РАЦИЈА ИЗ 1942 И ГЕНОЦИДНЕ НАМЕРЕ МАЂАРСКИХ ФАШИСТА

РАЦИЈА ИЗ 1942 И ГЕНОЦИДНЕ НАМЕРЕ МАЂАРСКИХ ФАШИСТА

Комеморативним скупом и полагањем венаца у Новом Саду, на Кеју жртва рације обележена је годишњица злогласне Новосадске рације, када су од 21. до 23. јануара 1942. године мађарски фашисти на најсвирепији начин убили више од 1.200 Срба, Јевреја и Рома. Хортијевска злогласна рација у Шајкашкој области: Чуругу, Жабљу, Госпођинцима, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Вилову, Локу и Шајкашу, Новом Саду и Бечеју, однела је више од 4.000 живота Срба, Јевреја и Рома.

 

 

„Новосадска Рација“ је назив за геноцид који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду и околним местима, од 21. до 23. јануара 1942. године. Ова геноцидна акција је добро испланирана данима раније од највиших војно-полицијских фунционера тадашње фашистичке Мађарске, а са чиме је био упозната и тадашња влада.

 

 

За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1246 Новосађана. Укупан број несталих током погрома је око 4.500 „неподобних“ људи. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Руса и Рома.

 

 

Међутим, тада масовни злочини мађарских окупатора нису почели, нити су се с тим завршили. С једне стране, током саме окупације и одмах после ње, дакле, априла 1941. године, убијено је више хиљада Срба током инсценираних, борби с „четницима“. С друге стране, уследило је протеривање српских колониста из међуратног периода, али и једног дела староседелаца. Мађарски окупатори су један број Срба колониста и добровољаца и то комплетне породице ставили у концентрационе логоре, у којима су они масовно умирали, највише у Шарварском логору.

 

 

Циљ масовних злочина из 1941. године је насилно мењање етничке слике окупираних територија Бачке и Барање. Тзв. рацијом из јануара 1942. године, настављена је реализација истог циља. Пљачка убијених Срба и Јевреја је важан мотив непосредних извршилаца, али то је секундаран циљ у односу на претходно наведени. Војни циљ „рације“, угушивање устаничких акција и предупређивање потенцијалног устанка, само је маска за два претходна циља, „проређивање“ Срба, јер многобројни убијени српски свештеници нису били комунисти – устаници. У Шајкашкој као доминантно српском етничком простору и Новом Саду као духовном и културном, па и привредном центру Срба.

 

 

У време када је јавност Мађарске дизала глас против овог ратног злочина, уследио је обрачун с нелојалним грађанима мађарске државе и у Старом Бечеју, који је трајао од 26. до 29. јануара 1942. године. Користећи се искуствима из Рације у јужној Бачкој и Новом Саду, власти су донеле одлуку да се у Старом Бечеју изврши коначан обрачун с јудео-бољшевичком опасношћу, али и са свим великосрпским елементима. Највише људи је страдало на Светог Саву, а најмасовнија убијања извршена су на ушћу Бачког канала у Тису, где су жртве, као и у Шајкашкој и Новом Саду, бацане под лед.

 

 

Документи мађарских власти из тог периода потпуно потврђују тезу да је циљ „рације“ био убијање што више Срба као етникума и власника земље, као и убијање Јевреја због пљачке њихове имовине. Реч је о геноцидним намерама мађарских окупатора према Србима али то је и почетак холокауста Јевреја у Мађарској који је кулминирао 1944.године . Сви одговорни за масовне злочине током „рације“ 1942. требали су да одговарају не само за масовни ратни злочин, већ за злочин геноцида. А тај злочин не застарева. већ се гони док год има живих починилаца.

 

 

У знак сећања на жртве геноцида, председник Покрајинске владе Игор Мировић положио je венац на споменик „Породица“ на Кеју жртава рације. Помен жртвама служио је Епископ бачки Иринеј и врховни рабин Србије Исак Асиел.

 

 

Извори: Звонимир Голубовић, Рација у јужној Бачкој, Нови Сад 1990;Драго Његован, Рација: III група масовних злочина, Нови Сад 2008; група аутора, Википедиа.

Петровград.орг

Поделите:
ГОДИШЊИЦА ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ – ШИФРА МАСЛЕНИЦА

ГОДИШЊИЦА ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ – ШИФРА МАСЛЕНИЦА

Операција Масленица је назив треће офанзивне акција војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину у грађанском рату у Југославији.  Република Српска Крајина је била стављена под заштиту Уједињених нација, односно УМПРОФОР-а. Операција је почела 22.  јануара 1993. године. Сам назив „Масленица“ је кодни назив хрватске војске за ову акцију а хрватска историографија дичи се овом акцијом као побједом у домовинском рату. Шта кажу историјске чињенице?

 

Нови мост Масленица и нови криж као обележје победе или злочина?

 

У овој акцији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 348 војника и цивила, а међу њима 35 жена и троје дјеце. У збеговима је као директна посљедица агресије умрло још 165 цивила, а укупан број страдалих је 513. Са подручја Равних котара, које су овој акцији заробиле хрватске снаге, укупно је прогнано 10.000 становника српске националности.

 

Парстос жртвама злочина као утеха онима који су изгубили најмилије

 

Села која су већински насељавали грађани српске националности под Велебитом Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су тотално уништена и спаљена, а страдала су и национално мјешовита села: Мурвица, Црно, Земуник, Пољица, Ислам Латински. Срби из тих набројаних села су прогнани, мучени, поклани или одведени у хрватске логоре.

 

Црква Св. Илије у Кашићу непосредно након напада и браниоци Книнџе.

 

У злочинима хрватских снага су страдали и припадници Српске војске Крајине, као и цивили, међу којима је било и жена и дјеце. Од укупно 348 жртава српске националности, 35 убијених су жене и дјеца, од чега троје дјеце узраста до 12 година старости. Осам лица се и даље воде као нестала. Хрватске снаге су имовину становника овога краја опљачкале или уништиле.

 

Хрватска војска и тенкови у нападу на Равне котаре 1993. године.

 

Културна добра која говоре о историји Срба на овом подручју, попут културних споменика, цркава и гробаља, су уништена, оскрнављена или порушена. Међу пострадалим споменицима културе су  Двори Јанковић Стојана са црквицом Светог Георгија у Исламу Грчком, у којој је сахрањен српски књижевник Владан Десница. У овој операцији су страдале и српске православне цркве Светог Георгија у Смоковићу и Светог Илије у Кашићу.

 

Обнова Цркве Св. Илије у Кашићу и гробови предака Срба Далмације, некад конститутивног народа СР Хрватске.

 

Са подручја Равних котара укупно је прогнано 10.000 становника српске националности, а у збјеговима је умрло 165 Срба као директна посљедица напада хрватских снага на цивилно подручје под заштитом Уједињених нација.

 

Анте Готовина, злочинац који је избјегао казну овоземаљског суда али да ли ће и Божијег?

 

Када су хрватске снаге заузеле ово подручје, по насељима овога краја је долазило до појединачних егзекуција ненаоружаног српског становништа, или до хапшења. Сви Срби које су хрватске снаге затекле, а који нису убијани на лицу мјеста, су одмах одвођени у затворе у Задру и Сплиту, Логор Лора, гдје су мучени, а неки и убијани.

 

Петстотина страдалих Срба и вишехиљада расељених из Равних Котара, биланс акције „Масленица“.

 

Овај напад су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, а одобрење за акцију је дао отац савремене Хрватске Фрањо Туђман. Многи од хрватских команданата су тада или убрзо унапређени у чинове генерала. Један од учесника ових догађаја је био и косовски Албанац Агим Чеку, који је у хрватској војсци био начелник артиљерије сектора „Велебит“.

 

Године расплета и Беспућа повијесне збиљности.

 

За агресију и окупацију територија Српске Крајине је по највише крив УНПРОФОР који је требао да буде гарант мира а коме је српски народ наивно вјеровао.

 

Дали је УМПРОФОР у Хрватској имао мандат да штити локалне становнике?

 

Извор: Википедиа

Поделите:
ОТАЦ ВЕСЕЛИН ВЛАШКИ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ НИЈЕ ТАКМИЧЕЊЕ ВЕЋ БЛАГОСЛОВ

ОТАЦ ВЕСЕЛИН ВЛАШКИ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ НИЈЕ ТАКМИЧЕЊЕ ВЕЋ БЛАГОСЛОВ

За Часни Крст ове године у Зрењанину пливало је преко 60 учесника. Ненад Живанов из Зрењанина понео jе поново Часни Крст као благослов. Ове године један од учесника је први допливао до Крста али га није узео, тако да се повела прича на друштвеним мрежама о томе ко је „победио“? И ове године пливању је претходило богослужење у Руској Цркви, освећење Богојављенске водице и литија.

 

 

Пливање за Часни Крст није такмичарског карактера. Тога дана сви који пливају су „победници“, јер поента је ући у воду. То није ни мало лако. Отпливати или одмах изаћи, исто је. Битно је погружење, да као што је Господ наш Исус Христос погружен, тако и они који уђу у воду буду погржени и благословени.

 

 

Код нас и у Зрењанину (Петровграду), ове године, пливаће се по једанаести пут. Сваке године, на тај дан, одредимо некога да буде кум дана и празника и кум увек припреми прикладан поклон за тај дан.

 

 

Плива се до Часног Крста који је у води и онај ко доплива до Њега, носи Га својој кући. До следећег пливања остаје у његовом дому на благослов и да краси његов дом.

 

 

Пливање није такмичарског карактера. Сви који пливај не морају допливати до Крста. Поента је ући у воду и самим уласком задобити благослов од Бога.

 

 

Сви пливачи су јунаци тога дана и победника нема, јер сви су победници. Нека је благослов Господњи на свима нама.

 

Амин.

Отац Веселин Влашки је старешина храма Светог Архангела Михаила у Зрењанину у народу познатије Руске Цркве. Петровград.орг бам преноси његово обраћање верницима по питању овог обичаја.

(Насловни фото: Град Зрењанин)

Поделите:
ВЕЛИЧАНСТВЕН ДОЧЕК ВЛАДИМИРА ПУТИНА У БЕОГРАДУ

ВЕЛИЧАНСТВЕН ДОЧЕК ВЛАДИМИРА ПУТИНА У БЕОГРАДУ

Испред Храма Светог Саве у Београду, председника Русије Владимира Путина,  је  17. јануара 2019. дочекала братска Србија. Био је то величанствен дочек  на коме се окупило више од 100.000 људи из целе Србије. Скуп су  организовале патриотске НВО снаге  уз подршку странке СНС. Више хиљада грађана АП Војводине и Баната присуствовало је овом догађају.

 

 

Грађани из целе Србије су у току дана пристизали организовано како би пружили подршку председнику Русије Владимиру Путину који је био у званичној посети нашој земљи.

 

 

У Палати Србија потписан низ важних привредних уговора, а на конференцији за новинаре је Путин послао важну поруку српским грађанима: „Ако смо заједно, увек побеђујемо!

 

 

Председник Путин је председнику Вучићу уручио Орден „Александра Невског“ што је прво овакво признање, које је Србија добила од Русије, након једног века. Посета је завршила у Храму Светог Саве, где су патријарх Иринеј и суверени Русије и Србије симболично, заједно поставили каменчиће у највећи православни мозаик на свету.

 

 

Руски председник је једнодневну посету Србији завршио обиласком Храма Светог Саве, где је окупљеним грађанима, који су дошли пред Храм у великом броју, поручио: „Хвала вам на пријатељству“.

 

 

Заменик градоначелника Београда Горан Весић објавио је на својој Фејсбук страници еклсузивни видео снимак на коме се види како председник Путин, мимо протокола, по одласку из Храма Светог Саве улази у масу грађана који га поздрављају и рукује се са њима.

 

 

Учесници ове несвакидашње шетње и дочека су се окупили код споменика цару Николају II Романову и кренули заједно према Врачарском платоу како би стигли у тренутку када у Храм Светог Саве буде долазио и лидер Руске Федерације.

 

 

Замисао организатора је била, да омогући, на овај, организован начин, исказивање поштовања према првом човеку Русије. У томе су у потпуности успели. Атмосфера је била веома позитивна и није забележен ни један инцидент.

 

 

Владимир Путин је веома заслужан за учвршћивање пријатељских веза између две државе. Српски народ, држава Србија и Република Српска изражавају најдубљу захвалност за подршку Русије у међународној арени, када је реч о покушајима да се српски народ прогласи геноцидним и да се насилно, мимо међународног права, отме од Србије део државне територије, Косово и Метохија.

 

 

Био је то заиста величанствен дочек руског владара који баштини традиције Трећег Рима!

 

 

Петровград.орг

 

Поделите:
ДР ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ – МИСТЕРИЈА САМОМРЖЊЕ

ДР ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ – МИСТЕРИЈА САМОМРЖЊЕ

Када чујете „сами смо за све криви“, „нама је неко увек други крив“, „српски национализам је трибални а остали државотворни“, „Русија нам никад није помогла“, „сви су исти“, „Стара Европа“, „у Русији влада православна диктатура“, „наша Црква је легло разврата“ – знајте одакле то потиче.

 

 

Самомржња је комплексан феномен и не треба га сводити само на глупост, интересе или психолошке проблеме, мада се ништа од тога, наравно, не сме занемарити. У развијање неприродног презира према себи и заједници којој  се припада уложено је много силе и знања, и то је дугорочан историјски процес, а не само последица текуће пропаганде.

Посебно бих скренуо пажњу на две добро проучене особине „људске природе“ које стварају погодно тло за раст ове малигне израслине на народном ткиву или развоју личности оболелог појединца, а које дају основ за аргументацију којом се жели одбранити неодбрањиво.

 

 

Људи имају потребу да своје одлуке и ставове представљају као резултат свог слободног избора и слободне воље, и мање ће се увредити ако им се сугерише да су неморални него да су обманути. Неморал се може релативизовати и за њега понудити некаква квази-интелектуална еквилибристика као аргумент, док нико не жели да буде перципиран као будала испраног мозга.

Друго, доста је рађено на томе да појединац изгуби осећај за заједницу којој припада. Критика колективизма и позивање на личну слободу су стога одлично оправдање за робове који не желе да признају да су робови, или колонијалне слуге равнодушне према судбини свог народа.

 

 

Одбрана од пошасти самомржње није једноставна, нарочито у осиромашеном и безбедносно подвлашћеном друштву са импутираним осећањем цивилизацијске инфериорности. Ипак, увећање знања, стални отпор идејама које правдају потчињавање, називање ствари својим именима (неприхватање идеолошког новоговора), развијање свести о социјално-експлоататорској природи колонијалног поретка, јачање самопоштовања везивањем за дубоке културно-цивилизацијске корене, рад на јачању сопствене личности као и стваралачки одговор на све врсте изазова, свакако су неки од начина.

Култура, иако не диже народ на ноге, нити ствара предуслове за преокрет на безбедносном нивоу, свакако даје смисао борби и потенцијално оплођује њене резултате.

 

 

Дакле, када чујете „сами смо за све криви“, „нама је неко увек други крив“, „српски национализам је трибални а остали државотворни“, „Русија нам никад није помогла“, „сви су исти“, „Стара Европа“, „у Русији влада православна диктатура“, „наша Црква је легло разврата“ и сличне баљезгарије, знајте одакле оне потичу и одговорите на њих.

Мирно, са знањем и аргументима. Многи од оних који тако говоре су просто уплашени људи, и треба их разумети. Непријатељ је бруталан и предуго је развијао механизме доминације.

 

 

Али и то се мења. Такозвани владајући дискурс је то што јесте док га подржава оружје и злато. Када оружје постаје све тупље, а злата све мање, ствари се мењају. Већ сада смо у ситуацији када се до злата може доћи само новим пљачкашким походима, али чији успех више није тако известан и предвидљив. Стога и владајући дискурс постаје све предвидљивији и празнији.

Наравно, већи  проблем од бандита су они који им дају идејну подршку, а нарочито када и сами припадају поробљеним народима.

Али и то се мора разумети. И та гнусоба је једна од чинилаца нашег палог света.

Што, наравно, никога не ослобађа одговорности, јер у њој је тајна слободе.

 

 

Владимир Коларић (1975), прозни и драмски писац, теоретичар филма и уметности.  Дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности у Београду. Објавио збирке приповедака Луталице (СКЦ Крагујевац, 2006) и Рат љубави и друге приче (Филип Вишњић, Београд, 2007). Поред прозних и драмских текстова, објављује теоријске радове из области филма, књижевности и уметности и преводе са руског језика. Уређује сопствени блог под називом „Odbrana umetnosti“.

 

Преузето са портала: https://stanjestvari.com/2018/05/07/kolaric-samomrznja/

Поделите: