МАНИФЕСТАЦИЈА ДАНИ СРПСКЕ У СРБИЈИ 2018.

МАНИФЕСТАЦИЈА ДАНИ СРПСКЕ У СРБИЈИ 2018.

У циљу промоције Републике Српске сваке године се организује вишедневна манифестација која кроз различите програмске активности подстиче размјену културних остварења и културне баштине, представља природне љепоте, туристичка мјеста и руте, угоститељство, кулинарство и вино, презентује инвестиционе могућности, и као најбитније учвршћује везу између српског народа са обје стране Дрине.

 

 

Умјетници и ствараоци из различитих сфера дјеловања, туристичка понуда, привредни потенцијали, наука и култура Републике Срспке промовишу се у Београду, Новом Саду и другим градовима и мјестима у Србији.

 

 

Пројекат се реализује у сарадњи са умјетницима, научницима и привредницима који су родом или поријеклом из Републике Српске а живе и раде у Србији, као и у сарадњи са умјетницима, научницима и привредницима Србије. Посебна сарадња  се остварује са завичајним друштвима и удружењима у Србији.

 

 

Део програма ове године ће се одржати и у граду на Бегеју

 

Уторак, 4. Септембра

17.00- Библиотека „Жарко Зрењанин“, Трг слободе.– Изложба „Земљом Херцеговом“ и промоција издања СПКД „Провјета“ Гацко. О изложби: Ивана Грујић и Алекса и Радомир Вучковић. О издањима: академик Војислав Максимовић, проф. др Милош Ковачевић и Радомир Вучковић, предсједник СПКД „Провјета“ Гацко. Своју поезију казују: Мила Сташевић Гаћиновић и Драгутин Паповић.

 

 

20.00 – Народно позориште „Тоша Јовановић“, Суботићева 1. – Представа ДИС театра из Бање Луке: „Неизговорени гласови“. Аутор: Огњен Богдановић. Режија: Нелко Нелковски. Играју: Марко Бојић, Милан Богдановић, Душан Урошевић, Кристина Чулић, Харис Хабибија, Неда Ковач, Надежда Секулић и Светозар Бабић.

 

 

Пројекат под називом „Дани Српске у Србији“ покренут је 2013. године са идејом да се Србији и њеним грађанима на увијек нов и јединствен начин представи Република Српска и њени потенцијали.

 

Туристичка организација Републике Српске & Петровград.орг

Поделите:
ВАНДА ВОЈВОДИЋ МИЦОВА: УЛОГА И ОДГОВОРНОСТ АРХИВА У КРЕИРАЊУ ИСТОРИЈСКЕ СВЕСТИ НАРОДА

ВАНДА ВОЈВОДИЋ МИЦОВА: УЛОГА И ОДГОВОРНОСТ АРХИВА У КРЕИРАЊУ ИСТОРИЈСКЕ СВЕСТИ НАРОДА

Реч „историја „ некада подразумева прошлост, некада развитак људског друштва, некада школски предмет, некада књигу која садржи чињенице и тумачење прошлости, некада струку која се студира на факултетима. Реч историја не значи само прошлост већ значи човечанство у свим временима. Због тога није ни јасан сам појам „историјска свест„. Када кажемо историјска свест требало би да мислимо на свест која је настала под утицајем традиције и васпитања у духу одређене културе а не на сазнања до којих смо дошли читањем историографских дела. Развијање историјске свести помаже појединцу да схвати политичке, друштвене и културне појаве.

 

Aутор рада историчар Ванда Војводић Мицова.

 

Када се  код појединаца створи осећај за постојање прошлости, садашњости и будућности историјска свест треба да му пружи представу о његовом постојању у одређеном времену. Историја као наука која има задатак да реконструише и тумачи прошлост људи на објективан и научно заснован начин има пресудну улогу у формирању историјске свести. Због тога је битно проучавати завичајну историју.

Људи као појединци или као колективи треба да настоје да унапреде своју историјску свест тако што ће је учинити тачнијом, истинитијом. Најбитније од свега је да шира јавност спозна дужност да заштити и сачува културна добра, јер ћемо само на тај начин изменити однос према историјском наслеђу и историјској свести.

 

Библиотрка Историјског архива Зрењанин.

 

Архиви у Републици Србији као установе културе у којима се чува непроцењива архивска грађа од регионалног и националног значаја, чине основу за неговање историјског памћења нашег народа, па су самим тим архиви и изворишта националног идентитета.

Треба променити историјску свест нашег схватања и доживљавања традиције, заступања националних интереса и обликовања националног идентитета.

Историјски архив Зрењанин чува архивску грађу која је категоризована као грађа од изузетног и великог значаја. Ови писани историјски извори који се чувају у нашим депоима често превазилазе локални карактер. Поред основне делатности која подразумева прикупљање, заштиту, сређивање и чување архивске грађе, архиви имају одговорност али обавезу да ове вредне писане узворе који су прижљиво чувани у нашим депоима публикују и представе јавности путем изложби , као и да буду од користи научној и широј јавности.

 

Архивски документ из 1848. године и доба Србске Војводовине.

 

Архиви треба да искористе документа у подизању културног нивоа грађана и историјске свести и то путем изложби, публикација, јубилеја, годишњица, организовањем посета архиву… Јавност ће на тај начин бити упозната са значајом и коришћењем архивске грађе. Архиви би требали да буду организатори стручних скупова, да промовишу књиге које се баве историјом, да се јавност упозна са архивском грађом путем стручних часописа… Наварно, у овом времену битно је промовисати архив и архивску грађу и путем друштвених мрежа, јер ће на тај начин лакше допрети до млађе популације .

Архиви на формирање историјске свести могу утицати самостално својим партиципирањем у културном живото грађана или у сарадњи са осталим установама културе тако што ће одређене историјске теме, догађаје, збивања  или личности презентовати путем одређених форми деловања (тематских научнопопуларних брошура, изложби, расправа, предавања, реферата). Најчешће се та сарадња остварује са музејима и библиотекама.

 

Архиви чувају вредну историјску грађу.

 

Један од значајних облика деловања на формирање историјске свести је и упознавање ђака и студената, па и млађих генерација са архивском грађом. Првенствено их треба упознати са архивском грађом која је локалног карактера и тако их упознати са историјом града и средине у којој живе. На тај начин ће се и код њих развити однос према неговању културних добара, подстаћи истраживачки дух и створити представа о прошлости, развити свест о целовитости историје, сазнање да смо сви део једног историјског тренутка који је повезан са прошлошћу и са будућношћу. Историјску свест код ученика треба заснивати на научно уврђеним чињеницама и на научном размишљању али да би се то реализовало потребно је и да сами професори односно наставници који им предају имају развијену историјску културу и свест.

Телевизијске и радио емисије су такође погадан облик за деловање архива на формирање историјске свести тако што ће се представити значајна документа из националне или локалне историје кроз тематске, документарне и друге емисије.

 

Стари протоколи стубови трајања и идентитета.

 

Веома је битно да широка јавност сазна за постојање нашег архива и архивских фондова и збирки које поседујемо и да уз њихову презентацију провуди интерес за историју нашег града и да се тим путем , посредно, развија историјска свест о значају архивске грађе и прошлости нашег града.

Из више разлога мали број наших суграђана зна шта се десило у нашем граду пре сто година. Историјски архив Зрењанин као установа културе требала би да формира историјску свест код наших суграђана о значају нашег града у стварању краљевине СХС , односно о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији 1918. године. Наша установа је свакако најкомпетентнија да формира историјску свест наших суграђана о догађајима пре тачно једног века јер својим депоима чува архивску грађу која сведочи управо о том периоду.

 

Први светски рат

 

Аустро-Уграска је за убиство Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године у Сарајеву оптужила и два наша суграђанина. Тако је др Емил Гаврила оптужен за велеиздају, само зато што је један део живота провео у Босни а Ђорђе Рашић Раша ухапшен је под сумњом да је умешан у атентат, само зато што је његов брат, иначе Загрепчанин, био у Сарајеву у време атентата. Осим поменуте двојице, на самом почетку рата интернирани су и најугледнији Срби. Интересантно је да су интернирали и неке жене[1]. Међу њима биле су најпознатије Олга Гаврила и Албина Обремски, која између осталог, није била српског порекла. Овакав однос државе према Србима у неку руку одредио је и судбину Баната. Многи Срби из нашег града нису желели да ратују за Аустро-Угарску, па је тако дезертерство постало нормална појава.

Најхрабрији наши суграђани чак су се и пријављивали као добровољци у Српску војску попут Милана Петровића, који се борио на Добруџии [2] и Милоша Стефановића, који је у Србију пребегао 1914. године и  са српском војском повлачио се преко Албаније на Крф.[3]

 

Велики рат је сјајна страница националне историје.

 

Међу њима било је и војника других националности аустроугарски официр Игњат Кирхнер родом из Ечке.[4] Двестотине наших суграђана добровољаца борило се на Добруџи, а седамдесетдеветоро на Солунском фронту. Нису  сви наши житељи  ратовали пушком, већ пером као Тодор Манојловић, књижевник, који је из Фиренце отишао на Крф, где је почео да ради као редовни сарадник „Српских новина „ и „Забавника „ све до краја рата 1918. године.

Пробојом Солунског фронта и капитулацијом Бугарске и Турске отворило се питање опстанка Аустро-Угарске.У нашем граду основан је 31.10.1918. године Српски народни одбор. Формирали су га: др Андрија Васић, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Живко Терзин, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић, Јефта Вуков и др Славко Жупански. За Председника овог одбора изабран је др Андрија Васић. Циљ овог одбора био је преузимање власти у граду и присаједињење Баната Краљевини Србији.[5] Пошто је град био мултинационалан, није се знало којој ће држави припасти након слома Аустро-Угарске 03.11.1918. године.

 

Краљ Петар Први Ослободиоц на фронту.

 

Важно је напоменути да је то био први одбор на територији данашње Војводине. Преузимањем свих полуга власти у граду Српски народни одбор је практично постао паралелна власт. Српски народни одбор упутио је изасланство српској војсци  да дође у Велики Бечкерек.

Бригадни пуковник Драгутин Ристић на челу Гвозденог пука Књаз Михајло 17.11.1918. године на одушевљење српских житеља улази у град. У међувремену по бечкеречком моделу широм Баната, Бачке и Барање, ничу народни одбори  а централни се налазио у Новом Саду. На Великој Народној скупштини у Новом Саду 25.11.1918. године одлучено је да се Банат, Бачка и Барања присаједине Србији.

 

Народ и гарда слушају говор бригадира Ристића, 1918. године на Тргу Слободе.

 

После Другог светског рата комунистичка власт трудила се да умањи све слободарске тековине које нису биле везане за комунистичку партију, тако да се и ови догађаји све до  90-тих година прошлог века нису изучавали.

Улога нашег архива у презентовању ових историјских чињеница а самим тим и формирању историјске свети је да на научној основи, путем писаних извора, ове догађаје приближи наших суграђанима. Сви ови наведени историјски догађаји и личности могу се путем наше архивске грађе документовати. Користећи личне фондове: Ф.43 Емил др Гаврила (1861-1933), 1890-1933, Ф.34 Тодор Манојловић, књижевник (1883-1968), 1902-1968, Збирку фотографија 1890-2003, Ф.486 Српски народни одбор Велики Бечкерек 1918-1919. и остале фондове, који се односе на ову тему, ове године 17.11.2018. године, Историјски архив Зрењанин ће у сарадњи са Народним музејом из Зрењанина отворити изложбу под називом „Средњи Банат на крају великог рата „.

 

Унук великог Карађорђа, да ли је заслужио да један град у Србији врати и понесе његово име?

 

Изложба је од великог значаја због ширења свести о неговању културе сећања и памћења на славне и тешке догађаје из наше националне историје (који су у једном временском периоду били неправедно занемарени), као и едукацији младих нараштаја о очувању свести и свог идентитета. Осим локалног и регионалног предзнака, ова изложба има и национални значај, јер су Срби из средњег Баната у судбоносним догађајима ослобођења и уједињења Срба и осталих југословенских народа, дали немерљив значај.

Изложба је намењена свим старосним категоријама, јер је својом садржином једнако важна за све, како за оне старије, да се подсете и не забораве, тако и за млађе категорије, да науче и не забораве.Такође намењена је како за стручну, тако и за ширу јавност.

 

Емил Гаврила и досањани сан о слободи.

 

Ово ће бити прилика да грађанима, ђацима, студентима, а и стручној јавности презентујемо фотографије, плакате, новине из тог времена, као и документа која сведоче о тим догађајима. Тако ће се много лакше створити слика, а и формирати свест код становништва о том времену. Грађанима ће изложба, уз помоћ ових писаних историјских извора и илустративног материја, дочарати период од 1914. до 1918. године, догађаје и личности које су га обележиле. На тај начин створиће се свест о важности тих догађаја не само за наш град и Банат већ и за данашњу Војводину.

Наставници и професори историје ће моћи овом приликом да се више посвете локалној историји и да доведу ђаке на ову изложу. У изградњи историјске свести о важности ових догађаја, осим ове изложбе, битна су и предавања наставника у школама, опет на основу наше архивске грађе.

Битно је да се и путем медија који могу на најсликовитији начин јавности да прикажу најбитнија документа која сведоче о овом периоду.

 

Национално свесни грађани су за Петровград.

 

Наша улога као архива је да све оно што сведочи о овом периоду на што је могуће више начина презентујемо јавности, која треба на основу тих изнетих чињеница да формира  историјску свест о догађајима у нашем граду, који свакако превазилазе локални карактер. Уз помоћ архивске грађе треба створити слику, како је српски народ живео у том периоду, како се борио за своја права, како су интернирци боравили у логорима и какав је треман био према њима. Неопходно је створити слику, колика је била жеља за присаједињењем са матицом Србијом и колико су појединци плаћали цену због те борбе.

Један од начина формирања историјске свести је и презентовање писаних историјских извора из тог времена кроз публикације. Једна од њих настала је на основу наше архивске грађе, књига Милана Ђуканова, „Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918. године„. Књига је настала на основу фонда Ф.486 Српски народни одбор Велики Бечкерек 1918-1919. и истраживања о личностима која су била од изузетног значаја за његово формирање и које су обележиле борбу за ослобођење. Она је изузетно важан облик деловања на формирање историјске свести јер сведочи о догађајима који су веома важни за историју српског народа.

 

Припреме за прославу 100 година од присаједињења су у току.

 

Приликом презентовања свих ових догађаја битно је држати се научно доказаних чињеница и све документовати архивском грађом. Архив, осим што има обавезу да јавност упозна са архивском грађом која сведочи о овом периоду, има улогу да формира историјску свест о важности тих догађаја. Архив има и велику одговорност да веродојстојно презентује документа и то све на научној основи. Све чињенице треба презентовати на јасан и прецизан начин.

Наш је избор али и велика одговорност, како ћемо, на који начин, презентовати архивску грађу. Наша одговорност је да све оно што сведочи о том времену широј јавности прикажемо непристрасно, искључиво водећи се писаним историјским изворима, а не слободним тумачењима. Наш начин презентовања ових догађаја мора бити одговоран, како би млађе генерације створиле слику о догађајима, личностима, друштвеним и политичким приликама из тог времена.

 

Промена назива града Зрењанин у Петровград

 

Последњих година у граду и шире води се бурна полемика око имена нашег града. Најактивније у сучељавању аргумената су разне невладине организације, удружења и утицајни људи на локалу, који са историјом, као струком, немају баш много везе. Најкомпетентнија да да своје мишљење у овом случају морала би свакако бити институција, као што је Историјски архив Зрењанин. На бројним трибинама одржаним на ову тему, ретко где би се појављивали историчари а и ако би се појавили, већина њих није се држала историјских чињеница, већ су заговарали неку од опција на основу свог идеолошког опредељења.

Интересантно је да ни једна страна није консултовала Историјски архив Зрењанин. Након бурних расправа вођених на трибинама и медијима, а поготово на друштвеним мрежама градоначелник је затражио мишљење о начину промене назива града од Министарства државне управе и локалне самоуправе. Историјском архиву Зрењанин је такође послат допис у којем се захтева да се све релевантне чињенице тј. архивска грађа о промени назива града доставе Градској управи Зрењанин.

 

Грађани Великог Бечкерека су били за Петровград.

 

Наш град први пут спомиље се у XIV веку под именом Бечкерек.То име у неколико варијација (Бечкерек, Нађ Бечкерек, Грос Бечкерек, Велики Бечкерек) трајало је све до краја Хабсбуршке монархије. Лингвисти нису успели да се до дан данас сложе око значења те речи, па чак ни око тога из ког језика она вуче корене.

Уласком Бечкерека у југословенску државу Краљеву Срба , Хрвата и Словенаца 1918. године постаје актуелно и  питање имена града. На седници градског већа  одржаној 29.септембра 1934. године на предлог градског већника и народног посланика др Тоше Рајића, једногласно је одлучено да град више не носи име везано за државу која више не постоји, него да из пијетета према најпопуларнијем српском владару, тада покојном краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу, понесе име Петровград. Наредне године, 05. марта 1935. године, указом краљевских намесника, град званично добија име Петровград.

 

Нацисти су били против имена Петровград.

 

Уласком немачких нацистичких трупа у град 1941. године  долази опет до промене. Град се за време немачке окупације називао Грос Бечкерек. Интересантно је да када су се нацисти обраћали житељима српске националности а то је увек било искључиво на српском језику и ћириличним писмом, користили су назив Петровград. Оба антифашистичка покрета отпора у граду користила су назив Петровград.

Ослобођењем града од стране Совјетске Црвене армије 02.октобра 1944. године граду је враћено име Петровград. Међутим, две године касније, на исти дан, граду је промењено име у Зрењанин, по народном хероју из Избишта Жарку Зрењанину. Такво стање било је све до пада комунизма крајем прошлог века  и од тада до данас појављују се бројне иницијативе политичких странака али и удружења грађана да се граду врати име Петровград.

 

Национално свесни историчари из Баната су за име Петровград.

 

Интересантно је да званично ниједна странка, нити удружење грађана није никада до сада поднело иницијативу да се граду промени име у Бечкерек. Њихове присталице иако малобројне веома су агилне и појављују се на свакој трибини а поготово на полемикама које се воде путем друштвених мрежа .

Из свих ових полемика дошло се до фрапантних података, да велики број наших суграђана слабо познаје личности и догађаје који су обележили историју прошлог века а поготово локалну историју.

Историјски архив Зрењанин не поседује писане историјске изворе о имену Бечкерек осим литературе у којој се спомиње. Поседујемо посредне историјске изворе о овом називу града.

Што се тиче имена Петровград постоји документ којим се покреће иницијатива о промени назива града и сам и записник са седнице на којој је извршена промена.

 

Јован Веселинов Жарко 1945. у ослобођеном Петровграду.

 

Такође поседујемо записник са седнице на којој је име града Петровград промењено у Зрењанин.

Из свега се може закључити да наши суграђани немају изграђену историјску свест о локалној и о националној историји, па би у сарадњи са осталим установама културе, локалном самоуправом, основним и средњим школама требало путем трибина, изложби, предавања, брошура, уз широку подршку локалних медија, требало порадити на изграђивању историјске свести код народа по том питању, нарочито код младих.

Наш задатак је да на основу релевантних историјских извора створимо праву слику о овом питању.

Закључак

 

На основу свега изнетог можемо закључити, да Историјски архив Зрењанин треба да  се што више укључи у едукацију млађих генерација а ту превенствено треба обратити пажњу на предавања у средњој школи. У наставу историје, на том узрасту, треба укључити и лекције везане за локалну историју.

Таква предавања требало би превенствено држати у просторијама архива, где би ђаци могли да виде оригинална документа , фотографије, новине, карте, планове и друга документа која сведоће о личностима и догађајима из одређеног периода. На тај начин лакше ће створити слику о неким битним датумима, догађајима и личностима из прошлог времена и тако развити историјску свест о томе и изградити свој национални идентите. Тако ће научити да поштују туђу традицију и историју а самим тим и своју.Такође научиће да цене нечију борбу и залагање за одређене идеје.

 

Тоша Рајић, његов и наш Петровград 1937.

 

За старију генерацију треба приређивати изложбе и предавања да би освежили своје сећање и знање из локалне историје и националне историје. Све то треба да буде документовано путем архивске грађе, која у неку руку „говори „ сама за себе.

Треба путем докумената, што непристрасније, утицати на формирање историјске свести и националног идентитета.

[1] Милан Ђуканов,“Први Српски народни одбор 1918.,ИП Београд , Зрењанин, 2010 , стр 29,30

[2] ИАЗ, Ф.667, Драгољуб Чолић, (1908-1982),1888-1982,арх.бр.2662 , кутија бр. 18

[3] ИАЗ, Ф.667, Драгољуб Чолић, (1908-1982),1888-1982,арх.бр.2914 , кутија бр. 19

[4] Мр Адам Стошић „Велики дани Србије 1914-1918 „,Крушевац-Београд, 1994, стр.417

[5] Милан Ђуканов,“Први Српски народни одбор 1918.,ИП Београд , Зрењанин, 2010 , стр 31-38

 

Поделите:
ПРЕПОРУКА ЧИТАОЦА – УМРО САМ У ПЕТАК – НЕНАД ГУГЛ

ПРЕПОРУКА ЧИТАОЦА – УМРО САМ У ПЕТАК – НЕНАД ГУГЛ

„Јесмо ли икада толико писали као у овим немирним временима?“

(Монтењ)

 

 

Сваки писац на крају своје књиге седи наднет над својим делом подељених осећања и мисли које се међусобно боре: осећај задовољства што је дело завршено и брига како ће читаоци дело схватити, прочитати, какав суд ће изрећи критика. Верујем да је писац овога романа делио такво осећање са својим колегама „по перу“.

Без лажне скромности, сматрам да сам последњи који би требало да се лати пера и мастила да напише било коју реч или коментар када је у питању дело уваженог драгог ми пријатеља Ненада. Ови редови не представљају критику дела него покушај тумачења и читања поруке коју нам наш аутор кроз књигу која има контроверзан наслов Умро сам у петак свима шаље. Идеја аутора ових редова није критика дела него покушај извлачења смерница у вези са проблемима које је донело наше доба и указивање на хришћански карактер сагледавања вечних питања са којима се аутор у овом роману рве кроз мноштво психолошких и људских карактера и типова.

 

 

Свако ко прочита ову књигу имаће свој угао из кога ће посматрати ово дело, али нешто у шта сам сигуран јесте да ће свако из свог угла видети даровитог писца који има посебан осећај за време у коме живимо. Гугл убедљиво и даровито показује кроз свој роман да је настављач српске књижевне речи. Пажљиво ишчитавајући његов роман проналазимо слојеве еминентних српских књижевника: Пекића, Боре Станковића, Данила Киша… Он се својим романом прикључује књижевној матици српске књижевности 20. века. Гугл за свој роман не узима пиљевину, или неки други „меки“ материјал за грађу своје књиге него узима чврст камен који вешто и даровито бруси.

Пред нама је садржајна књига која је тематски вишеслојна. Књига која није писана као „разбрибрибрига“, није писана да по својој природи буде теолошко дело, нити је аутор имао претензију да сатка такво дело, али бавећи се у свом роману темом добра и зла, смисла и бесмисла живота, слободе човекове… аутор роману даје теолошки „тон“. Утисак којем не могу да се отмем је да писац метафизичке теме које обрађује не чини то у ужем теолошком смислу већ на уметнички начин, тј. кроз уметност речи.

 

 

Ове теме нису тек тако и ничим подстакнуто теоријско промишљање, већ представљају пишчев одговор на изазове снажних и жестоких искушења и провера човекове личности у времену у коме живимо. Имајући пред собом проблеме постојања и слободе, аутор романа пружа нам у оквирима свог дела, могућност остваривања дијалога између богословља и других области људског духа, као што су књижевност, уметност, философија, јер са њима (теолозима) делимо идентичан проблем – проблем постојања.

Сваком читаоцу писац намеће легално и легитимна питања: зашто узима човека интелектуалца и секс као теме које често провејавају кроз књигу? Дух овога света са својим „стандардима“ свео је људску личност на употребну функцији, због тога Гугл не узима тек тако човека интелектуалца и секс као теме које се појављују у његовом роману. За разлику од других за њега су ово периферне теме и он врло вешто, у маниру искусног писца иде „од периферије“ ка центру.

 

 

У самом центру и сржи је антропологија где је неопходно нагласити да је реч о отвореној и динамичној антропологији. Када је у питању антропологија, важно је избећи плитка и површна тумачења која би задовољила нашу логику и етику. Кроз главног јунака свог дела Гугл нас смело подсећа да је сваки човек мешавина подмуклости, једноставности, незлобивости, чедности и злобе, сластољубивости, доброте…

Стиче се утисак да је личност јунака Ненадовог романа подељена и разломљена. Да ли има решења за то? Има ли исцељења за такву личност? Као једино решење проблема и исцељење Гугл видислободу избора и хришћанско покајање. Наш писац неће човека као мислећу индивидуу, он не жели човека који жудећи за вечном срећом најпре мора да се уподоби људској логици. Он жели да покаже да је човек најпре биолошко биће, а онда и изнад свега биће слободе које је позвано да се својом слободом уподоби Богу. Према Ненадовом мишљењу, потчињавање слободе логици и етици, не само да није могуће, него је за човека бескорисно и штетно.

 

 

Драма људске слободе и израиљско рвање човека са Богом главна је одлика човека на његовом историјском путу. Тај изазов и распеће за људску природу Ненад вешто претаче кроз писану реч. Писац се не одриче ниједне силе која је дата човеку за афирмацију слободе: ни љубави, ни страсти, ни тела, ни душе… али он не своди човека на „силе“. Он не негира да без тога живот нема прави смисао. Знање јесте моћ, мишљење јесте сила али „Ненадов човек“ је више и изнад свега овога – човек покајања и слободе! Жеђ за слободом и покајањем је осовина тог боготражитељског вапаја „Ненадовог човека“.

Овај роман није просто јадиковка над моралном пропашћу нашег народа који сматра да је смисао живота у вожњи доброг аутомобила, или у потпуном препуштању овосветским уживањима. Напротив, аутор романа иде директно против „матице овог света“: лепе жене, лепи мушкарци, они који нуде секс и који траже секс, богати хипермаркети, човек који верује у слику и укидање времена и простора… нису и не могу бити извор среће и задовољства. Човек одвојен од Бога постаје добровољна жртва страсти која га претвара у смешног несрећника у овом свету.

 

 

У миљеу општих етичких начела Ненад истиче љубав као најважнију и највишу вредност. Љубав код аутора не важи само на нивоу етичке вредности него љубав има онтолошку вредност. Као што добро и зло коегзистирају у овом свету, тако и аутор нас подсећа да такође љубав коегзистира са болом. Љубав грли бол не да би му дала метафизички значај и садржај него да би га преобразила у радост.

Да бих показао колико писац овог романа добро препознаје „дух времена“ у коме живи, навешћу један моменат – без обзира на то колико некоме изгледао саблажњив, аутор користи псовку као средство да изобличи дух времена и његове „вредности“. Псовка је постала основни мисаони садржај млађе популације нашег народа. Она није више израз љутње, огорчења, увреде; она је данас нажалост постала мисаоно, емоционално и лексичко језгро савремене српске реченице младог човека. Нема реченице у којој нема узречице „јеботе“, она је заменила поштапалице „овај“, „онај“, „разумеш“, „како да кажем“…

 

 

Овај роман, осим што показује висок уметнички домет, такође, унапређује верску културу и културу уопште, показује многобројне утицаје хришћанског погледа на свет и хришћанске духовности на савремену културу и стваралаштво. Нећу претерати ако кажем да Гуглова свеукупна духовна оријентација унутар овог дела у нашим културним приликама представља својеврсни подвиг. Вредност овог романа огледа се у ауторовој способности да на генијалан начин пренесе истине православне теологије, а да притом вешто избегне замку идеолошког заступника православља.

Гугл проналази једну нову форму са циљем да се теолошке истине и речи спасења упуте савременом човеку. Свесно или несвесно, аутор романа даје значајан допринос ризници српске књижевности чије је дело прожето јеванђељским духом, идејом добра и зла, и нашег вечног трагања за смислом постојања. У том дискурсу ова књига је права новина, не може а да не буде примећена не само у књижевним круговима него и круговима теолога.

 

Аутор: Професор верске наставе Радослав Мијатовић

Поделите:
КРАШОВАНИ: СРБИ ТИМОЧАНИ КАО ХРВАТИ У БАНАТУ

КРАШОВАНИ: СРБИ ТИМОЧАНИ КАО ХРВАТИ У БАНАТУ

Не само у јадранском Поморју, на Косову и Бачкој и Барањи већ и у Банату има пореклом Срба католика. Срби Крашовани станују у Крашо-Северинској жупанији у Румунији. У троуглу између Вршца, Лугоша и Оршаве, у мору Румуна, има их свега 6.000 душа. Имају и свог посланика у румунском парламенту именом Слободана а оно што је чудно је да је он убеђени представник хрватске мањине у Румунији.

 

Крашовани у 20. веку кадаје та заједница бројала 20.000 чланова.

 

Крашовани су у етнолошкој литератури представљени као народ лепог соја, јаки људи, баве се земљорадњом и добри су баштовани. Говоре чисто српским дијалектом из групе тимочких дијалеката, који је староштокавски по свом пореклу. Називају себе Крашовани, по реци Карашу, која у брду Мушњаку извире а код Кајтасова и Паланке утиче у Дунав.

Као и бачки Шокци и Буњевци Крашовани говоре дијалектом српског језика. Они су очували, и ако окружени румунима, српски језик, српске обичаје и све особине али су по вери римокатолици. И што је најкарактеристичније, њима је баш то помогло, да очувају све до данас своје српско обележје. Њихова Православна браћа, насељена на дунавској обали од српске Клисуре до Оршаве, будући православне вере, претопила су се у једноверне Румуне. Још само презимена тих породица и српска имена места, брда, река, положаја, као што су Домоглед, Трескавица, Бистрица, Черна, Извор, Излаз, Дренково, Молдава…, казују путнику, да су ту некада живели Срби.

 

У време Инфорбироа и сукоба комуниста поделили су судбину са Србима Православне вере и преживели Багрданску голготу.

 

Међу тим Крашоване је разлика у вери спасла од претапања у Румуне и они су прво били Срби по свему. Проблем је наступио  јер нису имали своје школе а свештеници које им је римокатоличка црква слала били су им Хрвати који су их постепено убедили да припадају тој нацији. Стигла им је својевремено и понуда из Бугарске да се „као Бугари“ иселе у своју „стару отаџбину“ на Старој Планини али су је Крашовани најодлучније одбили, јер они нису Бугари, већ Срби са Тимока.

У новије време, паралелно са процесом хрваћења, почеле су да колају међу Крашованима теорије о њиховом пореклу из Херцеговине, попут буњевачког предања или из црногорског, мирочког округа у Србији. Постојала је теорија да су се населили у ове крајеве 1730. год. или правилније 1737. год., дакле у доба последње сеобе Срба из Србије у Угарску под пећким патријархом Арсенијем IV. Јовановићем Шакабентом. Херцеговачки Срби су се под етнонимом Буњевци, као што знамо, доселили у Бачку 80. година XVII. века и од Другог светског рата им је наметнута национална одредница Хрвати. За Крашоване се зна да су католичку веру примили у другој половини XVIII. Века, тачније 1765. г. за владавине аустријске царице Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију 1751.-1753. г. дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и коначно лишило Православне вере.

 

Данас играју улогу најстарије хрватске дијаспоре, што је још једна измишљотина хрватске историографије.

 

По другој теорији они су прешли у Банат још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем  Чарнојевићем. Учествовали су у Банатском српском устанку 1594. г. и тешко пострадали у њему. Следећи упутства Конгрегације за пропаганду вере, основане 1622. у Риму, босански фрањевци су по Турској ловили душе православних. Дошавши у опустошени Банат, где је српско православно становништво скоро три деценије било без свештенства и монаштва, где су се деца рађала и нису била крштавана, где су се младенци узимали а нису венчавали, где мртве није имао ко да опоји и где су православни свештеници наилазили ретко и у пролазу, фрањевац Марко Бандулашевић започео је свој мисионарски рад у селу Клокотићу. Већ 1628. писао је Конгрегацији за пропаганду вере у Риму да је у долини реке Караша превео многе Србе на католичанство и то у селима Равник, данас Рафник, Водник, Клокотић, Нермић, данас Нермет и Липа, данас Лупак.

 

Буњевци, Шокци и Крашовани имају право да себе називају како год желе и нико нема право да им намеће хрватско измишљено име.

 

После 1717. када је Банат ослобођен од Турака и припао аустријској царској кући, настале су нове прилике за Србе Крашоване.Заједно са аустријском војском стигли су језуити и католичко свештенство у великом броју, које је започело нов мисионарски рад међу паством.Прво су извршили реорганизацију црквене управе а затим почели борбу са народом око његових обичаја према ранијој православној традицији. Остало је забележено да су Срби Крашевци пружили жилав отпор увођењу новог грегоријанског календара, који су на крају прихватили после низа притисака тек за владавине царице Марије Терезије.Али и поред тога задржали су и даље богослужбене књиге писане ћирилицом и још дуго су славили празнике по старом и новом календару.Чак и данас поједини Крашевци, нарочито старији, не раде када су велики Православни празници.

 

Слободан има право да буде по националности шта год жели али ко је њега и младе Крашоване убедио да су Хрвати?

 

Нема никаквих доказа да имају било какве везе са Хрватима али их данас Хрвати својатају као део свог националног корпуса, што је нонсенс раван хрваћењу етничке групе Јањевци са Косова. Заступник хрватске мањине у Румунском парламенту чак носи старо хрватско име Слободан али човек је убеђен да је Хрват и шта са тим има историјска етнолошка и лингвистичка истина.

 

Извор: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894., Расен, портали Патриот, Царса.

Поделите:
НОВЕ ДРЖАВЕ НА БАЛКАНУ ОБЕСПРАВЉУЈУ И АСИМИЛУЈУ СРПСКИ НАРОД

НОВЕ ДРЖАВЕ НА БАЛКАНУ ОБЕСПРАВЉУЈУ И АСИМИЛУЈУ СРПСКИ НАРОД

Десети извештај о политичким правима Срба у региону Напредног клуба показао је тенденцију ка обесправљивању и асимилацији српског народа у околним државама. Корице тог извештаја су отуда већ годинама црне боје. Према речима Чедомира Антића, председника Напредног клуба, у околним државама, изузев Мађарске и Румуније, где Срби већ дуги низ година имају статус националне мањине, углавном је реч о младим нацијама које пролазе кроз одређену фазу развоја у којој су „Србија, Грчка или Бугарска биле пре стотињак година“. Због тога, каже Антић, политичка права Срба, која су гарантована међународним уговорима и локалним законима, не испуњавају се у пуном капацитету или се флагрантно крше.

 

 

Према свим показатељима најгоре стање је у Црној Гори где је у току стварање нове нације монтенегринске и нове цркве, где су Срби и њихова вековна митрополија Црногорско-приморска СПЦ потпуно обесправљени или само формално имају нека права. Мали је број људи који се изјашњавају као Срби а да су запослени у администрацији и просвети те земље. Велики је број оних који само ради запослења у институцијама државе морају да се изјасне као Црногорци. Свако ко се изјасни као Србин у тој држави суочава се са осудом да је рушитељ Црне Горе.

 

Срби у Црној Гори, изазови и перспективе, најмлађе балканске државе.

 

Јако је тешко и у Хрватској где Срби имају де јуре пуна и врло широка права, али де факто не престаје шовинистичка кампања у јавности да та права буду умањена. О конститутивности српског народа у тој републици више нема збора а Срби не добијају послове у администрацији и привреди предвиђене мањинским квотама. Срби су у тој држави забрањена именица јер је уопште, хрватски идентитет је заснован на односу према Србији и српском народу. Хрватска држава поседује тајне спискове избеглих грађана које по потреби активира и тиме додатно ствара атмосферу страха код потенцијалних повратника. Примера ради, према подацима из Руске беле књиге у току и након рата против српске мањине у Хрватској је више од 30.000 Срба прешло у римокатоличку веру како би се заштитило од насиља.

 

Нетрпељивост према Србима у Хрватској је постала део националног бића Хрвата.

 

Лоше је и у Федерацији БиХ где су Срби формално конститутивни народа, али немају она права која имају Бошњаци у Србији који су национална мањина, а има их у уделу становништва мање него Срба у Федерацији БиХ, а чак и данас, кад су многи протерани, има их више него Бошњака у Србији. Општинама са српском већином у делу Крајине који је Дејтонским споразумом неправедно припао Федерацији се не дозвољава статус посебног кантона а образовање и запошљавање на српском језику, писму и програму и Срба је систематски онемогућено.

 

Срби у Федерацији БиХ, конститутиван народ или икебана мултиетничке политике.

 

Лоше је и у Македонији где су Срби имали одређена права, не као Македонци у Србији, али се сада “Тиранском платформом” и спровођењем двојезичности јасно показује да су Срби виђени као нека врста жртвеног јарца за стварање нове, Северне Македоније која ће бити држава две конститутивне нације македонске и албанске. Познат је случај канонски непризнате МПЦ, подржане од стране званичног Скопља, која упорно истрајава у својим неканонским ставовима и која не жели канонско решавање проблема са СПЦ.

 

Срби у Македонији браћа, ослободиоци или хегемони и жртвени јарци?

 

У Албанији Срби традиционално немају права националне мањине, да су права која уживају ограничена и да се непрекидно смањују. У Словенији Срби немају статус националне мањине, иако у Србији вишеструко мања словеначка заједница ужива тај статус. Стање политичких права Срба у региону током прошле и ове године додатно погоршано настојањем Бошњака у Сарајеву и појединих великих сила да Република Српска изгуби своју полицију. Овде се препознају и елементи познатих пројеката “обојене револуције”, што посебно забрињава.

 

Два стуба гаранта заштите људских права Срба у региону Србија и Српска.

 

У анализи се препоручује држави Србији стварање нових циљева и стварање „рационалне“ политике. Ти циљеви би требало да се базирају на одбрани појединачних права Срба, попут одбране станарског права у Хрватској или у Федерацији БиХ, одбране тзв. “избрисаних” у Словенији, са једне стране а са друге стране мора се инсистирати и на дугорочним циљевима. Срби у Црној Гори као конститутивни народ морају добити и тај уставни статус. Република Српска, којој се оспорава и само постојање, мора да добије права каква има данашња територија Косово и Метохија. Ништа мање значајно је и питање просперитета наше мањине тамо где је остала на неколико хиљада као што је, на пример, у Мађарској.

 

Нове нације Балкана под заштитом Западних великих сила спроводе дискриминацију и етничко чишћење Срба од распада СФРЈ на овамо.

 

Требало би пресликати успешне моделе из окружења и формирати установе какве имају Мађарска, Бугарска и Турска. Треба да имамо трајну политику вољу и стабилну државну политику независну од страначких разлика, која ће питање Срба из српских земаља и расејања ставити међу кључне стубове спољне политике – закључак је ове студије.

 

Петровград.орг (Извор: Напредни клуб)

Поделите: