СРЕБРЕНИЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – ЗАБОРАВЉЕНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

СРЕБРЕНИЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – ЗАБОРАВЉЕНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

Познато је да већина Срба и светска јавност не зна за чињеницу да је у околини Сребренице у току Другог светског рата „нестало“ више од 6.400 Срба, док је званична државна комисија после рата избројала 2.262 убијене српске жртве. За те злочине су претежно биле одговорне усташке снаге, у чијим редовима су служили и многи муслимани из тог краја. У Титовој СФР Југославији је у име „вишег циља“ постојало прећутно гурање под тепих, свих чињеница о овим дешавањима, што је равно почињеном злочину.

 

Једна од масовних гробница Срба у Босни откривених после Другог светског рата.

 

Један од историчара новије генерације Немања Девић је о страдању Срба сребреничког краја у 20. веку, својевремено рекао, да је према подацима послератне југословенске Земаљске комисије утврђено да су Срби у Сребреници током Другог светског рата претрпели велика страдања.

Тадашња југословенска Земаљска комисија, која је деловала после Другог светског рата, утврдила да су усташе у Сребреници убиле 2.262 српске жртве, од којих су 1.186 биле деца, жене и старци, а да је 1.118 жртава убијено ножем, секиром и тупим предметом, што би свугде у цивилизованом свету морало бити квалификовано као геноцид.

 

Црна легија НДХ, злочинци који су извршили геноцид над српским народом у Хрватској и Босни и Херцеговини.

 

Сведоци су говорили да је у магацину локалне задруге постојало „буре крви“ са 150 литара прикупљене крви од Срба које су усташе клале над тим буретом, а које је било припремано као поклон Павелићу. Усташе  су упадале Србима у куће, пресретали их на улици, заробљавали и убијали, углавном ножевима, секирама, тупим предметима, као и да су прво побијени српски прваци, свештеници, учитељи.

Више о злочинима, на подручју Сребренице у Другом светском рату, може се прочитати у књизи „Хроника нашег гробља“ аутора Миливоја Иванишевића из Београда. Сведок, тих данас заборављених догађаја Србислав Блажић јереј о овом геноциду каже следеће према извору: Архив Србије, Фонд Комесаријата за избеглице и пресељенике, комесар Тома Миленковић, при влади Милана Недића 1941-1945.

 

Књига која оптужује и отима од заборава геноцид над Сребреничким Србима.

 

„До избеглиштва био сам парох кравички у Кравици, општина Кравица, срез сребренички, арх. намесник власеничко-сребренички, епархија зворничко- тузланска. У тој општини је становништво било 80% српско-православно, а 20% муслиманско. Католика уопште није било.

Одмах по окупирању од стране хрватске војске и усташа забрањена је била служба Божја по црквама као и сва друга чинодејства. Тројица мојих парохијана и ја били смо затворени у строги војнички затвор у Дрињаци. У затвору смо провели скоро месец дана. По пуштању ја сам се морао јављати сваки други дан сатнику у Дрињачи и нисам смео никуд ићи од куће нити ми пак ко долазити.

Хрватске и усташке патроле вршиле су претрес по селима, одузимали су све што су могле, почев од веша па до крупне стоке. Кињили су и мучили све редом. Силовали су све што су хтели.Пред Видовдан су злостављања била на врхунцу. Затварања су почела у масама. Затворили су све ђаке Србе, међу којима је био и мој брат свршени богослов Мито Блажић и све их протерали у Сарајево. На два дана пред Видовдан најсретнијим случајем пребегао сам у Србију.

По мом одласку мучења су се претворила у убиства, а то често уз најгрознија мучења. Тако је у Дрињачи, седишту хрватске сатније, у магацину земљорадничке задруге, над једним буретом заклано осам виђених Срба из Дрињаче и околине. Гледао сам својим очима њихову усирену крв у бурету и заједничку раку из које су вириле кости с којих још месо није било спало.

У Власеници, у тзв. Рашићевом Гају, на најстрашнији начин убијено је око 80 највиђенијих Срба. Све су их стрпали у једну огромну јаму. Било је случајева да су Србе живе бацали поломивши им претходно руке и ноге. Кад сам у августу месецу прошле године посетио то свето место на сто и више метара осећао се ужасан задах, а безброј паса и орлушина било је у јами.

На најгрознији начин убијени су и свештеници: прота Душан Бобар, архијерејски намесник у Власеници, јереј Милош Савић, парох милићки, јереј Драгомир Маскијевић, парох копривски, јереј Љубомир Јакшић, парох хан-пијесачки, јереј Јанко Савић, парох кнежински, сви су из архијерејског намесништва власеничко-сребреничког.

И интелектуалне и физичке убице били су Муслимани. Гледао сам леш почившег брата јереја Максијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а кожа са леђа згуљена.

Преостали свештеници и интелектуалци Срби били су протерани за Чапраг. Успут су им одузели све покретне вредности и готовину, а непокретне вредности стављене су на расположење хрватској држави.

Убиства у масама, која су предстојала у најскорије време, спречена су устанком.

О интервенцији од стране муслимана не треба ни говорити, јер су водећи у злостављањима и прогањањима били бивши политички прваци, верски поглавари и интелектуалци“.

 

Црна Легија и имами муслимани из Босне, на заједничком злочиначком задатку уништења Срба, да ли су адекватно кажњени у историји за злочине?

 

Злочини над Србима у последњем рату 90-их година у Сребреници дешавали у истим селима као и у Другом свјетском рату – Кравице, Факовићи, Скелани, Залазје, које су вршили Јуре Францетића „Црна легија“ и муслиманска милиција. То је значајна чињеница која много говори о ономе што ће се десити на истом подручју у последњем рату..

 

Јуре Францетић (у средини) злогласни командант Црне легије, злочинац са чијим греховима се Хрватска није суочила.

 

Највећи покољи у Сребреници у Другом светском рату десили у јуну 1943. године, када је у једном дану убијено 98 српских цивила, а у селу Залазје је убијено 105 цивила. Ове је злочине предводио усташки натпоручник Фрањо Курелац. Ни он нити његове усташе нису биле осуђење пред комунистичким судом у Сарајеву који је донео пресуду да „нема доказа и да се ствар предаје забораву“, баш као и што Насер Орић није осуђен за злочине над Србима у Сребреници у последњем рату.

 

Светао пример имама Шефкета Курта који се бојао Бога и успротивио се геноциду над Србима и Јеврејима у НДХ.

 

У последње време има покушаја у јавности БиХ да се подцрта помиритељска и спаситељска „шиндлеровска“ улога појединих припадника из редова муслиманског свештенства у спасавању живота Срба из Сребренице и околине у току Другог светског рата. Иако је таквих покушаја било, посебно је познат светао пример имама Шефкета ефенди Курта из Тузле, треба рећи да они покушаји спашавања комшија од стране имама Алије Кламчевића из Сребренице,, нису имали утицаја на геноцид који је над српским народом изведен у овом крају.

 

Муслимани припадници Црне легије клањају намаз.

 

Петровград.орг

Поделите:
ЗАГОР ИЗ НАШЕГ СОКАКА

ЗАГОР ИЗ НАШЕГ СОКАКА

Поред експанзије разних онлајн игрица и виртуелне забаве, стрип је данас скоро заборављена уметност, али ипак некако егзистира, захваљујући групи непоправљивих стрип-романтика, који негују култ девете уметности. Поводом пола века од изласка прве епизоде о омиљеном стрип јунаку Загору на нашим киосцима, у организацији Народног музеја Зрењанин и Градске народне библиотеке, од краја јуна па до 20. јула одржан је низ занимљивих догађаја у граду на Бегеју под називом ’’Загор из нашег сокака’.

 

Јунаци нашег детинства.

 

У бившој држави Југославији не читати стрип и не имати бар једног омиљеног стрип јунака у младој популацији било је незамисливо. Није било куће у тадашњој држави у којој није било неколико свесака с авантурама стрип-јунака Загора, Алана Форда, Текса или Кена Паркера… Бивша Југославија имала је социјалистичку економију али врло развијено тржиште стрипа, а многи су током пунолетства као највредније што имају истицали колекције стрипова.

 

Куповни, размењивани, продавани – стрипови.

 

Загор је производ италијанске стрип-куће „Бонелли“, а држи и рекорд у продаји – епизода „Херој шесте планете“ продата је у чак 280.000 примерака. Стрип су креирали сценариста Гвидо Нолита и цртач Галиено Фери, а први број изашао је далеке 1961. године.

 

Галијано Фери

 

Иако је Алан Форд имао огромну популарност, место број један на топ-листи јунака дефинитивно припада чувеном Духу са Секиром, Манитуовом посланику, и његовом најбољем пријатељу Чику, маленом човеку великог апетита. Много авантура је двојац из Дарквудске шуме прошао заједно. Током 50 година постојања, неустрашиви Загор се борио у дубоким шумама Дарквуда, имао много непријатеља, али и исто толико смешних сцена. Управо та комбинација акције и комедије допринела је популарности овог јунака.

 

Кен Паркер и Бонелијеви јунаци.

 

Ако би смо тражили књижевне узоре за формирање овог стрип јунака свакако би смо одмах помислили на Дон Кихота због Загоровог комичног пратиоца Чика који неодољиво подсећа на Санча Пансу. Ако би смо тражили дубље митолошке корене овог лика свакако би смо морали да изведемо паралелу са германским паганским богом Тором, обзиром да Загор као и Тор има као своје основно оружје секиру која више подсећа на чекић.

 

Загор и Тор.

 

Дакле упркос чињеници да се ради о симболима из митологије америчких урођеника, чини се да се етимологија митолошких инспирација италијанских твораца лика, не сме искључити. Сам симбол орла у сунчаном диску на његовим грудима, такоође упућује на дубљу везу са аријевском митологијом. Сам орао, стилизован на мајици  као птица врховног божанства аријевских народа као да је стилизована варијанта познатог знамења римских легија.Ови слојеви су интелигентно прекривени митологијом америчких урођеника тако да су врло лако промакли оку цензора у Југославији за разлику од неких других стрипова, рецимо серијала Прича са дивљег запада који се односио на конкретне историјске догађаје у Америци. Цензори су ревносно из овог серијала избрисале све приче и текстове које су имале било какву религиозну конотацију.

 

Загор на српски начин.

 

Зашто је За-Гор Те-Неј, јунаково „индијанско“ име,био толико популаран и у Србији? Први разлог је што су тадашње власти социјалистичке Југославије одобриле појављивање овог стрипа на трафикама широм земље. Бонелијеви стрипови су први пут у Југославији почели да се објављују 1967, и то у озбиљним тиражима, знатно пре америчких, француских или јапанских. Загор је несумљиво италијански суперхерој који је постао наднационалан. Постоји заједничка етнопсихолошка црта која повезује српски и италијански народ. Имали смо током векова заједничку особину, приврженост, осећај за авантуру и за борбу. Кроз историју Срби су се као и Италијани доста борили за правду и патили.

 

Загор као старац.

 

Загор је као и многи јунаци много пута  био рањен, заробљен, у затвору и у опасности, водио унутрашње битке, али је увек налазио снагу да се поново подигне и настави даље. Никада није одустајао. То је оно што је универзално повезује два народа али и све народе Европе и света. Недавно смо од стрип сценаристе Буратинија сазнали и Загорово крштено име а оно је и име најпознатијег свеца и заштитника Ирске, Патрик.

 

Петровград.орг

Поделите:
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – БЕСЕДА О ДРАЖИ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – БЕСЕДА О ДРАЖИ

Свети владика Николај је у Цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. изговорио следећу беседу о команданту Југословенске војске у отаџбини генералу Драгољубу Михајловићу. Петровград.орг вам је доноси у нади да ће допринети сагледавању истинске улоге ове личности у српској историји, која је деценијама била идеолошки искривљена.

 

Ђенерал Михајловић на Крсној Слави 1943., целива колач.

 

Рече Господ: „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.” (Јован, XV, 13)

Поштована Господо српска, браћо и сестре,

У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.

У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски.

 

Шеф британске мисије Хадсон, Србин из Црне Горе и ђенерал 1942. у Црној Гори.

 

Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ. Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме, што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога…

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и напотпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од св. Саве до наших дана. У борби коју је усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој.

Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

 

Са саборцима представницима муслимана из Босне.

 

По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?

Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?

Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“.

 

Прва фотографија Дража својим штабом на Равној Гори маја 1941.

 

Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда, да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију?

Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се! Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци, који са својим славним Командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика.

Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим.

 

Као јунак америчког ратног стрипа.

 

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања, издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светли у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији.

Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви. Имена оних првих на Небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством: док ће имена оних других на Небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења.

 

Мученичка кончина.

 

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.

Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије! Амин, Боже, дај! Слава му!

Поделите:
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ЛИТИЈА ЦАРУ НИКОЛАЈУ У БЕОГРАДУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ЛИТИЈА ЦАРУ НИКОЛАЈУ У БЕОГРАДУ

На дан када се навршава стогодишњица мученичке смрти Цара Николаја II, његове породице и његове пратње, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служиo je Свету архијерејску Литургију у Руској Цркви на Ташмајдану у Светотројичком Храм. Након Литургије градом је прошла Литија од Руске Цркве до споменика Цару Николају II  у улици Краља Милана. У Литији су учествовали верници и сви људе добре воље жељни да одају пошту великој духовној и историјској личности руског и српског народа.

 

 

Литију се кретала од Храма Свете Тројице на Ташмајдану до споменика цару Николају и предводио ју је патријарх српски Иринеј са свештенством Српске и Руске православне цркве, а у свечаној поворци, поред великог броја Београђана, учествовали су и министар за иновације и технолошки развој Ненад Поповић, народни посланици, градски одборници и бројна удружења која негују традицију пријатељства српског и руског народа.

 

 

Председник Скупштине града Београда Никола Никодијевић и заменик градоначелника Горан Весић учествовали су такоође данас у Литији поводом сто година од убиства цара Николаја Другог Романова и његове породице.

 

 

Након Литије и молебана који је служен испред споменика Цару Николају,  градоначелник Београда др Зоран Радојичић организовао је свечани пријем у згради Скупштине града Београда.

 

 

У ректорату Београдског универзитета приличено је, данас предвање о личности Цара Николаја и о његовим духовним и свим осталим везама са Србијом и српским народом архимандрита Михајла Биковића, настојатељ Манастира Јовања , проф. др Зорана Мирковића са Правног факултета и др Бориса Милосављевића, политиколога и историчара.

 

 

Петровград.орг (Фото: Беоинфо)

Поделите:
НЕКАД БОГОХРАНИМИ ГРАД И МЕТОХ ХИЛАНДАРА ПОСЕТИО ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

НЕКАД БОГОХРАНИМИ ГРАД И МЕТОХ ХИЛАНДАРА ПОСЕТИО ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј  освештао први, нови храм Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у граду на Бегеју, након два века. Била је то и прва посета садашњег Патријарха српског некад богохранимом епископском граду Бечкереку (Петровграду, Зрењанину). Патријарх Српске Православне Цркве који је први према забележеним изворима посетио град далеке 1626. године био је Пајсије I Јањевац.

 

 

Патријарх Иринеј је до храма стигао фијакером, што је поштовање које се у грађанском периоду указивало посебно значајним личностима у банатским местима, а у њему су још били владика Никанор и ктиторка храма, као и градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић.

 

 

Храм је нововековни пример древне српске институције задужбинарства, која је некада била раширена у српском народу. Почивши архитекта Војислав Девић имао је жељу да сазида храм посвећен, његовој крсној слави, али га је болест омела да испуни жељу. Његову жељу, уз благослов Светог Николаја, остварила је његова мајка Видосава Девић која је иако времешна дочекала завршетак изградње и чин освећења храма.

 

 

На Свете бесребренике Козму и Дамјана, у присуству великог броја верника, у порти новог храма уприличен је дочек Патријарха српског г. Иринија. Речи добродошлице упитио је стрешина новог храма свештеник Радивој Нађалин који је током службе произведен у чин протојереја.

 

 

Његовој Светости Патријарху саслуживали су овом великом духовном догађају Епископи банатски Никанор, врањски Пахомије, нишки Арсеније и мохачки Исихије.

 

 

За велики труд и жртву коју су принели Богу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је ктиторе храма Видосаву Девић орденом Свете царице Милице – Преподобне Евгеније, а постхумно и Војислава Девића орденом Светог краља Милутина. Орденом Светог Теодора Вршачког, највећим одликовањем Епархије банатске,одликовани су Ђорђе и Иванка Бенгин, као и Љубомир Шувачки.

 

 

Епископ банатски Никанор захвалио је Патријарху српском Иринеју на благослову, труду и љубави и молитвама које је заједно са епископима и свештенством Епархије банатске принео Господу а посебно градоначелнику Зрењанина г. Чедомиру Јањићу и његовим сарадницима на свесрдном труду и помоћи око изградње светог храма. После освећења храма патријарх је посетио градску кућу.

 

 

Храм је осликао један од најбољих фрескописаца на нашим просторима, академски сликар Гојко Ристановић. Цркву је пројектовала Светлана Момчиловић, а саградили су је неимари СЗР Братислав Урошевић из места Братмиловце код Лесковца.

 

 

Петровград.орг (Фото: Александар Блануша)

Поделите: