ЗАШТО ЈЕ ПРИНЦИП УБИО ФЕРДИНАНДА

ЗАШТО ЈЕ ПРИНЦИП УБИО ФЕРДИНАНДА

Када је на суђењу у јесен 1914. године упитан зашто је убио аустроугарског престолонаследника, Гаврило Принцип је одговорио: „Народ трпи што је потпуно осиротио, што га сматрају стоком… Ја сам сеоски син, знам како је на селу и зато сам хтео да се осветим и није ми жао.“

 

Долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево.

 

Принципов близак пријатељ, Боривоје Јевтић, поручио је будућим историчарима да „кад се буде преметало и истраживало оно што је у нама“, морају се разумети економске и политичке прилике у Босни и Херцеговини. На само неколико стотина километара од Беча, где цвета модерна европска култура, где стварају Густав Климт и Сигмунд Фројд, аустроугарска политичка елита у Босни и Херцеговини одржава феудални кметски систем. Босански кмет, попут оца Гаврила Принципа, плаћао је порез цару, порез спахији и био приморан да плаћа издржавање аустроугарске администрације. Иако је тај период европске историје познат као Belle Epoque (лепа епоха), он за многе није био такав.

Без обзира на то што Босна и Херцеговина у којој одраста Гаврило Принцип има десет пута више жандармеријских станица од школа, Аустроугарска је своју власт и управу у Босни и Херцеговини представљала као „цивилизаторску мисију“. Бечки високи чиновници истицали су да доносе „европску културу“ и „европске вредности“ на просторе до тада одсечене од цивилизације и културе.

Младобосанци су били свесни да је цивилизаторска мисија покриће за недемократску власт. Писали су да „Аустроугарска монархија није ‘европска мисионарка’ у Босни и Херцеговини“, већ завојевач и отимач. Хабзбуршка монархија се хвалила велелепним фасадама градске већнице у Сарајеву, али младобосанци су приметили да нико не говори о томе да иза градске већнице стоји стотине ћелија полицијске управе.

Иако су плате чиновника исплаћиване од пореза који су плаћали Босанци и Херцеговци, места у државној служби била су резервисана превасходно за оне који су у Босну и Херцеговину дошли са аустроугарском војском, а не за домаће становништво.

Младобосанци су писали да је окупатор дошао да „експлоатише и да гули, а не да подиже“, да је довео и „војску гладних и бескрупулозних чиновника“ да дели земљу својим колонистима, а „раскућава домаће“. Боривоје Јевтић је истицао да су атентатори дошли из редова „понижених и увређених“. „Гоњен са својега прага као псето, туђинац у сопственој земљи, босански омладинац је осећао где га боли“, забележио је Јевтић.

 

Франц Фердинанд уочи атентата

 

Младобосанци су били прва генерација сељачких синова из Босне и Херцеговине која је имала прилику да се школује, што је до тада била привилегија деце из имућнијих босанскохерцеговачких породица. Гимназије и универзитети били су место где се омладина сусреће са савременим европским политичким и културним каноном.

Гаврило Принцип је читао књиге о Француској револуцији, демократији, једнакости и неотуђивим правима свакога појединца. Због тога је на суђењу описан као особа „искварена рђаво присвојеном лектиром“. Читање је омогућавало увид у непознати свет, свет једнакости и слободе, толико другачији од босанскохерцеговачке свакодневице. Како сведочи Драгослав Љубибратић, читало се непрекидно, „у школи за вријеме часова под клупом, идући улицом, код јела, увече у кревету кријући од газдарице због трошења светла“. Какав су значај имале нове књиге и идеје, описао је још један Принципов блиски пријатељ, Иво Андрић, у роману На Дрини ћуприја:

„Ђаци из гимназија и студенти са универзитета у Бечу и Прагу стизали су кућама о распусту и доносили нове књиге, брошуре и нов начин изражавања… Први пут се тада у касаби чула реч ‘штрајк’. Младе Калфе су се уозбиљиле. Увече, на капији, они су водили између себе другима неразумљиве разговоре и измењивали мале брошуре без корица, са насловима ‘Шта је социјализам?’, ‘Осам сати рада, осам сати одмора, осам наобразбе’, ‘Циљеви и путеви свјетског пролетаријата'“.

 

Младобосанци

 

Школовање је омогућило младобосанцима да се упознају са европским и културним каноном савремене Европе. Младобосанци су желели да европско искуство примене у Босни и Херцеговини. Већ у првом броју омладинског листа Зора објављен је превод Декларације о правима човека и грађанина, најважнијег документа Француске револуције из 1789. године. Превођење тог документа симболизовало је све оно што је Млада Босна желела да уради – да формира друштво демократије, једнакости и народног суверенитета.

Декларација потврђује неотуђива и света права човека. У њој је истакнуто да се сви људи рађају слободни и да имају једнака права. То је било у контрасту са животом у Босни и Херцеговини, који је Петар Кочић описао: „Овај данашњи апсолутистичко-полицајни систем туторисања, који нам кроји све без нашег знања и питања, а преко наше воље“.

Атентат није био прво средство коме се Млада Босна окренула. Међутим, најмања сумња државних чиновника у рад омладинаца доводила је до кажњавања и прогона. Због организовања штрајка поводом лоших услова рада, Недељко Чабриновић је протеран из родног Сарајева. Васо Чубриловић избачен је из гимназије јер није желео да слуша химну Аустроугарске током прослава Св. Саве, а Трифко Грабеж је, због супротстављања своме професору, осуђен на две недеље затвора. Због дељења памфлета Учимо ћирилицу, Далматинац Оскар Тартаља кажњен је са четири месеца затвора, а Милош Пјанић осуђен на исту временску казну због поседовања забрањених листова.

Иако се Аустроугарска представљала као бастион легитимности, младобосанци су имали прилике да виде шта то заправо значи. Велеиздајнички процеси, где је сама Аустроугарска фалсификовала документа како би се подигле оптужнице против угледних Срба, и Изнимне мере, када је за време Балканских ратова потпис једног генерала био довољан да војска и полиција затворе сва српска удружења у Босни и Херцеговини – показали су омладини чему се може надати. Зато је у политичком програму Младе Босне писало да је свака парламентарна борба у једној непарламентарној држави бесмислена. Постепено су се почели окретати другачијим средствима.

 

Младобосанци у судници

 

Писали су да је њихов циљ да „наоружани теоријским и практичним знањем и искуством Запада“ поведу „нову борбу за велики циљ душевне слободе и народног уједињења“. Текстови о слободи и неотуђивим правима, које су младобосанци проналазили у библиотекама својих школа и универзитета, садржали су и одговор на важна питања – шта чинити у случају да власт не поштује права појединца, шта ако суверенитет не проистиче из самог народа? Документа из Француске револуције су поручивала: „Ускратити нам природна права било би исто тако неправда као кад би нам се ускратио ваздух.“ У листу Зора, који је Принцип редовно читао, писало је: „Устанак, употреба насиља против владаоца, последње уточиште угњетаваног народа против тираније. Узмемо ли да народ није стадо које краљ може убијати према својој вољи, онда признајемо да постоји извесни врхунац рђаве владе које жртве не морају обавезно респектовати.“ Омладина је прихватила да су против тиранина све мере легитимне.

Младобосанци су желели стварање Југославије са престоницом у Београду. Краљевина Србија била је за њих идеал слободе, земља слободних сељака, општег права гласа и слободне штампе. Ратко Парежанин, са којим је Принцип у Београду делио собу, записао је: „Србија је за њих била слободна земља, а свака влада била је влада те слободне земље. Тамо, пак, у њиховом завичају, постојали су робови и тирани и све им је свеједно било да ли раде сабори или не раде. У слободном Београду они су своју мисао мислили, свој сан сањали. Њихова је мисао била освета. Њихов сан је била слобода. Њихов је циљ био: рушити и сруштити Хабзбуршку империју.“

 

Принцип и Чабриновић пред Окружним затвором у Сарајеву

 

Гаврило Принцип је у Београду сазнао да ће Франц Фердинанд посетити Сарајево. Није остало непримећено да је за посету одабран баш Видовдан. Према свим сазнањима које историчари данас имају, план да се покуша атентат скован је истога дана када су младобосанци сазнали за посету Фердинанда Сарајеву. Боривоје Јевтић је забележио по завршетку рата: „У таквој духовној атмосфери он је био спреман на све и њему није требало два пута говорити када му се указала прилика“.

Гаврило Принцип није дочекао да види стварање Југославије, државе коју је желео. Преминуо је у априлу 1918. године. По наредби из Беча, сахрањен је тајно, ноћу, на необележеном месту, са циљем да сећање на њега избледи и нестане. Захваљујући једном Чеху, аустроугарском официру, остало је забележено његово гробно место и његово тело је касније премештено у Сарајево, у град где је ушао у историју. Сећање на Гаврила Принципа није нестало сто година касније. Штавише, можда је живље него икада раније.

 

Аутор: Милош Војиновић, историчар

 

Извор: РТС

Поделите:
КОРЕНИ ПРВОМАЈСКОГ ПРАЗНИКА

КОРЕНИ ПРВОМАЈСКОГ ПРАЗНИКА

Први мај није само социјалистичко – комунистичко – анархистички и антимонархистички празник већ и празник Новог Светског Поретка који је у корену окултни па чак и сатанистички. Званичне прича која се учи у школама је да је то Првомајски празник рада посвећен сећању на демонстрације Чикашких радника (1. маја 1886.) које су предводили комунистички пролетери, револуционари и анархисти. Који су дубљи корени обога празника?

 

 

Први мај слови за празник рада са неизбежним првомајским уранком. Као и по питању неких обичаја чије порекло није познато, или није довољно разјашњено и први мај спада у сличан феномен. О коренима првомајског славља говоре историјски извори.

„Келтски фестивал Белтане, који се изворно славио првог маја у паганско доба, подразумевао је пијанку и плес око подигнутог кипа фалуса (мушког полног органа). Када је у Европи уведено хришћанство, фалус је замењен мајским дрветом“.Током паганских времена која се спомињу у овом цитату људи су практиковали служење божанству Валу или Велфегору – у Светом Писму означен као најодвратнији безбожни култ у којем су приношене људске жртве (деца). Због тога је божански бес пао на оне који су се одавали таквом служењу ђаволу. „Очи су ваше виделе оно што учини Господ с Велфегором; Господ, Бог твој истреби између тебе свакога човека који пође за Велфегором. А ви који се држите Господа, Бога свога, ви сте данас сви живи“ (Пета књига Мојсијева 4:3, превод Луја Бакотића).

 

 

„Белтане“ је галско име за месец мај и празновање које се одигравало првог маја. Колико је древна пракса слична данашњој види се из следећег описа: „… млади су се окупљали 1. маја ујутро.  Секли су сто округлог облика из неког стабла у зеленом травњаку…  запалили би ватру и справили оброк у виду пудинга од јаја и млека. Замесили би овсени колач и пекли га на ужареном пепелу на камењу…“

Од имена древног келтског фестивала „Белтане“ потиче и назив феничанског божанства Бала (Баал, српски Вал). Мајско дрво које се очувало у фолклору данашњих потомака галских народа одражава слику мушког полног уда из древих паганских ритуала.

 

Хитлер и „Белтана“

 

Један од најпознатијих вођа у историји одлично је познавао симболику и значење првомајског „празника“. Управо зато је одабрао да жртвује свој живот мрачним силама којима је посветио политичку каријеру и разорни утицај своје ђаволске личности:

 

 

„Читајући о тим последњим данима, тешко се можемо одупрети утиску да је Хитлер чекао неки одређени час… Ако је нама, обичним смртницима, један дан изгледао добар као и сваки други, то није био случај са Хитлером. Он је одлучио о свом часу и био решен да га чека, макар и пао у руке Русима. Час његове смрти морао је да наступи у тренутку који је он одредио – ни пре ни касније. Датум је био 30. април. Мрачни посвећеник остао је веран својем мрачном „вјерују“ до самог краја, па је чак и дан његове смрти морао бити жртва силама Таме – 30. април је, наиме, од давнина био празник Белтане, дан после којег следи Валпургијска ноћ.  То је један од најважнијих, ако не и најважнији, датум у сатанистичком календару“.  Ж. М. Славински у „Краткој енциклопедији парапсихологије и херметизма“ дефинише Валпургијску ноћ: “Валпургијска ноћ (нордијски и тевтонски) Ноћ уочи мајског дана је када се одржавао вештичји Сабат на Брокену или неккој другој високој планини“.

 

Дан Илумината

 

Датум 1. мај носи још једно историјско сведочанство које треба да нас наведе на размишљање о узроцима и последицама тог славља.

 

 

„Првог маја 1776. године – на дан једног од највећих сатанистичких празника – почела је нова етапа у историји Римокоатоличке цркве, фаза која ће одјекивати широм света у деценијама које ће уследити. Тог датума је немачки језуита по имену доктор Адам Вајсхаупт основао тајно револуционарно друштво по имену… Ред Илумината (са седиштем на Универзитету Инголштад у Баварској), устројен према моделу језуитског реда… Као што је горе назначено, датум када су Илуминати лансирали своју кампању изгледа да има окултно значење пошто је 1. мај сатанистички свети сабат који се назива „Белтан“ (Beltaine) – једна од најважнијих ноћи у сатанистичком календару када је обавезно принети људску жртву са циљем да се извргне рутлу смрт Исуса Христа.

 

Заједнички корени „Ноћи вештица“ и првомајске светковине

 

У чланку Википедије наводи се да су Белтан и Самхаин водећи завршни датуми грађанске (цивилне) године у Ирској, а да је овај други празник важнији од првог.  У одредници „Самхаин“ Википедија каже да је то израз из келтског календара, да се односи на празник о завршетку летње жетве и да се одржао до данашњих дана у савременој католичкој традицији „Дана свих светих“ (Дан мртвих), у секуларној светковини празника „Ноћ вештица (Халовин)“ и фолклорним обичајима неких народа.

 

 

У чланку се додаје да поменуте светковине „славе разни типови неопагана“. Због сличности две светковине које иду руку под руку и ослањају се једна на другу, порекло „Самхаина“ ће вероватно шокирати већину неупућених читалаца. Халовин, односно Ноћ вештица су изворно славили Друиди у част великог бога мртвих Шамхаина, чији је празник 1. новембар (у католичкој традицији Дан мртвих) пише Ралф Линтон у књизи Ноћ вештица током двадесет векова .  Енциклопедија Британика наводи да се још понегде у Ирској 31. октобар назива OIDHCH SHAMHNA (бдење Шамхне, односно Шамхаина, господара мртвих код старих Друида). Римљани су преузели тај обичај и додали му нека своја обележја – славили су га у част Помона, приликом чега су ораси и јабуке симболично представљали зимницу. Рут Кели у свом делу Ноћ вештица пише да су свештеници паганских Друида учили да бесмртна душа приликом смрти прелази у неко друго тело.

 

 

Друиди су веровали да последњег дана у години (31. октобра) господар смрти окупља душе умрлих у протеклој години и одређује им који ће облик живота да настане у наредних 12 месеци. Душе су могле да ласкају молитвама и даровима господару мртвих не би ли добиле лакшу пресуду.

Ноћ вештица уочи 1. новембра представља вечерњу прославу великог дана посвећеног сотони. Шамхаин старих Друида је сотона, бог смрти и господар мртвих. Јасно је из паганских обичаја и празника одакле потичу два сродна празновања и коме су посвећени Ноћ вештица и такозвани Празник рада. Иако се рад слави нерадно, онај коме је тај дан посвећен ради пуном паром преко заблуда које су се у време социјализма укорениле у народ који не зна порекло првомајских обичаја.

 

Аутор: Александар Вељић

Да ли заиста знате шта и кога славите 1. маја? (фото галерија)

Поделите:
НОВО РУХО СТАРИХ ЗГРАДА ГРАДСКОГ ЈЕЗГРА

НОВО РУХО СТАРИХ ЗГРАДА ГРАДСКОГ ЈЕЗГРА

Tри старе зграде Великог Бечкерека, Петровграда и Зрењанина које припадају споменицима културе или су објекти у режиму претходне заштите Завода за заштиту споменика културе добиће ново рухо,  јер су у току радови на обнављању фасадa.  Обнову фасада покренули су и радове инвестирају сами власници, што је значајна новина.

 

 

Најпознатије међу овим здањима је, свакако, Палата Дунђерски на Житном тргу и обали Бегеја, која се данас налази у власништву Земљорадничке задруге “Бегеј”. Зграда је споменик културе од великог значаја, а подигао ју је индустријалац и велепоседник Лазар Дунђерски у склопу пиварског комплекса 1905. године. Пројектовали су је, у стилу сецесије, Мочањи Карољ и Секељи Марцел. Одликује се својим маркантним угаоним положајем, са еркером на ком су три прозора на самом углу и куполом над њим.

 

 

Дуго позната као “Дунђерац”, у свечаној, Плавој сали, организоване су игранке, балови и различите свечаности. Просторије на спрату су се користиле за одмор и забаву. Данас је зграда у потпуности пословни, трговачки и канцеларијски простор. Вредност инвестиције, како наводе у Земљорадничкој задрузи “Бегеј”, је 10 милиона динара и подразумева обнову комплетне фасаде, и према пешачком мосту и ка Бегеју.

Скеле су постављене и на згради некадашње основне школе “Жарко Зрењанин”, касније пословног објекта предузећа “Медивет”, на почетку Пашићеве улице. Овај објекат наменски је подигнут као школска зграда 1912. године, у стилу сецесије. Пројектант из Будимпеште Часар Ференц.

 

 

Након што је 1979. године подигнута нова школска зграда и ОШ “Жарко Зрењанин” физички измештена из старог објекта, зграду у Пашићевој купило је зрењанинско предузеће “Медивет” која се бавило дистрибуцијом хуманих и животињских лекова. За потребе ове фирме реновирање је трајало од 1989. до 1992. године. Од 2005. године власник зграде постаје “Ирадиа“ д.о.о. из Сремске Каменице. Објекат се налази под претходном заштитом Завода за заштиту споменика културе.

 

 

Под истим режимом заштите је и једноспратна зграда на углу улица Емила Гаврила и Булевара Милутина Миланковића. На овом објекту у току су радови на обнови дотрајале фасаде према улици Емила Гаврила, док је фасада, односно забатни зид зграде према Булевару Милутина Миланковића осликан муралом “Четир’ коња дебела” и “освежен” 2014. године. Међутим, с обзиром да обнову фасаде финансирају станари и закупци пословног дела зграде, за сада је извесна само обнова њеног левог фронта, док су за други део договори још увек у току.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ДР МИЛАН МИЦИЋ: МИГРАЦИЈЕ И СОЦИЈАЛНИ КОРЕНИ МЕЂУНАЦИОНАЛНОГ СУКОБА У РЕВОЛУЦИЈИ 1848. – 1849. ГОДИНЕ

ДР МИЛАН МИЦИЋ: МИГРАЦИЈЕ И СОЦИЈАЛНИ КОРЕНИ МЕЂУНАЦИОНАЛНОГ СУКОБА У РЕВОЛУЦИЈИ 1848. – 1849. ГОДИНЕ

Мој рад носи наслов „Главни миграциони токови у Западном Банату 1718. – 1848. године. Циљ рада је да покаже главне токове миграција у Банату и да покаже, на који начин су различити друштвено-економски модели, који су стварани у Банату, у наведеном периоду, утицали на токове миграција али и стварали одређене врсте, политичких, економских, социјалних и историјских напетости и на тај начин стварали и одређено поље конфликта.

 

 

Банат је ослобођен од турске власти 1718. године и поготово, овај западни, низијски Банат, налазио се у прилично запуштеном стању. Било је пуно разливених вода, река, језера, тршћака. Сматрало се да у Банату, тада живи око 50.000 становника, већином Срба. Аустријска власт је преузела област Баната и у наредним деценијама је покушавала, да експериментом, створи одређену територију и створи одређени простор, који ће бити простор насељавањаразличитих народа и стварања разнобојног етничког мозаика.

 

 

Када се погледа историја Баната, до 1848. године, ту морамо да одредимо и засечемо неколико битних историјских појава и догађаја. Први администратор Баната Флоримунд Клаудије Мерси је покренуо читав низ акција, да оплемени Банат. Такоође је вршио колонизацију на простору Баната, Немаца, Шпанаца итд. Имамо и 1837 – 1839. годину Аустро – турски рат који је довео до тога, да Банат буде уништен, турским упадима и кугом, која се ширила из Ердеља. Битна ствар за историју Баната је формирање војне границе од 1764. године до 1776. године. Већ 1779.године, делови Баната који нису били у оквиру војне границе су прикључени жупанијском систему. Значајно је и да је 1774. године формирана посебна аутономна област Валикокикиндски дистрикт, који је обухватао аутономију десет места насељених искључиво српским становништвом, које се овде доселило из Потиско-поморишке границе. У то време имамо и продају Баната, урбар из 1780, продају на великим лицитацијама, великих поседа у Темишвару и Бечу 1781./2. и стварање значајних земљишних поседа. Потом нови Аустро-турски рат 1788. – 1791. године, који је турским упадима, нанео велику штету на територији Јужног Баната. Имамо и нешто што је посредно утицало на историју Баната и посебно војне границе а то су Француски ратови 1792. – 1815., који су утицали на Банат, пре свега кад су у питању биле људске жртве, међу граничарима.

 

 

Све ово што сам набројао је утицало на миграционе токове, на различите видове миграција, које су се појављивали на простору Баната. Пре свега ћу се концетрисати на оно што је представљало семе будућег конфликта у Револуцији 1848. а то је формирање великих земљишних поседа, са једне стране. Са друге стране је, формирање српске засебне области Великокикиндског дистрикта и Банатске војне границе. Поред тога, Банатска граница је од Едикта о толеранцији 1781. била простор насељавања реформатора, евангелиста, па имамо колонизацију Словака у Ковачицу и Падину 1801. – 1809. године, затим Мађара реформатора у Дебељачу 1794. године. Касније имамо, рецимо  у Мраморку, појаву Немаца, који су били евангелисти итд. Значи да је Едикт о толеранцији у Банату, крајње јужној земљи, могао да буде примењиван, јер се ту осећала већа верска толеранција, него на другим просторима.

 

 

Врло је битно за историју Баната, формирање Банатске војне границе. Показало се у рату 1737. да је граница била врло порозна, да су турске јединице допрле до Великог Бечкерека. Показало се, да постоји порозност границе и у рату 1788. године. Зато су се аустријске власти потрудиле да населе границу. Тако да отпочиње процес насељавања Немаца, Мађара, Словака и Румуна још од 40-тих година и формирање једног посебног румунског насеља Петровог Села  1808. године. Банатска војна граница је била непрестано изложена етничким покретима ка њој. Била је привлачна и за српско становништво.

 

 

Значајан моменат у том процесу представља померање Потиско – поморишких граничара, након развојачења ових граница 1751. – 1752. године, као што говори Јелена Илић у својим радовима. Десила се једна значајна сеоба, свакако значајнија од оне сеобе у Русију, која је била описивана у српској историографији и књижевности. Негде 2200 породица, са преко 12.000 људи, спустило се из Поморишја и Потисја на простор Баната, населило подручје будућег Великокикиндског дистрикта. Они долазе у та насеља, као што су данашњи Перлез, Чента, Идвор, Ботош а поједине породице спуштале су се још јужниије. Шта то у ствари показује, што се тиче српског народа? Показује, да је војничко занимање било примарно, да се код тих људи јавља јако осећање, да се избегне Угарска, жупанијска власт и да се уђе у позицију „паора“, односно дође под власт спахија. Све време ти људи, који се селе и померају у Банат и касније који се померају јужније у Банатску војну границу, носе са собом ту врсту отпора и страха према Угарској жупанијској власти и према спахијском систему. Они не желе да буду називани „паорима“. Они су се ту преселили и били су у оквиру Банатске земаљске милиције. Касније када је бечки двор формирао Великокикиндски дистрикт, један део њих се опет помера ка војној граници 1775. – 1778. године. Они појачавају, етнички, постојеће становништво војне границе. Долазе, у Баранду, у Сакуле, у Опово и у главном, извор те микро миграције јесте Великокикиндски дистрикт. Долазе из Врањева, Карлова, Кикинде са жељом да задрже статус војника. Има и супротних примера да становништво не жели да буде граничарско. Рецимо 1775/6. године из Гаја, Дубовца и Ковина, становништво се помера ка Баваништу. Баваниште међутим, улази у састав границе 1773. и видимо нова померања, конкретно немачког становништва из војне границе у провинцијал. То су врло разнородна кретања у то време.

 

 

На подручју Баната, у великим продајама земљишта, као што сам рекао, 1781./1782. формирају се значајни велепоседи. Велепоседници су углавном трговци стоком, пореклом су Јермени и Цинцари. Стварају се велепоседи, попут оног у Новом Кнежевцу, Марка Ђурковића Сервијског, Леринца Марцибањија посед у Чоки, Ласла Баћањија на простору Банатског Аранђелова, поседи Чекоњића од Жомбоља до Бегејског Светог Ђорђа, поседи породице Лазар у Ечки и властелинство елемирске и итебејске пореодице Киш. Сви они куповином поседа и прихватањем угарског племства улазе у ред угарских племића, чак прихватају мађарско национално осећање. То се посебно одразило у револуцији 1848. године. На свим овим имањима, они формирају феудални систем и затечено становништво се налази у једној тешкој позицији. Практично пролази то становништво процес из слободе у неслободу. Оно покушава, да томе да отпор и 1782 године, један од властелина, Мочоњи, са властелинства Фењ у Румунском Банату је убијен. Већ 1783. Долази до побуна сељака, чији је центар данашњи Итебеј али покрет сељака против породице Киш прелива се и у Торак и у Бегејски Свети Ђурађ. Тај покрет се догађа и у Беодри , где је породица Карачоњи купила посед у Банатској Тополи а и на имању Лазара Лукача у Ечки.

 

(Фото: Лист Зрењанин)

 

Шта је била последица тих сукоба? Последица је померање становништва, које није желело да остане под спахијском влашћу и имамо цео процес исељавања у војну границу. Знамо, да се од 1783. исељава српско становништво из Елемира, Срби из Арадца се померају, из Ечке се померају Словаци 1802. у Ковачицу, Срби из Бегејског Светог Ђурђа прелазе у Ченту, Баранду, што видимо по називима сокака. Ти људи овим померањима показују, да не желе да живе под спахијском влашћу. Граница је за њих врло била привлачна и они се померају ка том простору. Имамо 1801. још једну интересантну појаву у вези са овим питањем. Када Аустрија регулише питање Војне Крајине, у замену за изгубљене поседе, Загребачке бискупија додељује, слободно земљиште у Банату. Загребачки каптол има властелинство које обухвата села Боку,Неузину, Кларију, Конак, Шупљају,(Крајишник), (Сутјеску), (Сечањ) и ту насељава своје Хрвате племиће или формира нова насеља немачких колониста. Из Сечња се рецимо, тада, помера српско становништво ка Самошу итд.

 

 

Шта нам све ово показује? Показује, да свугде где се додирују територије Војне границе и Великокикиндког дистрикта са поседима спахија, формира се једна зона конфликта. Формира се једно поље напетости, које постоји до револуцје. Рецимо 1783. долази до убиства и инцидената који су се десили у Ечкој и тада су за то били оптужени граничари из Ботоша. Имамо специфичности, да се у тзв. „Диштрикту“, један део насеља налази у спахилуку као Беодра а део у Диштрикту, као Карлово. Слично је у случају Новог Бечеја и Врањева, Новог Кнежевца и Јозефова, итд. Ту се већ ствара одређено поље напетости, које ће у револуцији 1848. године, постати зона конфликта. Ти национални конфликти у својој дубини и својој суштини имају социјални карактер. Ако имате на челу мађарске војске у Банату велепоседника какав је Ерне Киш, онда имамо посла са конфликтом, између једног велепоседника и слободних граничара из Перлеза и Сакула. Граничари у Ернеу Кишу не виде ништа, до феудалца и они се боре против те врсте феудалног поретка, који  их на одређен начин угрожава, као слободне људе. Исто тако, ако имате сукобе између српских сељака и Хрвата у Боки у то време, тај сукоб је само споља етнички. Он је изнутра социјални, јер су у питању Хрвати, који су били племство а Срби су били сељаци. Када спустимо ствари на микро ниво, онда ствари постају јасније и изгледају мало другачије у односу на стереотипно мишљење, где су револуционари на једној а контрареволуционари на другој страни.

 

(Фото: Банатека)

 

Суштнски, тај сукоб је био социјални и сукоб између привилегованих српских становника војне границе и Великокикиндског дистрикта, оног простора, где се Поморишко – Потиски граничари осећају угрожено и спахија који предводе револуционарну мађарску војску. Када дође до развоја догађаја 1848. и 1849. године у правцу војних дејстава, није чудо, да се управо ту, на тим просторима узмеђу провинцијала и границе, дешавају највеће битке. Поморишки граничари посебно са собом носе и трагично искуство сукоба са мађарском војском из доба Ракоцијевог устанка, што је још један слој. Не смемо да заборавимо ту врсту таложења времена и различитих искустава који се преносе и у зону конфликта када говоримо о догађајима из 1848.-1849. године.

 

Приредио за вас Петровград.орг

Поделите:
ДАН ВОЈСКЕ –  ДАН СЛОБОДЕ  – ТЕМЕЉ ОБНОВЉЕНЕ ДРЖАВЕ

ДАН ВОЈСКЕ – ДАН СЛОБОДЕ – ТЕМЕЉ ОБНОВЉЕНЕ ДРЖАВЕ

Дан Воjске Србиjе, 23. април, обележен jе свечано у касарни зрењанинског гарнизона, Команди за развоj банатске бригаде. Одата је почаст, полагањем венаца на бисту народном хероjу Светозару Марковићу Този, приказано је наоружање и опрема а потом је уприличена  и свечана академија. Дан војске су увеличали присуствовом представници локалне самоуправе, Средњебанатског управног округа, организациjе и удружења.

 

 

Венце на спомен-бисту народног хероjа Светозара Марковића Тозе положили су представници Команде за развоj банатске бригаде, Града Зрењанина и Средњебанатског управног округа. У име Града Зрењанина то су учинили заменик градоначелника Саша Сантовац, заменица председника Скупштине града Љуба Травица и заменица секретара Скупштине града Светлана Груjић.

 

 

Присутнима се обратио заменик команданта Команде за развоj Банатске бригаде, потпуковник Никола Фатић, коjи jе говорио о значаjу овог датума и историjском контексту његовог обележавања.

 

 

Одлуком председника Републике Србиjе одређено да дан Воjске Србиjе буде 23. април, дан коjи носи сећање на Цвети 1815. године, када jе у Такову донета одлука о почетку Другог српског устанка за ослобођење од турске власти. Као продукт устанка, уследило jе стварање стаjаће воjске и установљавање гарде од 76 младића по стасу и угледу из наjбољих кућа”, подсетио jе на те догађаjе потпуковник Фатић. Воjска Србиjе, 2011. године, по први пут постала професионална, али да jе остала привржена традициjи и вековном воjничком искуству, отварањем могућности за служење воjног рока.

 

 

Градоначелник Зрењанина, честитаjући припадницима Воjске Србиjе данашњи празник, jош jедном jе истакао изузетно добру сарадњу између града и гарнизона који је на понос нашег града. Рекао jе да Дан воjске обележавамо у знак сећања на догађаjе из 1815. године, на Други српски устанак, када су се десили судбоносни догађаjи у стварању модерне српске државе и воjске.

 

 

Градоначелник Јањић је посебно нагласио чињеницу да ове године, у први план долази велика историjска прекретница дан ослобођења ових крајева у Првом светском рату 1918. године односно обележавање 100 година од завршетка Великог рата.

 

 

Том великом датуму, треба да буду усмерене све манифестације, које се ове године одржавају у нашем граду и широм Србије.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите: