СВЕТИ ЈОСИФ ТЕМИШВАРСКИ – БАНАТСКИ СВЕТИТЕЉ

СВЕТИ ЈОСИФ ТЕМИШВАРСКИ – БАНАТСКИ СВЕТИТЕЉ

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, игуман манастира Кутлумуш на Св. Гори и еписком Темишварски и још за живота се показао бранитељ Православне вере и чудотварац. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови.

 

Дубровник, српска трговачко-поморска република у Средњем веку.

 

Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је Свети Јосиф постао и игуман.

 

Манастир Кутлумуш на Светој Гори.

 

Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотварац. Ове и друге његове особине запазио је српски Пећки патријарх Гаврило I (1648-55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године) јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке Патријаршије.

 

Владичански двор и храм СПЦ у Темишвару.

 

Као митрополит, Свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу.

 

 

Дошавши до дубоке старости, Свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око три године, Свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у Катедралном храму у Темишвару.

 

Манастир Партош у рунунском делу Баната је постојао већ 1571. године, судећи по запису у старом манастирском Јеванђељу.

 

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда Светог Јосифа. Ова књига се чува у манастиру Партoшу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је Светог Јосифа Новoг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.

 

 

Има историјских предања која говоре, да је Свети Јосиф био као епископ Темишварски, један од великих бранитеља Православља у своје доба а против покушаја унијаћења које је спровођено од стране Римокатоличке цркве у Ердељу и Банату. Има и предања која говоре да је овај праведник ради ревновања у вери и страдао од самог патријарха СПЦ. Бог и верни народ су га учинили светиоником праве Христове вере. Свети Јосифе, моли Бога за нас грешне.

 

Пертровград.орг & http://www.spc.rs/sr/sveti_josif_temishvarski

Поделите:
ЛУЈ ФРАНШЕ Д’ЕПЕРЕ – МАРШАЛ ФРАНЦУСКЕ И СРПСКИ ВОЈВОДА

ЛУЈ ФРАНШЕ Д’ЕПЕРЕ – МАРШАЛ ФРАНЦУСКЕ И СРПСКИ ВОЈВОДА

Луј Франше д’Епере, један од највећих војсковођа Првог светског рата, француски маршал и почасни српски војвода, поново, на стогодишњицу победе у Великом рату походи Србију. У Србији су објављени његови „Мемоари, Солунски фронт, Србија, Балкан“ у издању новосадског „Прометеја“.

 

 

Ово значајно историографско дело приредио др Војислав Павловић, директор Балканолошког института САНУ, и они су део писане заоставштине великог ратника, а куриозитет је да се они, љубазношћу његове унуке грофице Клод де Сен Пјер, први пут објављују и то баш у Србији.

 

Са војводом Степом у Македонији 1918.

 

Мемоари су настали на основу његових ратних дневничких белешки које је Д’Епере у последњем периоду живота редиговао, допунио и прекуцао.

 

Биографија чувеног војсковође

 

 

Луј Феликс Марија Франсоа Франше д’Епере рођен је у Алжиру где му је службовао отац, такође официр, а после завршетка чувене војне академије у Сен Сиру служио је у франсуским колонијалним трупама широм света. Током Великог рата учествовао је као командант у пограничним биткама августа 1914. године, а Пета армија је под његовом командом преокренула ток рата у чувеној бици на Марни када је одбачена немачка офанзива. За команданта групе армија Исток постављен је 1916. године, а 6. јуна 1918. постаје главнокомандујући генерал на Солунском фронту, где је ратовао заједно са српском војском. Он је стратег офанзиве на српском сектору Солунског фронта која је имала за циљ да из рата избаци Бугарску, што се и догодило после победе француских и српских дивизија у бици код Добропоља септембра 1918. годинео. То је одлучило исход рата на Балкану и створило услове да до новембра исте године буде ослобођена цела Србија. За ратне заслуге Д’Епере је 1921. године у Француској добио чин маршала, али пре тога исте године краљ Александар му је доделио и почасни чин војводе српске војске. Умро је у Сент Амансеу 1942. године.

 

О Србима као саборцима

 

Саборци великог војводе на Солунском фронту.

 

“Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви; то су људи слободни, горди на своју расу у господари својих њива…
Али дошао је рат. И, ево, како су се намах, окупљени око свога Краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.”.

 

Луј Франше д’Епере

 

Поводом убиства краља Александра

 

Регент Александар и генерал Франше на фронту 1918.

 

После убиства краља Александра кога је звао својим другом по оружју, Д’Епере је у позоришту амбасадора у Паризу одржао надахнут говор.

„…За бивше борце Источне армије, краљ Александар није био само цењени владар једног пријатељског народа; био је садруг у борби, војник ког су видели у његовом дугачком сивом шињелу како обилази блатњаве ровове, пркоси бомбардовањима, живи живот војске далеко од бучних и искварених метропола. Видели су тог Вођу једне армије без земље како се искрцава у Солуну, како у Битољу поново осваја прве комадиће своје отаџбине и, коначно, после грмљавине наших топова, како пробија бугарске линије и тријумфално улази у своју престоницу… Владар узвишене душе, Александар је војницима Источне армије враћао са захвалношћу оно што је од њих примао у дивљењу… Када је свака нада за мир била изгубљена, принц Регент лично је преузео Врховну команду српске армије. Тад је почео период због кога је за живота постао легенда и који ће његов лик учиниоти бесмртним докле год слободна срца буду куцала у људским грудима…“

 

Чуварка успомене на свог славног претка грофица Клод де Сен Пјер.

 

Оригинал његових списа се и даље налази код његове унуке, а микрофилмовани рукописи се чувају у архиву историјског одељење француског министарства одбране и они до сада ни у целини ни у деловима никада нису публиковани. Књига „Мемоари, Солунски фронт, Србија, Балкан“  је једанаесто, од дванаест поглавља које носи назив „Моје командовање на Истоку“ и односи се на период од јуна 1918. када је Д’Епере стигао у Солун до јануара 1919. када је прешао у Константинопољ. Књига је вишеструко корисна како стручној тако и широј јавности у Србији и топло је препоручујемо.

 

Петровград.орг

Поделите:
ВЕНАЦ БРАТСКИХ ГРАДОВА ОКО ГРАДА НА БЕГЕЈУ БОГАТИЈИ ЗА БИЈЕЉИНУ

ВЕНАЦ БРАТСКИХ ГРАДОВА ОКО ГРАДА НА БЕГЕЈУ БОГАТИЈИ ЗА БИЈЕЉИНУ

Градоначелник града Зрењанинa Чедомир Јањић и градоначелник града Бијељине Мићо Мићић, на свечаности у Бијељини потписали су Споразум о сарадњи и братству два града из Србије И Републике Српске. Овим чином је само озваничена досадашња сарадња ова два града. Бијељина је посталa нови члан породице братских и пријатељских градова града Зрењанина.

 

 

Градоначелници су приступили овом чину вођени принципима узајамног поштовања и жељом за јачањем братских веза, али и економске и културне сарадње.

 

 

Чин је у толико значајнији јер је са Бјељином исти споразум потписао и градоначелник Будве у Црној Гори Драган Краповић. Свечаност је организована у оквиру обележавања 24. септембра, дана ослобођења Бјељине од фашистичког немачко-хрватског окупатора у Другом светском рату.

 

 

Градоначелник Зрењанина је изјавио да ће се овим споразумом додатно промовисати развој, међусобна сарадња, иницирати додатно јачање спортских, научних и културних веза између локалних самоуправа. Јањић је поклонио градоначелнику Бијељине икону Светог Пантелејмона, заштитника и Крсну Славу тог града као знамење.

 

 

Обраћајући се медијима, градоначелник Бијељине Мићо Мићић је истакао да је Зрењанин одличан пример успешне локалне заједнице чија су искуства, превасходно у привлачењу страних инвестиција, била драгоцена и за Бијељину.

 

 

Бијељина и град на Бегеју имају поред рођачких веза још једну везу а то је споменик Краљу Петру Првом Ослободиоцу који је оригинално извајао такође Рудолф Валдец, као и наш споменик. У току Другог светског рата споменик у Бијељини је доживео исту судбину, као наш у Петровграду. Срушен је од нациста па поново обновљен и данас представља симбол нераскидивих веза наша два града.

 

 

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: А.Блануша)

Поделите:
СТОГОДИШЊИЦА ОД ВЕЛИКОГ РАТА И ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ВОЈВОДИНЕ СРБИЈИ – ПЛАН ПРОСЛАВЕ У НОВОМ САДУ

СТОГОДИШЊИЦА ОД ВЕЛИКОГ РАТА И ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ВОЈВОДИНЕ СРБИЈИ – ПЛАН ПРОСЛАВЕ У НОВОМ САДУ

Јубилеј стогодишњице завршетка Великог рата и присаједињења Војводине Србији према најавама, биће достојно обележен у Новом Саду. Предвиђена је Свечана академија у СНП али и научни скупови, концерти, изложбе, Тв серијали и играни филмови а све у присуству државног врха Србије и Републике Српске.

 

 

Према за сада још незваничном плану, 24. новембра у Српском народном позоришту биће одржана премијера позоришне представе „Светозар“ рађене по тексту Милована Витезовића, а у адаптацији драматурга Спасоја Миловановића и у режији Југа Радивојевића. На Тргу Републике је предвиђен и велики концерт.

 

 

На дан када је Велика народна скупштина у Новом Саду пре 100 година прогласила присаједињење Србији – Срема, Бачке, Баната и Барање, 25. новембра, биће отворен новоустановљени Музеј присаједињења, а на Тргу републике биће откривен споменик краљу Петру Првом Ослободиоцу. Истог дана, у присуству највишег државног врха Србије, Републике Српске, представника регија и градова са којима АП Војводина и Нови Сад имају однеговану сарадњу, у СНП-у биће одржана свечана академија.

 

 

Током 24. и 25. новембра, такође, у центру Новог Сада биће постављена велика мултимедијална изложба „1918“, са темом улога Србије у Великом рату. У Матици српској и на Правном факултету 2. новембра биће одржани научни скупови о националном уједињењу Срба и о присаједињењу.

 

 

У припреми је едиција „Српска књижевност о Великом рату“, коју Покрајинска влада реализује са Министарством културе.Такође, на РТС-у крајем септембра почеће емитовање серијала „Великани српске Војводине“ у 28 епизода. Покрајинска влада и Филмски центар Србије обезбедили су средства за снимање играног филма и серије о присаједињењу у 10 епизода по сценарију Милована Витезовића.

 

 

Градска власт у Новом Саду дакле подиже и споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу на Тргу републике. Трг је у старом језгру града, омеђан Змај Јовином гимназијом и Рибљом пијацом, у залеђу Владичанског двора. Водиле су се полемике да ли споменик треба да буде сличан споменику који је 2004. године обновљен у Зрењанину, који и данас са поносом баштини своје историјско име – Петровград.

 

 

Иницијатива да се подигне споменик је потекла од челних Матице српске Драгана Станића, Музеја Војводине Драга Његована, Историјског архива Новог Сада Петра Ђурђева, Градске библиотеке Драгана Којића и Музеја града Весне Јовичић.

 

 

Треба подсетити да је Нови Сад још 1938. године донео одлуку за постављање споменика краљу Петру Првом, али да је мађарски окупатор онемогућио да се план оствари, а касније се у доба комунизма заборавило на овај пројекат. Ова историјска грешка ће у Новом Саду бити исправљена.

 

Петровград.орг

Поделите:
АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: KAПУ ДОЛЕ ЛИСЈЕН

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: KAПУ ДОЛЕ ЛИСЈЕН

Из књиге Антонија Ђурића „Солунци говоре“ доносимо казивање Француза, ратника са Солунског фронта из времена када нас је Запад волео. Лисјен Рејн, брат по оружју наших славних ратника, живео је по завршетку рата у Паризу и био, како је записао Антоније Ђурић, председник Савеза бораца са Солунског фронта, носилац Ратног крста са златном палмом, Обилићеве медаље за храброст и других ратних и мирнодопских одликовања.

 

Антоније Ђурић и једно од првих здања књиге.

 

Звали су ме Јелисије. Име ми је Лисјен. Моји другови, српски војници, са којима сам провео две године на Солунском фронту и у његовом пробоју, као да нису могли да упамте моје крштено име, па су ме звали – Јелисије. Одазивао сам се на то име, јер ми је било драго да ме сматрају својим.. А ја сам то и био. Лисјен Рејн, француски војник, кадет, на служби – српском народу. Тако сам се понашао и тако се осећао. Имао сам тада, приликом пробоја Солунског фронта, само двадесет једну годину. А већ сам имао две године ратничког искуства. Но, то је био рововски рат, нисмо се кретали, све до пробоја. А кад смо кренули – зауставили смо се у Београду. Био сам у оним француским трупама које су за 45 дана стигле од Кајмакчалана до Смедерева и Београда…

 

Лисјен и другови у ослободилачком маршу кроз Београд до Загреба.

 

Много је времена прошло, а мени се чини као да је јуче било. Дочекивали су нас као најбоље пријатеље. У Прокупљу, сећам се, мој друг Вељко хоће да ме поведе код свог рођака. Не могу да се одбраним и кренусмо на крај града. Прасе на ражњу! Причају ми како се то прасе чувало за овај тренутак, надали су се скором ослобођењу и све што је у кући било најлепше – чували су за ослободиоце. У тој кући је млада девојка која течно говори француски.

И њена судбина је била необична: прешла је преко албанске голготе и била у прихватилишту Бизерти, где је научила француски… Кад је пробијен фронт, девојка се нашла међу војницима, тако да је међу првима стигла својој кући.

У тој кући много гостију, много девојака и мене хоће да – ожене. Девојке говоре француски, неке течно. Учествујем у тим шалама, јер знам да се моји другови само шале. Рат још траје и ми смо сада само у предаху.

 

Јуриш и победа.

 

 

Да, рат још траје, али не тако жестоко као у пробоју, јер се непријатељ повлачи и предаје. Прва српска армија, са француском коњицом генерала Гамбете као извидницом, пошто је разоружала бугарске дивизије близу Скопља, иде према Нишу. Нема застоја, нема предаха, борбе су непрекидне и Прва армија само граби напред и жури да ослободи своју земљу. Њен поход је записала историја: 3. октобра она потискује код Куманова аустро-немачке заштитнице, а већ сутрадан уништава аустријску девету дивизију на 65 километара од Куманова! Војници као да су добили крила, као да лете и у том застрашујућем лету ломе и уништавају непријатеља…

 

Лисјенови ратни другови.

 

На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве. А сутрадан, 1. новембра, тачно у 10 и 30, 45 дана после пробоја Солунског фронта, после марша од 700 километара, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије, победоносно улази у Београд.

Само после три дана, 7. октобра, Прва армија заузима Лесковац, 66 км. северно од Врања, да би пет дана касније, после тродневне жестоке борбе њена Моравска дивизија ушла у Ниш. А Ниш су браниле четири немачке и три аустријске дивизије. Два дана касније, 14. октобра, француска коњица улази у Пирот, спречава пут немачким појачањима која пристижу са Црног мора, не дајући им да се приближе Нишу.

 

Регент Александар дели одликовања херојима отаџбине.

 

Две недеље раније, Друга српска армија је била на бугарској граници. Бугари су, плашећи се освете, тражили примирје. Да то није прихваћено, српске трупе би биле у Софији. Међутим, српским јединицама је наређено да остану на граници, док се изврше услови примирја. То је био маневар савезника – како би се српским трупама онемогућио улазак у Бугарску.

.Моја јединица, 17. колонијална дивизија, прикупља се 22. октобра у Пироту. Три дана раније, потпомогнути једним батаљоном и једном српском батеријом, заузимамо Зајечар. Марокански коњаници ушли су 21. октобра у Неготин, а Први ловачки афрички пук брзим покретом стиже да спречи разарање рудника бакра у Бору.

 

Француска артиљерија у дејству.

 

Прва српска армија продужава напредовање. Ништа не може да заустави залет ових величанствених ратника! Они су недељама у походу, без обуће, готово и без муниције, али им храброст све надокнађује. После трогодишњег изгнанства, српске трупе, ево, изгоне непријатеља из своје земље. На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве, а 1. новембра, тачно у 10 часова и 30 минута Србија је ослобођена, уласком српске армије у Београд.

 

Уморни борци након марша негде у Србији.

 

Како све то сада изгледа лако, једноставно. Сада кад се употребљавају речи: напредовање, опкољавање непријатеља, предаја, примирје, капитулација… Али, кад се помене број мртвих – то је ужас! И зашто не рећи да је српска војска у Церској бици, у Колубарској бици, на Косову и преко Албаније, у Плавој гробници и на острву Видо, на врху Кајмакчалана и Ветернику, на Груништу и Катунцу – изгубила око 370.000 војника?! Србија је тада дала своје најбоље синове. А колико је било рањених војника и официра, колико инвалида регрута и ђака, колико несталих и заробљених, колико их је који су умрли од глади и по логорима, који су страдали у поробљеној земљи, колико је обешених у Мачви, покланих крај Дрине, спаљених у кућама.

Злочини Аустро-Угарске солдатеске над цивилима.

 

О свим тим жртвама говорило се и на Солунском фронту, и после пробоја. Причали су ми моји српски другови, моји вршњаци, како је то било преко Албаније, како је било у Драчу, на Крфу, у Бизерти, Лазуазу, Кап Матифу, тамо куда је несрећна земља сејала – своју децу, своје најлепше цветове.

И зато капа доле пред жртвама српских и француских војника који су дали животе за највеће идеале света – за слободу људи, за правду и истину, за мир и спокојство, за рад и песму. Те жртве не смеју да се забораве!…

 

Петровград.орг

Поделите: