ПРОСЛАВА ВИДОВДАНА У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ 2018. ГОДИНЕ

ПРОСЛАВА ВИДОВДАНА У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ 2018. ГОДИНЕ

Светим Литургијама и парастосима Светом Кнезу Лазару и Kосовским Mученицима у Православним храмовима и полагањем венаца на спомен-обележје посвећено страдалима у ратним сукобима у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову у периоду од 1991-1999. године, обележен је ове године празник Видовдан. Петровград.орг честита велики празник свим Православним Србима широм Васељене а посебно на страдалном Косову и Метохији.

 

 

Поред споменика су се окупили и венце положили представници Града Зрењанина, Средњебанатског округа, Гарнизона Војске Србије у Зрењанину, Удружења српских ратних ветерана, Удружења ратних војних инвалида града Зрењанина, као и чланови породица и родбина погинулих.

 

 

Организација “Светосавље” и Град Зрењанин, у сарадњи с Народним позориштем “Тоша Јовановић”, организовали су и ове године, на Видовдан, свечану академију у позоришту и том приликом одали признање ученицима генерације, онима који су у својим основним и средњим школама проглашени за најбоље међу најбољима у протеклој школској години.

 

 

Ову свечаност та организација организује једанаести пут, а Видовданску академију, заједно са локалном самоуправом, девети пут. Оно што је интересантно је организовање доделе диплома у појединим основним школама баш на данашњи дан, када се одржавају парастоси и Свете Литургије у свим храмовима на која можда пре жели да дође Светосавска омладина. Дипломе не би морале да се уручују за време Свете Литургије, али…

 

 

Обраћајући се присутнима, градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић је рекао да српски народ Видовдан обележава од давнина, а ове године у светлу стоте годишњице, једног века од ослобођења града и земље у Првом светском рату.

 

 

“Видовдан неминовно повезујемо с тим највећим судбоносним датумима у нашој новијој историји. Пре свега, са 1914. годином и пуцњима Гаврила Принципа у Сарајеву, који су наговестили тај Велики рат, Голготу Србије, али потом и епохалну војничку победу и стварање Краљевине Србије, у чији састав 1918. године улази и Војводина. Видовдан обележавамо сваке године, обнављајући памћење и сећање, а све то чинимо због наше будућности и будућности наше деце”, казао је он.

 

 

Велики празник Видовдан се обележава у Србији углавном служењем парастоса. Видовдан је дан када се сећамо Свете Војске Цара Лазара који је свој живот положио 1389. године  на Косовски олатар отаџбине. Видовдан је дан сећања на погинуле у свим ратовима које је српски народ водио за слободу у историји.

 

 

Петровград.орг (Фото:Александар Блануша)

Поделите:
СТОНОТЕНИСЕРИ БАНАТА ПОНОВО ШАМПИОНИ СРБИЈЕ

СТОНОТЕНИСЕРИ БАНАТА ПОНОВО ШАМПИОНИ СРБИЈЕ

Стонотениски клуб “Банат”, на управо завршеном плеj-офу, освоjио је титулу екипног шампиона Србиjе у сезони 2017/18. године. Нашим трофејним стонотенисерима ово jе пета титула првака, а поново су jе освоjили након четворогодишње доминациjе “Црвене Звезде”. Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић је са сарадницима уприличио пријем за наше спортисте.

 

 

Капитен Илиjа Маjсторовић освоjио jе свих пет титула за “Банат”, прву 2011. године на почетку своjе кариjере, а сада као предводник екипе. Оптимиста jе када jе у питанjу одбрана титуле, jер екипа остаjе у истом саставу и наредне сезоне.

 

 

“Савладали смо троструког шампиона у низу, што jе било само по себи тешко, али смо били спремни и целе сезоне радили и припремали се за тако нешто. Ове године смо “Црвену Звезду” два пута победили и у лигашком делу сезоне, тако да смо већ имали и нека предвиђанjа да то поновимо и у плеj-офу. Након 4:3 у Зренjанину, остварили смо у реваншу убедљивих 4:1.“, изнео jе своjе утиске Маjсторовић и додао да оваквим резултатима претходе свакодневни, напорни тренинзи.

 

 

Честитаjући им на jош jедном великом спортском успеху, градоначелник Jанjић jе поручио играчима и руководству клуба да се Зренjанинци поносе стонотенисерима и да њихови успеси доносе и одређене бенефите граду и развоjу спорта уопште.

 

 

Свечаном приjему су присуствовала четворица стонотенисера, капитен Илиjа Маjсторовић, Марко Петков, Никола Стругаревић и Алекса Адамовић, тренери Жарко Закић и Драган Клаић, председник клуба Дмитар Маjсторовић, као и помоћник градоначелника Драган Ћапин и генерална секретарка Спортског савеза града Вукосава Ђапић Атанацковић. Изостао jе само пети члан шампионског састава, Ђорђе Борчић.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

 

 

Поделите:
НОВИНЕ У КОМАНДИ БАНАТСКЕ БРИГАДЕ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

НОВИНЕ У КОМАНДИ БАНАТСКЕ БРИГАДЕ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

Након НАТО агресије касарна у Зрењанину је обновљена, па 2006. године несхватљиво напуштена, војска Србије једно време није имала активан гарнизон у Зрењанину. Пре дванаест година, српски војници су се вратили у објекте касарне у насељу “Мала Америка”, на место где су војне јединице Краљевине Србије пре сто година донеле слободу граду на Бегеју. Српска војска ослободила је 1918. Велики Бечкерек, потоњи Петровград а данас Зрењанин.

 

 

У касарни “Народни херој Светозар Марковић Тоза” Војске Србије у Зрењанину свечано је недавно обављена примопредаја дужности команданта Команде за развој Банатске бригаде. команданта касарне и Гарнизона у Зрењанину. Команданту Команде за обуку Војске Србије, генерал-потпуковнику Ђокици Петровићу, дужност је предао досадашњи командант Команде за развој Банатске бригаде, касарне и Гарнизона Огњанов, а дужност је примио пуковник Никола Дејановић.

 

 

Нови командант, пуковник Дејановић рођен је 21. фебруара 1969. године у Осеку. Војну академију завршио је 1992. године, а командно-штабно усавршавање 2006. године. Генералштабно усавршавање завршио је 2010. године. Током војничке каријере обављао је више дужности, а на ову дужност у Зрењанин долази са дужности заменика начелника Центра за мировне операције Војске Србије.

 

 

Пуковник Живица Огњанов на дужност команданта Команде за развој Банатске бригаде дошао је 2012. године. Успешно је водио колектив зрењанинског Гарнизона, као један од најбољих команданата Команде за обуку. Данашњим даном завршава каријеру у овој јединици и одлази на нову дужност у Генералштаб Војске Србије, Управу за оперативне послове, на дужност начелника одељења за оперативне и функционалне способности и контролу.

 

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ЧЕТВРТИ МЕМОРИЈАЛ РАДОВАН РАША СТАНИСАВЉЕВ

ЧЕТВРТИ МЕМОРИЈАЛ РАДОВАН РАША СТАНИСАВЉЕВ

Четврти по реду меморијални турнир у малом фудбалу Радован Раша Станисављев на бетеонском терену Спортског центра Граднулица завршен је успешно.  Тријумфовала је екипа Кафе пицерија Фирма, друго место освојила је екипа Гранђжале, док су трећи били Бећари. Организатори су и ове године потврдили висок професионални ниво у припреми турнира.

 

 

На турниру је учествовало 16 екипа, уз одличну организацију присутни су имали прилику да уживају у одличном фудбалу и мајсторијама актера.

 

 

„Презадовољни смо како је протекао турнир и ако Бог да следеће године организоваћемо пети јубиларни меморијални турнир Радован Раша Станисављев у Зрењанину – нагласили су организатори турнира Светозар Станисављев и Никола Вратњан.

 

 

За победничку екипу Кафе пицерије Фирма наступили су : Небојша Буњевац, Давор Станковић, Стефан Живанов Дарко Шарић, Влада Голубовић, Слободан Матијевић, Васо Војновић, Дејан Балетић, Миле Шаренац и Неђа Шаренац.

 

 

Турнир се иначе одржава у знак сећања на великог спортисту и хуманисту познатог у граду на Бегеју и шире Радована Рашу Станисављева.

 

Петровград.орг

Поделите:
ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЂУРИЋ : ДОБРОВОЉЦИ – ГЛАВНИ ОСЛОНАЦ КРАЉЕВИНЕ СХС И ЈУГОСЛАВИЈЕ

ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЂУРИЋ : ДОБРОВОЉЦИ – ГЛАВНИ ОСЛОНАЦ КРАЉЕВИНЕ СХС И ЈУГОСЛАВИЈЕ

У нашој историографији није довољно пажње обраћено на питање – Шта су то добровољци требали да буду у тој новоствореној држави Срба Хрвата и Словенаца 1918. године? Др Милан Мицић је како видимо у његовој најновијој књизи објавио један број разговора са потомцима тих људи. Из разговора се види да ни њима није било јасно шта је била замисао Краља Александра Карађорђевића, ондашњих власти. Мене је као историчара то питање заинтересовало.  Шта су то добровољци требали да буду у тој новој држави? То је можда и тема за нови круг истраживања колеге др Милана Мицића.

 

 

Наиме, та држава када је настајала 1918. године, имала је много непријатеља. То је пре свега био хрватски сепаратизам, то је био и сепаратизам у Старој Србији на територији Косова и Метохије, Македоније, потпомогнут Бугарима. То је што се тиче унутрашњег плана а на међународном плану, та држава се сукобила са великим бројем непријатеља. То су биле велике ревизионистичке силе, које јесу биле поражене у Првом светском рату, као што су биле Намачка и Аустрија. Оне су се бориле грчевито да избегну плаћање ратне одштете и да се врате у међународни поредак као силе. Главни њихов непријатељ на Балкану је била краљевина СХС, Југославија као правни следбеник Србије. Осим њих и међународни комунистички покрет или Коминтерна је такоође у тој држави видела свог главног непријатеља на Балкану. Ту јој је послужила једна измишљена прича о идеологији великосрпске хегемоније у тој Југославији, против које се требало борити. Дакле, то је била држава са много непријатеља, без изграђене унутрашње кохезије.

 

 

Занимљиво је да није било много ослонаца, много стубова на које би се та нова држава могла ослонити а један од њих је свакако требао да буде Добровољачки покрет и добровољци.  То су они људи који су се борили да створе ту државу и на које је та држава рачунала на различитим пољима.

 

 

Кад већ употребљавамо тај термин Американци, за ове добровољце, попут оне чувене триологије истог назива Данијел Борст, навешћу један пример сличног удружења. После рата за независност када се тринаест америчких колонија одвојило од Велике Британије, они су основали једно удружење које су назвали  „Синсинати“. То удружење је заправо било удружење добровољаца, учесника у рату за независност. Чак ће касније Џорџ Вашингтон говорити да је то удружење превише јако да само по себи представља опасност за младу републику и њен поредак. Ти људи су очигледно били добро организовани и били су нека врста елите.

 

 

Нешто слично је покушавао да створи и Краљ Александар. Он је покушавао да преко покрета створи једну нову елиту у држави верну круни. Он је покушавао да насели те људе у граничне и ново припојене крајеве и да ти људи постану главни ослонац нове државе.

 

 

Да направимо још једну паралелу са америчком историјом која није чудо обзиром на исту епоху уз ограду да ово што се код нас дешавало има и своје специфичности. Када је вођен грађански рат у САД, који је завршен 1865. године, добровољци у том рату су добили по 160 јутара земље западно од реке Мисисипи.То је она земља где су живели амерички урођеници названи популарно Индијанци. Управо ти амерички добровољци који су добили по 160 јутара земље су били ти који су потискивали Индијанце на Дивљем западу. Ово се одиграва у другој половини 19. века и ти људи су савременици ових наших добровољаца. Ова наша прича је много безазленија од претходне и постоји и код др Мицића који је то истраживао у више књига али ја бих посебно указао на ове паралеле у српско-америчкој историји које су данас потпуно заборављене.

 

 

Наши добровољци су у просеку добили од 5-9 јутара земље, дакле много мање од америчких. Ови људи, добровољци из свих крајева Аустро-Угарске који су ратовали за стварање Краљевине СХС и касније Југославије су насељени у све крајеве, између осталог и да ојачају, како се то онда говорило словенски елемент у новоприпојеним крајевима. Није било никаквог прогона затеченог становништва, за разлику од ове америчке приче која је била далеко суровија и имала је готово геноцидне размере.

 

 

Коначно истоветан процес се дешава у Америци и после Првог Светског рата. Добровољци, људи који су учествовали у Првом светском рату, американци су имали помоћ државе. Основан је и један велики фонд а нека нафтна поља су била залог за та средства која су била исплаћивана тим добровољцима. Нама свакако ближа врста паралеле са овим случајем је оно што се десило после Другог светског рата у комунистичкој Југославији и сви знамо да су од краја тог рата па до 90-тих постојала удружења бораца СУБНОР, на територији целе Југославије. Њихове привилегије су биле далеко веће од привилегија ових људи из 1918. године.

 

 

Вратио би се на велики број непријатеља које су ти људи имали у Краљевини СХС и Југославији јер то чини главну разлику између судбине америчких и српских добровољаца. Свесно сам одлучио да отворим тему, шта је било после 1918., пошто аутору остављам да говори о ономе што је и тема ове књиге. Имам потребу да укажем на ове значајне ствари које су чини ми се потпуно заборављене код нас.

 

 

Дакле, добровољци који су се населили на бившим територијама Јужне Угарске, данас АП Војводине у Србији, су одмах после доласка окупатора, па били то Мађари или Немци проглашени за државне непријатеље. После свега  две деценије мирног живота, почеће страдање њихово и њихових породица. Безбројни су примери убистава,смакнућа, без икаквог суђења, када је окупатор улазио на ове територије. Већина породица је одмах протерана у старе крајеве или су били логорисани, о чему је колега Мицић писао. Оно што је колега Мицић назвао дуга мобилност ових добровољаца која је трајала негде од почетка рата или још пре почетка рата јер су неки поново отишли у Америку, па су се враћали, она ће трајати све до 1941. А да парадокс буде већи после Другог светског рата ова удружења ће бити забрањена, одузета им имовина и замислите нове комунистичке власти су их забраниле под изговором да су то фашистичка удружења. Хтели су да их изједначе заправо са покретом Драже Михајловића или четничким организацијама. Ова дуга мобилност заправо говори овеликом страдању наших добровољаца и њихових породица, што је главну разлику са судбином америчких добровољаца који су у САД имали све привилегије.

 

Петровград.орг

Поделите: