ДОКУМЕНТИ ИЗ БЕЧКОГ ЦАРСКОГ АРХИВА ПОТВРЂУЈУ: АЛБАНСКУ НАЦИЈУ ЈЕ КОНСТРУИСАЛА АУСТРОУГАРСКА

ДОКУМЕНТИ ИЗ БЕЧКОГ ЦАРСКОГ АРХИВА ПОТВРЂУЈУ: АЛБАНСКУ НАЦИЈУ ЈЕ КОНСТРУИСАЛА АУСТРОУГАРСКА

У бугарској научној јавности не стишава се интересовање за један обимни историјски рад под називом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)„, који је заснован на проученим документима Царског архива у Бечу, а и те како може бити интересантан и српској јавности.

Наиме, 2008. на шпанском језику објављен је докторат недавно преминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011) под оригиналним насловом„La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“, у коме она у фактографски богатој књизи подељеној у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век. Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом„Der Einfluss Osterreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation 1896-1908“.

 

 

Треба рећи да је своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки). Осим тога, скренула је пажњу још 2006. капиталним радом „Спољна политика Ђуле Андрашија и македонско питање“, а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге „Геноцид и судбина Јермена 1905“. Све ово наглашавамо да би се схватило да је овај њен рад, који је одбрањен у Шпанији, дело вредно пажње и српских историчара, који неретко зазиру од проучавања бугарских историографских дела.

У модерној историји углавном се подразумева да је албанска нација постојала и пре 19. века, а о томе говоре радови Ставра Скендија, Петера Бартла, Ханса Дитера Шандерла и др. Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да хомогенизује различита албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била аморфна и расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања. Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.

 

 

Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив ради прикупљања података из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације. Иначе, ти састанци се помињу и у документу  „Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl“ из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања. Елем, Беч је морао предузети конкретне кораке у креирању албанске националне свести, јер је маса завађених албанских племена била необједињена језички и религијски, није имала нормирано писмо, било је само неколико школа, нису имали никакву књижевност, ни штампу. Једном речју, нису имали никакав лични идентитет, нити су тежили да га створе.

Полазна тачка њеног истраживања је 1896. тј. тајне конференције, када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу.

 

 

Прво поглавље под називом „Организација спољне политике“ односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске. Толева објашњава: „Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања“. Објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А друти је специфичност самог Министарства. „Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, тј. која је директна веза између његове организације и његових активности“, наглашава Толева.

Друго поглавље је посебно значајно, а зове се „План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност“, у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у контрасту са војним начином мишљења.

 

 

Треће поглавље „Прихватање плана – дипломатски ризици и дугорочна предвиђања“ говори о неслагању с планом представника аустријског Генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународне норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова који су били против тога.

У четвртом делу под називом „Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје“ говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула за завађена албанска племена пред турским властима, јер не треба заборавити, ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима на простору подно Проклетија.

У петом поглављу, „Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације“, Толева објашњава успостављање веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена.

У шестом поглављу говори о „заштити вероисповедања“. Разрађује се тзв. Културпротекторат.

 

 

У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске.

Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено „Штампа или како Беч почиње да пише на албанском“. Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе.

У последњем, десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива „Ка унд Ка монархије“. Наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар.

 

 

У закључку своје књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију. Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима. Менталитет самих племена није ишао на руку аустро-угарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду.

Толева закључује: „После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијент писмености не прелази чак ни 2%. Становништво припада трима вероисповедањима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација“. Толева сматра да њен материјал доказује да је Аустроугарска најзаслужнија за стварање албанске нације, а 1908. је кључна година, после које за формирање албанске нације настају боља времена.

Занимљиво је шта о овом раду мисле угледни интелектуалци Запада.

 

 

Каталонски професор др Агусти Коломинес Компанис са Барселонског универзитета каже: „У овом раду Теодора долази до закључка да је аустоугарска дипломатија играла одлучујућу улогу у развоју осећаја националне припадности Албанаца у Османској империји, која се претворила у тамницу народа на исти начин као и сама Аустроугарска. Политичка делатност Беча је одлучујућа у процесу националног изграђивања у светлу Ернеста Гелнера и његове модернистичке теорије, што касније доводи до саздавања албанске државе“.

Професор др Леополд Ауер, бивши директор Бечког царског и краљевског архива, и члан Института за аустријска историјска истраживања, каже у предговору бугарскомиздању: „Теодора Толева је поседовала у већој мери оно што Арлет Фарж – француска специјалисткиња историје културе – назива gout de l’archive (осећај за архив). Толева је очарана мноштвом извора, складиштених у архивама, као и могућностима које они отварају/…/ Тако се стигло и до њене дисертације, написане на шпанском, којом ће одбранити докторат у Барселони 2008. Манифестација њене подмукле болести убрзо након тога, где су се лекари показали немоћним, спречила је даља истраживања те теме.

Ова књига, која представља превод њене шпанске дисертације, претворила се у њено завештање“. Ваљало би ову књигу превести и на српски језик. Можда ће вас ова занимљива књига натерати да мало више размислимо колико у ствари ми познајемо Албанце. Често се у нашим медијима понавља мантра о два милиона Албанаца на Косову, а зна се да их је далеко мање.

Срби су Албанце у прошлости уобичајено називали Арбанаси, док су Турци њих називали Арнаутима. Они су себе најчешће звали Шћиптарима. И нису увек односи између Срба и Албанаца били као данас. Не заборавимо да је цар Душан Силни био „владар Срба, Грка и Арбанаса“.

 

Кратка биографија Теодоре Толеве

 

Теодора Толева је завршила Француску језичку гимназију „Алфонс де Ламартин“ у Софији. Била је полиглота, говорила је француски, енглески, немачки, шпански, португалски, руски и италијански језик. Дипломирала је Балканистику на Америчком универзитету у Благоевграду (Бугарска) (АУБГ). Одбранила је дисертацију за заштиту степена Master of Sciences с на катедри за савремену историју у Барселони (септембра 2006. године), са темом „Спољња политика грофа Ђуле Андрашија и утицај на македонско питање“.

Европски докторат за савремену историју одбранила је пред комисијом представника Универзитета у Барселони, Лондонског Универзитета и Универзитета из Беча, у септембру 2008. године, на Универзитету у Барселони. Тема је била „Утицај Аустроугарске империје на стварање Албанске нације 1896 – 1908)“.

 

 

У чланку на хттп:  http://facebookreporter.org/, преко њеног пријатеља Србина, сазнао сам да постоји инсинуација да је њена смрт уствари ликвидација због тема њених истраживања. На почетку њених истраживања, пре десет година, у Бугарској је убијен Теодорин отац, колико сам сазнао, ватреним оружјем. Он је био бизнисмен у области телекомуникација и њему је Теодора посветила своју докторску дисертацију: “НА МОЯ БАЩА“, „МОМ ОЦУ“.

У чланку стоји да се она пред саму смрт жалила и тражила неку врсту заштите од свог пријатеља „јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују“, али он није човек из света који је стручан за такву врсту помоћи и није био у стању да помогне, и помоћ било које врсте је изостала.

Мени је најискреније жао што нисам имао ту срећу да је упознам, јер бисмо били велики пријатељи. Ја сам јој и овако пријатељ и искрено велики поштовалац.

 

(Ђорђе Опсеница, Горан Игић / Геополитика /facebookreporter)

Поделите:
СТАРБАКС – СВЕТСКИ БРЕНД У СРБИЈИ НА ЋИРИЛИЦИ

СТАРБАКС – СВЕТСКИ БРЕНД У СРБИЈИ НА ЋИРИЛИЦИ

Град Београд нуди олакшице фирмама које користе ћирилицу. Старбакс ће бити прва страна фирма која ће користити ћирилицу у Србији. Петровград.орг као пример за углед поздравља одлуку светског бренда и преноси вам текст који се појавио тим поводом на јавном сервису.

 

 

Како изгледају светски познати брендови исписани на ћирилици? У Русији, на пример, можете да видите ћириличке називе најпознатијих светских брендова. У Србији то није случај. Међутим, најпознатији амерички ланац кафетерија, који ускоро стиже у Србију, биће прва страна фирма која ће користити ћирилицу. Градске власти Београда најављују повластице за фирме које своје називе истакну на том писму.

 

 

Када се укрсте светски бренд и наше писмо – ћирилица, настаје, кажу, права атракција. Овај спој давно је познат на улицама Москве и Софије, а код нас је једна од мера да се заштити наше писмо. Најпре на улицама престонице. Фирме које су закупци просторија града имаће пет одсто попуста на све таксе ако назив фирме истакну на ћирилици.

„Тиме смо хтели да подстакнемо и друге органе и друге локалне самоуправе да на овај начин помогну да се сачува ћирилица“, каже заменик градоначелника Београда Горан Весић.

Од Славије до Кнез Михаилове више од 95 одсто радњи има назив на латиници, а нове погодности важиће и за стране и за домаће власнике.

 

 

„Када причате са странцима и кажете да желите ћирилицу, да желите да сачувате своје писмо, они то разумеју зато што они чувају своје писмо и своју културу и ту нема проблема. Више проблема је са нашим људима који не разумеју и мисле да треба да заборавимо ћирилицу“, каже Весић.

Према подацима Агенције за привредне регистре, у Србији су регистрована 127.604 привредна друштва и 234.269 предузетничких радњи, а број оних који су на ћирилици је занемарљив – тек око пет одсто привредних друштава и нешто више од један одсто предузетничких радњи.

 

 

„Један од начина је указивање на лепоту ћирилице. Ћирилица је стварно јединствено и лепо писмо, а и штета је да полако нестаје. Она нема никог другог сем нас“, каже историчар Предраг Марковић.

Лингвиста Владо Ђукановић указује да би са „паметном пропагандом ћирилице“ требало да се почне од првог разреда основне школе.

 

 

„У томе треба да издржите 20 година, до краја циклуса школовања“, напомиње Ђукановић.

Пракса заштите културе, писма и језика позната је у свим земљама, па се у Француској нпр. наплаћују мање фирмарине компанијама које користе француске називе.

 

Извор: РТС, 2018.

Поделите:
ОТАЦ ДУШАН ПОПОВИЋ – ГРЕХ ЈЕ ДА ЗАБОРАВИМО НАШЕ ЈУНАКЕ

ОТАЦ ДУШАН ПОПОВИЋ – ГРЕХ ЈЕ ДА ЗАБОРАВИМО НАШЕ ЈУНАКЕ

Одлучили смо се да на Видовдан обележимо 100 година од завршетка Првог светског рата. Наша гостопримница је мала, ми у новембру не можемо тако нешто да приредимо, па смо одабрали 28. јун јер је на Видовдан, у Сарајеву све и почело, тај догађај је био повод за рат. Уједно, то је и духовни и национални празник сомбол свих наших битки и страдања од Косовског боја до дана данашњег.

 

Детаљи са овогодишњег Видовдана у порти Цркве и костурнице Св.Пророка Јеремије у Врбовцу.

 

Програм ћемо припремити у складу са нашим могућностима. Нисам чуо да у широј јавности постоји таква иницијатива, да је среће, то би било на националном нивоу, од округлих столова, научних трибина, расправа… Ипак је у том рату једна трећина нашег становништва нестала, али ја код нас не видим намеру да се то некако посебно обележи. Чини ми се да у другим земљама другачије раде. Ја лично не могу да „преспавам“ ту стогодишњицу.

 

 

Мислим да би то било грех, поготово за нас, који смо на овом месту и мене као старешине Цркве (Светог пророка Јеремије у Врбовцу), који се трудио последњих 13 година да народ сазна шта се овде десило 1915. И каква је ово светиња, а јесте велика светиња српског народа, толико је моштију српских мученика овде, двадесетогодишњака који су изгинули.

 

 

Кад читате војне извештаје, нема детаља о судбинама, само се наводи колико их је избачено из строја, односно колико је нестало, рањено, изгинуло…У два дана битке која се овде водила, њих 1350 (војника 11. Пука Шумадијске дивизије првог позива) је „избачено из строја“. Оно што је сакупљено од њихових остатака, похрањено је овде у крипти. Због тога је касније и Црква баш ту подигнута.

 

 

Од како сам дошао, све сам корисио да сазнам што више о свему томе, да друге упознам са тим, да отргнем од заборава те догађаје из 1915. Јер је заборав највећи непријатељ српског народа.

 

 

Кад смо (приликом обнове спомен-костурнице) дошли до унутрашње стране, очекивали смо опеку или неки други сличан материјал који се може лако пробити. Наишли смо на бетон ширине 40 центиметара, а у доњој зони,нашли су темељну греду 140 центиметара широку. Било је (у њој) девет шипки грифованог гвожђа од 22 милиметра.

 

 

Па сад ви видите шта то у ствари значи – у оно време, кад се све радило ашовом и лопатом, да неко тако украси ово…То показује стање духа овог народа који је (некад) поштовао муку и страдање. То је период од свега 80 година, али је данас много тога другачије. Ми морамо учинити све да се то исправи, да млади долазе на оваква места да се напоје духовним вредностима свог народа. Мени је задовољство што ми је Бог дао да могу да будем овде  и учиним да се за ову светињу сазна.

 

 

Тим пре што је ово једна од свега четири такве Цркве са спомен-костурницама које неслуже само као обележја и меморијали, већ се у њима свакодневно одвија богослужбени и парохијски живот. Преостале три су у западној Србији.

 

Отац Душан Поповић, са супругом, чтечевима, верницима и њиховим породицама у порти храма.

 

Преузето из: Недељног регионалног листа „Наше Новине“ Смедерево

Поделите:
НОВИ ПОГОН БЕЛГИЈСКЕ КОМПАНИЈЕ Т4Б У ЗОНИ ЈУГОИСТОК – ЕЧКА

НОВИ ПОГОН БЕЛГИЈСКЕ КОМПАНИЈЕ Т4Б У ЗОНИ ЈУГОИСТОК – ЕЧКА

У присуству амбасадора Краљевине Белгије у Србији Леа Даесa, градоначелника Зрењанина Чедомира Јањића и других званица, отворен је производни погон белгијске компаније ”Талент 4 Блиндс” (Т4Б), у индустријској зони “Југоисток – Ечка” у Зрењанину. Скупштина града Зрењанина је на последној седници, донела одлуку о додели 5.000 квадратних метара грађевинског земљишта у индустријској зони овој компанији за изградњу нових производних погона, без накнаде, а коначну одлуку о томе даће Влада Републике Србије.

 

 

Након обиласка производних погона и упознавања с процесом производње и финалним производима, гости су присуствовали потписивању уговора о раду са осморо новозапослених радника.

 

 

Т4Б бави се израдом ролетни и декорације за прозоре, а производња се тренутно одвија у изнајмљеној производној хали предузећа “Алпин” у зони “Југоисток – Ечка”. Како је речено, у простору од 1.200 квадратних метара и на две производне линије, запослено је педесет људи, а у плану је изградња потпуно новог погона, уз проширење производње и повећање броја запослених.

 

 

Након отварања погона, у Градској башти одржан је “Дан Белгије”, а затим су власник групе “Авалон анд Цо”, којој припада компанија Т4Б, Патрик Вервиш и градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић потписали протокол о сарадњи. Обраћајући се присутнима након свечаности у Градској башти, амбасадор Даес захвалио је градоначелнику и његовим сарадницима на добродошлици.

 

 

Градоначелник Јањић је подсетио да је и раније најављивао ову инвестицију и понавио да је прошле године отворено преко три хиљаде нових радних места у Зренајнину а преко 1.500 нових радних места се очекује у наредном период. Директор Т4Б Рул Елфринг казао је да, када су размишљали о улагању, било јасно да је Зрењанин био најбоља опција за инвестирање међу бројним градовима у региону.

 

 

До 2020. године у плану је запошљавање 180 до 200 радника, да је планирано да укупна вредност инвестиције износи око 3,5 милиона евра, а да су производи намењени за пласман на западноевропско и руско тржиште.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ЕЛЕМИР И СРЕМЧЕВИ ДАНИ А У БАНАТУ

ЕЛЕМИР И СРЕМЧЕВИ ДАНИ А У БАНАТУ

Традиционална манифестација „Сремчеви дани – Бал у Елемиру“, одржана је минулог викенда, а победницима на књижевном конкурсу уручене су награде. Ову културну манифестацију основала је Месна заједница Елемир у част великана српске књижевности Стевана Сремца који је у том месту, чекајући на пријем у дворац породице Киш, написао епос у десет песама по истинитом догађају под називом „Бал у Елемиру“.

 

 

Првог дана манифестације, двосатни програм на бини у центру села одржало је овдашње КУД „Младост“, са својим гостима, а потом је наступила позната нишка рок група „Кербер“. У центру села, свој штанд су имале и жене из елемирског удружења и бројни угоститељи, што је већнеизбежан садржај наших манифестација.

 

 

Жири којим је председавао познати културни радник са банатских простора Угљеша Шајтинац од 130 радова пристиглих на овогодишњи конкурс за најбоље хумористичко-сатирично дело прогласио је причу „Синапсол форте”, аутора Милете Продановића из Београда. Уз диплому, њему је додељена и награда од 50.000 динара. Другу награду од 30.000 динара, за збирку песама, добио је Раде Воденичар из Зрењанина, а трећу од 20.000 динара Милана Грбић из Кикинде, за кратку причу „Ко другоме јаму копа, сам у њу пада”.

 

 

Ове године учесници колоније карикатуриста били су Југослав и Јакша Влаховић, Константин Гросу, Кире Раденков, Владан Николић и Никола Штиклица. Њихови радови су ушли су у фонд колоније, у којем је сада већ више од 200 карикатура бројних врхунских аутора досадашњих учесника.

 

 

У свечаној сали Месне заједнице Елемир представљена је књига „Насељавање Петровчана у Чиб – Челарево 1946. – 1947“ историчара Милана Мицића. О књизи су говорили Милан Шево из Челарева и аутор. Он је подсетио на услове и разлоге који су довели до сеобе српског народа из 35 села општине Босански Петровац у Бачку, о начину како је колонизација спровођена и условима у којима је обављена. Тема ове књиге, иначе, уско је повезана и са Елемиром, јер је и у ово банатско село, у јесен 1945. године, досељено 148 породица са више од 900 чланова, баш из села око Босанског Петровца.

 

 

Манифестација је завршена концертом Џенана Лончаревића пред бројном публиком, а у поноћ је приређен и ватромет.

 

 

Кад смо код ове манифестације Петровград.орг вас упућује на текст публицисте Душана Ковачева, у којем се наводи занимљив податак да је продукцији „Зеф филма“ је 1993. године снимљен документарни филм „Елемир, а у Банату“ у којем је покојни чика Раша Попов духовито представио локалне прилике одсликане у Сремчевој новели „Поп Ћира и поп Спира“, као и боравак писца у том селу.

 

 

Петровград.орг (Фото: Сенка Влаховић)

Поделите: