НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – СТУДЕНТИ МЕДИЦИНЕ

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – СТУДЕНТИ МЕДИЦИНЕ

Појам националног идентитета подразумева историјску свест, представу о историчности, представу о обичајима и уопште о организованости друштва и заједнице у периоду пре него што смо ми дошли на свет. У томе препознајемо спону генерација – везу са нашим прецима: да не полазимо од нуле и да имамо неко искуство. Како настаје идентитет уопште, па самим тим и национални идентитет?

 

 

Дете се психолошки развија, постаје личност управо кроз низ сукцесивних поистовећивања. Другим речима, поистовећивање тј. идентификација – отуда идентитет, један је од основних покретача развоја личности (процес персонализације). Да нема поистовећивања, не би било ни личности (!).

 

 

Национални идентитет би подразумевао један стабилан одредишни оквир, постојање стабилне представе спрам које се личност у настајању ствара.

 

 

Насупрот овој, тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима, код тзв. одбрамбене идентификације, не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима, личност се осећа угроженом, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Куда ово води, видећемо касније…

 

 

Веома је важно чувати се најпримитивнијег облика поистовећивања у заснивању идентитета, а то је огледални – релациони однос који укида:

 

 

сваку свест о разлици (нпр. код језика – српски језик је исто што и штокавско наречје, а оно се састоји од три говорна дијалекта – икавица, екавица и ијекавица (Прус и Баварац се скоро и не разумеју, да тек и не спомињем Немце из Швајцарске, а Хан Кинези са севера и са југа се разумеју само када пишу), па тек наши говори у оквиру дијалеката, па локализми и регионализми (нпр. мердевине, шкале, лотре, љестве..; приглавци, терлуци, бозавци, назувице, попке, бобке… циганлук, циганија, циганчење… ), па разлике у песмама и играма, па разлике у народним ношњама, затим разлике у телесној висини нпр. Срба у Црној Гори (просечно највиши) и Срба на Косову и Метохији (просечно најнижи), затим физиономске разлике и сличности (учили смо причу о изолатима из генетике, тј. генетичке карактеристике изолованих популација), па тамнији и светлији тен (сетимо се само оног тамнопутог несретника Хитлера [Што би рекао Ајнштајн, цитирам – „Само су свемир и људска глупост безгранични“), па разлике некад и сад, некада су се носили углавном опанци, а данас углавном ципеле, јел’, носе ли се опутњаци по Београду, Златибору и Копаонику, Дурмитору и Тари, Старој планини и Шар-планини, Динари и Романији, Војводини и Банији?, а носили су се некада, још како, итд. итд.), као и

сваку могућу свест о мноштвености (!).

 

 

Криза идентитета

 

 

На жалост, сходно великој заинтересованости политике за ову област, стабилност поменуте представе се много, много више ремети, те се тако на крају национална свест појављује и као производ који је плод активног људског деловања, чинећи тако да одређени национални идентитет не буде апсолутна категорија, већ променљива, чије мењање може да прати и криза идентитета.

 

 

Сетимо се само како су Енвер Хоџини комунисти укинули и помен српског имена, иако је у Северној Албанији пре 70-ак година живело преко 100.000 Срба (и дан данас славе дан Крсне Славе), затим како су Аустро-Угари од поунијаћених Срба, кроз међуфазу Срба римокатолика на крају правили Хрвате (чак око 70% данашњих Хрвата), затим нација које је Тито пре 40-ак год. прокламовао на српском етничком простору (Црногорци, Македонци и Муслимани), затим како је Тито неке народе декретом о изјашњавању пребацио у друге (нпр. Буњевце у Хрвате), итд. По логици, где ја стадох ти продужи, данас хрватска академија наука и уметности, ради на најгрубљем фалсификовању историчности на простору Црне Горе, представљајући је као некакву Црвену Хрватску, а становништво наравно као неке Црвене Хрвате, тобоже откривајући из заборава неке старе песме Црвених Хрвата, и не само то, већ буквално, правећи им целокупну историчност (из првог пасуса). С друге стране границе, тзв. дукљанска академија наука и уметности, одговара с „научном подршком“ на такве ставове Хрвата.

 

 

Да ту нема ни Н од науке, види се између осталог и по ономе што пише у библиотеци Ватикана. Још само да „Црногорска Православна Црква“ постане доминантна у Црној Гори, и да онда уђе у унију са римокатоличком Црквом, па да их још окупирају Италијани, и онда се кроз већ виђене међуфазе за једно 100-200 година дође до Хрвата, макар и Црвених за почетак. Засада је битно само да нису припадници неког већег етноса, као нпр. српског, тј. могу бити и Црногорци, са вееееликим Ц. Управо смо дакле, сведоци узнапрдовалих покушаја политике да се промени национални идентитет Срба у Црној Гори, тј. да се промени етничка карта Црне Горе. И то још рушећи стари идентитет врло брзо и под великим притисцима…

 

Преузето са: http://www.medicinari.com/nacionalni-identitet.html

Поделите:
СРЕЋНА СРПСКА – ПРАВОСЛАВНА –  СТАРА –  НОВА ГОДИНА

СРЕЋНА СРПСКА – ПРАВОСЛАВНА – СТАРА – НОВА ГОДИНА

Српска Православна Нова година ће се несумљиво прослављати у Србији, Војводини, Банату, по локалима и трговима па тако и у нашем граду. Многи је зову и старокалендарска Нова година а да ли су у праву? Неки публицисти кажу, да је то само делимично тако и да она јесте настала на основу рачунања времена по „старом“ или календару који је установио познати Гај Јулије Цезар. Да ли смо у праву када је зовемо православном?

 

 

Заиста, можемо ову Нову годину звати православном, јер је славе поред Срба Руси, Грузини, Света Гора и сви православни који су под јуриздикцијом Московске патријаршије у свету, што ће у преводу рећи већина православних у свету. Зовемо је и „српска“ али да ли знамо како је настао овај префикс и да ли знамо да је он настао као покушај да се очува српски идентитет у новоствореној Краљевини Југославији. Пре Срба искуство са слављењем ове Нове године имали су Руси, који је зову „руска“.

 

 

У Русији се овај празник појавио 1918. године, након револуције, увођењем грегоријанског календара. Сама Нова година, 1. јануара, слави већ више од 300 година. Све је започело 1700. године, указом цара Петра Првог. Традиција овог дана је веома древна. Стара Нова година у Русији пада у дане када се прослављају „свјатки“ или древни празник старих Словена, који траје 12 дана, од Божића, 7. јануара па све до Крстовдана. Дванаест дана Божића хришћанска Црква је почела да слави још од давнина, али је временом овај празник попримио и бројне паганске обичаје.

 

 

Пре стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца Срби су искључиво славили Божић као празник и слављења нове године у класичном смислу није било. Постојала је и стара „словенска“ Нова година и обичаји везани за крај пољских радова и почетак јесени када је сеоско становништво сабиравши усеве могло да се посвети већој доколици и слављима различите садржине.

 

 

Нова година по староом календару почела је јавно и пркосно да се слави тек између два рата. Наиме, 1919. године је нова Краљевина СХС, без икакве јавне расправе и консултација са Црквом и народом а у покушају да се додвори својим новим грађанима римикатолицима и протестантима, бившим поданицима Аустро-угарске, донела указ о усвајању новог грегоријанског календара на целој територији.

 

 

Срби у краљевини, испрва, нису сматрали да је то неки проблем а прва сумња је дошла 1923. године када су званичници краљевине из Загреба поручили преко штампе, да православна славља штете трговини и привреди. Занимљиво је да су такви захтеви стизали из хрватских градова где су постојали јаки центри римокатоличких фрањевачких редова. Они су у српској јавности нашли истомишљенике међу новокомпонованим српским богаташима, послератним профитерима, који су додали захтев, да се календар додатно подеси, како би Божић и Васкрс падали увек у дане викенда, јер би се тако смањили губици у привреди. Није било довољно што су се обогатили за време рата док су други гинули, него су желели још профита и у миру.

 

 

Ово је обичан српски народ толико огорчило да су 1923. године одлучили да јавно и пркосно прославе стару календарску годину а како су за промену календара кривили владу, додали су јој и страначки придев „опозициона“. Отпочело се са јавним слављем, на улици и по ресторанима, прво Београда а касније и других градова. Прва прослава је организована у београдској кафани „Касина“. Већ следеће године придружиле су јој се остале престоничке кафане, биоскопи, домови ратника – инвалида.Ово је кључни историјски доказ да ова Нова година има јасно грађанско и демократско порекло и у потпуности је у складу са обновом грађанског и демократског друштва у Србији.

 

 

Управо као таква је одмах била на удару новокомпонованог комунистичког и социјалистичког Југословенства. Настављена је званична пропаганда о однарођивању српског етноса и самим тим потискивано је и прослављање православне Нове Године у ФНР Југославији. Титов режим је отишао и корак даље па је забранио сваки вид прославе, по њима „13. Јануара“. Ишло се у томе тако далеко да су режиму били сумњиви чак и они који славе рођендан тога дана. Донета је и стриктна милицијска наредба да 13. Јануара кафане морају бити затваране најкасније до 22. часа. Било је и случајева да се локални руководиоци ове наредбе нису стриктно држали случајно или намерно али у целини деловало се репресивно.

 

 

Срби су, као слободољубив народ, упркос забранама, тајно, наставили да прослављају ову нову годину, из ината, често се излажући полицијској репресији и изржавајући завидну грађанску храброст, поред традиционалног митског ината. Ову нову годину прославиће и ове године слободни људи ове земље, па и града на Бегеју у званичној организацији Града Зрењанина, упркос новим покушајима, да се јавно обесмисли ова прослава у име неке нове идеолошке утопије. Југославије и ината више нема али притисци да се Срби одрекну „старог“ календара су још увек актуелни и не престају, сад у име неке нове мондијалистичке утопије…

 

 

Срећну Православну и Српску нову годину, жели вам Петровград.орг!

Поделите:
ОТВОРЕНА 20. КАРАЂОРЂЕВАЧКА ПРЕЛА У БАНАТУ

ОТВОРЕНА 20. КАРАЂОРЂЕВАЧКА ПРЕЛА У БАНАТУ

У среду 10. јануара отворена су 20. Карађорђевачка прела, традиционална културно-завичајна манифестација. Први програм у низу овогодишње културне манифестације одржао се у малој сали изложбом „Србија памти Бизерту“ и представљање „Добровољачког гласника“ и других издања Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца из Београда.

 

 

Својим квалитетом, садржајем, осећајем за неговање традиције, чувањем прошлости али и прихватањем новог, ова манифестација превазилази оквире локалне средине и заузима значајно место на културној мапи Баната и Србије. Изложба „Србија памти Бизерту“ је побудила велико интересовање, отворена је током овогодишњих прела и изазвала је интересовање код публике.

 

 

Након представљања Добровољачких гласника публика се преселила у Велику салу Дома културе где су чланови новооснованог културно уметничко друштва „Илија Прерадовић“ одржали целовечерњи наступ.

 

 

Поред фолклорног састава наступ су имале и певачке групе „Личанке“ и „Личка капа“. Посебно харизматичан је био наступ ученице одсека соло певања, Средње музичке школе „Јосиф Маринковић“ из Зрењанина, Данијеле Кондић. Плакету „Др Саво Иванчевић“, ове године, су добили чланови певачке групе „Личка капа“.

 

 

Присутне је, испред покрајинског секретаријата за културу и информисање, поздравио познату историчар др Милан Мицић, помоћник покрајинског секретара за културу, а Карађорђевачка прела отворио је председник савета Месне заједнице Младен Ајдуковић.

 

 

Манифестација „Карађорђевачка прела“ традиционално се одржава у  овом насељеном месту, изграђеном на ледини после Првог светског рата, рукама досељених солунских добровољаца и њихових породица уз велику подршку краљевске династије Карађорђевић, по чијем претку и носи име. Од 1.026 досељених породица, 691 породица је била са статусом солунских добровољаца, претежно из Лике, а затим из Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Препоручујемо!

Петровград.орг & https://www.facebook.com/KaradjordjevackaPrela/

 

 

Поделите:
КРВАВИ БОЖИЋ 1942 ГОДИНЕ У ПЕТРОВГРАДУ

КРВАВИ БОЖИЋ 1942 ГОДИНЕ У ПЕТРОВГРАДУ

На дан Светог првомученика – архиђакона Стефана, 9. jануара 1942. године, нацисти, припадници немачке народносне заједнице  и њихови помагачи су извели jедан од злочина у Банату током окупациjе. У тадашњем Петровграду ( данас Зрењанину), Кикинди, Драгутинову (данас Новом Милошеву), Мокрину и Банатском Аранђелову стрељано jе 150 родољуба. Тридесет грађана српске и ромске националности, заробљених у рациjама током jесени 1941. године.

 

 

Ови трагични догађаjи, познати као “крвави српски Божић”, уследили су у знак одмазде окупатора према акциjама српских родољуба и антифашиста у нашем граду и околини након априлске окупациjе, 1941. године.

 

 

Како би додатно заплашио становништво, стрељане из затвора окупатор jе провео кроз сам центар града, садистички терајући присутне Роме да певају српску песму “ јел ти жао што се растајемо“ и потом их обесио на Житном тргу, где су стаjали 24 часа на мразу. Међу тридесет родољуба, погубљених у Петровграду, била су и тела др Лазара Миjатова и Олге Убавић.

 

 

Историчар Миодраг Цветић jе рекао, да jе оваj злочин окупатора посебно смишљен и да jе намерно одабран оваj датум, како би се српски народ посебно заплашио и престао да пружа отпор окупатору.

 

 

“Злочин у овом граду ипак jе био наjстрашниjи и наjмонструозниjи, jер поред тога што су ови родољуби стрељани 9. jануара, на трећи дан Божића, они су, од зграде суда, довезени сељачким запрегама у центар града, где jе било на стотине посматрача, углавном немачке националне мањине, коjа jе тада била на власти. Циљ jе био што више понизити српски народ, коjима су обешени родољуби и страдалници представљени као “Божићно дрво”. Све то говори о страхотама фашистичке окупациjе, и “крвавом Божићу 1942. године”, као jедном о наjстрашниjих догађаjа у ратном периоду”, рекао jе Цветић на данашњем скупу на Житном тргу.

 

 

Венце су положили представници Града Зрењанина, Градског одбора Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Зрењанин, месног одбора СУБНОР Елемир и чланови породица и потомци пострадалих. Помен jе служио, протонамесник Успенског храма СПЦ  Бранислав Петровић. У име Града Зрењанина венац су положили заменик градоначелника Саша Сантовац и помоћници градоначелника Симо Салапура и Драган Ћапин.

 

 

Главни виновници овог злочина су били: префект полиције и генерал државне страже фоклсдојчер Франц Рајт, командант државне страже фолксдојчер, пуковник Ернест Пеликан, командант јавне безбедности др Јурај Шпилер, фолксдојчер родом Хрват из Загреба.

 

 

Од 75 полицијских официра који су за време окупације служили у државној стражи у Банату, било је 70 Немаца фолксдојчера и пет Мађара, готово сви из Баната. Од 3.713 пописаних полицајаца, који су служили за време окупације у Државној стражи у Банату, 84 одсто били су немачки фолксдојчери, 12 одсто Мађари, два одсто Словаци, 0,13 Срби, а остатак друге народности.

 

 

Почетком 1948. године Шпилер је испоручен Југославији. Суђење му је одржано од 24. новембра до 2. децембра 1948. године у Зрењанину пред Кривичним већем Врховног суда Аутономне Покрајине Војводине, којим је председавао судија Петар Варга. Поред њега, на истом процесу је било суђено још пет лица. Одлуком суда Јурај Шпилер је осуђен на казну смрти вешањем, трајни губитак политичких и грађанских права и конфискацију имовине. Поред њега, на смрт је био осуђен и Карл Хејм, командант Дојче Маншафта, док су остали осуђени на временске казне. Молба за помиловање му је одбијена 8. априла 1949. године и убрзо потом је погубљен.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин ( Википедиа)

 

Поделите:
НЕМА ДАНА БЕЗ ОЧИЊЕГ ВИДА НИТИ ПРАВЕ СЛАВЕ БЕЗ БОЖИЋА

НЕМА ДАНА БЕЗ ОЧИЊЕГ ВИДА НИТИ ПРАВЕ СЛАВЕ БЕЗ БОЖИЋА

Празник Рождества Христовог свечано је прослављен у највећем граду српског дела Баната. На Бадњи дан служиле су се Свете Литургије у храмовима Успенском, Ваведенском и Светоархангелском, служили су јереји Српске Православне Цркве а присуствовао је велики број верника. Представници Града Зрењанина, градоначелник Чедомир Jањић и његови сарадници, присуствовали су овим сабрањима верника и лично налагали бадњаке.

 

 

У послеподневним часовима вршено је свечано налагање бадњака прво у најстаријем храму Успења Пресвете Богородице а онда је и по осталим храмовима.

 

 

Окупљена дечица су увеличала радост овог празничног дана, традиционалним обичајем коринђања у овим крајевима а Град Зрењанин се потрудио да свој дечици дарује пригодне пакетиће.

 

 

Божићне ватре, бадњаци, горели су у свим деловима града и у насељеним местима, а неуобичаjено топло Бадње вече измамило jе на улице и пред градске храмове велики броj наших суграђана.

 

 

У Дому културе у Клеку изведен је квалитетан културно-уметнички програм у славу најрадоснијег хришћанског празника.

 

 

Поноћну Божићну Литургију у древним храмовима Успења Пресвете Богородице, Ваведења и Светоархангелском храму служили су надлежни јереји, а бројни сабрани верници су приступили Причешћу Светим Телом и Крвљу Господњом, а што посебно радује, велики број деце и младих сјединило се у Светој Чаши са Богомладенцем.

 

 

На Божићно ујутро, у 9 часова служене су Свете Литургије  у препуним храмовима где се причестио велики број људи, жена и деце, посебно младих.

 

 

С празником Рождества Господњег из престонице равнога Баната је послата порука мира и љубави, са молитвом Богомладенцу да укрепи народ Свој и да излије благослов Свој у срца и душе свих верних. Са пажњом је саслушана и посланица патријарха српског господина Иринеја.

 

 

На Божић, у храму Успења Пресвете Богородице, након Божићне литургиjе, у порти храма, освештана је чесница, дар компаниjе “Мркшићеви салаши”. Наjвише среће да у њоj пронађе златник имала jе Мирjана Кесић из Зрењанина.

 

 

Наjрадосниjи хришћански празник верници прослављаjу у своjим домовима, уз богате трпезе и у радосном, породичном окружењу. Остаје жал што држава не празнује и Ускршњи Понедељак и Уторак јер се и тим данима у нашим Црквама служе Свете Литургије и траје празнично расположење.

Петровград.орг свим читаоцима нашег портала честита Божић радосним поздравом, Христос се роди!

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите: