ГРАД ДОДЕЛИО ГОДИШЊА ПРИЗНАЊА ПОЈЕДИНЦИМА И КОЛЕКТИВИМА

ГРАД ДОДЕЛИО ГОДИШЊА ПРИЗНАЊА ПОЈЕДИНЦИМА И КОЛЕКТИВИМА

У Градскоj кући, у присуствu челника локалне самоуправе, министра привреде у Влади Републике Србиjе Горана Кнежевића, покраjинских секретариjата, броjних званица, представника jавног живота града и гостиjу, додељене су Награде града Зрењанина, заслужним појединцима и колективима. На свечаности jе додељено наjзначаjниjе годишње признање, за постигнуте резултате у различитим областима од интереса за Град Зрењанин – Награда града Зрењанина.

 

 

Домаћинискупа су били градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић и председник Скупштине града Оливер Митровић, коjи су и уручили Награде града овогодишњим лауреатима. На самом почетку програма пригодну новогодишњу песму отпевали су симпатични извођачи Градског дечjег хора Културног центра Зрењанина.

 

 

Новогодишњу честитку свим гостима и грађанима Зрењанина упутио jе градоначелник Чедомир Jањић, упутивши, истовремено посебне честитке овогодишњим добитницима Награде града Зрењанина.

 

 

“Сви смо поносни на наше суграђане коjи су се истакли у спорту, привреди, поносни смо на наше хорове, људе коjи су постигли високе резултате у образовању. Претходне године смо се трудили да оваj наш град буде боље место за живот, да бар за мало померимо квалитет живота навише“… Градоначелник је посебно истакао, да су организована броjна спортска такмичења у граду, а да велике амбициjе постоjе за наредну годину.

„Награду града Зрењанина“ ове године jе заслужило петоро поjединаца и три колектива:

 

 

Добитници поjединачне Награде града Зрењанина за 2017. годину су:

Доктор техничких наука, дипл. машински инжењер др Милорад Ранчић, генерални директор компаниjе “Дрекслмаjер Аутомотив” Михаел Вагнер, награду jе, уместо одсутног директора, примила менаджерка корпоративних комуникациjа у компаниjи, Jасмина Крецул Рељин, генерални директор компаниjе “Фулгар Ист” Адолфо Карло Пероси, награду jе примила асистенткиња директора, Мирjана Вуjиновић. Члан Рвачког клуба “Пролетер” и репрезентациjе Србиjе, европски шампион Кристиjан Фрис и члан Рвачког клуба “Пролетер” и репрезентациjе Србиjе, светски шампион Виктор Немеш су ове године били најпознатија имена која су примила награду.

 

 

Добитници колективне Награде града Зрењанина за 2017. годину:

Новинско-издавачко предузеће „Зрењанин“, Стонотениски клуб инвалида Зрењанина “К2” и  Мешовити хор Певачког друштва „Преподобни Рафаило Банатски“.

 

 

У име награђених захвалио се др Милорад Ранчић, истакавши да jе град Зрењанин увек имао вредних, марљивих и успешних људи, поjединаца и колектива коjи заслужуjу да буду издвоjени. Хорови које води позната педагошка радница Сенка Милисављевић увеличали су овај скуп својим наступима.

 

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
800 ГОДИНА ОД КРУНИСАЊА – НЕМАЊИЋИ – РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ

800 ГОДИНА ОД КРУНИСАЊА – НЕМАЊИЋИ – РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ

Играна серија „Немањићи – рађање краљевине” снимљена је у продукцији Радио – телевизије Србије, у режији Марка Маринковића, према сценарију Гордана Михића и један је од највећих пројеката РТС. Премијера је заказана за последњи дан одлазеће календарске године на Првом програму РТС-а у 20 часова.

 

 

Од првог краљевског крунисања у Жичи дели нас 800 година. Koначно се указала прилика за дијалог са историјом, за нова уметничка тумачења. Јавни позив је био упућен од стране РТС-а свим ствараоцима. Немањићи су коначно били тема једног конкурса а оквир за тај конкурс је био подизање Хиландара и свечаност у Жичи. Један пројекат је победио и њега ће гледаоци имати прилику да оцене.

 

Војин Ћетковић као Краљ Стефан Првовенчани, Фото: Wikipedia

 

Ово је био свакако најзначајнији пројекат РТС који се радио ове године. Пројекат је укључио јако велики број глумаца, локација, статиста, много костима. Снимало се на преко 220 локација, а на филму је радило 218 глумаца и 2700 статиста. Продукционо, ово је био веома озбиљан захват, са доста специјалних ефеката, такозваних ЦГИ.

 

Поглед са Смедеревске тврђаве ка Банату.

 

Реконструкција 12. и 13. века се показала веома компликованом. Поред све грађе, сценографије и осталог, морало је доста тога комјутерски да се уради.Било је пуно је посла, за костимографе и мајсторе за израду средњовековног оружја.Снимало се на више локација, Смедереву, Банату, Голији, у близини манастира Студеница, Херцеговини, Црној Гори, Рашкој области.

 

Хиландар у Смедеревској тврђави.

 

Колики је био захват идеолошког притиска и националног потонућа Срба у СФРЈ и транзиционом периоду, доказује управо чињеница да ова тема, никада, до сада, није експлоатисана на телевизији, што је, само неупућенима и злонамернима зачуђујуће, ако се има у виду значај Немањића у српској историји. Немањићи су камен међаш по трагу који су оставили у нашој историји и по томе да су практично темељ озбиљне, империјалне српске државности. У толико, сваки добронамерни грађанин савремене српске државе требало би да се радује овом филмском остварењу. Ово је први пут, надамо се не и последњи, да се национална телевизија Србије упустила у екранизацију велике средњовковне српске историје. РТС је коначно направио велики искорак у квалитету производње играног програма, што му је и задатак.

 

Јуриш српске коњице на локацији снимања у Делиблатској пешчари.

 

Велики српски глумац Војин Ћетковић је први стао пред камере и изјавио да му је част што игра Светог Краља Стефана Првовенчаног.  Треба дати велику подршку глумцу на храбрости, јер је до сада у најбољим екранизацијама из средњег века, као што су „Бановић Страхиња“ и „Доротеј“, главна рола увек припадала, да кажемо страним, глумцима, који су боље тумачили наше средњовековне личности од домаћих глумаца. Домаћи глумци су, чини се маестрално тумачили ликове непријатеља и негативаца.

 

Војин Ћетковић на снимању у Херцеговини, Фото: hercegovinapromo.com

 

Улогу Стефана Немање игра Младен Нелевић, а улога Светог Саве поверена је Драгану Мићановићу, Вукана Немањића игра Небојша Глоговац, док ће се у осталим улогама појавити Слобода Мићаловић, Нада Шаргин, Горан Султановић, Миодраг Мики Крстовић итд.

 

Неки од многобројних статиста у серији, Фото: mondo.rs.

 

Серија о Немањићима говори о историјским борбама везаним за српску државу крајем 12. и почетком 13. века, у време које је претходило устоличењу династије Немањића, а важан аспект приче о Немањићима је подизање манастира Хиландара на Светој Гори. Снимање је трајало више месеци, а почетак емитовања је последњег дана ове календарске године у 20 часова. Серија се реализује поводом 800 година од крунисања Св.Стефана Првовенчаног за Краља Србије. Препоручујемо је да је погледате.

 

Петровград.орг

Поделите:
ДЕТИНЦИ, МАТЕРИЦЕ И ОЦИ – ПОСЕБНЕ НЕДЕЉЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ

ДЕТИНЦИ, МАТЕРИЦЕ И ОЦИ – ПОСЕБНЕ НЕДЕЉЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ

У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

 

 

Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.

 

 

У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“.

 

 

У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У  недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.

 

 

И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“.

Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61).

Аутор: протојереј-ставрофор Душан Колунџић

преузето  са : www.spc.rs

Поделите:
ОПТИНСКИ СТАРАЦ СХИАРХИМАНДРИТ ИЛИЈА (НОЗДРИН)

ОПТИНСКИ СТАРАЦ СХИАРХИМАНДРИТ ИЛИЈА (НОЗДРИН)

Уочи 62. Међународног сајма књига у Београду, из штампе је изашла књига „Разговори са старцем Илијом“. Ово издање представља још један заједнички пројекат издавачке куће „Бернар“ и српске верзије портала Православие.ру. Име архимандрита Илије Ноздрина је добро познато како у Русији, тако и у Србији. Петровград.орг жели текстом Олге Рожневе да ближе упозна српске читаоце са личношћу једног од најпознатијих руских духовника.

Сазнавши да радим у манастиру Оптина, људи ме често питају: ”Има ли и данас стараца у Оптини?” или ”Како могу да разговарам са старцем?”

У почетку, било ми је непријатно због ових питања…После свега, чак и ми, који смо у окриљу Цркве дуже време, још увек смо почетници – духовна новорођенчад…Мој први духовни учитељ, игуман о. Сава, који иза себе има 40 година живота у Цркви, и 25 година у свештеничкој служби, понекад је говорио: “У духовној школи завршио сам два разреда, док је мој духовни учитељ, о. Јован Крестјанкин, био духовни професор…”

Да, старац је духовни професор. Али, зашто духовно новорођенче треба професора? Сваки искусни оптински духовник у стању је да одговори на почетничка питања…Међутим, људи упорно траже старце. Они траже Оптинског схиигумана,  сада схиархимандрита, о. Илију (Ноздрина). Постављају му питања, моле за његове молитве, и желе да добију његов благослов. Рекла сам извесном Оптинском духовнику, игуману А, да ме овакве ствари смућују, а он ми је одговорио:

”Не узнемиравајте се. Старци су лепота православља, дух православља; они сведоче нашу веру истиниту. Кроз старца, човек спознаје Бога. Да ли су се људи XИX века смућивали, када су хиљаде долазиле у обитељ, к преподобном Амвросију? Понекад можемо чути од наших савременика “Сада старци висе не постоје.” Али, у ком веку је псалмопојац Давид испевао: “Исус Христос је исти и јуче и данас, и дарови Светога Духа исти су…”

Свако ко је упознао оца Илију, схватио би да је чак и пролазни сусрет са њим догађај од великог духовног значаја. Осећам исто. Милошћу Божијом била сам у прилици да разговарам са старцем у неколико наврата, да одем код њега на исповест и да из његове руке примим свето Причешће. Године 2009, након што ме је отац Илија упитао о мојим ранијим причама, благословио је да почнем да пишем. И након три година од како сам примила старчев благослов, ја, која никада није имала никакве контакте са уредницима књига, или са издавачима, написала сам и објавила књиге “Монашки сусрети” и ”Истините приче.”

 

 

Почела сам пажљиво да записујем приче о старцу, које су његова духовна чеда тако великодушно делила са мном, као и сведочења других људи, који су имали прилику  да се упознају са оцем Илијом. Ове приче су биле некако ”нежне, тихе.” Као старчево смирење и кротост, која се кроз њих и њихове приповедаче настављала. Желела сам да их забележим тим тихим тоном, оним који људи користе када говоре о нечем драгоценом и важном.

Монахиња Филарета дозволила ми је да запишем њену причу о сусрету са старцем.

Мати Филарета – тада Људмила Гречина,- целога живота веровала је у Бога, али почела је да редовно одлази у цркву као одрасла особа. Након што је дипломирала на Московском Институту за ваздухопловство (МАИ), радила је као инжењер у одељену за прикупљање података о сателитско- ракетном лансирању. Уверена је, да није пронашла Бога, била би већ мртва, као и неки од њених колега, вршњака. Али, када човек узраста духовно, Господ му даје времена – не убира незрело воће.

 

 

Оцрковљене Људмиле Гречине догодило се прилично чудесно. Заједно са сином, била је на одмору у Италији. Изашавши у вечерњу шетњу, уживала је посматрајући брда и диван манастир, који се могао видети у даљини. Одједном, чула је глас који јој говори: ”Када се вратиш у Русију, пођи у манастир.”

Ове речи биле су тако јасне и прецизне, да је Људмила, тада 57 годишња жена, по повратку у Русију одлучила да се обрати старцу. Отишла је у Оптинску Пустињу, код Оптинског старца, оца Илије.

Увек је тешко доћи до оца Илије, јер многи чекају да се посаветују са њим, да замоле за његове молитве и благослов. Али Људмила, уз Божју помоћ, не само да је била у прилици да разговара са њим, већ је постала и старчево духовно чедо. Старац је прозорљиво предвидео њен монашки пут. Одмах јој је предложио да иде у Новодевички манастир.

 

 

”Шта – у Новодевички? Али то је музеј, оче!”

Старац се осмехнуо и одговорио: ” Тамо је манастир. Основан је пре четири месеца.”

”Али, ко ће мене узети у манастир, у овим годинама?”

”Иди, иди, и не сумњај. Узеће те тамошња игуманија.”

И он је описао игуманију, иако је никада није видео у свом животу.

Људмила је отишла Новодевички манастир и тамо живи већ 18 година. Отац Илија је постао њен духовни отац. Истина, она не виђа старца често. Једном, када је била већ монахиња, помислила је у себи: “Ретко виђам оца. Он мене сигурно и не сматра својим духовним чедом,” и та помисао ју је растужила. Након неколико дана, добила је писмо од старца. А почињало је речима: “Чедо моје духовно!” Баћушка јој је посало утеху…

 

 

Мати Филарета сећа се случајева прозорљивости њеног духовног оца: “Мој отац је могао да понови дословно разговоре, који су се одвијали у келији Новодевичког манастира, иако је био 400 км удаљен од Москве – у Оптини.”

Једнога дана, донела је свом духовном оцу поклон са ходочашћа по Александрији – мантију, веома квалитетну, од природног памука. Ставила је поклон у торбу и кренула да пронађе старца. Нико није могао да види шта је у пакету; требало је да то буде изненађење за оца…И идући тако кроз манастирску порту видела је старца како разговара са ходочасницима.

Мати Филарета стала је на страну и чекала да отац Илија заврши разговор, како би му предала поклон. Док је чекала, сетила се да би Старац одмах некоме другом давао поклоне које би примао. Сетила се како му је једна поклоница дала теглу џема од јагода, а он ју је одмах дао мати Филарети рекавши: ”Хајде да дамо овај џем матушки – њој треба више него мени.”

И почела је да размишља о мантији: Он је неће носити; сигурно ће је дати неком другом. Волела би да је он лично користи. Ово је одлична мантија! Не, неће он хтети да је носи…сигурно ће је дати неком другом…

И у том тренутку старац се окренуо ка њој и рекао: ”У реду, у реду, дај ми твој поклон! Хоћу, хоћу , носићу је!”

Мати Филарета се насмејала…

 

 

Једном ме је упознала са својом духовном сестром, схимонахињом Јелисаветом, која је такође била чедо старца Илије. И мати Јелисавета ми је испричала своја сећања на сусрете са старцем…

Она је такође пришла вери као одрасла особа, не само као мајка породице, већ и као бака. Она је ушла у веру као да ју је тражила целог свог живота. Пронашавши је, она ју је пригрлила као целебни извор, који лечи ране душе. Брзо је узрастала у  вери, изгубила је интересовање за телевизију, заволела је пост и црквене службе. Осетивши потребу за духовним оцем, отишла је у Оптину.

Догађаји који су уследили нагло су се развијали. Видела је старца, оца Илију, окруженог ходочасницима, и силно пожелела да поразговара са њим неколико минута. Али, било је много људи и она је одлучила да сачека до следећег дана.

Сутрадан, старац није био у манастиру. Отишао је у метох, у Москву. Затражила је телефонски број метоха, и позвала упркос сумњама да ће бити у прилици да разговара са баћушком. Уследило је ћитање, а затим је неко упитао за број телефона и љубазно рекао збогом…”Па то је то,” помислила је. ”Није успело…било је глупо надати се… старац има више него довољно ствари о којима брине, па још да разговара и са сваком бабом која би жежела да га чује!”

Али, сутрадан, телефон је зазвонио. Прекидајући своје кућне послове, подигла је слушалицу. Подигла је слушалицу и само што није пала, – сам баћушка ју је позвао. И рекао јој дође до метоха, да поразговарају.

Отишла је да види старца. И он је разговара са њом, као да ју је знао цео живот. На крају разговора, отац Илија јој је рекао: ”И да ли знате да је Ваш даљи пут  монашки?” и своме будућем духовном чеду дао је молитвено правило.

Неколико година баћушка јој је пружао духовну храну, а онда је дошло време када је старац рекао: ”Припреми се за постриг.” Постала је веома забринута, не схватајући како да се припреми за постриг… Ипак, отишла је архиђакону, оцу Илиодору, који је такође био старчево духовно чедо: “Како да се припремим за постриг?” А љубазни и предусретљиви отац Илиодор, одмах ју је повео назад старцу и упитао духовног оца:

”Оче, благословите да сестру одведем у Шамордино, како би тамо могли да јој сашију монашке одежде за постриг.”

Отац се окренуо и погледао их пажљиво. Понекад је имао тако оштар, проницљив поглед; чинило се да види не само саговорника, већ и његову прошлост и будућност. И сада, гледајући своју духовну децу проницљиво старац је рекао:

”Не треба нигде да иде. Сашиће јој одежде у Даниловском манастиру.”

 

 

Она није имала пријатеља у овом манастиру. Али, добро, старац је рекао –  мора да он зна боље. Будућа монахиња вратила се у Москву. А у то време, она је била парохијанка храма царевића Димитрија. При том храму  била је организована прва школа милосрдних сестара, посвећена св. мученици Јелисавети. Настојатељ храма био је отац Анатолиј. И она је са њим поделила своју бригу о монашким одеждама, а он јој је одговорио:

“Питаћемо једну од сестара у нашој школи, она шије.  Ваља, дођи овамо.”

Ваља је трчећи дошла и радосно пристала да помогне. А сутрадан, саопштила је да
ће одежде бити сашивене бесплатно – на славу Божију.”

”Где такви добри људи раде?”

”Како где? Ја радим у Даниловском манастиру, тамо шијем одежде…”

И тако је круг био затворен. А ипак, старац никад није видео Ваљу…

И тако је баћушка постригао своје духовно чедо у част св. великомученице Јелисавете.

 

 

Људи често питају: “Какав је старац Илија?” На ово питање је тешко одговорити. Како можемо ми, који живимо разумом и интелектом, да разумемо  духовног човека?

Духовни човек – он види и разуме све, али они који живе по разуму, не могу да схвате и разумеју оне који живе по  духу. Ми само осетимо благодат Божију, љубав и понизност, која долази из духовног човека, и наша срца су привучена његовим речима.

Након службе, баћушка излази на солеј храма посвећеног Казанској икони Мајке Божије, а према њему се пружају руке ходочасника тражећи благослов, молитве, предајући му списак имена. Поред мене стоји висок, снажан мушкарац, а на његовом лицу је туга. Он покушава да се приближи старцу, али испред нас је много људи. Са ужасом примећујем да мој сусед тихо плаче, од муке душевне и страдања. Тешко је гледати човека како плаче, и ја очајнички покушавам да смислим како да му помогнем да дође до старца.

А отац Илија, иако низак растом и потпуно заклоњен групом испред нас, својим духом чује овај плач. Гомила се раздваја, и он сам прилази уплаканом човеку. Видимо како га старац нежно грли, као мајка која теши своје уплакано чедо. Човек кроз сузе покушава да објасни, да каже о својој жалости, и људи схватају да је у питању губитак вољене особе. Човек већ рида, спушта главу на старчеву раме, а баћушка, и сам скоро плачући и јецајући, нежно грли уплаканог човека. Таква је љубав на лицу старчевом…

 

 

Тако они стоје, прислоњени један уз другог, и свако већ схвата да се баћушка моли за овог страдалника, свом снагом своје духовне моћи. Постепено, човеков јецај се смирује, а лице му се мења на неки суптилан начин. Тешко је описати речима…очај и патњу смењује нада и утеха…Тако то бива када неко преузме ваш бол и ваше патње.

Следећег дана, на вечерњој служби, Оптинска братија излази из олтара са полијелејем, и стају у два реда, по старешинству у хиротонији. Моје сестре и ја стојимо међу верницима и ходочансицима у близини центра храма и чујемо како један од браће, који је мислио да је старац заузео место испод његовог духовног чина и части, говори: ”Баћушка, стојите на погрешном месту.” И Старац понизни иде на другу страну. А тамо се братији учинило да старац стоји на почаснијем месту и они му опет говоре: ”Баћушка, није овде него тамо.” И он опет смирено прелази на другу страну. Тамо, опет му рекоше. ”Не овде, баћушка, тамо” док један од старијих монаха, схвативши шта се дешава, није проговорио: ”Шта то радите? Оставит старца!”

А баћушка, сасвим смирено, прелазио на коју год страну би му рекли. Он, духовни отац монашког братства, није показао ни знак љутње, нити било какву узнемиреност. Узнемиреност је својствена гордости и сујети. Како то да сам ја урадио нешто погрешно? То није одлика кротког и смиреног човека. Истовремено, кроткост и смирење уопште није самопонижење!

Баћушка даје благослов једном искушенику да прочита 50. псалм, а он није разумео и пита: ”Педесет пута да читам?” И сви присутни му се смеју. Међутим, старац се не смеје. Он је тако осетљив, и има такву љубав према људима, да чак и не даје наговештај да је његов сабеседник погрешио. Понаша се као да је све у реду. И нежно, с љубављу објашњава: ”Не, не педесет пута, једном прочитај.” И сви ми, који смо се смејали остајемо постиђени због свог подсмеха човеку који једноставно није разумео…

Господ, по милости својој, подарио је нама старце… Епископ смоленски и вјазмански Пантлејмон (Шатов) писао је о савременом старцу, оцу Павлу  (Троицком): ”Знате, пришао сам к вери као одрастао човек, и у мени, чак и када сам постао свештеник, појавила би се неверица. Када сам упознао оца Павла, на ове помисли одговарао бих на следећи начин: -Ако отац Павле постоји, значи да Бог постоји.- Чињеница да отац Павле постоји за мене је била најбољи доказ да Бог постоји.

И без обзира колико је тама густа, без обзира какве мисли ђаво убацује у моју празну, глупу главу, без обзира какве помисли испуњавају моје зло, окамењено срце, моје сећање на оца Павла и сазнање да је благодат дата човеку од Бога, коначно, чувају ме од неверја, од очаја, помажу да одолим разним искушењима, којих је толико много у животу.”

Исто би се могло рећи и за старца Илију…

 

 

Аутор: Олга Рожнева

Превод с енглеског Бојана Србљак

Извор:http://www.pravoslavie.ru/english/58303.htm

Преузето са сајта манастира Лепавина

Поделите:
ПРАЗНИК БОКСА НА БЕГЕЈУ : СЕЛЕКТОР – НОВИНАРИ

ПРАЗНИК БОКСА НА БЕГЕЈУ : СЕЛЕКТОР – НОВИНАРИ

Град Зрењанин је у Кристалноj дворани доживео, после дужег времена прави боксерски спектакл под називом „Селектор-Новинари“. Догађаj jе осмишљен као изборни меч наших наjбољих боксера за улазак у репрезентациjу, а меч су организовали Боксерски савез Србиjе уз техничку подршку БК Петровград, а под покровитељством Града Зрењанина.

 

 

За овај догађај jе владало велико интересовање публике, а коjи jе, судећи по реакциjама са трибина у потпуности испунио њихова очекивања. Спектакл jе завршен резултатом 12:10 за селекциjу новинара.

 

 

Следе резултати поjединачних мечева:

Млађа категорија  до 46 кг: Аметовић – Jањић 2:0 (3:0), до 52кг Стаменковић – Ристановић 0:2 (0:3)

 

 

Млађа категорија до 53 кг Jоскимовић – Jовановић 2:0 (3:0), до 69кг Jовановић – Тиjанић 2:0 (2:1), Обрадовић – Бранковић 0:2 (1:2), Jањић – Дашић 0:2 (0:3). до 75 кг:  Ђука – Митић 0:2 (0:3).

 

 

Сениори до 60 кг : Ристић – Наумовски 2:0 (2:1), до 69 кг Стошић – Живановић 2:0 (3:0), до 75кг Панић – Губаш 2:0 (3:0), до 81 кг Станковић – Миловац 0:2 (0:3), Стефановић – Аjетовић 0:2 (1:2), до 91 кг Доцић – Влаховић 0:2 (1:2).

 

 

Након уводних мечева, окупљене гледаоце, судије и боксере jе поздравио заменик градоначелника Зрењанина Саша Сантовац, коjем jе од стране председника организационог одбора, Зорана Протића, уручена захвалница за допринос развоjу боксерског спорта у нашем граду. Протић jе потом уручио захвалницу и Жељку Малушићу, коjи несебично помаже Боксерски клуб Петровград.

 

 

Председник Боксерског савеза Србиjе, Ненад Боровчанин, уручио jе захвалницу за допринос у развоjу бокса легендарном боксеру, Мирку Пузовићу.

 

 

Тренер БК Петровград и некадашњи дугогодишњи репрезентативац, Срђан Евђенић, предао jе захвалницу за допринос у развоjу бокса и тачно 53 године активног рада у боксу, Стевану Чизмићу.

 

 

Овакви догађаjи су заиста инаспиративни а остали клубови би требао да следе светао пример БК Петровград који је оформио своjу бесплатну школу бокса и ради на ширењу ове племените вештине међу младима.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите: