АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ : KAПУ ДОЛЕ ЛИСЈЕН

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ : KAПУ ДОЛЕ ЛИСЈЕН

Из књиге Антонија Ђурића „Солунци говоре“ доносимо казивање Француза, ратника са Солунског фронта из времена када нас је Запад волео. Лисјен Рејн, брат по оружју наших славних ратника, живео је по завршетку рата у Паризу и био, како је записао Антоније Ђурић, председник Савеза бораца са Солунског фронта, носилац Ратног крста са златном палмом, Обилићеве медаље за храброст и других ратних и мирнодопских одликовања.

 

Антоније Ђурић и једно од првих здања књиге.

 

Звали су ме Јелисије. Име ми је Лисјен. Моји другови, српски војници, са којима сам провео две године на Солунском фронту и у његовом пробоју, као да нису могли да упамте моје крштено име, па су ме звали – Јелисије. Одазивао сам се на то име, јер ми је било драго да ме сматрају својим.. А ја сам то и био. Лисјен Рејн, француски војник, кадет, на служби – српском народу. Тако сам се понашао и тако се осећао. Имао сам тада, приликом пробоја Солунског фронта, само двадесет једну годину. А већ сам имао две године ратничког искуства. Но, то је био рововски рат, нисмо се кретали, све до пробоја. А кад смо кренули – зауставили смо се у Београду. Био сам у оним француским трупама које су за 45 дана стигле од Кајмакчалана до Смедерева и Београда…

 

Лисјен и другови у ослободилачком маршу кроз Београд до Загреба.

 

Много је времена прошло, а мени се чини као да је јуче било. Дочекивали су нас као најбоље пријатеље. У Прокупљу, сећам се, мој друг Вељко хоће да ме поведе код свог рођака. Не могу да се одбраним и кренусмо на крај града. Прасе на ражњу! Причају ми како се то прасе чувало за овај тренутак, надали су се скором ослобођењу и све што је у кући било најлепше – чували су за ослободиоце. У тој кући је млада девојка која течно говори француски.

И њена судбина је била необична: прешла је преко албанске голготе и била у прихватилишту Бизерти, где је научила француски… Кад је пробијен фронт, девојка се нашла међу војницима, тако да је међу првима стигла својој кући.

У тој кући много гостију, много девојака и мене хоће да – ожене. Девојке говоре француски, неке течно. Учествујем у тим шалама, јер знам да се моји другови само шале. Рат још траје и ми смо сада само у предаху.

 

Јуриш и победа.

 

 

Да, рат још траје, али не тако жестоко као у пробоју, јер се непријатељ повлачи и предаје. Прва српска армија, са француском коњицом генерала Гамбете као извидницом, пошто је разоружала бугарске дивизије близу Скопља, иде према Нишу. Нема застоја, нема предаха, борбе су непрекидне и Прва армија само граби напред и жури да ослободи своју земљу. Њен поход је записала историја: 3. октобра она потискује код Куманова аустро-немачке заштитнице, а већ сутрадан уништава аустријску девету дивизију на 65 километара од Куманова! Војници као да су добили крила, као да лете и у том застрашујућем лету ломе и уништавају непријатеља…

 

Лисјенови ратни другови.

 

На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве. А сутрадан, 1. новембра, тачно у 10 и 30, 45 дана после пробоја Солунског фронта, после марша од 700 километара, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије, победоносно улази у Београд.

Само после три дана, 7. октобра, Прва армија заузима Лесковац, 66 км. северно од Врања, да би пет дана касније, после тродневне жестоке борбе њена Моравска дивизија ушла у Ниш. А Ниш су браниле четири немачке и три аустријске дивизије. Два дана касније, 14. октобра, француска коњица улази у Пирот, спречава пут немачким појачањима која пристижу са Црног мора, не дајући им да се приближе Нишу.

 

Регент Александар дели одликовања херојима отаџбине.

 

Две недеље раније, Друга српска армија је била на бугарској граници. Бугари су, плашећи се освете, тражили примирје. Да то није прихваћено, српске трупе би биле у Софији. Међутим, српским јединицама је наређено да остану на граници, док се изврше услови примирја. То је био маневар савезника – како би се српским трупама онемогућио улазак у Бугарску.

.Моја јединица, 17. колонијална дивизија, прикупља се 22. октобра у Пироту. Три дана раније, потпомогнути једним батаљоном и једном српском батеријом, заузимамо Зајечар. Марокански коњаници ушли су 21. октобра у Неготин, а Први ловачки афрички пук брзим покретом стиже да спречи разарање рудника бакра у Бору.

 

Француска артиљерија у дејству.

 

Прва српска армија продужава напредовање. Ништа не може да заустави залет ових величанствених ратника! Они су недељама у походу, без обуће, готово и без муниције, али им храброст све надокнађује. После трогодишњег изгнанства, српске трупе, ево, изгоне непријатеља из своје земље. На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве, а 1. новембра, тачно у 10 часова и 30 минута Србија је ослобођена, уласком српске армије у Београд.

 

Уморни борци након марша негде у Србији.

 

Како све то сада изгледа лако, једноставно. Сада кад се употребљавају речи: напредовање, опкољавање непријатеља, предаја, примирје, капитулација… Али, кад се помене број мртвих – то је ужас! И зашто не рећи да је српска војска у Церској бици, у Колубарској бици, на Косову и преко Албаније, у Плавој гробници и на острву Видо, на врху Кајмакчалана и Ветернику, на Груништу и Катунцу – изгубила око 370.000 војника?! Србија је тада дала своје најбоље синове. А колико је било рањених војника и официра, колико инвалида регрута и ђака, колико несталих и заробљених, колико их је који су умрли од глади и по логорима, који су страдали у поробљеној земљи, колико је обешених у Мачви, покланих крај Дрине, спаљених у кућама.

Злочини Аустро-Угарске солдатеске над цивилима.

 

О свим тим жртвама говорило се и на Солунском фронту, и после пробоја. Причали су ми моји српски другови, моји вршњаци, како је то било преко Албаније, како је било у Драчу, на Крфу, у Бизерти, Лазуазу, Кап Матифу, тамо куда је несрећна земља сејала – своју децу, своје најлепше цветове.

И зато капа доле пред жртвама српских и француских војника који су дали животе за највеће идеале света – за слободу људи, за правду и истину, за мир и спокојство, за рад и песму. Те жртве не смеју да се забораве!…

 

Петровград.орг

Поделите:
ИЗВОРНА ПЕСМА И ИГРА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ЗРЕЊАНИНА

ИЗВОРНА ПЕСМА И ИГРА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ЗРЕЊАНИНА

У петак, 14. септембра, у Културном центру Зрењанина  одржан је етно-музички Фестивал  традиционалних инструмената под називом  „Рог Баната”. Већ следеће вечери Национални ансамбл „Коло“ – Ансамбл народних игара и песама Србије, наступио је на великој сцени Културног центра Зрењанина и побрао аплаузе.

 

 

Организатори фестивала  традиционалних инструмената  „Рог Баната” су били УГ „Банатске гајде” Зрењанин и Културни центар Зрењанина а покровитељи фестивала су били Град Зрењанин и Туристичка организација Зрењанин.

 

 

Циљ фестивала је био промовисање традиционалних инструмената северног дела Србије и едукација младих из области традиционалне културе. Фестивал је организован по први пут и свакако треба подржати организаторе у  овом подухвату. На фестивалу су наступили свирачи на скоро заборављеним старим инструметима са дугом историјом постојања попут: гајди,тамбура, гусала, њењара, фујара, дромбуља, самица, фруле.

 

 

Фестивал у овој фази није замишљен као такмичарски. Била је то нека врста ревије инструмената и свирача коју је водио наш суграђанин Вања Илијев. Као и све нове ствари потребно је време и упорност да се ова квалитетна музикчка традиција наметне и добије медијску пажњу коју у нашој култури заслужује. Будућих генерација ради јер се на медијима са националном фреквенцијом сервирају гледани али треш садржаји.

 

 

Национални ансамбл „Коло“ – Ансамбл народних игара и песама Србије,  наступио је у свом маниру, професионално и снажно, на шта је већ навикао нашу публику.

 

 

Aнсамбл – „Коло“  се бави, на један заиста високо професионалан начин очувањем српске народне културе кроз игру и песму. Традиционална мелодија једног подневља је културни бренд који и светска публика високо вреднује.

 

 

У стварању уметничког репертоара учествовали су српски најеминентнији кореографи, композитори и стручни сарадници који су изградили препознатљив уметнички стил, изражен пре свега у разноликости сценских и музичких облика. Нема сумње да се и ове вечери радило  о врхунској уметничкој интерпретацији и изузетном сценском наступу у коме је публика могла да ужива.

 

Петровград.орг и Културни центар Зрењнина

Поделите:
АМС СРБИЈЕ И МК ПЕТРОВГРАД УСПЕШНО ОРГАНИЗОВАЛИ ЗАВРШНУ ТРКУ СЕЗОНЕ

АМС СРБИЈЕ И МК ПЕТРОВГРАД УСПЕШНО ОРГАНИЗОВАЛИ ЗАВРШНУ ТРКУ СЕЗОНЕ

Протеклог викенда је одржано мото надметање и атрактивне вожње, такмичара мото клубова и љубитеља двоточкаша под називом“ Велика награда Зрењанина 2018″.  Такмичење су организовали Ауто-мото савез Србије, Мото савез Србије, и Ауто-мото клуб ”Петровград” из Зрењанина, уз подршку Министарства омладине и спорта и АМС Осигурања, а под покровитељством града.

 

 

Приликом свог обраћања такмичарима, гледаоцима и организаторима, заменик градонаћелника Саша Сантовац је истакао да је ово прилика и за промоцију индустријске зоне и њених капацитета. Сантовац се захвалим Ауто-мото савезу Србије што верује у организационе способности грда и што другу годину заредом организује такмичење. Сантовац је посебно похвалио ауто-мото клубу „Петровград“који се и ове године истакао у организацији.

 

 

Трку је званично прогласио отвореном, генерални секретар Ауто мото савеза Србије Предраг Ђурђев који је успешну организацију догађаја повезао са добрим односима Ауто мото савеза и града Зрењанина а посебно је истакао улогу градоначелника Зрењанина Чедомира Јањића.

 

 

Овом трком обележен је на прави начин крај мото сезоне у Србији. Град се постепено намеће као лидер у области мотоциклизма у нашој земљи. Стручњаци оцењују да је наша стаза веома сигурна а о њеном квалитету говори и лиценца која је добијена од стране Ауто мото савеза Србије.

 

 

Стаза у индустријској зони испуњава све услове за одржавање званичних трка из календара националног шампионата, а уз наставак сарадње Ауто мото савеза Србије, Мото савеза Србије, ауто мото клуба „Петровград“ и града Зрењанина, на тој стази би требало да се возе и дисциплине за међународни шампионат.

 

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: Александар Блануша и Горан Михајлов)

Поделите:
СТО ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

СТО ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

Како је савезничка победа на једном, за велике силе савезнице Атанте, споредном фронту, одлучила исход Великог рата и била одлучујућа за стварање нове моћне регионалне државе на Балкану Краљевине Срба Хрвата и Словенаца и како је све почело на Кајмакчалану?

 

Са Крфа на Солунски фронт.

 

Како је, пре тачно сто година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта:

 

Краљ Петар I од Србије на Солунском фронту.

 

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци, напред у отаџбину!”.

 

Солунски фронт

 

Главнокомандујући савезничких трупа маршал Франше д Епере и регент Александар Карађорђевић, обилазе положаје.

 

На Солунски, Источни или Бугарски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена у пролеће 1916. године, после опоравка на острву Крф. Са једне стране фронта били су савезници Атанте француски, британски, руски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана. Са друге линије фронта, на стратешки бољим положајима, били су немачки и бугарски војници, тзв четворног савеза централних сила. У току 1916. године српска војска је имала своје ватрено крштење на вису Кајмакчалану где је имала значајне губитке али је освојила, планину Ниџе и  старосрпски град Битољ.

Тадашњи  савезнички командант генерал Сарај је изјавио:“Срби, ви сте први отворили пут. Ви сте први видели непријатеа у бекству и ваши напори су омогућили ослобађање Битоља“. Упркос успеху и жељи Срба да ослободе што већи део своје отаџбине, што пре, пораз Атанте у Румунији и пасивност Енглеза одложио је коначан расплет.

 

Српски јунаци пали на линијама Солунског фртонта, вјечнаја памјат.

 

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

 

Главнокомандујући на фронту маршал Франше д Епере и војвода Степа Степановић у обиласку јединица у селу Драгоманци.

 

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра у 5.30 часова друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…

 

Пробој фронта и победа

 

Српски војници у рововима на Солунском фронту.

 

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.

 

Митраљеско гнездо ступа у дејство.

 

 „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

 

„Све три дивизије прве линије кренуле су на јуриш снажно, ломећи отпор непријатеља. За овако бриљантан почетак посебно су заслужни артиљерци, који су неуморно и изузетно прецизно тукли непријатеља. Ватра српских топова је била тако страговита да су браниоци потпуно изгубили главу.“, сећао се добровољац Сима Габрић.

 

Мотив повратка кући водио је српске војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…

 

Јуриш српске коњице Тиквешком котлином.

 

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање. Немци су се под командом Фон Штолца раздвојили од Бугара, који су тражили примирје и покушали да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

 

Савременици о тим данима

 

Поражени бугарски војници и њихова предаја на Солунском фронту.

 

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

 

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

 

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

 

Победничко коло на Солунском фронту.

 

 

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

 

Хинденбург, немачки фелдмаршал: „Пошто је непријатељска војска пробила Солунски фронт а ми немамо свежих резерви, потребно је одмах закључити мир са непријатељем.“

 

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

 

Петровград.орг (Одломци из зборника текстова „Голгота и Васкрс Србије 1916 – 1918“и књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића.)

Поделите:
ОТВОРЕН ПОГОН ИТАЛИЈАНСКЕ КОМПАНИЈЕ ГЛМ – РС

ОТВОРЕН ПОГОН ИТАЛИЈАНСКЕ КОМПАНИЈЕ ГЛМ – РС

Амбасадор Републике Италије у Србији Карло Ло Кашо, заједно са градоначелником Зрењанина Чедомиром Јањићем и његовим сарадницима присуствовао је свечаном отварању производних погона италијанске компаније “ГЛМ-РС” д.о.о., у реновираним халама некадашњег “Минела”. Ова се компанија бави производњом и обрадом металних компоненти за ауто индустрију.

 

 

Пре свечаности, за амбасадора и његове сараднике организован је пријем у кабинету градоначелника где су вођени разговори о досадашњој сарадњи Србије и Италије, као и инвестицијама италијанских компанија у Зрењанину.

 

 

На свечаном отварању погона,.aмбасадор је рекао да су овај Град и Покрајина изузетан пример сарадње. Он је истакао да у Војводини има преко 70 италијанских предузећа која запошљавају око 11.000 радника.

 

 

Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић је изразио задовољство што се у нашем граду почиње да ради још једна компанија. Зрењанин је некада био индустријски центар и градски менаџмент се труди да он то поново буде а посебно је задовољство када стари погони засијају новим сјајем – рекао је градоначелник Јањић.

 

 

Планови компаније су да у нашем граду запосли 350 радника. ГЛМ je шеста италијанска компанија  у граду. Први инвеститори су у град дошли 2005. године а до сада ни једна од компанија није напустила Зрењанин, већ је чак проширила капацитете.

 

 

Петровград.орг и Град Зрењанин

Поделите: