ГОДИШЊИЦА ФОРМИРАЊА СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА 1918.

ГОДИШЊИЦА ФОРМИРАЊА СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА 1918.

Навршило се 99 година од формирања првог Српског народног одбора (СНО) на тлу ондашње Мађарске и почетка реализације дуго жељеног сна. Банаћани из града на Бегеју и Торонталске жупаније 31. октобра 1918. устали се против власти Аустро – Угарске са жељом да се присаједине матици Србији. Полагањем венаца на спомен обележја у Зрењанину је данас обележена 99. годишњица оснивање првог Српског народног одбора (СНО) на територији Војводине.

 

 

Свечаност је почела богослужењем у саборном храму Успења Пресвете Богородице, најстаријој у граду. Свету Литургију су служили, на Лучиндан, протојереји Слободан Честић и Радивој Нађалин у присуству великог броја верника и свечара.

 

 

Потом је уследило полагање венаца на спомен-плоче у порти храма Успења Пресвете Богородице и спомен плочу на кући др Славка Жупанског у Светосавској улици. Свечаности је присуствовала и праунука др Славка Жупанског, Бојана Жупански Личанин са супругом Небојшом и децом Недом и Луком.

 

 

Венце су положили представници Средњобанатског округа, града Зрењанина на челу са градоначелником Чедомиром Јањићем, представници патриотских организација „СНП Светозар Милетић“, „Светосавље“, „Матица српска“, „Друштво Српско – руског пријатељства“.

 

 

Начелница Средњобанатског управног округа Снежана Вучуревић је говорила о судбоносним данима који су претходили уједињењу ових простора са матицом Србијом. Она је посебно истакла улогу Одбора у мирном преношењу власти на органе Краљевине Србије, до чега је и дошло 17.новембра, када је у град свечано умарширала и победоносна војска Краљевине Србије, предвођена бригадиром Драгутином Ристићем.

 

Историјски час – о слободи

 

 

Историчар Слободан Милин је у надахнутом обраћању рекао:“Идеали слободе братства и једнакости извиру у суштини из самог учења Господа Исуса Христа али осим тога, они имају и једну сасвим другу политичку димензију, коју су добили у освит дугог 19.века поставши кредо познате Француске револуције. Стога смо се ми данас окупили овде у овом свештеном простору у оквиру саборног Успенског храма, да одамо почаст и заблагодаримо нашим бесмртним прецима, који су пре деведесет и девет година, те свете идеале успели да оваплоте и у пуној мери оживотворе. Реч је наравно о судбоносним догађајима  и данима ослобођења 1918. године, када су прота Драгутин Мојић, Жарко Стакић, др Славко Жупански, др Андрија Васић и многи други са њима основали први Српски народни одбор у пречанским крајевима, који је био узор за оснивање свих осталих одбора у Војводини па и централног у Новом Саду. Данас смо сведоци покушаја, једног дела наше историјографске мисли, да релативизује апсолутистички карактер Аустро –Угарске монархије, да прикаже њену културтрегерску улогу и да ставе нагласак на њено градитељско наслеђе, које је остало иза ње али као што знамо, култура није само архитектура већ се она пре свега одражава на духовном пољу и ми знамо да је и наш народ део једног другог великог, цивилизацијског и културног круга. Стога су се наши преци одлучили, да пре уласка српске војске у Велики Бечкерек оснују Српски народни одбор, преузму органе власти у своје руке, без капи проливене крви и да започну нову страницу историје српског народа…

Неће нама вармеђа заповедати

 

Историчар Миодраг Цветић је испред куће др Славка Жупанског говорио о лику и делу ове значајне личности из историје српског народа у овим деловима Србије. Он је на почетку говорио о милитарском пореклу меленачке фамилије Жупански која се доселила из развојачених крајишта и дуго давала са својим сународницима отпор аустријској политици укмећивања и стварања паора од слободних српских сељака. Отпор Меленчана је остао забележен у изреци: „Неће нама вармеђа (жупанијска цивилна власт) заповедати“:

 

 

„Жупански је студирао право и докторирао право. У младости је прихватио слободарске идеје Светозара Милетића и наравно он је наставио да те идеје даље развија.  Он је један од оних који су те идеје успели и да реализују…Он је после ослобођења био постављен и за првог Србина жупана Торонталске жупаније. Вратио се био касније својој професији коју је највише волео, бавио се адвокатуром. Једна чињеница која је важна и која се често превиђа је да је Славко Жупански говорио и 27. Марта 1941. На демонстрацијама против потписивања Тројног пакта са Немачком. Он је дакле био и остао до краја живота велики родољуб.“

 

 

Значај овог датума је свесно занемариван, као и само историјско име Петровград, од стране претходног комунистичког режима у СФРЈ и АП Војводини. Обновом демократских партија, невладиних организација и удружења и институција показало се да су углавном оне патриотски оријентисане свесне његовог значаја и труде се да овај датум обележе на достојан начин. Први пут ове године је у сви разредима школа на територији града прочитан, исти историјски текст о значају овог датума а порта храма је била пуна средњошколске омладине, која је имала прилику, да ода пошту неумрлим синовима отаџбине Србије.

 

Аутори: Саша Младеновић & Јован Његовић Дрндак

ОДБРАНА ЈЕЗИКА СРБСКОГ ОД ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

ОДБРАНА ЈЕЗИКА СРБСКОГ ОД ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

Човек који је понајбоље описао Вукове методе у наметању реформе, као и последице исте, био је Јевстатије Михајловић, угледни србски књижевник и јавни радник (1802-1888), у свом огледу „Обрана језика србског од изопачавања и простачења његовог и кирилице од вуковице“. Због значаја овог погледа на вуковску револуцију, навешћемо један од Михајловићевих ставова:

 

Иницијатор реформе српског књижевног језика Вук Стефановић Караџић (1787-1864).

 

„Ја сам уверен да је Г. Вук Караџић, кад је Писменицу своју писао, роду свом добро учинити хтео и да није мислио, да ће с преиначењем кирилице такову реформу у књижеству нашем учинити, која ће за народ србски неугодна, а може бити, и опасна следства имати.

 

Идејни творац реформе српског књижевног језика Јернеј Копитар (1780—1844), словеначки филолог и државни цензор у Хабзбуршкој монархији.

 

Г. Вук и његови последоватељи нису проникнули, пак јошт ни данас неће да увиде, да радом својим на руку иду онима, који на кирилицу мрзе, и који с пореметењем наше кирилице за себе повољне последице изводе. Они нису измерили, да кад из азбуке наше є, і, я, ю, ъ, ь изоставимо, а ј, љ и њ примимо, да нам унуци и праунуци наши књиге кирилицом било старом или црквеном, било новом или грађанском печатане читати нећеду.

 

Света солунска браћа равноапостолни Ћирило и Методије.

 

Ово се нама савременицима, који смо у школама кирилицу учили, а случајно и ј, љ и њ упознали, неверојатно чини, јер велимо, кад нам Вуковица за ово 30 или 40 година од како ју овај или онај употребљава, шкодила није, неће нам ни доцније каква зла учинити.

 

Јован Стерија Поповић, (1806-1856), велики српски књижевник из Баната, није био за Вукову реформу српског језика као и многи српски интелектуалци оног времена.

 

Ал није тако браћо, јер се данас кирилица у школама учи, а ко кирилицу читати уме, тај чита одма и Вуковицу. Ал окренимо натрашке, т.ј. да се Вуковица у школама учи, а кирилица на вољу остави, пак ћемо се уверити, да дете, које не познаје писмена є, і, я, ю, ъ, ь читањем кирилице ни маћи неће. А кад је тако, као што заиста јесте, то онда погледајмо ладнокрвно и безпристрастно последице од те промене у азбуки нашој, пак ћемо наћи да ако Вуковица обична азбука постане, наше друго, треће и тако даље колено не само да часловац, псалтир, јевангелије и друге црквене књиге наше, које су старом кирилицом печатане, читати неће умети, него да ни Доситеја, Вујича, Видаковића, Атанацковића, Хаџића (Светића), Ј. С. Поповића и друге наше списатеље, којих су дела грађанском кирилицом штампана, пак тако исто и Летописе, Гласнике и све друго, што кирилицом до данас написано имамо, читати неће знати, осим ако који особито за себе кирилицу не научи, као свештеници, и учени Србљи, који по чину и стању свом знати ју морају.””

 

(„Обрана језика србског од изопачавања и простачења његовог и кирилице од вуковице“)

 

Ову занимљиву књигу можете прочитати на сајту Библиотеке Матице Србске кликом на слику изнад, а ако желите да погледате  још књига од Јевстатија Михајловића кликните на овај линк.

 

Ко је био Евстатије Ета Михајловић?

 

(Фото: Зрикипедиа)

Евстатије „Ета“ Михајловић (Велики Бечкерек, 1802 – Будимпешта, 1888) је био правник, књижевник, приседник Торонталске жупаније и сенатор и судија трговишта Велики Бечкерек.

 

У време Револуције 1848/49. године налазио се на челу Србског народног великобечкеречког одбора, који је држао власт у том граду од јануара до априла 1849. године.
Евстатије Михајловић се родио 1802. године у Великом Бечкереку (касније Петровграду, Зрењанину). О његовом детињству и младости и нема података; према истраживањима завичајног историчара Драгољуба Чолића, родитељи су га наводно као бебу оставили пред вратима Цркве. Студирао је филозофију у Великом Вараду и права у Шарошпотоку. Земаљски адвокат постао је 1829. године, а 1830. постављен је на положај судије трговишта Велики Бечкерек.

 

Извор:http://www.carsa.rs/odbrana-jezika-srbskog-od-vukove-reforme/

СВЕТА АЛЕКСАНДРА ФЈОДОРОВНА РОМАНОВА –  „ДАРУЈТЕ ЉУБАВ“

СВЕТА АЛЕКСАНДРА ФЈОДОРОВНА РОМАНОВА – „ДАРУЈТЕ ЉУБАВ“

Књига „Дарујте љубав“ је зборник записа последње руске царице Свете Александре Фјодоровне Романове. Састоји се од три целине „О браку и породици“, „Речи добре“ и „Башта срца“, својеврсно је духовно и мемоарско ремекдело које осветљава њену личност . Објављена је у ексклузивном тврдом повезу са златотиском у џепном и стандардном издању у продукцији куће „Чувари“из Београда 2014.године. Књигу можете пронаћи у књижари СПЦ, код Успенске или Саборне цркве у болничкој капели Св.Нектарија Егинског и у парохијској књижари при Руској Цркви у Зрењанину.

 

 

„За мене су ови изводи из записа императорке Александре Фјодоровне били право откровење. Онолико колико се данас много среће духовних радова посвећених монаштву толико је оскудан списак књига које би савременог читаоца упознавале са хришћанским осмишљавањем брака. Међутим, већина хришћана бира пут венчаног брака, који свети оци називају “уточиштем целомудрија”. Нећемо скривати да наш живот пролази у бригама због тражења хлеба насушног, да узајамна ограниченост и греховност супруга често остављају свој видљиви траг на односима између мужа и жене. Постепено сиромаше и крње се осећања, која су заљубљене чинила најсрећнијим бићима на свету, бледи сјај пожртвованости и витештва, свакодневица чини да општење супруга постане безбојно. Они се с времена на време осећају као бурлаци, који једва вуку лађу породичног живота.

 

 

Очигледно је да ово није била судбина крунисаних Николаја и Александре. Урођена племенитост, чистота осећања и намера сјединиле су се са свесним и промишљеним напором да се очува и заштити онај савез, који је заиста постао узор верним поданицима и који је на крају животног пута био запечаћен мученичким подвигом. За нас је најважније то што Александра Фјодоровна читајући књиге исписује из њих оно што је најближе њеном сопственом брачном искуству. Очигледно је да је у рукама имала најразличитија дела и по жанру и по садржини. Философска размишљања, етика брака, поезија, духовне изреке – све је то била храна за њена размишљања о Богу. Мислимо да ни из далека нису сви аутори које је царица изучавала били православни, али је њена душа, која је умела да воли “тако искрено и тако нежно”, с хришћанском мудрошћу и разборитошћу извлачила бисере моралних сентенци и максима, које су највише говориле њеном женском срцу.

 

 

Унутрашња снага објављених забелешки је у моралном лику живота благочестиве Царице у потпуности предане породичном идеалу. Управо због тога су доле наведене забелешке прожете таквим миром, искреношћу која све побеђује и небеском лепотом. У наше време када најобичнија општечовечанска поимања дуга, части, савести, одговорности и верности постају све мање видљива, када се, по речима јеванђелисте Матеја “зато што се умножило безакоње, охладњела љубав многих” (Мт. 24,12 ), читање ових материјала може да буде прави догађај духовног реда. Савети, упозорења супрузима, мисли о истинској и привидној љубави, размишљања о односима између најближих рођака, сведочанства о великом значају домаћег ентеријера и атмосфере у духовном развоју личности детета – ето то је, иако ни издалека не потпун, списак етичких проблема којих се Царица дотакла. Ма колико човек да чита ове материјале све време проналази нешто ново што му је потребно баш тог дана и сата, јер живот у браку претендује на ангажовање свих стваралачких моћи човека у његовом делокругу. Царица нам помаже да новим очима погледамо на богоустановљени брак и да оценимо овај дар у светлости Христове љубави како бисмо разумно служили једни другима на славу Божију. Читалац који има добро и милостиво срце и кротку и тиху природу учврстиће наведене врлине у себи, а онај чије је срце можда савладано суровом безосећајношћу и које је одавно заборавило да постоје нежност, снисходљивост, трпељивост и добродушност неће моћи да не осети жељу да се измени набоље, да се не сети своје прве љубави и покаје.

 

 

Данас, када се руше сви друштвени принципи и народ страда под теретом сопственог неморала, верујемо да ће објављени материјали многима отворити очи за супружанске врлине, а друге сачувати од грешака, за које, нажалост тако горко и дуго потом плаћамо. “Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству Небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству Небескоме” (Мт. 5,19 ). Ово последње се несумњиво догодило са величанственом царицом земље руске. Света великомученице царице Александра, моли Бога за нас!

 

Јереј Артемије Владимиров старешина храма Свих светих у Красном селу, Москва

ТЕСНА САРАДЊА СРПСКОГ РУСКОГ И БЕЛОРУСКОГ НАРОДА

ТЕСНА САРАДЊА СРПСКОГ РУСКОГ И БЕЛОРУСКОГ НАРОДА

У присуству представника амбасаде Руске Федерациjе, Трговинског представништва Руске Федерациjе, челника “Српско-руско-белоруског приjатељства Србиjе” и функционера локалне самоуправе Града Зрењанина у нашем граду је свечано отворена канцелариjа Градског одбора “Српско-руско-белоруског приjатељства Србиjе. Канцелариjа се налази у згради некадашњег “Комитета”, у Улици краља Петра Првог 4.

 

 

Симболичним пресецањем врпце, канцелариjу су отворили први секретар амбасаде Руске Федерациjе у Србиjи Николаj Памилуjко, заменик градоначелника Зрењанина Саша Сантовац и председник “Српско-руско-белоруског приjатељства Србиjе” Драган Логвинов.

 

 

Говорећи о значаjу отварања ове канцелариjе у нашем граду, заменик градоначелника Саша Сантовац истакао jе да jе Град Зрењанин подржао њено отварање, истичући, пре свега, оно што стоjи и у званичном називу – међусобно приjатељство три народа. Сантовац је најавио и могућност чвршће привредне сарадње између три братска народа.

 

 

Значаj повезивања три братска народа нагласио jе и Николаj Памилуjко, први секретар амбасаде Руске Федерациjе, задужен за економска питања. Отварање ове канцелариjе представља jош jедан корак у развоjу добрих билатералних односа између Руске Федерациjе и Републике Србиjе.

 

 

Драган Логвинов, председник “Српско-руско-белоруског приjатељства Србиjе” је нагласио топлу атмосферу у коjоj jе отворена канцелариjа и посебно захвалио Граду Зрењанину на помоћи и подршци при оснивању. Он је најавио брз долазак једне привредне делегације у наш град.

 

 

Претходно jе за званице приређен приjем у Градскоj кући, чиjи су домаћини били градски челници а којем су присуствовали драги гости. А након отварања канцеларије гости су обишли и познату Руску цркву у граду на Бегеју.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Александар Блануша)

КОНЦЕРТ НАЦИОНАЛНОГ АНСАМБЛА КОЛО

КОНЦЕРТ НАЦИОНАЛНОГ АНСАМБЛА КОЛО

Национални ансамбл „Коло“ – Ансамбл народних игара и песама Србије,  наступиће на великој сцени Културног центра Зрењанина у четвртак, 16. новембра. Концерт почиње у 20 часова. Карте се продају на билетарници Културног центра од понедељка – 30. октобра, сваког радног дана и суботом од 10 до 12 и од 18 до 20 часова. Цена улазнице је 400 а за организоване посете 250 динара.

 

 

Националном ансамбл – „Коло“   се бави очувањем народне културе кроз игру и песму уз  високу уметничку интерпретацију са изузетним сценским наступом. У стварању уметничког репертоара учествовали су наши најеминентнији кореографи, композитори, као и многобројни стручни сарадници (етномузиколози, етнолози, балетски уметнци) који су изградили препознатљив уметнички стил, изражен пре свега у разноликости сценских и музичких облика.

 

 

Више од шездесет врхунских уметника, играча који су истовремено и певачи, као и петнаест музичара, презентују разноврсну и богату српску традиционалну музику и музику, националних заједница, са наших простора.

 

 

Иначе, ансамбл „Коло“ је основан 1948. године под називом Ансамбл народних игара Србије, а садашње име носи од 1953. године. „Коло“ је гостовало на свим континентима, одржало више од 5.000 концерата пред више од десет милиона гледалаца, и то у престижним концертним салама као што су „Метрополитен“, „Палата Шајо“, „Карнеги хол“, „Баљшој театар“.  Овај ансамбл је носилац највиших домаћих и иностраних признања на пољу очувања културне баштине.

Аутори: Анкица Достанић & Саша Младеновић (Фото: КЦЗР)

Send this to friend