad, који значи „слободан“, и суфикса -ка који је еквивалент домаћем суфиксу -ица. Према другој, први назив града био Сопотница (Сопот је место где има много воде, извориште), што је према мађарском изговору постало Szabadka. Самозвани цар Јован Ненад Црни је 1526. године на територији данашње Бачке формирао краткотрајну независну српску државу и као престоницу је узео овај град те га дао на управљање свом главном војсковођи Суботи Врлићу по коме место по први пут добија српско име стотинак година касније, а које се задржало до данас. Приликом изградње Градске куће у самом центру града, подигнути су споменици и Јовану Ненаду и Суботи Врлићу који се поново налазе на старим местима од почетка деведесетих.

 

 

СОМБОР

У XIV веку на имању угарске породице Цобор почела је убрзаније да се развија насеобина, настала још пре њиховог доласка. Том приликом место добија име по овој фамилији, слично неким војвођанским насељима. Први помен ове породице потиче из 1364. године. Временом се посед увећавао, а такође се увећавао број домова и жетеља око дворца, што је Цоборима погодовало јер су тако били моћнији у међусобним велепоседничким обрачунима. Име се спонтано мења у Сомбор још пре доласка Турака у XVI веку.

ТЕМЕРИН

Жупник овог места почетком XIV века био је Лаурентије де Темерије. По њему место и добија име, а назив се први пут помиње 1332. године у папској признаници издатој самом жупнику. Најстарији документ у вези са  самим насељем је из 1267. године, али на њему није сачуван његов тадашњи назив.

СЕНТА

Своје име је добила по мађарској породици Зента Магоч, која је имале више земљишних поседа широм Угарске, па тако и поред реке Тисе, на месту на ком се налази ово насеље. Једно је од најстаријих места у Војводини, а познато је широм Мађарске и Аустрије по битки која се одиграла током рата између Аустрије и Турске, а у којој је Аустрија извојевала велику победу 11. септембра 1697. године када је и настала парола „Код Сенте је спасен Беч!“

 

 

ФУТОГ

Слично као Сента, и ово место је добило име по власнику поседа – породици Футаки, чувеној у XIV веку. И ово место познато је и од раније, али по другим именима – Горње шуме, Водице и Пашњак за која је јасно како су настала.

КИКИНДА

Први запис са називом Кикинда потиче из XV века и то у латинским именским облицима Кеwkend и Nagkeken. Каснији мађарски аутори су протумачили да ови облици значе исто што и Кöкénud, односно на српском – трњина. Ипак, етимолошко значење назива није до краја објашњено. Иначе, до краја Другог светског рата град је носио име Велика Кикинда.

БЕЧЕЈ и НОВИ БЕЧЕЈ

Први историјски извори који помињу ово место односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја прошлог, двадесетог века. Назив насеља потиче од имена велепоседничке породице Бечеи, која је на овом месту имала поседе. Становништво банатског насеља је пред турском најездом избегло у Бачку, где је на обали Тисе основало насеље под именом града из ког су избегли. Име Нови Бечеј настало је када се становништво по ослобођењу вратило на своје територије тако да је заправо Нови Бечеј старији од Бечеја. Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив Волошиново, по маршалу који је погинуо при ослобађању овог места, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј.

 

 

АПАТИН

Ово место је једно од насеља на самој граници са Републиком Хрватском. Апатин се први пут помиње у писаним документима 1011. године, а име је добио по опатији Калочке бискупије. Важи за једно од најстаријих насеља на овим просторима чија историја датира још из праисторијског периода када су овде живели и Келти и Готи.

 

Називи градова турског порекла

 

КУЛА

Општина Кула се налази у Бачкој, на плодној војвођанској равници. Позиционирана је централно, на раскрсници између Новог Сада, Сомбора и Суботице тј. на саобраћајној линији која везује Подунавље са Потисјем. Претпоставља се да је ту на почетку 16. века, постојао „град од земље“ с турском војном посадом која је била смештена у великој осматрачници тачније – кули. Неки чврсти докази за ову тврдњу једноставно не постоје нити су се у вези са њима вршила нека озбиљнија истраживања. Но, зна се да је у наредним вековима ова територија често била мета освајача, а да је тек после Првог светског рата припојена Србији.

 

 

БАЧКА ПАЛАНКА

На територији данашње Бачке Паланке постојало је једно утврђење које је окруживало место насељено турским живљем. Према запису из 1591. године, овде је постојала и кафана са шталама, налик на крчму, у којој су одседали путници. Ту је била смештена и нека врста болнице у којој су болесни путници имали бесплатан стан, као и храну. У једном запису се наводи да је то утврђење подигнуто 1593-е, године која званично казује о настанку места. Од овог утврђења потиче име Паланка, јер сама реч и долази од турске речи паланка, која означава ограду од брвана.

 

Називи градова српског порекла

 

СТАРА ПАЗОВА

Била је насељена још у доба Римљана, а по први пут се званично помиње у документима са почетка 18. века. Реч Пазова је изведена из назива Alt Pazoa, како су Словени називали висораван између две велике реке, у овом случају Саве и Дунава. Реч Пазоа је временом доживљавала промене, па се често у старим документима може пронаћи и натпис Пазуха. Овај простор су махом насељавали Срби из крајева јужно од Саве и Дунава и Срби из Лике. Неки од њих су се доселили приликом сеоба под вођством Арсенија Чарнојевића. Словаци су долазили крајем 18. века најчешће приликом бега од Мађара. Након укидања Војне границе 1871.године, Пазова је почела брже да се шири и развија, најпре као занатски и трговачки центар – јер се налазила на раскрсници најважнијих путева.

 

 

НОВА ПАЗОВА

Немци су се доселили на подручје јужно од Пазове на самом крају 18. века. Локално становништво им тада даје име – Подунавске Швабе. Овај простор добија назив Нова Пазова, док стари део, махом насељен Словацима и Србима постаје – Стара Пазова. Немци се у страху од комуниста селе након Другог светског рата, а досељава се становништво из ратом опустошених области тадашње Југославије – Босне, Херцеговине, Далмације, Лике и Црне Горе. Нова Пазова је данас месна заједница у оквиру Старе Пазове.

ВРБАС

За годину оснивања Врбаса се узима 1213-а. Према писаним изворима овде је углавном живело словенско становништво, тачније – Срби. Они су у више наврата због поплава, ратова или болести напуштали насеље. У XVIII веку наступају огромне етичке промене када се Срби селе у Русију и Банат, а ово место колонизују Немци, Русини и Мађари. Сам назив места добијен је на исти начин као и назив реке у Републици Српској – због великог броја дрвећа, тачније – врба у самој околини. Врбас је једно време био Титов Врбас да би почетком деведесетих одлуком скупштине Републике Србије био враћен стари назив свим градовима са Титовим именом у Републици Србији.

 

 

ИНЂИЈА

Данашње име Инђије заправо нема везе са Турцима. Иако се верује да је име настало од назива њихове вечерње молитве, то није тачно јер се ово место тако звало и деценијама пре доласка Османлија. Наиме, Инђија је старо српско женско име, веома распострањено у средњем веку на месту данашње општине. Латински запис из 1455. године не указује на неки латински назив места јер је насеље било под влашћу српских деспота који су напросто често користили овај језик. На пример, Драгутин на новцу, а Лазар и Душан на стојим штамбиљима. Данас је општина Инђија једна од најразвијенијих општина Србије. Почетком 2008. године магазин „Financial Times“ доделио је награду општини Инђија и сврстао је на листу 25 најбољих европских дестинација за страна улагања.

СРЕМСКА МИТРОВИЦА

Свима је већ познато да је ово место било познато као Сирмијум. У XII веку Византија предаје град Краљевини Угарској, која подиже нов средњовековни град који добија име Civitas Sancti Demetrii (Град Светог Димитрија), по градском патрону и у Сирмијуму погубљеном хришћанском мученику Св. Димитрију. Мађари од тад град називају и Szávаszеntdemeter, а Срби – Д(и)митровица. Пожаревачким миром 1718. године, место постаје део Хабзбуршке монархије у којој Срби добијају одређене привилегије, као што је и употреба сопственог језика. У тим годинама се и први пут јавља модификовано српско име за град (без првог слова Д) – Митровица. По прикључењу Срема НДХ 1941. године је име града промењено у Хрватска Митровица, да би по ослобођењу 1944. било враћено Сремска Митровица, име које град и данас носи. Придев Сремска је додат тридесетих година.

 

 

ПАНЧЕВО

Аустријски гроф Клаудије Флоримунд Мерси 1716. године ослобађа место од Турака и тада му даје име Чомва. Према подацима историчара Срећка Микелера, назив Панчева је словенског порекла. Његов корен је старословенска реч панчина, која означава стајаћу воду које је некада у овом делу Баната било много.

ВРШАЦ

Феликс Милекер, српски учитељ с почетка XX века, сматра да су Срби приликом насељавања овог места 1425-е своје насеље назвали Подврхац (Подвршац) јер су да су се настаниле у подножју брега, односно, испод највише тачке тада њима видљиве, односно врха брега.

 

 

НОВИ САД

У главном и највећем граду Војводине, у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidéк (мађарски), Nový Sad (словачки) и Нови Сад (русински). Име Нови Сад датира из 1748. године. Назив асоцира на засаде у залеђу Петроварадинске тврђаве која је одиграла неколико кључних улога приликом заштите од Турака.

 

Особени случај имена града на Бегеју

 

ЗРЕЊАНИН

Топоним (Becskerek) се помиње још 1326. године као село подигнуто на реци Бегеј, а у поседу мађарске властелинске породице Бечеи. По овој породици, град и добија назив Бечкерек, који мађарско становништво користи и данас (као традиционални назив). Од 1935. године град се назива Петровград по Краљу Петру (Карађорђевићу, Ослободиоцу). То је наравно новим комунистичким властима било неприхватљиво име, те месту дају назив по народном хероју Жарку Зрењанину Учи (без поштовања законске процедуре ) зато што је неколико пута пре рата хапшен и робијао у овом граду. Иначе, Жарко Зрењанин је рођен на истоку данашње Војводине, у близини Вршца (Избиште). Тамо је провео већи део живота, а тамо је (у близини Панчева) и погинуо 1942-е године.(Сахрањен је у Вршцу).

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ПОТПИСАНА ПОВЕЉА О СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ПРОСТОРУ

ПОТПИСАНА ПОВЕЉА О СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ПРОСТОРУ

Министарство културе и информисања Србије и Министарство просвјете и културе Републике Српске  потписало је заједничку Повељу о српском културном простору у Сремским Карловцима.  Овим документом је исказана заједничка тежња културних чинилаца у Србији и РС за усаглашавањем активности и мера од стратешког интереса за српску културу и за њено међусобно повезивање и представљање у свету. Овим документом су обухваћени припадници српског народа у Црној Гори, Македонији, Хрватској, као и Срби у ширем региону и дијаспори.

 

 

Потписници Повеље су били министри културе двеју земаља Владан Вукосављевић и Наталија Тривић. Својим потписима двоје министара је изразило и тежњу заузајамно сагласном културно-просветном политиком, отвореном за равноправнуи целисходну сарадњу са културама других народа.

Под српским културним простором подразумева се, како је наведено у документу, простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живео или још увек живи, остављајући трагове материјалног и нематеријалногкултурног наслеђа, било да се налази у оквиру граница или изван граница његових државних творевина.

У Повељи се констатује да убрзане промене и глобализацијски процеси увелико доводе у питање културну разноликост света, а припадност националној култури, сматрају потписници, не представља замену, него шири контекст у којем се препознаје и остварује сваки слободни појединац.

 

 

Националне културе представљају израз еманципације народа као историјских заједница, достигнуће модерног доба и демократских друштава, а брига о њиховом очувању савремени свет признаје као важан аспект остваривања људских права, сагласни су Вукосављевић и Тривић.

Србија, као матична држава српског народа, развија институционалне оквире и остварује респективну подршку очувању културних права етничких мањинапрема највишим мерилима међународне праксе. Стога се, сматрају министри, не може начелно доводити у питање ни потреба да и култура српског народа, у Србији и Српској, у региону и дијаспори или расејању, од Требиња и Херцег Новог до Суботице и Вршца, од Врања и Грачанице до Бање Луке, буде развијана у својим вредностима и традицијама, како у области савременог стваралаштва, тако и у области очувања, проучавања и презентације културног наслеђа.

 

 

Посебну пажњу два министарства посвећују успостављању системске бриге о српском језику и ћириличком писму, о подршци програмима наставе српског језика, историје и културе. Ћирилица као историјско писмо и симболичка идентификација српског народа, широко је препозната као културно добро чију позицију у јавном саобраћају треба системски оснажити, слажу се Вукосављевић и Тривић.

Констатовано је потирање српских културних трагова на подручјима ван територије Републике Србије и Републике Српске током 20. века, као и на угрожену баштину на Косову и Метохији. Констатује се да је дугорочна политичка стратегија непризнавања, заташкавања и релативизације речених појава геноцидног карактера присутна до данас.

Постоји снажна тенденција да се изоловани или конструисани догађаји из давнијих или недавних међунационалних сукоба, ревизионистичким дискурсом без дубљег утемељења, наметну као обавезујући наративи у којима је српска страна безусловно негативно маркирана.

 

 

Обнова поверења међу суседним народима може да почива једино на спремности да се уваже веродостојне историјске чињенице и различите интересне перспективе са којих се чињенице тумаче, што подразумева потпунији увид у страдална искуства других у окружењу.

Стратешко полазиште српске културне политике треба, сагласни су министри, да буде засновано на уверењу да је, пре свих ширих интеграција, први и незаобилазни корак јачање кохезије унутар српског културног простора.

У Повељи се истиче и да развијање историјске свести и културе памћења, нарочито о размерама геноцида над српским народом у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији, континуирана презентација ове теме у музеологији, уметностима и публицистици, треба да буде пример заједничког одговорног односа према прошлости.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ШАМПИОНКА ИЗ ГРАДА НА БЕГЕЈУ – ИВАНА ШПАНОВИЋ

ШАМПИОНКА ИЗ ГРАДА НА БЕГЕЈУ – ИВАНА ШПАНОВИЋ

Ивана Шпановић је трећи пут на крову Европе. Најбоља српска атлетичарка и рекордерка у скоку у даљ, освојила је златну медаљу на Европском дворанском првенству у Глазгову. Српкиња је у Шкотској скоком од 6.99 одбранила титуле Старог Континента и ушла у историју.

 

 

Подсетимо на неколико чињеница о пореклу и успесима наше шампионке. Ивана је ћерка оца Љубише и мајке Весне (дев. Јовановић). Мајка јој је некада била успешна спортискиња (атлетика, фудбал, рукомет), па се може рећи да је таленат наследила од мајке. Шапановићи су  даљим пореклом из Босне а славе Светог Николу. Oтац и мајка су јој рођени у Зрењанину.

 

 

Ивана Шпановић рођена је 10. мај 1990 године и најбоља је српска атлетичарка, која се такмичи у дисциплини скоку удаљ. Тренер јој је Горан Обрадовић Челе  а Јани Хајду јој је био тренер до 2010, чланица је и наступа за Атлетски клуб Војводина из Новога Сада.

 

 

На Светском првенству 2013. године у Москви освојила је бронзану медаљу што је била и прва медаља за Србију на светским првенствима у атлетици. Бронзану медаљу је освојила две године касније на Светском првенству у Пекингу. На Европском првенству у дворани 2015. у Прагу је освојила златну медаљу уз лични рекорд. Ивана је на Светском првенству у дворани 2018. освојила златну медаљу у Бирмингему, а 2016. сребрну медаљу у Портланду.

 

 

У мају 2016. је била на првом месту светске ранг листе у скоку у даљ. Победница је Дијамантске лиге за 2016. и 2017. годину. Два пута је изабрана за најбољу српску спортисткињу у избору Олимпијског комитета Србије, и то 2013. и 2015. године.

 

 

На Олимпијским играма 2016. у Рио де Жанеиру када је узела бронзану медаљу, резултатом 7.08 што је био нови национални рекорд Србије на отвореном.

 

 

Дана 5. марта 2017. освојила је златну медаљу на Eвропском првенству у дворани и поставила нови национални рекорд 7,24 као и најбољи светски резултат у овој сезони и трећи свих времена у дворани.

 

Петровград.орг

Поделите: