40. РОЂЕНДАН КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ЗРЕЊАНИН

40. РОЂЕНДАН КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ЗРЕЊАНИН

Отварањем изложбе „За незаборав“ и пројекцијом филма „Четрдесет година Дома младости – Културног центра Зрењанин“, уз присуство великог броја гостију, пријатеља и чланова, у Изложбеном салону Културног центра Зрењанин свечано је обележен велики јубилеј – 40 година од оснивања ове установе.

 

 

Захваљујући подршци компаније „ПерСу“, на почетку програма отворен је нови део Изложбеног салона, а присутнима се у име домаћина обратио директор Културног центра Зрењанин, Горан Маринковић.

 

 

Многобројне госте је у име локалне самоуправе поздравио и градоначелник Зрењанина, Чедомир Јањић, након чега су додељене захвалнице заслужним грађанима, установама, компанијама и медијима.

 

 

Пре четири деценије на истом потезу порушена је стара зграда Културног центра и 27. маја 1978. године предсеник Савеза социјалистичке омладине Азем Власи отворио је нову  зграду тадашњег Дома младости, данас Културног центра Зрењанин.

 

 

Од тада до данас многи наши суграђани су одрастали уз ову установу, проводили своје време забављајући се у некадањим дискотекама, на концертима или на представама.

 

 

Многи наши и страни уметници имали су на овој сцени прве јавне наступе. Прилика је била да установу посете значајни јавн радници који су некада радили у овој установи културе.

 

 

На крају свечаног програма, а на велику радост присутне публике наступио је и Градски дечији хор Културног центра Зрењанин, под диригентском палицом Сенке Милисављевић.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
НИС  И ГРАД ЗРЕЊАНИН – ДЕСЕТ ГОДИНА ПРОЈЕКТА – ЗАЈЕДНИЦИ ЗАЈЕДНО

НИС И ГРАД ЗРЕЊАНИН – ДЕСЕТ ГОДИНА ПРОЈЕКТА – ЗАЈЕДНИЦИ ЗАЈЕДНО

Компанија НИС и Град Зрењанин свечано су прославили десетогодишњицу НИС-овог програма “Заједници заједно”  у најстаријој позоришној сали у Србији, Народном позоришту “Тоша Јовановић”. Свечаности су присуствовали Чедомир Јањић, градоначелник Зрењанина, Салават Мунипов, главни инжењер Блока Сервиси компаније НИС, представници НИС-а, као и многобројни носиоци пројеката реализованих током десетогодишње сарадње.

 

 

Градоначелник Јањић казао је да је у Зрењанину, током сарадње у програму “Заједници заједно” реализовано укупно 139 пројеката и уложено преко 123 милиона динара.

 

 

“То је свакако за респект и лепо је у својој средини имати овако друштвено одговорну компанију. Ми, Зрењанинци, честио истичемо да је “Нафтагас” овде и основан, што и јесте тако, и сада је један НИС-ов погон лоциран у нашем граду. Мало је компанија у нашем граду, чак могу да кажем да нема ниједне као што је НИС, која толико и у континуитету улаже у спорт, културу, образовање, уопште у нашу заједницу. Ја сам им на томе захвалан и сигуран сам да ћемо наставити ову сарадњу и наредних година и деценија, и да ће она бити још успешнија”, казао је градоначелник Чедомир Јањић.

 

 

Присутнима се обратио и Салават Мунипов, главни инжењер Блока Сервиси компаније НИС, који је рекао да је улагање у заједницу и у пројекте за њено унапређење стратешко опредељење компаније.

 

 

“Град Зрењанин је наш партнер од почетка спровођења овог програма. У складу с нашим потребама НИС је у Зрењанину потпомогао отварање акредитованог студијског програма “Индустријско инжењерство у експлоатацији нафте и гаса” на Техничком факултету “Михајло Пупин”, као и одељења трогодишњег образовања на смеру “Руковалац постројењима за добијање нафте и гаса” Техничке школе. Компанија НИС у овом граду има и савремени тренинг центар, чија су врата отворена ученицима и студентима наведених образовних институција. Наставићемо и даље да улажемо у град Зрењанин и пројекте који унапређују заједницу и чине је бољом”, поручио је Мунипов.

 

 

Како је истакнуто, подршка социјално угроженим групама, бољој социјализацији и инкорпорацији особа са инвалидитетом у друштвену средину, опремање и реконструкција културних установа, афирмација спортских активности и ревитализација спортске инфраструктуре, улагање у науку и образовање, стипендирање младих талената, подршка културним манифестацијама, еколошки пројекти, изградња и уређење игралишта, паркова и вртића, један су део НИС-овог доприноса побољшању услова живота ове локалне заједнице и њених житеља.

 

 

Ученици наших основних школа извели су богат културно-уметнички програм и одушевили све присутне суграђане који имају само речи хвале за реализоване пројекте компаније НИС у оквиру програма „Заједници – заједно“.

Петровград.орг & НИС

Поделите:
ПРИЛОГ ЗА ИСТОРИЈУ ФОТОГРАФИЈЕ У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ И ПЕТРОВГРАДУ

ПРИЛОГ ЗА ИСТОРИЈУ ФОТОГРАФИЈЕ У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ И ПЕТРОВГРАДУ

Проналазак фотографског процеса који је 19. августа 1839. године представљен светској јавности, требало је, како је Франсоа Араго истакао тада у Академији лепих уметности и Академији наука у Паризу, да буде у служби науке и уметности.

 

 

Иако се овај датум сматра рођенданом фотографије, за њен проналазак су, осим Луј Жак Манде Дагера и Нисифор Нијепса, заслужни и многи други, а сасвим разумљиво прве фотографије настају пре њеног рођендана, „Поглед кроз прозор у Ле Грасу“ снимљен је 1826. и сматра се најстаријом снимљеном фотографијом, аутор је био Нисифор Нијепс.

Ипак, на фотографији није било људи, па је Луј Жак Манде Дагер успео да сними „Булевар ду Томпле“ негде између 1838. и 1839, а како се на фотографији види човек, он је постао први фотограф на чијој фотографији видимо људе. Имена пионира, истраживача у пољу фотографије у научном или уметничком смислу градиће структуру фотографије као потребу и наду савременог друштва, Вилијем Хенри Фокс Талбот, Вилијам Хенри Џексон, Гаспар – Феликс Турнашон Надар, Тимоти О’ Саливен, Едвард Мејбриџ, Алфред Стиглиц, Доротеа Ланг, Едвард Стајхен – само је мали део имена у Пантеону фотографске науке и уметности.

 

 

Фотографски процес, фотографија и фотографи, врло брзо по њеном представљању, стићи ће и на наше просторе. Већ 1840. године Димитрије Новаковић, Србин из Загреба, фотографише Београд, а изузетан је значај Анастаса Јовановића, који за потребе свески „Споменици српски“ фотографише најзначајније личности српског друштва.

Почеци фотографије у Бечкереку развијају се кроз рад путујућих фотографа Адолфа Дајча и Николе Штокмана. Никола Штокман понеће титулу дворског фотографа краља Милана Обреновића, коју ће са поносом показивати и у Бечу, па се стога на полеђини његових фотографија могу наћи аустроугарски али и српски грб. Јозеф Виплер, ситан трговац, научиће тајне фотографског заната од Штокмана и Дајча и сам ће постати фотограф. Током 1855. године у Бечкереку борави један од првих српских фотографа Григорије (Ђура) Кнежевић и могуће један од првих власника атељеа, који се налазио у данашњој улици Вука Караџића. Макс Ауербах (Ауербацх Микса) такође ће боравити у Бечкереку 1858. године, а у Јеврејском сокаку радиће као сликар и фотограф Јохан Гоигнер.

 

 

Први фотографски атеље у Бечкереку оснива 1853. године Иштван Олдал, бечкеречки светлописац. Његов допринос фотографској култури Баната и Бечкерека је немерљив. Само у периоду од 1902. до 1921. снимљено је у атељеу Олдалових 54.507 фотографија. Неке од њих чувају се у и бечкој фотоколекцији Хохере Граписхе Лехре-е. Ипак, како тврди Золтан Калапиш, ученици суседне самостанске гимназије за време окупације су користили стаклене плоче за ручне радове пошто би опрали и састругали емулзију. Губитак документа и фотографског записа је огроман, али поучан, вредност фотографије је у трајању и њеном чувању. Може се рећи и то да су портретна и салонска фотографија само део фотографске заоставштине Олдалових, а прве репортаже, разгледнице и хроника града кроз медиј фотографије забележене су управо објективом камере Иштвана Олдала и његовог сина.

 

 

Око 1876. у Бечкереку борави Игњац, Карл и Адолф Функ. На полеђини њихових фотографија писаће, осим Велики Бечкерек, и Сарајево, те се да закључити да се радило о породичној фирми са филијалом и у Сарајеву. На једној од њих стоји Ј. Г. Функ, да ли је припадала једном од тројице наведених, или неком другом, остаје за даље истраживање. Карло Функ ће 1888. године продати атаље Лајошу Оросију који врло брзо постаје признат и познат фотограф. Између осталог, Ороси ће забележити и боравак Франца Фердинанда у Ечки 1898. и 1900. године. На полеђини Оросијевих фотографија често је име Јожефа Кошака који је, по доступним подацима, подучавао Лајоша фотографском умећу. Јожеф Кошак је такође био званични фотограф аустругарске војске.

 

 

Изузетан допринос фотографији у Бечкереку, односно Петровграду, оставили су наши јеврејски фотографи. Један од њих је Стеван Кремзер који је имао атеље од 1936, а од 1940. све до своје смрти држи атеље са Тивадаром Вањеком, будућим оснивачем Уметничке галерије и Ликовне колоније Ечка. Тивадар Вањек ће фотографски занат учити, између осталог, од Микше Голдмана који је свој атеље имао на адреси Цара Душана 13, адреси на којој ће се, деценијама после, наћи име истоименог клуба ЦД 13, који је био један од најбољих фотографских клубова у бившој Југославији, а који је реоснован пре пар година и данас делује у нашем граду.

 

 

Име Самуела Алкалаја такође ће оставити трага у фотографској хроници града 1891. године, иако ће се Самуел фотографским занатом бавити и у Београду и Шапцу. Почетком Првог светског рата придружио се као редов-фотограф болничке чете Дунавске дивизије. Оставио је фотографије и из Балканских ратова и носилац је Албанске споменице. Трагично је изгубио живот у прогону Јевреја од нацистичког окупатора у Другом светском рату.

 

 

Лео Зихерман имао је свој фотографски атеље на Вилсоновом тргу број 3. у Петровграду, Милан Бокоњић на адреси Краља Петра трг број 2. и један је од фотографа који су радили фотографије за монографију града 1938. Године. У истој монографији Александра М. Станојловића, „Петровград (Велики Бечкерек)“, објавиће своје фотографије и Ђура Рокнић који је тада имао атеље у Принца Ђорђа улици број 5. Сигмунд и Маријан Фишлер, иако без атеља, приложиће такође фотографије за монографију града.

 

 

Фотографски занат ће Ђура Рокнић учити са свега тринаест година. Његове фотографије ће остати као сведочанство времена и турбуленција на овим просторима. Са правом можемо рећи да је Ђура један од првих фоторепортера на овим просторима. У прилог томе говоре нам сачуване фотографије уласка српске војске у Велики Бечкерек, фотографије са војне параде и дефиле Црвеног крста. Посебно сведочаство је његова фотографија ратне сирочади, на ручку у просторијама Црвеног Крста. Извештаји страних мисија после Првог светског рата говоре да готово да није било места у подручју Србије које није имало ратну сирочад. Ђура Рокнић истраживаће и друге жанрове фотографије, а сачувано је и неколико актова из тог времена.

 

 

Фотографско наслеђе Меинхардта, фотографског атељеа Крижанић и Катарине Хорват, можемо рећи прве фотографкиње у Бечкерку и Петровграду, тек треба да се истраже, као и друга имена незабележена у овом тексту.

 

Аутор : Алиса Јунузовић

Поделите:
САДЊА ЖБУНАСТИХ БИЉАКА – САРАДЊА ОБРАЗОВНЕ И ЗДРАВСТВЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

САДЊА ЖБУНАСТИХ БИЉАКА – САРАДЊА ОБРАЗОВНЕ И ЗДРАВСТВЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Ученици Средње пољопривредне школе посадили су жбунасте биљке на зеленој површини испред Завода за јавно здравље Зрењанина у улици др Емила Гаврила. Образовна и здравствена установа су потписале Споразум о пословно-техничкој сарадњи на основу кога ће ђаци имати стручну праксу а стручни кадар Завода за јавно здравље ће организоваће предавања у школи.

 

 

Сарадња на оплемењивању зелених површина града, између Завода за јавно здравље, Средње пољопривредне школе и ЈКП Чистоћа и зеленилo из Зрењанина уродила је плодом на корист наше шире друштвене заједнице.

 

 

Професорица Средње пољопривредне школе у Зрењанину Исудора Вуков је објаснила колико суу ови пројекти значајни за ову образовну установу.

 

 

„Нама као пољопривредној школи је од великог значаја сарадња са једном институцијом као што је Завод за јавно здравље, институцијом са дугом традицијом, као што је наша. Од великог је значаја да наши ученици одређени део практичне наставе обаве и ван школе, школске фарме и школске њиве, јер једино тако могу да покажу своја практична знања а истовремено улепшају један градски простор. Даља сарадња са овом установом ће се базирати на сарадњи са осталим смеровима у нашој школи у виду промоције здравих стилова живота.“

 

 

Др Здравко Ждрале је задовољан сарадњом са образовним установама у граду и најављује нове пројекте Завода за јавно Здравље у Зрењанину.

 

 

„Ово данас што видите је конкретно остварење, једног дела договорених активности из уговора о пословно-техничкој сарадњи између две институције.Користим прилику да се захвалим менаџменту пољопривредне школе и директорици Милици Дамјановић на изузетној експедитивности у реализацији пројекта. Наш стратешки циљ је да буде што већа обострана корист и што чвршће повезивање. Даље активности ће бити различите, ово је само почетак. Овај тренд улепшавања непосредне околине завода је један део а много полажемо и на планове у образовно-васпитној активности у виду различитих предавања, едукација, трибина из домена екологије, заштите животне средине итд.“

 

 

Др Здравко Ждрале, ученици и професори, радници сви на заједничкој радној акцији, за лепше лице нашег града и улице др Емила Гаврила. Посађено је двадесетак дрвенастих биљака које су сађене по пројекту и стручни надзор ЈКП „Ћистоћа и зеленило“ Зрењанин.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
УРЕЂЕЊЕ ПРОСТОРА ОКО СПОМЕНИКА ПЕТРОВГРАДСКОМ ИЛИ БЕЧКЕРЕЧКОМ ПАРТИЗАНСКОМ ОДРЕДУ

УРЕЂЕЊЕ ПРОСТОРА ОКО СПОМЕНИКА ПЕТРОВГРАДСКОМ ИЛИ БЕЧКЕРЕЧКОМ ПАРТИЗАНСКОМ ОДРЕДУ

Неговање и чување традиције ослободилачких ратова Србије, требала би да буде једна је од обавеза наше државе и целокупне друштвене заједнице, без обзира на политичке и идеолошке разлике, те чињеницу да смо имали два антифашистичка покрета. Често смо сведоци немарног односа према сопственој историји а ту и тамо наилазимо и на отворено фалсификовање чињеница из историje. Такав један пример занемаривања и фалсификовања чињеница је спомен – комплекс НОБ-у на Михајловачком друму код Зрењанина.

 

 

Удружења грађана са префиксом антифашиста, у граду на Бегеју, бучно, у медијима наступају као ексклузивни заштитници антифашистичке борбе у Србији 1941 – 1945. године а мало тога конкретно раде на неговању слободарских традиција. У Русији и од скоро у појединим градовима Србије постоји добар пример, како то треба да се ради, интернационална манифестација “Бесмртни пук”, која на величанствен начин чува сећање на претке пале за слободу у Другом светском рату.

 

 

Организација резервних војних старешина Зрењанина је направила конкретну активност и искорак на пољу заштите сећања на слободарске традиције нашег народа на овим просторима. Чланови ове организације су за сваку похвалу преузели иницијативу, организовали акцију, уредили простор и положили цвеће, стрељаним родољубима и херојима НОБ-а из Другог светског рата, Кочи Коларову и Ружи Шулман.

 

 

Оно што је занимљиво, када је у питању овај споменик, рад Тибора Бенцеа, који је према подацима настао седамдесетих година прошлог века, али се не каже тачно када, јесте његов натпис који је историјски нетачан, управо у делу који се односи на сам назив одреда и назив града из којег потичу хероји.

 

 

На споменику пише, да је подигнут припадницима “Великобечкеречког” партизанског одреда, што је груб историјски фалсификат. У званичним енциклопедијима и историјама, тог периода, недвосмислено пише да се одред звао Петровградски партизански одред.

 

 

Исто тако на споменику пише да су Владимир Коларов и Ружа Шулман били из Зрењанина. Занимљиво, да нису били из Великог Бечкерека у коме су се родили а како им се наводно звао одред. Историјска истина је да су заправо били из Петровграда, како је гласио званичан назив, који је једино био признат од стране ослободилачких покрета на тлу окупиране Југославије. Аутономашка политичка гарнитура је подигла овај споменик и оставила траг о својој политици.

 

 

Познат је став КПЈ-у, из читавог периода трајања рата, да се не признају одлуке које је доносила окупаторска нацистичка власт, па у толико чуди натпис који говори о признавању одлуке фолксдојчера о промени имена града из Петровграда у Велики Бечкерек, кад је у питању назив партизанског одреда. Чуди и како су народни хероји могли бити из Зрењанина ако је тај назив настао 1946. године. Неко је очигледно настојао да име Петровград не буде споменуто.

 

 

Споменик се налази изван града на путу Зрењанин – Михајлово на потезу Бошњаков салаш и годинама је у веома запуштеном стању. Видимо да је његова вредност знатно умањена овим случајним или не али свакако грубим историјским грешкама из доба аутономашке власти.

 

Петровград.орг (Фото: Лист Зрењанин)

Поделите: