АЛЕКСАНДАР И. КУПРИН : ХЕРЦЕГОВАЦ

АЛЕКСАНДАР И. КУПРИН : ХЕРЦЕГОВАЦ

Александар Иванович Куприн (1870–1938) је један од најпознатијих руских писаца почетка XX века, аутор бројних приповедака и романа. Био је белогардејски поручник под командом генерала Краснова. После пораза је емигрирао у Париз, али се пред смрт, 1937. године, вратио у отаџбину где је умро 1938. године. У емиграцији је посетио Србију која је примила многе Русе протеране из завичаја и оставио белешке са својим устисцима.

 

 

Један мој пријатељ, талентовани београдски новинар, рекао ми је да нас је у госте позвао херцеговачки посланик. Можемо се најједноставније обући у жакете, а сати најудобнији – вечерњи…

Нова, тек направљена, шестоспратна зграда, огроман лифт за десет особа, високе празне собе колико јуче обојене светлим бојама. По свему судећи: привремен, а не сталан смештај.

Дочекује нас домаћин. Он је високог раста, жилав и јак, као дрвосеча или зидар. Његова црна, коврџава глава је мало погнута са упорним, непоколебљивим, мало оштрим погледом. Обучен је више него скромно: на њему је тамно плава, мека кошуља са тамном краватом. Он је простодушно љубазан и непосредан. Упознаје нас са раније придошлим гостом, његовим босанским пријатељем. Убрзо затим је дошла и његова жена. Ми, становници великих градова, скоро уопште не срећемо индивидуалну лепоту, индивидуалну љупкост женских лица и, допустите ми, давно смо се одвикли од такве радости. Исте кратке сукње, исте кратке косе, исти шеширићи, потпуно сакривено чело и вани истурени исти дуги и једнако плавичасти носеви, исти кармини, вампирске усне једнако нашминкане, савршено изглађена драга разноликост пре тако љупких кривина, окука, нежних углова – осмеха, све то чини жене налик једна на другу, од петнаестогодишње девојчице до педесетогодишње госпође, не рачунајући то да су још издалека, посебно од позади, постале налик на младиће сабијених груди и сабијених бедара… Сад ће, мислим, бити јасно зашто сам с радошћу и уздахом звиркао (читаоче, опрости ми на старој речи; али други глагол нисам нашао), звиркао на љупко лице домаћице, тако самосвојно, тако свеже одишући добротом, здрављем и скромном веселошћу. И морам рећи да није реткост срести сличне жене у Југославији, и свака од њих је на свој начин добра. Размислите: зар то није права култура?

На сто су у великим посудама поставили кукурузну кашу и кајмак (врста творога, специјално направљеног, једу га и код нас на Дону, и на Кубану и на Кавказу) – јела веома укусна и хранљива. Ја увек једем мало, а тај дан сам успео да доручкујем, и зато сам, само из пристојности, загребао виљушком по посуди. Али зато сам се са истинским задовољством радовао што је поред мене сео да једе домаћин. Тако ревносно, без журбе, много и са укусом једу само људи који устају у цик зоре, притснути тешким физичким радом, неухрањени, ненавикнути да оштрим сосевима ублажују апетит, већ да свакодневно, око поднева, утољују веселу, нестрпљиву глад, на крају, људи који су навикли да цене и уважавају сопствени хлеб зарађен ознојеног лица. Тако су, давно сам то видео, јеле дружине столара, тесара, зидара, рибара или пријатељска, многољудна, крепка породица богатог патријахалног мушкарца, у тим ретким кутовима, где је у пређашње време сељак био не кмет, већ господар.

„Ево и нашег националног, херцеговачког јела“, рекао је домаћин, учтиво спустивши кашику, „тако код нас вечерају и богати и сиромашни. Узгред, међу једнима и другима нема скоро никакве разлике. Сва је наша земља сиромашна. За нас кажу, да у Херцеговини има само људи и камења. И истина, наш градитељски камен иде пругама и плива рекама, каналима, морем у све јужноевропске државе.“

„Камење хладно, а људи топли“, рекох упитно. Домаћин брзо погледа на мене за тренутак заблисталим црним очима.

„А људи су страсни“, исправио је гордо. „Нигде људи не воле тако страсно своју отаџбину као у планинској, суровој и оскудној Херцеговини. Код нас је сви за једног, један за све. Ако ли неким поводом (искључујући, наравно, корист) убијем човека и ако о томе зна сва Херцеговина, ниједан човек неће издати, ни у сну прозборити, нити одати ни под мучењем, нити под претњом смрћу.“

Осетио сам да причам са правим ватреним песником своје сурове земље, и мислио сам:

„Домаћин је у праву. Вероватно је заиста љубав према свом племену, оданост њему обрнуто пропороционална величини његове територије и бројности становништва. Сетимо се Финске, кавкаских аула, северноамеричких црвенокожаца, Вандеје, спора Великог Новгорода са московским царевима, неугасиве ревности вере старообредаца, херојства малене Фландрије…“

„Ето знам“, наставио је домаћин, „да обожавате песме Западних Словена вашег великог Пушкина. И сам кажем да су те песме прекрасне. Али таквих песама има на стотине и хиљаде у легендарној витешкој Херцеговини. Дођите код нас у пролеће. Бићете омиљени гост у свакој кући. Има да се сити наслушате прелепих предања и старих, хиљадугодишњих песама…“

Доносе печено прасе на ражњу. То је празнични поклон за госте. Домаћин сад не једе тако брзо. А кад су налили у чаше црно вино, јаки, поцрвенели Босанац тихо рече:

„Што чекати до пролећа, узми своје гусле и отпевај нешто за госте.“

„Дозвољавате?“ упитао је Херцеговац, устајући.

Домаћин одлази на трен и одмах се враћа. Брижљиво носи са собом чудан гломазан музички инструмент, ког је тешко описати. То је – нешто налик виолончелу, али са правим, као палица, вратом и само са једном дебелом, цревастом струном. На телу има округли гитарски изрез, а само тело личи на четвороугаони или петоугаони сандук од црвеног дрвета.[1] Од свега тога најтеже је описати гудало.

Дрвени лук је погрбљен, или ако желите, српаст, а крајеви су спојени уском белом траком од коњске длаке. То и јесу Пушкинове гусле: guzla Проспера Меримеа. У Југославији овај инструмент, пак свуда, називају гуслама.

Учврстивши тело међу коленима и ниско спустивши упорну коврџаву главу гуслама, домаћин је засвирао сурови, тегобан, једнолик мотив. Три прста његове леве руке – домали, средњи и кажипрст, захватали су врат. Није их померао ни горе, ни доле. Само је стезао и опуштао прсте и некако стрпљиво, пажљиво је ишчекивао тренутак за свој наступ.

Да, већ сам давно слушао, пре двадесет пет година ту оскудну, тужну, примитивну мелодију. Слушао сам је у Полесју, у селу Казимирки, на пијаци од слепог песника.

Ој, зађе сунце, час вечерњи,
Над Почајевом је стао,
Ој, изашла војска турска,
Као тај црни облак…

Одједном, ухвативши неки непознат нам такт, Херцеговац је затресао главом и запевао. Не, глас му уопште није био сличан старачком промуклом и дрхватом гласу песника из Полесја. Били су то високи и јаки тонови, тако испунивши пространу трпезарију, да се чинило као да им је у њој тесно. Напев је био најпримитвнији, најпростији, али од оних који се изузетно тешко памте, и речи су изгледале савршено јасно. Стари гуслар се жалио на турско насиље и беспомоћност потлаченог народа.

„Шта је с богатом, хришћанском Европом?“, с тугом дозива гуслар, “Да ли је заспала? Оглувела? Ослепела? Или се само прави уснулом, глувом и слепом? Где ми, Срби, да се склонимо од јаничарског разбојништва? Ој, поћи ћемо ми, поћи ћемо до Петрограда, до великог руског цара Александра, испричаћемо му како нас Турци угњетавају. Како наше жене срамоте, девојке и младиће продају у хареме, а јунаке на свим пијацама као робље продају…“ Преставши да пева, Херцеговац је рекао:

„Та песма је још млада, свега јој је педесет-шездесет година, и у њој је, сами сте чули, скоро свежа политика. Није створена сигурно пре почета седамдесетих година прошлог столећа, пред Руско-турски рат од 1877–1878. године, па и до добровољаца Черњајева. Гуслари су код нас увек, од старих времена, за све године турског јарма, били чувари сећања на храбре борце, на вође нових славних устанака, жива лутајућа пропаганда српске слободе и независности.“

Пажљиво слушам, ћутим и души ме радује домаћинова екстаза. Јасно се присећам у тим тренуцима Пушкиновог „Војводе Милоша“ из песама Западних Словена:

А у очи гуслари нас руже:
Докле ћете штедит јаничаре,
докле њине трпети ударце?
Или нисте Срби но чергари,

Ил сте бабе, а не мушке главе?
остављајте беле дворе своје,
У велику идите пећину,
Ту се олуј припрема на Турке,
Ту дружину на оружје купи
Стари Србин, војвода Милошу.[2]

Шта ће ми ново рећи славни Херцеговац? Али он каже:

„Што је старија народна песма, то је она дубља и лепша. Ево сад, ако вам није досадно, покушаћу да вам пренесем ту веома древну песму, коју сам ја слушао од старог, слепог гуслара, а овај – од свог стогодишњег деде.“

И опет, после монотоног, сетног увода, он почиње да пева гвозденим, чврстим, директним гласом, што је тресао ваздух и нерве. Осећа се да га никаква сила неће зауставити да прекине то херојско певање.

Али, да ли од старих речи, или сложености приче, или певачеве страсти, тек не знам шта је било разлог томе да скоро ништа нисам схватио. То сам отворено признао и замолио да ми препричају текст полако, без музике. Домаћин је лако пристао. Он је стпрљиво, ред по ред, преносио садржај епа, мој пријатељ, познати новинар, преводио је на руски, а ја сам с нестрпљењем молио да понавља за мене не баш јасна места. Овај рад ми се није учинио делотвроним. Мој пријатељ новинар ми је врло радо обећао да ће записати на руском преводу стих по стих, са речима Херцеговца, текст старе песме и послати ми је у Париз. Али, и раније сам причао да су београдски новинари тако претрпани другим огромним пословима да им за поштену преписку не остаје времена. Нажалост, мораћу да представим ту песму којекако, у сировој, недотераној форми.

Овде је реч о славном српском војводи и двојици његових младих синова, о његовој оданој и храброј дружини и о тајном осветничком нападу на турски логор. Али не знам, да ли сам тачно схватио – у велико патриотско дело су некако умешале „лукаве очи“. Преко њих или не, Турци су сазнали о тајној намери и припремили су Србима опаку заседу. Ипак, нису све знале „лукаве очи“. Било им је само познато то да ће проћи војвода са двојицом синова тим уским, стрмим стазама где би се упутили само орлови и Срби горштаци. А којим околним путевима је послао војвода своју храбру дружину у турску позадину, то лукаве очи нису знале. Чим се војвода са синовима испео уз стрмину на малу зараван, окружише их са свих страна Турци и, како се Срби нису ни помакли, они их свезаше. Питају их:

„Ако ваш живот желите да спасите, реците којим путем је кренула дружина.“ Срби ништа нису одговорили.

„Мучићемо вас!“, запретили су Турци. Срби ћуте, ни један није зуцнуо.

 

 

Ухватише тада погани Муслимани млађег сина. Све су му зубе клештима повадили, одсекоше му редом све прсте, и све му кости поломише.

„Реци нам куда је кренула дружина?“

Ћути дечак, чак ни не јечи, врућу крв пљује, и тако под мукама и умире.

Узеше старијег сина. Катраном су му спаљивали цело тело; жаром су га ослепели, вене су му покидали. Ништа од њега нису добили. Рекао је тихо:

„Смилуј се над Србијом, Боже!“ – и склопио је своје очи соколове.

Тад су Турци до војводе пришли:

„Видео си каква судбина је стигла твоје синове због тврдоглавости? Јачи си од њих обојице, здравији и чвршћи. За тебе ћемо смислити најокрутнија мучења. Говори где си послао своју дружину!“

 

 

Војвода им презриво одговори:

„Ако сам видео како сте мучили моје синове, а они речи нису прозборили, није ваљда да мислите да сам се за себе уплашио и за своје муке? А већ толико хоћете да знате где је моја дружина, погледајте са те заравни надоле, у долину. Погледајте како ваш логор, запаљен гори. Погледајте како наступа одоздо моја немилосрдна дружина. Неће ни до сто избројити, а погинућете сви до једнога, и нико се неће спасити.“

Заплакао турски бег проклети, упуцао војводу из пиштоља, а одоздо се већ пење српска дружина. И истину је казао војвода: нико од Турака жив није остао. А ти што су потрчали по српским горским стазама, нашли су своју смрт у безданима.

(1) Руси црвеним дрветом (красное дерево) називају врсте које имају црвене и браон тонове. Такво дрвеће је на цени због својих добрих механичких својстава. У ту групу спадају: махагони, сандалово дрво итд…

(2) Превод Милорада Павића

Петровград.орг

http://www.pravoslavie.ru/107436.html

Поделите:
МИЛАН БЈЕЛОГРЛИЋ – БЕСЕДА О ИДЕНТИТЕТУ И ЈЕДИНСТВУ СРПСКОГ НАРОДА

МИЛАН БЈЕЛОГРЛИЋ – БЕСЕДА О ИДЕНТИТЕТУ И ЈЕДИНСТВУ СРПСКОГ НАРОДА

Петровград.орг вам преноси беседу коју је директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић изговорио недавно на свечаној академији „Дани Српске у Банату“ која је одржана у Градској кући са благословом епархије Банатске, преосвећеног владике Никанора и покровитељством градоначелника Зрењанина Чедомора Јањића.

 

 

Поштовани, наша академија као да најављује и претходи Декларацији о заштити и очувању српског народа која ће бити представљена на Сретење 15. фебруара. Реч је о правно-политичком акту који Србима треба да омогући оно што је нормално за сваки народ у Европи и свету а то је: заштита идентитета, право на употребу српског језика и ћириличног писма, право на изучавање и неговање српске културе, историје и неговање херојских и слободарских традиција српског народа. Над овим садржајима неопходна је наша стална будност, са свешћу да нема те слободе која је освојена за сва времена и довијека. Народ који је прихватио да лозу својих владара сматра Светим и себе издваја одговорношћу и таквим поимањем живота који води тананијем разликовању добра и зла.

 

 

Своју хришћанску ренесансу Срби баштине почевши од Светог Саве творца српског Православља. Отуда на историјској ветрометини дугог  трајања, можда је ипак од највећег значаја било што су сви Срби веровали у иста предања и култове, држећи до своје Православне вере и стапајући се духовно у неизвесну будућност, понели су и своје јединствено епско певање.

 

 

Српска епска народна поезија сачувала је један несвакидашњи морални кодекс. Несумњиво је да цивилизације опстају и трају на моралу и моралним начелима. Српска епика је представљала не превазиђену школу етике. Моралне вредности српског историјског епоса тешко да се могу наћи у укупној светској књижевности. Срби су своје историјске личности, памтили и преобраћали у Свеце пошто су заједно са њима бирали Небески пут славе.

 

 

Улога Православне Цркве у овом повезивању народа са његовом историјом била је пресудна. Код Срба Црква је делила судбину народа. Изложени сталној борби за одржање и прогонима предузиманих са свих страна српски народ није могао бити скуп слабих, малодушних и колебљивих. У тој борби у дугим вековима искушења Срби су вазда имали „су чим изаћ пред Милоша“. И јаки и поуздани и чврсти. Имали су своје свеце и хероје када су времена тражила жртву за Крст Часни и Златну Слободу!

 

 

У потоњој деценији двадесетог века, Срби су расчитавали шифроване поруке времена, недовољно. Нису резумевали и нису јасно тумачили ребусе светских моћника. У ратним сукобима деведесетих разбијала се држава, подигнута на великим идејама југословенства, без бистрог погледа у матици, занети и готово смушени у маглама илузије и утопије југословенства, не довољно се држало до српског становишта и до државних интереса српског народа.

 

 

Отуда Република Српска постаје за нас прави драгуљ. На дан Светог Архиђакона Стевана 9. Јануара 1992. године свечано је проглашена република српског народа у БиХ. Током четири дуге и тешке ратне године сачувана је херојским подвизма војске Републике Српске. Данас мудрим и храбрим вођством политичког врха одолева уценама и притисцима такозване међународне заједнице а све начином и стилом одважно и досетљиво у Кочићевом духу, па тако и нас, овде ведре и подижу, кураже. Зато нам је драго свако слово које долази и од Додика и од Кустурице и од Лазара Ристовског.

 

 

Сваким камичком који уградимо у мозаик јединственог културног и духовног простора ближи смо идеји, да мостови на Дрини не повезују више две државе, већ јединствен простор српског народа. Своје беле облутке, прилаже данас, овом мозаику и епархија Банатска и град Зрењанин.

На многаја љета!

Петровград.орг

Поделите:
ЉУБОМИР МИЦИЋ – ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ – СРБИЈАНСТВО

ЉУБОМИР МИЦИЋ – ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ – СРБИЈАНСТВО

Љубомир Мицић (16. новембар 1895. Јастребарско, Аустроугарска – 14. јун 1971. Качарево код Панчева СФРЈ) је био српски песник, прозни писац, књижевни критичар, глумац и оснивач српског авангардног покрета зенитизам. Једна особена личност српске културе, који је био европејац, југословен, авангарда – авангарде, зенит – зенитизма. Потом попут блудног сина из Библије враћа се кући и српској идеји. Православни публициста Владимир Димитријевић се први озбиљније позабавио „Манифестом Србијанство“ Љубомира Мицића, објављеним далеке 1940.године.

 

 

Године 1940, Љубомир Мицић је стигао у Београд и покренуо часопис „Србијанство“, у коме је објавио „Манифест србијанства“, значајно и до данас непрочитано дело. Цветковићевско – мачековска (дакле, криптохрватска) цензура забранила је и часопис и манифест. У њему је, urbi et orbi, Мицић завештајно указао на србијанство једини лек за болест југословенства „као свесрпски народни полет и покрет, србијанство као жива сила опште народне и државне обнове, србијанство као носилац српског законског поретка и уставне народне владавине, србијанство као уносилац српског реда и српске светлости у тројствени видовдански, и доцнији југословенски мрак и неред, србијанство као свесрпски дух, као стара основа новог и будућег политичког преображаја, србијанство као недвосмислена национална мисао, као школа грађанске свести и дужности, србијанство као неумољив бранилац међуљуцке правде и српске државне мисли, једине у једној земљи, србијанство као најмоћнија брана против рушилачке поплаве разједињења, пошто ниједна здрава краљевина (монархија) не може да буде федеративна држава, србијанство као свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилац ове мешавине данас је повлашћено хрвацство, што одувек у српском народу значи туђинство, србијанство као српска самоодбрана, као коначни политички правац и облик, као једино праведно решење засновано на историској стварности, а изражено у великим духовним подвизима, у великим војничким победама, и у сувише великим жртвама српскога народа, србијанство као заштитник свих вера, поред српско-православне као државотворне и националне вере, или као разводник свих туђинских цркава од државе, србијанство као носилац опште народне воље, као бранилац свих сталежа, свих друштвених слојева, свих грађанских, али нерушилачких слобода, србијанство као једини пуноважни спољашњи чинилац и унутрашњи делотворац, као неумољиви господар свеукупне државне управе, односно чувар њене савршене исправности и чистоте, србијанство као штит против свачијег спољашњег притиска, као убојито копље против сваког унутрашњег и покрајинског надметања са Србијом, србијанством или Србима уопште, србијанство као непробојни оклоп од челика против сваковрсног насртања, под именом равноправности, на српску државну творевину, на њезине творце или претставнике, против вештачког стварања нових народности, против беспримерног лудовања Србомрзилаца, србијанство као народна жижа и државотворна матица свих балканских и свих средњоевропских Срба, такозваних Словена, србијанство као једини и најмоћнији чувар јединствености српског многоименог народа и његове савремене државне творевине, која је, од победе до данас, на мртвом колосеку само зато што није на српском колосеку, србијанство као извор и утока законодавне и увек одговорне управне власти, србијанство као врховни закон земаљски! Без србијанства се никада није могло, без србијанства сe ни данас не може! У то име, и во имја зенитизма: Сви Су Срби Србијанци!“

 

Основне тезе „Манифеста Србијанства“

 

 

Мицићева основна теза је:„У целој прошлости српској, србијанство је било најздравија основа моралног, друштвеног, просветног и општег уређења српског. И не само то: србијанство, вечни пламен српски, грејало је груди свију Срба увек једном ватром/…/србијанство је потстрекавало све Србе на најљуцкије самопрегоре, на највећа човечанска дела, на надљуцка јунаштва, на највитешкије подвиге. И кадгод је поклекло србијанство као политичка мисао и културни смисао, поклекао је и цео народ српски./…/Дакле, духовни домет србијанства одувек је био већи од домета српске политичке моћи. Зато, угасимо ли у грудима српским пламен србијанства, угасили смо једном великом народу пламен свих полета, угасили смо Србима чак и пламен живота. Јер, не заборавимо: србијанство је својом верском трпељивошћу (што уосталом значи и слабост, јер вековима бити у ставу искључиве самоодбране према борбеној, политичкој и непријатељској католичкој цркви: ecclesia militans, није никаква савремена а ни корисна врлина!), србијанство својим вансталешким друштвеним устројством, својом политичком вештином и слободоумном напредношћу, својим песничким и војничким генијем – а нарочито својом самородном народном владавином, друштвеном и политичком, било оном у прехришћанско доба или оном у краљ-Петровој Србији — не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану. То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнородном и разноименом „социализму“ у свету“.

 

 

По Мицићу, србијанство је свестрано и свебогато, не само култрурно, него и политички: „Узмимо, например, велико благо српског песничког генија, па васпитну школу српског породичног уређења, па старе српске задруге — то су јединствени староставни примери својствене друштвене заједнице, као и заједничке свести о прекој потреби међусрпског реда и узајамности, о потреби заједничке производње, о корисности најприродније размене и поделе земаљских добара. А све је то исконски српско, за чим толико теже тек данашњи људи, пошто су беспомоћно лутали кроз историју провлачећи се стрампутицама а не идући правим и својим путем. Дакле, кад ми изговарамо и пишемо реч: српски, за нас је то појам оног вечитог љуцког чији смо носиоци још увек ми ретки Срби — Срби као намушкији потомци „најстаријег од свих народа“, и „највећег народа на свету“, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима — то је оно велико и човечанско које прижељкује тек поратна, западна и источна Европа./…/“

 

 

Улога Србијанства је универзална. То значи, по Мицићу, да се мора родити Нова Србија, без обзира на мржњу инфериорних, од Еуропејаца до њихових имитатора, Хрвата „А нова Србија мора да васкрсне; већа и моћнија од Југославије, нова Србија мора да буде, створена због среће Балкана и радости Европе, у име човечанства и зенитизма ради“.

 

 

Основни проблем су Срби издајници и самопрезиратељи: „Да, презиру нас гори од нас, а ови су многобројни/…/Али то не би било тако тужно, а још мање је необично. Има нешто што је жалосније од тога: европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историског као и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима, и још више зато што се поје водом туђих каљуга, па макар им и најчистија српска вода испред куће текла. Међутим, узмимо само задругарски облик србијанства, старији од цар-Душанове Византије, зар је он могао да остане непознат србождеру Карлу Марксу, а устројство српског совјета Вождовог, зар је могао умаћи пажњи србољупца Лењина?…“

 

 

Основни патос Српства је патос слободе:„Укратко, где је Србин ту је и слобода. Зато, ни велика српска револуција из 1804, из које је никао један велики црвени божур, тојест језгро нове слободне српске државе, није била значајна само за Балкан: српска револуција имала је и свој европски значај. Али то признање вештачки је ускраћено и насилно јој одузето, као што је угушен и звук свецке славе њезине. Зашто је то урађено, и ко је то урадио, то нам је тек данас јасно и разумљиво. Исти витезови, исти непријатељи! Велика дела малих народа изазивају завист малих али и трајну мржњу великих народа. А српска револуција није била ни тренутна буна, ни пролазни излив огорчења. Није била ни планули гнев роба на свог властелина због неког женског питања, као што је то био случај са буном подалписких католичких кметова у Аустрији — тих бедних и, међу првима, однарођених огранака српског народа у крањско-гервацком загорју (мисли се на буну Матије Гупца, нап. В. Д.). Таквих буна, уосталом, бивало је безброј у феудалном свету. Јер, буна и револуција, то су две ствари. Јаз је међу њима велик и дубок. Али исто тако су и две ствари: стварна историја једног народа, и — рецимо — метафизичка историја једног назови-народа. Буна је често само псовка или само непромишљен испад, док је револуција увек промишљено дело, успело или неуспело“.

 

 

Мицић, у доба Бановине Хрватске, узвикује:„Али, вратимо се сами себи! У деветнајстом веку, Српски Устанак беше најсветлија звезда на небу феудалне Европе. Та Српска Револуција беше прва истинска народна револуција у свету. И та, баш та и таква револуција — а она је трајала цео прошли век, и то на целом пространству наше данашње државе! — та иста револуција још ни данас није завршена. Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром. Зато ће узнемирено српско збивање остати револуционарно све дотле, док савремено и ново србијанство не буде остварено и задовољено, србијанство коме су мрачне силе потсекле крила и пресекле дах, србијанство које су лупежи и насилници, од 1918. до данас, спречавали да се изрази и обликује у свом пуном и светлоносном историском објављењу и посланству. Унутрашњи немир српски бујаће све дотле, док се чисто србијанство не истргне из клешта свих оних који врше злочино насиље над њим, који га вештачки и силом скрећу са правог пута победничког хода његовог, док помрачено србијанство не васкрсне као преображенско сунце на небу, док не стигне на своју пропуштену мету, док не отскочи у свој блистави зенит“.

 

 

Мицић је подсећао и на значење српског језика:„Без србијанства се никад није могло, без србијанства се ни данас не може! Где је живео језик српски, живело је и србијанство. Живело је у мислима и делима највећих српских умова, живело је у песми и плачу српских цркава и свештеника, српских пастира и четника, живело је у делима Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, Павла Соларића и Герасима Зелића, Светозара Марковића и Стојана Новаковлћа, Илије Гарашанина и Николе Пашића, Светозара Милетића и Јаше Томића, Јована Цвијића и Јована Скерлића… изражено је у гусларској песми Филипа Вишњића све оно што није смео слободно да мисли Рођо Бошковић у језуицком оделу, живело je србијанство у песништву свих старих Дубровчана, нарочито Гундулића, затим Његоша и, Јакшића, Радичевића и Мажуранића-Симића, Качић- Миошића и Прерадовића, Симе Милутиновића и Змај-Јове Јовановића, Рељковића и Николе Томашевића-Томазеа, Лазе Костића и Ивана Цанкара, Алексе Шантића и Ива Војновића… сви су се они напајали србијанством, а поред њих и безброј других, од давнина до данашњих дана, од Саве Немањића до Љубомира Мицића. Једни из велике љубави према србијанству као истини, правди и лепоти, други са задњим намерама — да опљачкају српско културно благо, да поробе српско историско богацство, како би имали из чега да „сочине“ пред незналицама и „пред Европом“ неку бедну националну кућицу од карата, тојест умишљену и штампаним словима остварену „индивидуалност““.

 

 

Велики зенитиста видео је у чему је опасност од Хрвата, поготово од покушаја некаквог „споразумевања“ са њима:„Доиста, тешко је отмено се такмичити са бесно настројеним скоројевићима и свесним фалсификаторима културних и историских збивања. А онима што мисле да су и крв изменили када cу вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште и не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз „споразум“ траже увек и само туђе јер својега немају, који у „споразуму“ траже српски пораз, и који се убише доказујући да ватра гори кад киша пада. А најтеже је братимити се са месечарима што шетају по крововима дерући се да су поробљени баш од оног света који им је све дао, и који се мирно одмара после тешког и напорног општенародног дела. А ти месечари, као и сви њихови помагачи, блажено су несвесни свога злочина, као и свега што је са њим у вези. У месечарском стању, са кровова својих кућа, они, свестрани голаћи, издајнички помагани од стране извесних шумадиских поштењака и глупака, пред цео свет износе нека своја измишљена права и безличне самосвојности, износе своје умишљене моћи и криумчарена дела, величају неки свој метафизички народ, неку своју фантастичну историју, неку своју апстрактну државу и државност. У то име, болесни месечари позивају цео свет у крсташки рат против природне али на свеопшту жалост нигде изражене српске превласти, просто урличу против Србије која је сама себе живу закопала, боре се путем школе и крчме, а нарочито путем државне управе против србијанства које најмање постоји, јер је српском самоиздајничком вољом свуда и насилно угушено./…/

 

 

Зато, отворите добро очи, успавани и обманути: Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут. Похитајмо да опашемо границе своје државе и отаџбине обручем србијанства, запнимо да је учинимо тврђом од сваке тврђаве, похрлимо да је заштитимо живим зидом неустрашиве омладине српске. Прегнимо да претворимо и све завичаје српске у непобедиве куле свију Срба — јер сви су Срби Србијанци! Пожуримо да унутрашњост српских недељивих земаља преобразимо у богате њиве правде љуцке и достојанства српског, да створимо најплодније оранице жита, хлеба и слободе за све оне који су их достојни, да обрадимо све расаднике културног, привредног као и политичког србијанства. Очистимо сав коров са земље српске, омогућимо најзад да на свим пољима првенствено ору српски једногласно, одлучно и громко, да отпевамо опело ревизионистичком, отимачком, пљачкашком, уцењивачком, неморалном и туђинском, тојест аустро-ватиканском по духу, а само по имену — „хрвацком питању“. А ви, што укаљасте част и име српско, ви издајице српства-србијанства, вама из свију политичких странака поручујемо: престаните да им кадите и служите ако вам је мила на рамену глава! За ту ситну услугу ми вам обећавамо да ћемо вас по заслузи богато наградити, а верујте, бићемо и благородни према свом унутрашњем али укроћеном ненријатељу. Чак бићемо му и благодарни, опходићемо се према вашим миљеницима отприлике као и Турци према својим лудацима. Та множина непријатеља и јакост непријатељске мржње мерило је српске моћи и величине. Најзад, тешко вуку за ким пси не лају, или: бедан је онај кога нико не мрзи — а нико не мрзи Хрвате!“

 

 

Мицићева порука је била:„Дајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли- и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној и српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави — свесрпско србијанство. Најзад, признајте и сами: после најкрвавије победе у свецкој историји, доста смо се борили и за неузвраћену „брацку“ љубав, а још више за туђу лудост и туђинску корист — о горка судбино српска! — обоје нам донеше као награду најцрње понижење и унутрашње ропство: културно и политичко, духовно и морално. А ми ретки Срби што смо одавно у мрак прогнани, ми смо били гурнути у провалију само зато да не бранимо српску истину, да не ширимо светлост и дух српски… ми окорели Срби што никада не издасмо имена српског, ми све можемо трпети сем големе неправде и издаје, сем наметнутог ропства и мрака народу српском — па било све то чак и последица нечије превелике љубави за недостојног, по имену брата, по делу небрата, али одувек горег од сваког туђина!“

 

 

Хоћемо ли, најзад, послушати јуродивог српског зенитисту и Барбарогенија, који је био у праву више од свих српских академских пренемагала спремних да се поклоне „курви Европи“ и „преузвишеној госпођи Politura, Imitacia de Kultura“, чије је седиште онда, као и данас, у Загребу?

Ако не видимо српско сунце у зениту, тумараћемо, и даље, по европској поноћи. А Мицић нас је на време упозорио.

 

 

Аутор: Владимир Димитријевић

http://catenamundi.rs/vidici/dva-veka-od-rodjenja-petra-ii-petrovica-njegosa/

Поделите:
ФЕСТИВАЛ КОБАСИЦА И ДОМАЋЕ РАКИЈЕ У БЕЛОМ БЛАТУ

ФЕСТИВАЛ КОБАСИЦА И ДОМАЋЕ РАКИЈЕ У БЕЛОМ БЛАТУ

 

У маленом насељеном месту крај Зрењанина, Белом Блату одржана је веома посећена туристичка манифестација 5. Фестивал кобасица и домаће ракије. Ове године фестивал је окупио 45 такмичарских екипа а ово кулинарско окупљање је задобило међународни карактер. Село се налази на туристички занимљивом месту на ободу Царске баре и рибњака Ечка, што је био разлог више да фестивал свечано отвори Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић.

 

 

Пету годишњицу фестивала велики број присутних је дочекао у добром расположењу,  јер је било и живе музике а није ни чудо јер је имало добро да се попије и поједе као што је то и одвајкада у Банату.

 

 

Градоначелник Чедомир Јањић отворио је ове гoдине у Белом Блату 5. Фестивал кобасица и домаће ракије следећим речима:

 

 

„… Бело Блато се по пети пут показало као добар организатор и домаћин, који има шта да понуди и покаже, а све више наших гостију има шта да види. Уз жељу да наредних година буде још више учесника и гостију и да манифестација добије и регионални карактер, проглашавам 5. Фестивал кобасица и домаће ракије отвореним!“.

 

 

На отварању се обратио и председник Савета месне заједнице „Бело Блато“ Мирослав Маркуш, који је свим гостима Белог Блата пожелео пријатан боравак у селу, а учесницима фестивала пуно такмичарског духа и успешан наступ.

 

 

Председник Организационог одбора Фестивала кобасица и домаће ракије Иштван Пожар је рекао:

 

 

„… Чини нам се да ћемо морати да обезбедимо још један шатор за све учеснике. Наше удружење припремило је једну тону кобасица, а кобасице су донели и учесници фестивала“, видно је био задовољан организатор када је видео колико је света дошло из града и околине.

 

 

Такмичарске екипе су биле из многих места Србије, а од међународних била је  екипа из Гостивара у БЈР Македонији и кулинари из братског села Воњарцвашхеђа из Мађарске. За најуспешније су биле предвиђене и пригодне награде, али је у првом плану било дружење, добра капљица и добро јело.

 

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ИСТОРИЈСКЕ КОНТРОВЕРЗЕ ОКО „ЦРВЕНОГ ГЕНЕРАЛА“

ИСТОРИЈСКЕ КОНТРОВЕРЗЕ ОКО „ЦРВЕНОГ ГЕНЕРАЛА“

Виши суд у Панчеву  је рехабилитовао Зорку Рокнић (Крагић) 2016 године, која је 1944. године без судске одлуке стрељана због издаје народног хероја Жарка Зрењанина Уче. Апелациони суд у Београду 2017.године одбио је жалбу Вишег јавног тужилаштва из Панчева и потврдио решење о рехабилитацији које је донео Виши суд у Панчеву. Тако је Зорка Рокнић, 1914. године рођена Крагић, правоснажно рехабилитована. Да ли овај званичан документ државне власти и нова сазнања која проистичу из њега имају икакав значај у историјској оцени, живота и дела Жарка Зрењанина- Уче?

 

Канатларци код Прилепа, Јужна Стара Србија, између два рата, учитељ Жарко Зрељанин (лево) са локалним хоџом Турчином (десно) учи турски језик, обучен у исламску верску одору???

 

Комунистичке власти су извршиле најтежу казну над Вршчанком Зорком Рокнић (Крагић) – (1914–1944), професорком књижевности, чланом КПЈ од 1940. године, због издаје народног хероја Жарка Зрењанина Уче (1902–1942). У Банату је од уста до уста увек тајно кружила прича о томе да са биографијом и моралним ликом Жарка Зрењанина – Уче није баш све онако како званично стоји у историсјким опсервацијама, идеолошки правоверних комунистичких историчара. Иза званичне верзије увек је у народу кружила и нека „швалерска прича“ која је бацала сенку на лик и дело неприкосновеног народног хероја.  И  ето, 72 године касније, покренут је поступак и донешена је првостепена одлука у Вишем суду у Панчеву о  рехабилитацији особе која је словила као особа која је проказала нацистима скровиште „црвеног генерала“.

 

Жарко Зрењанин са својом тек венчаном супругом, пре Другог светског рата, пише о Војводини као посебној јединици југославије.

 

Поступак за рехабилитацију Зорке Рокнић (Крагић) покренуо је њен братић,  дипл. инж. Драган Крагић. Крагић је лично задовољан овом судском одлуком, јер је његова породица, током више деценија била изложена полицијској тортури, отац му је робијао и чак био ослепљен. Прве назнаке сумње у званичну верзију теткине осуде појавиле су се  седамдесетих година  када су се појавили сведоци који су тврдили да тетка није издала Учу. Један бивши официр Озне је сведочио  да је Зоркина невиност установљена тек када је она погубљена. Издајник је наводно био откривен касније и послат у један затвор у Црној Гори, јер није могао за исто дело да одговара, за које је тетка већ  била стрељана. Писмо сличне садржине стигло је и од човека са Новог Београда, сведочи јавно у медијима, инжењер Крагић.

 

Родна кућа Жарка Зрењанина у селу Избишту, Јужни Банат. У биографији се нарочито истиче да је из сиромашне породице.

 

Коначне сумње у оправданост ликвидације потврдио је и увид судства у документацију БИА где су сачуване изјаве Зорке Крагић. Наиме, стране њених изјава нису биле обележене, писане су  ћирилицом и латиницом на писаћој машини, без имена иследника и записничара, а кључна једна од „изјава“ датирана је са 1945. годином, временом после њене ликвидације? Штавише, на свим изјавама које је она „дала“ потпис је као онај на листи изведених на стрељање. Ово наводи на закључак да потпис припада особи чији је био задатак да после свега среди документацију, сведочи Крагић.

 

ИСТОРИЈСКА ИСТИНА – ВЕРЗИЈА ОЗНА

 

Званична историографија означила је Зорку Рокнић (Крагић) као издајника, односно сарадника злогласног шефа Команде јавне безбедности др Јураја Шпилера ,„крвника Баната”. Према комунистичкој, до сада важећој, документацији, професорка је, након што ју је посетила курирка Жарка Зрењанина да би јој пренела његов позив да дође у село Павлиш, недалеко од Вршца, и покупи његову одећу ради прања, пре него што отпутује у Бихаћ, на Прво заседање АВНОЈ-а, провалила окупаторској полицији место где се секретар Покрајинског комитета КПЈ за Војводину и члан ЦК КПЈ крије, заједно са Страхињом Стефановићем, секретаром Окружног комитета КП за јужни Банат.

 

Нацисти марширају Петровградом, улицом Краља Александра Карађорђевића.

 

Шпилер је са осталим важним члановима руководства полиције Баната, Гестапом и СС-дивизијом „Принц Еуген”, дан уочи рације 4. новембра 1942. године, стигао у Павлиш. Двојица истакнутих чланова ослободилачког покрета пружили су оружани отпор, али је то било недовољно, па је остало записано да је Зрењанин покошен рафалом, након што је приликом покушаја бекства бацио бомбу, а Стефановић извршио самоубиство.

ВАЛТЕР БРАНИ ЗРЕЊАНИН?

 

Зрењанински социјални форум је у класичној политикантској кампањи,против тобожње „ревизије историје десничарских снага“ решио  да организује трибину на којој ће говорити историчар из Панчева, Бранислав Божовић, познат по својој књизи „Јурај Шпилер”. Он у тој књизи наводи изјаву Шпилера дату новим властима, у истрази да је: „Од Лангера, најпре сам чуо да је Зрењанина провалила једна жена. На моје питање зашто је одлучила да то пријави полицији, одговорила је да је њен муж као комуниста погубљен, па хоће на тај начин да се освети што је изгубила мужа.”

 

Комунисти су неоспорно водили херојску борбу са нацистичким поробљивачима али борбу су водили и родољуби који нису били комунисти историјска је истина.

 

Божовић потом у књизи децидно тврди: „Била је то Зорка Рокнић”, чији је муж Васа Рокнић, адвокат, члан КП од 1938. године, одмах после окупације, ухваћен и стрељан од Немаца. Тада је и Зорка била хапшена па пуштена, што сугерише да је отпочела сарадњу са полицијом. Да ли треба од историчара очекивати још неки нови детаљ који ће бацити ново светло на случај „потказивачица и црвени генерал“, сумњамо.

 

ИСТОРИЈСКА КОНТАРОВЕРЗА – СМРТ ШПИЛЕРА

 

Суђење групи за ратне злочине почињене у окупираном Банату, са др Јурајем Шпилером на челу, кога су након бекства у Немачку југословенским властима изручили Американци, прате такође многе контроверзе. Оно је  трајало од 24. новембра до 2. децембра 1948. године. Другог дана децембра 1948. године, Врховни суд Аутономне Покрајине Војводине Шпилеру је изрекао смртну казну. Процес је одржан у Зрењанину, пред Кривичним већем којем је председавао Петар Варга, а помоћници су му били Станко Компић и Антал Стари. Јавни тужилац је био Бранко Шинжар.

 

Да ли је Јурај Шпилер добио заслужену казну за своје злочине над родољубима Баната или је још био користан Озни?

 

Званично је изречена смртна пресуда али постоје озбиљне сумње да је до извршења исте над „крвником Баната“ икада дошло. Публициста Драгољуб Бадрљица нам је указао на фељтон о Јурају Шпилеру у часопису „Историја“ који је приредио Бранислав Максимов а у којем се тврди да су постојали сведоци Шпилерове активности као инструктора Озне након датума званичне ликвидације. Супруга јураја Шпилера никада није званично добила потврду да је ликвидиран. Да ли је то поуздани сведок Озне, још користан новим властима или је то само прича, остаје да истражи неки будући идеолошки непристрасан историчар?

ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА И ИСТОРИСЈКО ПОМИРЕЊЕ

 

Петровград.орг гаји велико поштовање за херојске жртве Другог светског рата које су пале у борби за слободу  против нацизма и фашизма, без обзира на идеолошку усмереност, леву или десну и подједнако је против идеолошких деоба у српском народу. Исто тако смо и за строго поштовање судске власти у држави Србији  и поштовање државних закона па и закона о рехабилитацији жртава неправедно страдалих у политичким репресалијама.

 

Да ли је идеолошки једнострана, кривотворена историја учитељица живота?

 

Историју на жалост пишу победници и не ретко се дешава да уништавају или кривотворе историјске изворе али то не значи да нове генерације историчара треба да престану да трагају за историсјком истином, постављајући сваку личност која се у њој појављује на заслужено историсјко место.

 

Петровград.орг 

Поделите: