ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ У ПОСЕТИ СРЕДЊЕМ БАНАТУ – НАЈВЕЋА ИНВЕСТИЦИЈА И НАЈАВА ИЗГРАДЊЕ АУТО ПУТА

ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ У ПОСЕТИ СРЕДЊЕМ БАНАТУ – НАЈВЕЋА ИНВЕСТИЦИЈА И НАЈАВА ИЗГРАДЊЕ АУТО ПУТА

У присуству државног врха Републике Србије, представника амбасаде НР Кине у Србији, менаџмента компаније “Шандонг Линглонг Тајер”, челника АП Војводине и Града Зрењанина, у индустријској зони “Југоисток” у Зрењанину свечано положен камен-темељац и озваничен почетак реализације највеће привредне инвестиције у Зрењанину икада, изградње погона кинеске компаније за производњу пнеуматика “Шандонг Линглонг Тајер”. За мање од годину дана, кренуће и брза градња ауто пута Зрењанин Београд, и Зрењанин Нови Сад са циљем да се тиме привуку нови инвеститори, не само за град већ и за Средњобанатски округ.

 

 

Банат је у транзицији најбрже пропадао у Војводини и створио се временом огроман број незапослених, оцена је највишег државног врха, отуда потреба да дође оваква инвестиција. У  фабрици ће наћи запослење  1.200 људи а то је значајно за егзистенцију многих породица. Договорен је долазак још две фабрике, које ће запослити још људи и које ће уложити 140 мииона евра у Зрењанин.

 

 

Камен-темељац за фабрику која ће носити назив “Линглонг Интернешнал Јуроп” д.о.о. Зрењанин, положило је десет званица. Српску делегацију предводио је председник Србије Александар Вучић, а уз њега су у церемонији учествовали министар привреде Горан Кнежевић и градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић. С кинеске стране, камен-темељац су положили председник компаније “Линглонг” Ванг Фенг, амбасадорка Народне Републике Кине у Србији Чен Бо и партнери компаније “Линглонг”.

 

 

Положен је камен темељац за огромно постројење, фабрику на 500.000 квадратних метара, најмодернију која ће постати темељ глобалне производње гума и тачка препорода града и округа. Линглонг није само фабирика, то су и путеви и брзе саобраћајнице, од Београда до Зрењанина и од Зрењанина до Новог Сада. У потпуности ће се увезати Банат и Зрењанин ће бити свуда, на путној и железничкој мапи а то ће додатно олакшати долазак нових иневститора.

 

 

У наставку свечаности у Зрењанину, којој је присуствовао велики број гостију из других средина и из иностранства, посебно из Народне републике Кине, отворена је и продавница пнеуматика “Линглонг”, у Милетићевој улици, на локацији некадашње аутобуске станице “Ласта”.

 

 

Председник Србије Александар Вучић, председница Владе Србије Ана Брнабић и председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор обратили су се и грађанима у центру града, улици Краља Петра, у склопу кампање “Будућност Србије” у оквиру које су читавог дана обилазили Средњобанатски округ.

 

 

После доласка немачког Дрекслмајера, ово је веома значајна инвестиција у овом делу Баната, која ће значајно допринети решавању горећег проблема у граду и округу а то је свакако незапосленост.

Петровград.орг

Поделите:
ПРОМОЦИЈА КЊИГА ДР МИЛА ЛОМПАРА – ДУХ САМОПОРИЦАЊА – ДУХ ИСТИНЕ И СЛОБОДЕ

ПРОМОЦИЈА КЊИГА ДР МИЛА ЛОМПАРА – ДУХ САМОПОРИЦАЊА – ДУХ ИСТИНЕ И СЛОБОДЕ

Књиге проф.др Мила Ломпара, у граду на Бегеју, представљене су  у Културном Центру Зрењанина. Поред аутора, на промоцији је говорио извршни дирецтор ИК Catena mundi Никола Маринковић. У књигама проф.др  Мила Ломпара, чија промоција је уприличена у граду чије име, како је рекао на промоцији, не сме да помене, јер ће негде погрешити,  налазе се есеји, чланци, разговори, путописи на теме које осветљавају болне поразе српског народа. У својим књигама, Мило Ломпар обрађује као полихистор – идентитетске теме.

 

 

Књига „Слобода и истина“ обухвата ауторизоване и допуњене интервјуе, чланке и путопис. Текстовима редигованим и сабраним тако да чине једну заокружену целину, Ломпар је дао својеврстан наставак његове култне књиге „Дух самопорицања“. У „Слободи и истини“ аутор говори о глобализацији, последицама титоизма, основама и распростирању српске културе, али понајвише ово је књига о онима који су одабрали да буду слободни. За оне који и даље осећају одговорност према народу чији су део, ова књига биће светионик, рекао је Никола Маринковић.

 

 

Полемишући са тезама Радомира Константиновића гуруа Друге Србије др Ломпар закључује :„Наши глобалисти су увек били највећи паланчани: то их разликује од космополита.“ Милош Црњански је био наш највећи космополита, који је истовремено био националиста, не и шовиниста, написао је један „Роман о Лондону“ а истовремено је написао и „Сеобе“, рекао је Ломпар. Светозар Милетић је био истински либерал, космополита али је тај либерализам супротам данашњем неолиберализму јер је истовремено јасно националан.

 

 

Осећање дужности, које је некада красило наше претке, борба за слободу и државу без икаквих привилегија и као слободан избор, требало би да буде високи идеал данашње националне интелигенције. Јер, не постоје интелектуалци само зато да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима кад је бити или не бити за националну културу, нешто били, каже Ломпар. Није у његовом излагању јасно, како то постићи без праве вере и црквеног живота. Ломпар сматра да је посебан проблем крајња неорганизованост Срба и то је тачна дијагноза, али се не види како превазићи неорганизованост, ако Срби нису окупљени око Христа и његове Цркве, као што су то били преци вековима у назад. Ако српски народ није Нови Израиљ онда шта је, скуп индивидуа? Отуда, како добро запажа Ломпар постоји у Торонту Вијетнамски крај града али не и Српски крај.

 

 

Мило Ломпар говори о системском деловању хрватске културне политике, која је кроз Југославију обезбедила свој опстанак, на рачун нестанка дела српске културе. Ломпар објективно и аргументовано упућује на повезаност хрватске културне политике са титоизмом. Из ових веза у Хрватској се развија национални мит, док се у Србији, под притиском  оних  које он назива „секуларним свештенством“ негује  мисао о неојугословенству,европејству без алтернативе, као једином извесном путу у будућност.

 

 

Ломпарова је мисао, да „Културе нису спонтани процеси… нису само природне појаве, оне су и вештачке творевине“. Навео је пример Италијанског књижевног језика којег је у тренутку формирања говорило свега 2% Италијана. Мерама државе и просветне политике у току деценија по уједињењу Италије тај процес  је постепено напредовао и данас тим језиком говоре сви Италијани.

Проф. др Мило Ломпар заузима друштвено одговорну позицију и приповеда о универзалним  људским вредностима; о великом и тешком духовном задатку сваке нације, о највећем светском фронту, о људској врлини и моралу. Ломпар налази занимљивим да се феномен српске кривице кроз прошло столеће једнако јавља и одржава као констаната у различитим, често неспојивим идеолошким дискурсима, формама и историјским околностима. Суочени смо као нација са наметањем одговорности за Први светски рат, са последицама примене дрезденске доктрине Коминтерне о великосрпској хегемонији, са њеном практичном применом у титоистичкој Југославији, дезинтеграцијом српског простора и креирањем нових нација, крајем Југославије, где српска кривица опет доживљава тријумф у наметању одговорности за њен распад.

 

 

Та спољашња наметања, како је појаснио Ломпар, продукују посебно озбиљне посљедице тек када се у нашој интелектуалној свести добровољно или диригованим медијским притиском постепено прихватају као опште прихваћена гледишта.

„Дух самопорицања јесте поунутрашњивање, прихватање тих спољашњих настојања, које се уместо проверавања узимају и изнутра образлажу на начин који производи трајна и неповољна дејства. Кључно је да се разуме да промене које се одигравају у култури, та настајања да се дезинтегрише српска култура – представљају трајни ефекат ових идеолошких наметања“, опомиње Ломпар.

 

 

Покушаји измештања светионика српске културе  из српског културног контекста, попут Дубровачке књижевности, Ива Андрића, Хрвата који је свесно пришао српској култури или Његоша, који никако не иде уз монтенегринство, само су неки појавни облици овог инжењеринга. С тим у вези је и настојања да се српска баштина на Косову и Метохији искључи из државне надлежности Србије у УНЕСКО-у.

„Формула духа самопорицања јесте – све што је српско треба свести на србијанско, а да оно што није србијанско – као што су Његош, Андрић, Селимовић или сликар Петар Лубарда временом треба да престане да буде српско“, истакао је Ломпар.

 

 

Отуд је, сматра Ломпар, неопходан повратак „српском становишту“, како је то, подсјећа он – још 1935. године формулисао Милош Црњански, тада декларисани националиста, Југословен. Он је увидео да је криза Југославије последица хрватског и словеначког ексклузивизма, који се ни на који начин не може неутралисати него поновним конституисањем начела равноправности и узајамности.

 

 

„Потребно је водити српску интегралистичку политику – наша културна политика треба да води рачуна о целокупности српског народа без обзира на границе, и да се национално становиште врати у српску политику. Све земље у окружењу а посебно у Европи имају странке које су представици националног становишта, а код нас – управо као последица те идеологизације – национално становиште се по дефиницији своди на националистичко, иако је разлика између ова два појма веома велика и у теоријском и у практичном смислу“, закључио је Ломпар.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ДР МИЛОШ КОВИЋ: 27. МАРТ – ИЗРАЗ СРПСКОГ ОТПОРА ФАШИЗМУ

ДР МИЛОШ КОВИЋ: 27. МАРТ – ИЗРАЗ СРПСКОГ ОТПОРА ФАШИЗМУ

Двадесет седми март је израз аутентичне српске, националне, косовске, заветне традиције, као и Видовдан 1914, као и прелазак преко Албаније 1915–1916. Устанак из 1941, који су, опет, започели српски патриоти, да би га наставили комунисти, био је наставак 27. марта. И после издаје и катастрофе у Априлском рату, показало се да је дух српских патриота, а њих је било и међу четницима и међу партизанима, био заиста несаломив, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету.

 


 

У побуни је учествовала српска грађанска елита, српска војска и српска црква. Британска обавештајна служба није могла да изведе стотине хиљада људи на улице?

Двадесет седми март је израз аутентичне српске, националне, косовске, заветне традиције, као и Видовдан 1914, као и прелазак преко Албаније 1915–1916. Устанак из 1941, који су, опет, започели српски патриоти, да би га наставили комунисти, био је наставак 27. марта. И после издаје и катастрофе у Априлском рату, показало се да је дух српских патриота, а њих је било и међу четницима и међу партизанима, био заиста несаломив, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету.

 

 

Око 27. марта постоје бројне полемике и тумачења. Какав је суд историје?

Када разговарамо о 27. марту 1941, потребно је да разумемо да је реч о две историјске чињенице, о два међусобно повезана догађаја. Први је војни пуч, одигран у ноћи 26. на 27. март. Други су масовне демонстрације, које су почеле још 24. марта када је било јасно да ће Југославија приступити Тројном пакту, наставиле су се после потписивања пакта, да би врхунац доживеле 27. марта, када је влада оборена. Преврат је извео узак круг завереника, док су демонстрације биле масовне. Пуч сведочи о расположењу и одлучности дела српских, београдских политичких елита; демонстрације својом масовношћу указују на опредељење српског, и тек понегде југословенског, јавног мњења. Број људи који се у једном тренутку, тог 27. марта, окупио само на Славији, да би поздравио преврат, изразио непријатељство према Хитлеру и фашистима, и солидарност са Британијом и Грчком, процењује се на око 100.000. А демонстрације су захватиле цео центар Београда. Протести и демонстрације нису се дешавали само у Београду. Захватили су и Крагујевац, Краљево, Шабац, Ваљево, Чачак, Јагодину, Власотинце, Књажевац, Нови Сад, (Петровград), Вршац, Руму, Цетиње, Подгорицу, Никшић, Котор, Сарајево, Скопље, Сплит, Љубљану. Свет који је излазио на улице био је веома разнолик. Нарочито важну улогу играли су студенти и ђаци, затим свештенство Српске православне цркве и официри. Главна покретачка снага протеста, која је уједињавала тај разнолики свет на улицама, био је српски патриотизам.

 

 

Које политичке снаге су стајале иза преврата?

О томе има много сведочанстава у збирци докумената о 27. марту, коју су приредили Бранко Петрановић и Никола Жутић. Пуч су извели, пре свих, официри ваздухопловства, делимично Краљеве гарде и појединих гарнизона. Кључни су били генерали авијације Душан Симовић, Боривоје Мирковић, мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић и још неколико официра. Они намеснику кнезу Павлу и влади Драгише Цветковића нису могли да опросте сврставање на страну српских непријатеља из 1914. Били су противници споразума Цветковић–Мачек и стварања Бановине Хрватске – видели су је као угађање онима који су радили против Југославије. Кнез Павле међу официрима није имао углед који је покојни краљ Александар стекао када је делио судбину своје војске и народа од 1912. до 1918. године. Није сасвим јасно које политичке личности су унапред знале за припреме пуча. Али знамо ко је ушао у пучистичку владу и ко је још од времена Милана Стојадиновића био у оштрој опозицији, ко је тврдио да је у Југославији демократија била угрожена и пружао отпор окретању од демократских држава Француске и Британије ка нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. То су биле демократе, које ће у новој влади представљати Милан Грол и Божидар Марковић, потом део радикала, које ће заступати Момчило Нинчић и Милош Трифуновић, као и земљорадници, које је у влади представљао Милан Гавриловић. Потпредседник владе постао је Слободан Јовановић, председник Српског културног клуба, који је пружао огорчен отпор споразуму Цветковић–Мачек; Бановина Хрватска је, наиме, поред осталог, Хрватима дала привилегије које Срби нису имали, и широко је захватила у српске земље. И нова влада је, међутим, да би приволела Влатка Мачека да дође у Београд и прихвати место другог потпредседника, морала не само да потврди споразум Цветковић–Мачек него и да прошири овлашћења Бановине Хрватске. У пронемачком Загребу се, наравно, ништа није померило ни покренуло 27. марта; преовлађивало је огорчење против вероломних српских националиста. Надбискуп Степинац је 27. март назвао изразом „духа бизантинизма“, делом „разуларене масе, жељне крви, ужитака и пара“.

 

 

Коначно, у преврату је важну улогу одиграла Српска православна црква, нарочито патријарх Гаврило Дожић и владике Николај Велимировић и Иринеј Ђорђевић. Црква није заборавила Конкордатску кризу, није прихватала улазак српских земаља у Бановину Хрватску и није хтела окретање фашистичким земљама. Патријарх је о томе отворено и јавно говорио. Радмила Радић пише да је патријарх унапред знао да се спрема пуч. Ванредни Свети архијерејски сабор био је заказан баш за 27. март; са њега је упућена недвосмислена подршка смени власти. У говору на радију, истог дана, патријарх Гаврило Дожић је 27. марту дао хришћански, светосавски смисао.

Да ли речи Черчиловог сина из 1953. да 27. март није српско већ енглеско дело, нужно наводе на закључак да Срби 27. март нису могли да прихвате због етоса изграђеног на Лазаревом опредељењу и да је он био чисто српска реакција, али и то да је етос био злоупотребљен?

Коначно, извори потврђују да је британска обавештајна служба настојала да свргне кнеза Павла и његову владу. Зна се да је већ годинама у Београду трајала потмула борба између немачких и британских обавештајаца. Чак су и из САД, које су биле званично ван рата, стизале поруке да се Срби без оклевања окрену Британцима. Британци су финансијски подржавали неколико утицајних људи (Милош Тупањанин, Вјећеслав Вилдер, Илија Трифуновић Бирчанин), али нико од њих није имао важну улогу у преврату. Знамо да је генерал Мирковић, као и још неколико официра, био у контактима са Британцима, али пучисти су једноставно трагали за подршком. Став главног тока српске историографије је да је 27. март био израз српског отпора фашизму, у коме је учествовала српска грађанска елита, српска војска и српска црква. Британска обавештајна служба није могла да изведе стотине хиљада људи на улице српских градова. Хедер Вилијамс тврди да су очекивали пуч, али да су били затечени када је избио, и масовношћу подршке ономе што се догодило.

 

 

О чему говоре дневнички записи из тог периода, у каквом моралном стању су били Срби, официри у том тренутку, и да ли се може направити паралела са моралом официра пред избијање Првог светског рата, те да ли се морал политичара тог времена могао поредити са моралом политичара 1914?

Били су то, заиста, људи из 1914. године, који су упамтили Велики рат и на које је он извршио пресудан утицај. Двадесет седми март јесте био одраз истог духа и исте традиције из које су произашли отпор Аустрији и Немачкој из 1914, повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта. Косовски завет, одбрана отаџбине, спремност на жртву у суочавању са јачим непријатељем – све су то традиције које су одређивале етос не само српских официра него и доминантног дела српског јавног мњења.

 

 

Из мемоара патријарха Гаврила види се да је распис о томе да ли су против приступања Тројном пакту послао свим својим епископима. Чувајући народни етос, владика Николај је устао први. Колико ова чињеница мења слику историје коју смо у школама учили, а у којој се улога СПЦ не помиње?

Српска православна црква не само да је поздравила 27. март него је на себе примила главни удар потоњег усташког, нацистичког, фашистичког терора. Погледајте само бројеве њених убијених и прогоњених владика и свештеника. Тек из дипломског рада једног нашег талентованог студента, посвећеног почетку устанка у Јадру и нападу на Лозницу августа 1941, схватио сам да ми не разумемо улогу Српске православне цркве у српском антифашистичком покрету отпора. Одлука о нападу донесена је на састанку у манастиру Троноши; напад су, поред осталих, водили јеромонах Георгије Бојић и поп Влада Зечевић (први ће 1946. бити убијен као четник, други ће прећи у партизане и постати министар); заробљени Немци држани су у манастиру Чокешини итд. Данас некоме то може да изгледа необично, свештеници под оружјем, али то је сасвим у духу српске историје и устаничке традиције. Сетимо се, на пример, српских митрополита, војсковођа из куће Петровића у Црној Гори, или буковичког проте Атанасија у Орашцу 1804. године.

 

 

Каква је улога у 27. марту била Комунистичке партије ако знамо да је у том тренутку Москва имала потписан уговор са Немачком о ненападању?

Извор побуне 27. марта били су Београд и српски патриотизам, или, ако хоћете, српски национализам. Комунисти 27. март нису ни организовали ни водили, али су се у њега укључили и у уличним демонстрацијама имали запажену улогу. Из Москве, од Георгија Димитрова, добијали су противречна упутства. Држали су се линије Коминтерне, по којој је већ увелико започети рат био империјалистички сукоб између капиталистичких земаља. Оштрије су критиковали Британце и Французе него Немце и Италијане, јер је Стаљин са Хитлером имао пакт из 1939. Димитров је југословенским комунистима у једном тренутку поручио да се успротиве пакту са Немачком, али им је већ 29. марта поручено да се уздрже од даљег учешћа у протестима. Југословенски комунисти су, међутим, на улицама могли да осете снагу српског национализма, његов антинемачки набој и његов отпор према нацизму и фашизму. То искуство они ће искористити када покрену устанак.

 

 

Ако је с једне стране пуч био српско дело у духу и практично, и ако је с друге стране тачно да је енглеска агентура има улогу у догађајима, да ли код 27. марта морамо да разлучимо оно морално вредносно од политичко обавештајног? Да ли је усхићење које је тада владало могло политички да се оправда ако знамо да је после 20 дана уследио војнички и државни слом?

Као што би у тумачењу 27. марта требало уочити два нивоа – саму заверу и уличне демонстрације, тако би ипак требало да будемо свесни разлике између објашњења и разумевања онога што се догодило, и накнадног вредносног оцењивања. Морам да кажем да ме, као историчара, много више занима разумевање него вредновање. Приликом вредновања и оцењивања, из нас говори наша политичка стајна тачка и време у коме живимо. То може свако, јер лако је бити генерал после битке. Ако размишљамо на такав начин, онда ће нам, после слома Југославије и пораза које смо преживели и данас их преживљавамо, све српске победе, од 1912. до 1918. изгледати као порази. Лако ћемо доћи и до кривице Карађорђа и кнеза Лазара. И онда, гневни на своје велике претке, док од себе прикривамо беду и кукавичлук наших нараштаја, улазимо у свађу са сопственом, националном историјом – са Гаврилом Принципом, краљем Александром Карађорђевићем, Николом Пашићем, патријархом Гаврилом Дожићем. Они су нам криви за наше слабости и промашаје. Уместо да будемо поносни на велике датуме националне историје, ми се преиспитујемо да ли је 1915. требало прећи Албанију и да ли је требало да се супротставимо Хитлеру. Поред тога, зар заиста ико озбиљан мисли да је данашњи распоред снага и данашњи пораз Срба последња реч историје?

 

 

Свако, наравно, има право на сопствено тумачење и оцењивање историје, па и онога што се догодило 27. марта. Иако то, као историчар, не сматрам исувише релевантним за ваше читаоце, подразумева се да и ја имам своје политичке симпатије и антипатије у том времену и немам разлога да их кријем. Положај у коме се Југославија нашла 1941. био је заиста очајан и могу да разумем позицију и кнеза Павла и пучиста. Све што је учинио кнез Павле урађено је у доброј вери да Југославија нема начина да се одупре немачким захтевима, и на основу реалног увида у чињеницу да Британија гура Југославију у сукоб, при чему није у стању да јој војно помогне. Бруталност Британије врло брзо је, уосталом, потврђена напуштањем људи од 27. марта, укључујући и генерала Дражу Михаиловића, и нарочито америчко-британским бомбардовањем оног Београда који је подржао Британију када јој је било најтеже, бомбардовањем на Васкрс 1944. године. Све што се после 1941. догодило са српским народом може да говори у прилог позицији кнеза Павла. С друге стране, одавно је постављено питање да ли је Хитлер испоштовао иједан споразум који је потписао? Смемо ли да заборавимо какву је судбину наменио Словенима у својој будућој, уједињеној Европи?

 

 

Увек ћу бити на страни оних који отаџбину бране од окупатора и увек ћу бити против оних који окупатору служе. Лепо је рекао патријарх Гаврило Дожић у свом говору на радију, 27. марта 1941: „Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако ли је мрети, да умиремо за светињу и слободу, као и многи милиони православних предака наших…“

(Печат, 25.03.2016)

Поделите:
СЛУЧАЈ РАЧАК – ФАЛСИФИКОВАНИ ПОВОДИ ЗА АГРЕСИЈУ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ

СЛУЧАЈ РАЧАК – ФАЛСИФИКОВАНИ ПОВОДИ ЗА АГРЕСИЈУ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ

У селу Рачак на Косову и Метохији, пронађена су у једној јарузи 1999. године тела 45 Албанаца. За њихово убиство је мисија ОЕБС без доказа оптужила српске снаге безбедности,иако никад није утврђено да се ради о масакру над цивилима, већ постоје форензички докази да се радило о борцима ОВК-а. Био је то повод за доношење одлуке о бомбардовању СР Југославије.

 

 

Српска полиција, суочена са оружаном побуном у току претходне године, сукобила се тог 15. јануара, 1999. са наоружаним албанским терористима у селу Рачак, код Штимља. У Западним медијима и каснијој хашкој правди српска страна оптужена је за „масакр недужних цивила“. Сви извештаји српске стране говорили су да су у Рачку погинули наоружани албански терористи, али на западу је тај догађај оквалификован као злочин над цивилима , који је послужио као изговор за НАТО бомбардовање које је почело марта 1999. године.

 

 

Српске снаге безбедности су у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. кренуле у акцију против припадника 121. бригаде ОВК Агим Целеј Цоли, односно батаљона „Садик Шаља“. Из Рачка су стално извођене терористичке акције, убијани су полицајци, киднаповани Роми или Албанци који нису сарађивали са ОВК. Непосредан повод за акцију било је убиство полицајца Светислава Пешића. На његова кола пуцано је мучки, какав је случај био и у свим претходним терористичким акцијама ОВК из заседе 10. јануара. Обавештени су посматрачи Европске уније који су дошли до Рачка са телевизијским екипама АП и Ројтерса.

 

 

Борбе су трајале до 16 часова тог дана, када је пуцњава престала. Специјална јединица полиције која је водила акцију повукла се, а на месту обрачуна је остао део полиције и војске који је имао задатак да не дозволи приступ терористима. Из неразјашњених разлога, они су се повукли, а сутрадан је у село дошао Вилијам Вокер. Неометан сусрет са вођама ОВК-а овог дипломате јасно говори о томе ко је тражио повлачење српске полиције.

 

 

Према речима истражног судије Данице Маринковић, која је својевремено обавила увиђај у Рачку, тада је утврђено да није било масакра и да погинули нису недужни албански цивили, већ припадници ОВК, а о томе постоји обиман доказни материјал са фотографијама, укључујући и гомилу оружја која је пронађена у селу.Први део режије је уследио, са скупљањем тела на у напред припремљену локацију, свлачењем погинулих бораца ОВК и њиховим пресвлачењем у цивилна одела. Уследило је довођење телевизијских екипа и “згражавање над масакром”. Већ на први поглед се видело да се не ради о масакру на лицу места по укоченим екстремитетима појединих погинулих. Други део режије је уследио касније.

 

 

Истина о Рачку остала је скривена од светске јавности пре свега зато што комплетан извештај експертског тима Европске уније, достављен њеном тадашњем председништву у Бону, никада није јавно објављен. Разлог је, према оценама домаћих аналитичара, што истина о „случају Рачак“ ни сада не иде у прилог циљевима западних влада које су спонзори сепаратистичког насилног одвајања Косова и Метохије од Србије. „Случај Рачак“ исфабрикован је у време када су лажни преговори у Рамбујеу запали у кризу, јер власти у Београду нису пристале на завођење добровољне окупације земље од стране западне војне алијансе.

 

 

У овој превари светске јавности је кључну улогу одиграо тадашњи шеф верификатора мисије ОЕБС-а, амерички дипломата Вилијем Вокер који је, не чекајући извештај истраге, ни тима финских патолога, пред камерама светских медија одмах оптужио српске снаге за „масакр“ 45 недужних албанских цивила. Циљ је био да се обезбеди разумевање светске јавности, а још неодлучне западне владе придобију за агресију на Југославију, која је почела 24. марта без одлуке Савета безбедности УН.

 

 

Насупрот томе, три екипе форензичара – југословенска, белоруска и финска – утврдиле су да су на телима погинулих у селу Рачак пронађене само ране из ватреног оружја, и то из велике даљине. На шакама 37 од 40 тела методом парафинске рукавице откривене су барутне честице, што је доказ да су погинули непосредно пре смрти руковали ватреним оружјем, односно да су учествовали у борби.

 

 

Шеф финског тима патолога генетичар Хелена Ранта је уочи бомбардовања подржала Вокерову верзију о „убиству цивила“. На тој верзији се заснивао и део оптужнице Хашког трибунала против оптужених званичника српске државе, војске и полиције. У аутобиографској књизи Ранта касније говори да је извештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Косову Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске. Тврдила је даље да је Вокер преломио дрвену оловку напола и гађао је њеним деловима, јер није био задовољан јер није користила „довољно убедљив језик” када је реч о српским злочинима.

 

 

После изношења доказа Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом да су у Рачку вођене борбе против албанских терориста и да су погинули били припадници илегалне, терористичке организације ОВК, из оптужбе против генерала Небојше Павковића, Владимира Лазаревића и осталих, овај наводни кључни „доказ“ је избрисан. Сме ли да буде избрисан из историје Срба, ако пример бешчашћа?

 

Петровград.орг

Поделите:
ПОСЕБНО ИЗДАЊЕ ЧАСОПИСА ИДЕНТИТЕТ И ПОДРШКА НЕЗАБОРАВУ ИМЕНА ПЕТРОВГРАД

ПОСЕБНО ИЗДАЊЕ ЧАСОПИСА ИДЕНТИТЕТ И ПОДРШКА НЕЗАБОРАВУ ИМЕНА ПЕТРОВГРАД

Петровград.орг, има част да вам представи прво посебно издање часописа Идентитет: „Идентитет 100 година после“ у коме смо и сами учествовали ауторским текстом под називом „Идентитет једног града – Петровград“.

 

 

Овај нови пројекат редакције часописа за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“, првенац је у смислу тематике. Уређује га на веома стручан и професионалан начин господин Иван Петровић. Часопис нас текстовима враћа у судбоносне године Првог светског рата, као и у 1919. годину, када су отпочети мировни споразуми ради дефинисања граница и односа. Те године су изнедриле и епопеју о српским ратницима, о чијим се подвизима може читати у поглављима „Књижевни осврт“ и „Песнички исказ“. Документи су вреднији тим пре што су исписани пером учесника догађаја, те читалац из прве руке може да спозна сву пожртвованост српске војске. Из одабира су изостављена добро позната дела, тако да је предност дата мање познатим, али једнако вредним, писцима и њиховим остварењима.

 

 

У завршном поглављу, „Тумачења“, имамо ауторске текстове посвећене преиспитивању идентитета, националног пута и националне политике, која је, по многима, гурнута у запећак те 1918. године, а која је данас више него потребна, с обзиром да се и данас над српским народом надвијају разне опсене и странпутице. У том поглављу објављен је и наш текст „Идентитет једног града – Петровград“.

 

 

Од укидања легалног имена Петровград 1946. године и од престанка епохе владавине једне партије, постоји жеља у делу национално свесне и грађанске Србије, Војводине и Баната да треба вратити граду Зрењанину његово национално и крштено име – Петровград.

Та идеја је била шапутана по кућама и по кафанама у доба када је са државног врха од стране комунистичког режима то било забрањивано. Потом је од урушавања социјалистичког система она гласно извикивана на стадионима и митинзима грађанских и националних политичких партија. Са обновом споменика краљу Петру Првом Ослободиоцу дошао је и референдум, кога је режим СПС-а осмислио, без поштовања процедуре, који је рачунао са тим да неће успети и који није био легитиман. Ни након њега, идеја да треба вратити легитимно име граду није усахла. Негована је духом правде и слободарства који никада потпуно није замро у српском народу. Оснивани су спортски клубови, привредна предузећа, културно-привредне манифестације, друштвене мреже (каква је и Петровград.орг) који нису дозволили да ово историјско име падне у заборав. Име је чувано у крилу највољеније и најдревније српске институције Српске православне цркве, која је била и остала чуварка идентитета овог народа. Националне и државотворне партије и групе грађана нису одустале од покретања питања повратка легитимног имена у транзиционом времену, које је непосредно иза нас. Истицање историјског имена на табли на усласку у град је био само још један доказ да име Петровград никада није и неће бити заборављено.“

(Из текста „Идентитет једног града – Петровград“)

 

 

Посебан куриозитет овог подухвата је да део прихода од овог посебног издања биће издвојен за подизање споменика Краљу Петру Ослободиоцу у Сремској Митровици. Редакције Идентитета и Петровград.орг вас стога позивају да сви заједно узмемо учешћа у овом подухвату како би се и овај прелеп сремски град макар делимично одужио Чика Пери и његовим ратницима.

 

 

Петровград.орг

Поделите: