ДАН ВОЈСКЕ –  ДАН СЛОБОДЕ  – ТЕМЕЉ ОБНОВЉЕНЕ ДРЖАВЕ

ДАН ВОЈСКЕ – ДАН СЛОБОДЕ – ТЕМЕЉ ОБНОВЉЕНЕ ДРЖАВЕ

Дан Воjске Србиjе, 23. април, обележен jе свечано у касарни зрењанинског гарнизона, Команди за развоj банатске бригаде. Одата је почаст, полагањем венаца на бисту народном хероjу Светозару Марковићу Този, приказано је наоружање и опрема а потом је уприличена  и свечана академија. Дан војске су увеличали присуствовом представници локалне самоуправе, Средњебанатског управног округа, организациjе и удружења.

 

 

Венце на спомен-бисту народног хероjа Светозара Марковића Тозе положили су представници Команде за развоj банатске бригаде, Града Зрењанина и Средњебанатског управног округа. У име Града Зрењанина то су учинили заменик градоначелника Саша Сантовац, заменица председника Скупштине града Љуба Травица и заменица секретара Скупштине града Светлана Груjић.

 

 

Присутнима се обратио заменик команданта Команде за развоj Банатске бригаде, потпуковник Никола Фатић, коjи jе говорио о значаjу овог датума и историjском контексту његовог обележавања.

 

 

Одлуком председника Републике Србиjе одређено да дан Воjске Србиjе буде 23. април, дан коjи носи сећање на Цвети 1815. године, када jе у Такову донета одлука о почетку Другог српског устанка за ослобођење од турске власти. Као продукт устанка, уследило jе стварање стаjаће воjске и установљавање гарде од 76 младића по стасу и угледу из наjбољих кућа”, подсетио jе на те догађаjе потпуковник Фатић. Воjска Србиjе, 2011. године, по први пут постала професионална, али да jе остала привржена традициjи и вековном воjничком искуству, отварањем могућности за служење воjног рока.

 

 

Градоначелник Зрењанина, честитаjући припадницима Воjске Србиjе данашњи празник, jош jедном jе истакао изузетно добру сарадњу између града и гарнизона који је на понос нашег града. Рекао jе да Дан воjске обележавамо у знак сећања на догађаjе из 1815. године, на Други српски устанак, када су се десили судбоносни догађаjи у стварању модерне српске државе и воjске.

 

 

Градоначелник Јањић је посебно нагласио чињеницу да ове године, у први план долази велика историjска прекретница дан ослобођења ових крајева у Првом светском рату 1918. године односно обележавање 100 година од завршетка Великог рата.

 

 

Том великом датуму, треба да буду усмерене све манифестације, које се ове године одржавају у нашем граду и широм Србије.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
СКУП У КАШТЕЛУ ЕЧКА И СРПСКИ ПОКРЕТ У АУСТРИЈИ 1848/49. ГОДИНЕ

СКУП У КАШТЕЛУ ЕЧКА И СРПСКИ ПОКРЕТ У АУСТРИЈИ 1848/49. ГОДИНЕ

Међународни скуп историчара под званичним називом “Српски покрет у Воjводини у револуциjи 1848 – 1849. године” одржан је у амбиjенту дворца Каштел у Ечки. Окупио је за викенд историчаре из наше земље Универзитета у Новом Саду и неколицину историчара из окружења. Повод за организовање овог скупа је 170. годишњица од бурних  историjских догађаjа у Хабзбуршкој монархиjи који су захватила и Српски народ на овим просторима.

 

 

Учеснике конференциjе и госте поздравио jе градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, истакавши да jе и дворац Каштел, коjи jе као аутентично место, изабран за одржавање конференциjе, био поприште догађаjа из 1848. године. Подсетио jе да су и Каштел Ечка и монументална Жупаниjска зграда, данашња Градска кућа у Зрењанину, отворени исте, 1820. године, дакле три децениjе пре револуциjе.

 

 

„Национални покрети неминовно су избиjали у први план у jедноj хетерогеноj творевини од чак 50 милиона становника. Срби чине део  Хаббсбуршке монархиjе тог времена, а револуциjа 1848. године означава покушаj српског народа да очува национални идентитет и одбрани идеjу своје државности. Говорим, наравно, о стварању териториjално-политичке аутономиjе коjоj сама Монархиjа даjе назив “Воjводство Србиjа и Тамишки Банат”…“, казао jе Jањић и осврнуо се на догађаjе у ближем окружењу, на териториjи Баната, у ком српски покрет има снажно упориште. „Подсетићу да банатски устаници jош 1594. године подижу буну против турске власти и то jе био наjвећи устанак Срба против Турака пре 1804. године. Као казна за устанак, уследило jе спаљивање мошти Светог Саве на Врачару, с намером да се у народу потпуно уништи култ тог великог просветитеља. Резултат jе, међутим, био сасвим супротан. Треба свакако поменути и велику битку код Томашевца, 1788. године, и значаjну улогу банатских граничара на тадашњоj Воjноj граници. Много тога, дакле, претходило jе револуциjи 1848. године и веруjем да ће и оваj скуп томе дати допринос, изношењем одговараjућих научних чињеница, података и представљањем нових аспеката националних и народних покрета из тог периода…“, поручио jе градоначелник Jањић организаторима, учесницима и гостима овог скупа.

 

 

Конференциjу jе, званично, отворио председник Скупштине АП Воjводине Иштван Пастор. Рекао jе да jе позив за отварање конференциjе за њега био „интригантан и деликатан“, не из позициjе председника Скупштине АПВ, већ из позициjе председника Савеза воjвођанских Мађара. Пастор је навео разлоге свог доласка у Ечку и додао да jе више од двадесет пута говорио о револуциjи 1848. године, коjа за Мађаре представља велики национални празник.

 

 

„И пре 170 година наша стварност била jе таква да смо се у том историjском, револуционарном превирању, налазили, условно говорећи, а и фактички, на различитим странама. Али, ако jе разнобоjност вредност у Воjводини, онда се то не односи само на ношње, музику или кухињу, него и на заjедничку историjу коjу доживљавамо на различите начине. Протекло jе довољно времена од 1848. године да о овим стварима трезвено и трудећи се обjективно говоримо и прихватио сам да будем учесник овог заjедничког подухвата, да Румуни, Срби, Мађари, говоре о овом историjском периоду с позициjе из коjе га доживљаваjу.“, поручио jе у Ечки Иштван Пастор.

Како наводе организатори скупа у Ечки, пре 170 година Европу jе запљуснуо талас револуционарних потреса, коjи се протезао од Француске на западу, до краjњих источних граница некадашње Хабзбуршке монархиjе.

 

 

“Револуционарни талас, нови легитимациjски модели коjе jе промовисала, пола века раниjе, Велика буржоаска револуциjа у Францускоj, били су инспирациjа покретима националне и социjалне еманципациjе у западноj и средњоj Европи током бурне 1848. и 1849. године. Унутар разнородних и комплексних револуционарних врења коjима jе била захваћена безмало читава Европа, посебно су били динамични и испреплетани револуционални покрети у композитноj Хабзбуршкоj монархиjи”, истакао jе председник Организационог одбора конференциjе др Душан Ступар.

 

 

У предавањима историчара која су уследила у току викенда, приметна је разлика у ставовима историчара из Румуније, Мађарске и Србије, када је у питању историјски поглед, на историјска дешавања у овом периоду. Историчари из Мађарске, имају свој угао гледања, који релативизује, непризнавање права другим народима, број жртава, избеглица и материјалну штету која је начињена, на немађарским становништвом и територијама, док је румунска историографија окренута питањима од значаја за национално уједињење румунског народа. Најзанимљивије и најегзактније је било излагање историчара из Новог Сада др Владана Гавриловића који је у свом раду изнео конкретне статистичке податке о разарању сакралних објеката СПЦ на подручјима захваћеним ратним разарањима 1848/49 године.

 

 

„…Тај рат је био толико крвав, да је то остало, просто незабележено, да се руше сакрални објекти другог народа. Моја тема се конкретно бави, односно преузета је као наслов из пера тадашњег патријарха Рајачића „Страдање Српских Православних Цркава и манастира на територији Српске Војводине“. Највећа разарања су била на подручју Бачке, на територији Новосадског протопопијата. Као што знамо, сама Саборна Црква и град су страдали у бестијалном бомбардовању од стране Мађара јуна 1849. године. Статистички гледано тада је 80% града срављено са земљом. Још већа разарања су била на територији Шајкашке, где буквално ни једна Црква, ни један манастир није преживео и морао је после рата бити обновљен. Патријах Рајачић се у свом писму обраћа за помоћ, пре свега Руском цару Николају Првом, из разлога што Аустрија отвара одређене фондове за обнову али су штете биле милионске у форинтама и каса те државе није могла да обухвати све захтеве…“- рекао је Гавриловић.

 

 

Запажено је било и излагање, истакнутог историчара пореклом са ових простора, др Милана Мицића, које ће вам Петровград.орг донети у целости у посебном чланку.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
МК „НОЋНИ ВУКОВИ“ У ПОСЕТИ ГРАДУ НА БЕГЕЈУ И РУСКОЈ ЦРКВИ

МК „НОЋНИ ВУКОВИ“ У ПОСЕТИ ГРАДУ НА БЕГЕЈУ И РУСКОЈ ЦРКВИ

Чланови надалеко познатог руског мото клуба “Ноћни вукови”, односно њихова подружница  из Србиjе и Републике Српске, у пратњи чланова локалних мото клубова, као њихових домаћина, обишли су у оквиру отварања нове мото сезоне и обиласка историјских места и светиња а поводом сто година од присаједињења Србији, град на Бегеју.

 

 

Испред Градске куће „Ноћни вукови“ сусрели су се и са градоначелником Зрењанина Чедомиром Jањићем, а након срдачног разговора на Тргу слободе, градоначелник Јањић им је говорио, о личности и делу Краља Петра Првог Ослободиоца, а затим су гости пожелели да се сликају испред споменика Краљу Петру Првом Ослободиоцу.

 

 

Градоначелник им је потом предложио да обиђу, заједно и храм “Св. Архангела Михаила” – у народу познату Руску цркву.

 

 

Jереjи Деjан Боjанић и Mиодраг Станојевић су укратко упознали драге госте са историjом ове православне богомоље нагласивши да су је за богослужење, оспособили двадесетих година прошлог века тадашњи угледни Бели Руси, избегли пред црвеним терором бољшевика.

 

 

Овај простор су ти људи добили од Краља Александра Ујединитеља по симболичној цени од један динар и оспособили су га, својим радом, да буде богомоља. Руска колонија је оставила дубок траг на културни живот овога града. Јереј им је показао и сачуване старе иконе, које су биле на старом иконостасу а сликали су их руски уметници и генерали.

 

 

“Ноћне вукове” – Србиjа предводио jе Синиша Бељин – Лала, а новинарима jе рекао да, у овоj, години победе и славе (1918 – 2018) организуjу и ове jубиларне вожње.

 

 

Стогодишњицу великих догађаја ослобођења и присаједињења Mатици, је овај мото клуб, повезао, са овогодишњим отварањем мото сезоне. Међу популарним бајкерима је било људи из целе Србиjе, Републике Српске, а придружили су им се и локални клубови. Чланови овог клуба су желели да, анимирају и пробуде људе, на овим нашим просторима и укажу на поштовање вере и традиције.

 

 

Обилазе, пре свега, православне светиње у овом региону и места од значаја за патриотску историју. У току дана обићи ће Црњу, Кикинду, Сенту, Нови Бечеj и Србобран, сутра настављају пут кроз Нови Сад и Мошорин где ће присуствовати свечаној академиjи.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
НЕДЕЉКО КУЉИЋ – ПОЛИТИЧКИ ПОГЛЕДИ Ж. ЗРЕЊАНИНА И АУТОНОМНА „НАУКА“

НЕДЕЉКО КУЉИЋ – ПОЛИТИЧКИ ПОГЛЕДИ Ж. ЗРЕЊАНИНА И АУТОНОМНА „НАУКА“

Део бриљантног текста, о политичким погледима Ж.Зрењанина на национално питање и аутономију Војводине, професора социологије Недељка Куљића, под називом „Зашто Петровград“ који је написао поводом првог састанка Иницијативног одбора Удружења „Петровград“, преноси вам Петровград.орг у жељи да расправу о овој теми вратимо са поља политикантских замена теза на поље аргумената .

 

 

 

…И позивање на погледе Ж. Зрењанина је подређено истој сврсисходности. То је разлог због којег овдашњи чувари његовог имена и дела, тумачећи га ван контекста у којем је настало, у њему налазе оно што желе да нађу.

Једна од политички употребљивих тема је прича о пљачки Војводине. У духу поставки Коминтерне, у којима је читава Краљевина СХС представљана као бастион империјализма и савезница западних сила и идеолошког постулата по којем је национална буржоазија први политички противник, Зрењанин је, доиста, више пута писао о „србијанској“ експлоатацији Војводине. Међутим, он је, сагласно марксистичком начелу о примату класног над националним , писао и о експлоатацији хрватске, па чак и војвођанске буржоазије и опасности да Војводина „падне у канџе нових империјалиста, а то су мађарска ревизионистичка и немачка национал-социјалистичка буржоазија“. (Трудбеник, бр.1, год,1, јануар 1941.) У спису Национално питање тврди да „једино социјалистичка револуција и совјетска власт могу да реше национално питање у Војводини“ на начелима пролетерског интернационализма. Следећи исту логику  Царску Русију проглашава „најреакционарнијом државом на свету“ а СССР „најнапреднијом и најслободнијом“ земљом која је ослободила белоруски, украјински и бесарабијски нареод, те народе Литваније, летоније и Естоније „које су пљачкали руски племићи, француски банкари и остала банда међународних пљачкаша“. (Истина, год.1, бр.1. децембар 1940.) На сличан начин 1941. пише и о погрешном опредељењу Пољака за независност. Пољаци су,  користећи се правом на самоопредељење, 1918. пошли за својом националном буржоазијом, због чега су постали плен немачких империјалиста.

 

 

Наведени ставови, који потврђују Зрењанинову доследност усвојеном идеолошком становишту, немају ничег заједничког са помодним евровојвођанским политичким кичом у коме се лењинизам замењује антирусизмом, а аргументи за критику српског национализма преузимају од ХДЗ-а, хрватске уличне деснице и католичке цркве. Нити су упоредиве историјске околности његовог и данашњег времена, нити идеолошки концепти пролетерског  интернационализма и „средњоевропског регионализма“.

 

 

Као човек партије, Зрењанин је и своје антифашистичке ставове усклађивао са њеном стратегијом. Залажући се за приближавање СССР-у и удаљавање од немачке, јануара 1941., у прилогу „Тражимо наслон на СССР“, наглашава да „трудбеници Војводине, као и целе Југославије, одлучно устају против увлачења Југославије у рат на страни било којег блока белосветских мперијалиста“. (Трудбеник, бр.1.год.1, јануар 1941) У промењеним околностима, 1942 (према августовском броју Истине) позива на борбу , указује на „потпуну пасивност маса“ у Бачкој и Барањи, истиче да „Изузев Срема, Војвођани не воде тако успешну борбу против окупатора као остали народи Jугославије“. Свестан препрека, при том, упозрава да је „национална мешавина…велика сметња за успешну борбу“, указује на „крваве мере мађарских војних и цивилних власти“ и чињеницу да су у Срему „усташки бандити нашли упориште код доброг дела Хрвата“. С јасним програмским циљем да је антифашистичка борба истовремено и борба за нову власт, јер „само власт до оје се дође кроз борбу – борбом ће и да се брани, одржи и учврсти“, Ж. Зрењанин позива на освету: “Срби, у вашим рукама налази се заства борбе против крволочног Хортија…Да су Новосађани и Шајкаши за време јануарског покоља на ударац одговорили ударцем не би пало десетак хиљада душа…Убијени траже освету. А ви, осветници,где сте? Смрћу треба кажњавати окупаторе и њихове слуге.“

 

 

Значајно место у Зрењаниновом политичком програму имало је размишљање о устројству друге југославије. Околност да је данас готово немогуће наћи студију ,прилог или интернет одредницу у којој се не цитира његов став по коме Војводина треба да буде равноправна (аутономна) јединица у будућем државном преуређењу са „осталим покрајинама“ –  указује да је реч о средишњем предмету интересовања. Идеју о Војводини као посебној јединици заступао је 30-тих годинапрошлог века „Војвођански фронт“чији су најважнији савезници биле хрватске националне странке (ХСС и В. Мачек). Иако се у аутономној историографији  тврди да су положајем Војводине у старој држави, Краљевини Југославији, практично сви Војвођани били незадовољни (Кончар, Боаров, стр.89) – фронт је на изборима из 1938. Добио занемарљив број гласова. Из разлога који су наведени, средином 30-тих приближиће му се и комунисти. Разрађујући програмску идеју КПЈ (и Коминтерне) Зрењанин је писао да је сигурно „да ће Србија, Хрватска и Словенија тражити да буду федеративне јединице, док ће остале покрајине свој положај одредити народним плебисцитом. „И комунсти ће одредити у тим покрајинама свој коначан став према датој ситуацији, за разлику од неких грађанских партија које безусловно траже федерализам.“

 

 

Као извори за илустрацију Зрењанинових ставова користе се реферат Национално питање из 1938, Платформа Иницијативног одбора СРНВ из 1939. И наводи из прилога штампаних у листовима Трудбеник и Истина у периоду од 1940 до 1942. Садржај поменутих списа сведочи да су и његови погледи на федерализам и устројство државе повезани с конкретнио-историјским околностима. Иако се у политичком говору и публицистици (нпр. Монографија Ж.Зрењанин, Казивања,, Поема, сећања сабораца, Зр. 1974. Стр 261-263) истиче његова брига о положају Војводине у будућој „федеративној демократској југославији“, увидом у наведене изворе лако је установити да се у њима појам федерализма уопште и не помиње. (Такав закључак се може наћи и у студији Чедомира и јелене Попов Аутономија Војводине српско питање, Сремски Карловци, 2000).

 

 

Представници аутономне историографије поред тога тврде да то „никако не значи да су ти стратешки циљеви напуштени, о чему, уосталом, говори и цела потоња партијска политика и у југославији и у Војводини“. (Кончар, Боаров, стр.91) Партијска политичка пракса, дакле, као доказ веродостојности историјских објашњења! То је разлог  због којег ови „знанственици“ са својим политичким следбеницима својатају Зрењанина и (уз Тита) га сматрају „најутицајнијим човеком у врху КПЈ који се залагао за федерални статус Војводине“. Због његовог убиства веле, „та покрајина на историјским састанцима на којима се одлучивало о уређењу државе није поменута“. Међутим у истом знанствено-политичком галиматијасу налазимо тврдњу С. Дороњаког, да сам „Жарко није хтео да иде на Друго (?) заседање“ АВНОЈ-а (Кончар, Боаров, стр.128) а на једном блогу, опет, став електронских фанова да је војвођанску делегацију и Ж.Зрењанина 1942. „проказала србијанска комунистичка клика са Ранковићем и Нешковићем, да би спречила да ови на заседању (Првом) АВНОЈ-а затраже и добију за Војводину статус републике“. (Значи, спречен смрћу да оде на Прво, одлучује да не оде на Друго заседање!? А о Војводини није било речи ни на Првом ни на Другом заседању АВНОЈ-а). У истом духу је интониран и исказ Дороњског из 1979. У којем он емфатично брани наводно угрожено јединство покрајине, указујући да њену поделу комунисти нису прихватили ни 1941., када је „један део отишао Хортију, а други Недићу, итд. А трећи Павелићу.“( Кончар, Боаров, стр.95). Ко је онда Барању уступио Хратима?) Према томе, нису немачки фашисти са савезницима окупирали и раскомадали Србију, већ су Војводину раскомадали Павелић, Хорти и Недић. Другим речима, Србија не само што пљачка, већ и комада Војводину – и саму себе. Несувислости које сваки коментар чине излишним.

 

 

Већина савремених историчара је сагласна да је начин успостављања федеративног устројства друге Југославије недовољно разјашњен. Извесно је да се о њему није одлучивало „народним плебисцитом“, већ у уским партијским круговима, под утицајем разлога и околности о којима се могу износити различите претпоставке. Осим тога о статусу Војводине, која је одлуком Велике народне скупштине из 1918. У Краљевини СХС ушла као део јединствене Србије, после Другог светског рата одлучивало се и у сенци Војне управе за банат, Бачку и барању, успостављене октобра 1944. Иако је овај простор већ тада био ослобођен, по наређењу Јосипа Броза на њега су уведене јединице IV хрватског корпуса на челу са генералом Иваном Рукавином. И то је део објашњења настанка војвођанске аутономије и један од разлога због којег је историчари називају кроатокомунистичком творевином коју Срби нису тражили, нити им је требала (В.Крестић, Ј.Пејин). Она је формирана у складу са идеологијом , интересима и унутрашњим компромисима комунистичког режима, а сви „историјски“ скупови, делегатске установе и револуционарне норме из 1945., имале су задатак да обезбеде привид легалности овој политичкој самовољи. Закон о установљењу и устројству АПВ из септембра 1945., донет је пре новог Устава и „демократских избора“. Устав и модел федерализма изграђени су по совјетском обрасцу, а избори одржани уз бојкот опозиције, са бирачким списковима из којих су избачени многии грађани, без независног судства, слободе политичког организовања и међународне контроле. (Досије Војводина, Београд 2014, стр. 45-85) Ако се, уз то, има на уму и погром политичких противника (нпр. Стрељање стотине највиђенијих грађана Н. Сада 1944) звучи сасвим надреално, кад се данас, Зрењанинов однос према статусу Војводине актуализује и условљава демократским или недемократским карактером окружења…

 

 

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите:
ДАН ПРИСАЈЕДИЊЕЊА – ДАН ВОЈВОДИНЕ ИЛИ НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК

ДАН ПРИСАЈЕДИЊЕЊА – ДАН ВОЈВОДИНЕ ИЛИ НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК

У Новом Саду одржана је трећа по реду јавна расправа о будућем Дану АП Војводине. Велика народна скупштина од 25. новембра 1918. године јесте круна вишевековне борбе Срба у Јужној Угарској за политичку и националну равноправност и свакако је датум од националног и државногзначаја, закључак је са овог скупа.

 

 

О Нацрту одлуке и значају ових датума говорили су председник Матице српске проф. др Драган Станић, историчарка проф. др Љубомирка Кркљуш, директор Музеја Војводине, др Драго Његован и заменик покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама др Небојша Кузмановић.

 

 

На том скупу, одржаном у згради Музеја Војводине, истакнут је национални значај историјских догађаја којим се, како је оценила историчарка проф. др Љубомирка Кркљуш, практично отпочела и успешно завршена вишевековна борба српског народа у „овостраној – прекодунавској“ Србији или тадашњој Аустроугарској за политичку и националну равноправност и створена могућност остваривања тих идеја развоја националне свести.

 

 

„По мом мишљењу 25. новембар 1918. је најзначајнији датум у историји, како се то говорило у 19. веку, овостраних Срба. То је био завршетак борбе за политичку и националну равноправност, која је трајала више од једног века и у којој су веома важне тачке, Мајска скупштина, јер је то први пут, да је формулисана идеја о политичкој самосталности, националној равнопрвности и територијалној аутономији.“ -рекла је она.

 

 

Своје мишљење о значају датума је у јавној расправи која је уследила изнео историчар др Дејан Микавица:

 

 

„Не бих се сложио, са детаљем, у излагању уважене историчарке Кркљуш, изнетим овде, да је на Мајској скупштини 1848. био почетак борбе српског народа за националну равноправност. Почетак борбе за националну самосталност је био много раније крајем 17. века у време борбе за привилегије а на Мајској скупштини борба траје. На Мајској скупштини се дефинише идеологија српске државности и Срби поручују, да се сећају своје државе из средњег века“.- казао је Микавица.

 

 

„ Веома је важно да имамо Дан АП Војводине, као празник који би нас подсећао на то каква је природа Војводине, као и српске политичке мисли и самосвести. Српска државна и политичка идеја је изнедрила Војводину. Нити један други народ није имао ту идеју, која је водила ка Војводини. “ – истакао је председник Матице српске Драган Станић нагласивши да је у српску националну идеју, од почетака те борбе, уграђена „идеја европског либерализма“, што се види и из одлука Мајске скупштине из 1848. године“.

 

 

Због тога је и 15. мај, датум одржавања тог скупа у Сремским Карловцима, такође од великог значаја за Војводину и треба да буде обележаван, рекао је Станић и нагласио да политички представници Срба, у тим историјским процесима, нису мислили само свој народ, него су постављали питања и других народа, поготово оних мањинских.

 

 

У расправи, која је уследила учешће је узео велики број истакнутих јавних радника из Новог Сада а запажен је био и долазак делегације Историјског Архива Зрењанина на челу са директорком Миром Бастом. Поред предлога да се, уз та два датума и 10. децембра (1948. године) Међународног дана људских права, у покрајини обележава и датум одржавања једнопартијске Скупштине изасланика народа Војводине, 14. мај 1945. године.

 

 

„Та скупштина је била круна антифашистичке борбе у Војводини у Другом светском рату“- рекао је Бранислав Богарошки, посланик ЛСВ у покрајинској скупштини и додао да је тог датума Војводина „поново“ одлучила да уђе у државни оквир сада Републике Србије.

 

 

Поводом тих ставова реаговао је историчар др Дејан Микавица, кога је група присутних политичара ЛСВ  онемогућила да говори а потом је испровоцирана тим понашањем за говорницу изашла председница Националног савета Буњеваца Сузана Кујунџић Остојић.

 

 

„Декретом комунистичке власти из маја 1945. године наложено је Буњевцима, да се имају изашњавати као Хрвати, чиме је нашем народу протеклих година наметнут туђ идентитет, што је било кршење људских права. Зато ја не разумем предлог за празновање тог датума“- рекла је Кујунџић Остојић.

 

 

Директор НБ „Жарко Зрењанин“, из града на Бегеју, Милан Бјелогрлић је осетио потребу, да се испред Банаћана обрати и на овом скупу.

 

 

„Протеклих година, нама је из Новог Сада и Владе Војводине долазила једна друга политика, која је  потпуно изврнула појам Војводина, у један негативни контекст. Ми се симболично још не можемо начудити, сликовито речено, новим иницијативама, нове покрајинске власти, коју поздрављамо и чије предлоге подржавамо. Из тог разлога имамо и конкретан предлог, да ово не буде дан Војводине, јер је тај датум 25. новембра 1918. године значио присаједињења Банта, Бачке, Барање и претходно Срема матици.  То је онда био дан присаједињења и потпуно заслужује да буде државни, национални празник“.

 

 

Претходно су, јавне расправе, о нацрту покрајинске скупштинске одлуке о обележавању Дана АП и друга два датума од покрајинског значаја, одржане у Руми, као месту где је одржан велики народни збор Срема, који је одлучио да се директно присаједини Србији и у Зрењанину, Петровграду и Великом Бечкереку, као месту у коме је формиран први Српски народни одбор, рекао је домаћин, директор Музеја Војводине, модератор расправе, др Драго Његован.

 

 

Заменик покрајинског секретара за културу др Небојша Кузмановић позвао је грађане да учествују у акцији прикупљања фотографија и документа у вези са Великом народном скупштином.

 

 

„Мештани Товаришева, потомци учесника те Велике народне скупштине 1918., донели су нам оригиналне фотографије. Позивамо и друге грађане, да тако помогну у стварању будућег Музеја присаједињења.“

 

Аутор: Саша Младеновић

Поделите: