ДОБРОДОШЛИ НА ДАНЕ ПИВА

ДОБРОДОШЛИ НА ДАНЕ ПИВА

У прелепом амбијенту Градске баште одржана је конференциjа за новинаре поводом предстоjећих 32. Дана пива, манифестациjе коjа ће у нашем граду бити одржана од 28. августа до 3. септембра. Ово је по значају свакако најзначајнија туристичко-привредна манифестација која се одржава у граду на Бегеју сваке године и која окупи велики број посетилаца из земље и иностранства. Организатори најављују богат забавни програм и гарантују безбедност посетиоцима.

 

 

Јавности се обратио домаћин манифестације градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић коjи jе истакавши значаj ове манифестациjе за наш град рекао да ће програми бити одржани на 15 локациjа, уз преко хиљаду учесника.

 

 

„Дани пива су били фантастични, прошле године оборили смо рекорд по посећености и очекуjемо да ће и ове све протећи у наjбољем реду – рекао jе градоначелник Зрењанина.

Градоначелни је казао да ће се веома водити рачуна о безбедности, тако да и овогодишњи Дани пива буду jедна од наjбезбедниjих манифестациjа у нашоj земљи. И ове године очекује се преко пола милиона посетилаца.

 

 

Директор Туристичког центра Зоран Љуботина истакао jе да су Дани пива постали бренд града Зрењанина и наjважниjа манифестациjа како у туристичком, тако и привредном смислу. Љуботина jе представио и овогодишњи програм рекавши да jе он богатиjи у односу на претходне године, те да ће задовољити различите укусе посетилаца.

 

 

Програм на бини у центру града и ове године, по трећи пут, отвориће Зрењанинска филхармониjа, а директор Роман Бугар наjавио jе наступ 73 музичара и извођење познатих  нумера из српске кинематографиjе, под диригентском палицом Микице Jефтића.

На конференциjи је говорио и оснивач и члан групе Легенде Лазар Марин. Ова група ће отворити програм на бини постављеноj на Житном тргу.

 

 

„Поjављивање на Данима пива jе драгоцено, а посебно jер ће сада, за разлику од наступа у Културном центру, моћи да нас чуjе већи броj људи“ – рекао jе он.

Програм на Житном тргу затвориће група Кал, а фронтмен те групе Драган Ристић захвалио се на позиву подсетивши да су на Данима пива последњи пут свирали 2005. године и да се унапред радује свирци у граду и регији коју красе различитост и толеранција.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
АЛЕКСА ИВИЋ О „ПАОРУ“ КАО ЗЕМЉОРАДНИЧКОМ ПОДЛОЖНИКУ

АЛЕКСА ИВИЋ О „ПАОРУ“ КАО ЗЕМЉОРАДНИЧКОМ ПОДЛОЖНИКУ

Алекса Ивић је српски историчар који је 1929. године објаснио значење речи паор са становишта историјске науке. Пошто је ова реч међу Србима углавном била неомиљена или погрдно доживљавана, а у ослобођеном народу је њена употреба почела да замире, Ивић је њу у свом животном делу објаснио у форми кратког коментара, узгред и непотпуно. Ипак, сведочанство нашег великог историчара је веома важно, пошто војвођанске незналице своје претке и наше ратаре данас радо називају паорима. (више…)

Поделите:
СВЕТЛОСТ ТРАВУНИЈЕ У БАНАТСКОЈ ЖИЖИ

СВЕТЛОСТ ТРАВУНИЈЕ У БАНАТСКОЈ ЖИЖИ

Изложба фотографија Јована Дрндака Његовића у Требињу

 

 

„Хајмо, људи, дела дела, вријеме одмиче, није свезано за бандеру.“

Тим речима умео је Урош Милојевић да нас опомене кад бисмо се сувише разбашкарили на некој од успутних станица, на некој од бројних екскурзија од Баната до Херцеговине.

Путници би се с осмехом сабирали и послушно ступали у аутобус. Био им је драг и познат тај шеретски тон вође пута. Али као сваки шерет од заната, вођа пута никада се сам није смејао својим досеткама. Задржавао је озбиљност, али љубазно, присно лице благоречивог медијума увек је било окренуто сваком и свима.

Јер Урош Милојевић био је управо то – медијум, посредник, повезивач, градитељ мостова. Има истине у оној крилатици да на свету међу људима постоји само једна подела – на оне који граде мостове и оне који их сруше кад их безбедно сами пређу. Обе врсте људи вазда су међу нама: једни што слуте зла времена, спремни да подижу бункере и копају граншеје; и они други, што не дају да се кућа круни, да се чељад завађа, да се родбина туђи, да пријатељства вену.

Урош Милојевић био је управо то – човек који је, можда и несвесно надахнут новозаветном промишљу – куцао на сва врата, и коме су се сва врата отварала. А отварала су му се зато што никада није куцао за себе. Куцао је за децу из Клека и банатских села коју је требало довести на летњи спортски камп у Ластви. Куцао је за фолклорце из Требиња, Билеће, Невесиња и Гацка које је требало угостити на фестивалима у Банату и широм Војводине. У недоба деведесетих испраћао је шлепере натоварене животним намирницама прикупљеним за народ Херцеговине. Био је прворазредни туристички амбасадор земље кнеза Мирослава: у сунчану требињску долину доводио је о Преображењу читаве аутобусе гостију, стајао на челу ходочасника у Тврдош и Добрићево. Умео је на Моску да окупи начелнике шест херцеговачких општина кад би довео караван привредника из Новог Сада и Зрењанина, са намером да продуби економске везе свог старог и новог завичаја.

 

Урош Милојевић у Требињу

 

То је била животна опсесија Уроша Милојевића – ујединити два завичаја. У шали су говорили да би он најрадије жичаром повезао предајник на Леотару и водоторањ у Зрењанину, ради сталног протока робе, људи и капитала. Никад се у мислима није одвојио од камене зграде у Грабу на Зупцима, где је 1940. године угледао светлост дана и провео детињство. У петнаестој години запутио се преко Дрине и Дунава да би у Клеку код Зрењанина наставио школовање и саградио себи дом. Зидао је мостове, није делио људе и племена. Поштовао је масну банатску ораницу која је отхранила читаве нараштаје горштачких досељеника. Осетио је топлу равничарску душу потомака Ђуре Јакшића, па је и наслеђе два песничка барда настојао да уједини – повезујући „Дучићеве дане“ у Требињу“ са „Данима Ђуре Јакшића“ у Српској Црњи, родном месту аутора бесмртних стихова песме „Падајте, браћо“.

 

* * *

 

Изложбе мајстора фотографије Јована Дрндака Његовића не би било да нас Урош Милојевић није и 2016. године о Преображењу окупио и повео на ходочашће у престони град древне Травуније. Кад је аутобус изашао из тунела на Чемерну, видели смо боје једног особеног, непоновљивог крајолика, јутарњу бистрину и осунчано небо које бди над напуштеним огњиштима наших предака од Волујака до Леотара и од Прења до Орјена. Видели смо то и много пута раније, али осећај је увек непоновљив. Као и увек, први поглед на наранџасте требињске кровове, иза окуке на магистрали, био је празник. Купали смо се потом у средоземном аеросолу на Црквини и лелујали у ароми четинара, у хладовини платана крај тржнице. У једном тренутку фотограф и потписник ових редова издвојили су се из масе ходочасника и запутили се кроз стару оријенталну махалу крај Требишњице до цркве Светог арханђела Гаврила у Хрупјелама. „Никон“ Јована Дрндака Његовића успут је помно бележио детаље, скривене кутке, старе капије, башче са бостаном и магнолијама, панораме са фортице и цркве на врху брега… Тада је настао добар део фотографија обједињених у изложбу коју смо насловили „Светлост Травуније у банатској жижи“.

 

 

Касније, доле у граду, Урош је пришапнуо фотографу да му се придружи на још једном малом излету. Било је то последње Милојевићево ходочашће пут падина Орјена, до Зубаца и родне куће у Грабу. Објектив је забележио тренутак кад се руком ослања на стару камену ограду, као да из родне груде и топлог родитељског дома црпи оно спокојство које га је вазда пратило у животној мисији повезивања. И та је слика саставни део ове изложбе.

 

* * *

 

На повратку, по августовској жеги, Урош је тихо кашљуцао у аутобусу. Није то био кашаљ од назеба. Неко је тихо приметио да ће братимљења Зрењанина и Требиња бити док је Уроша међу нама, да окреће телефоне и куца на врата. И можда још коју годину после тога, по инерцији. А онда…

Година је брзо прошла, а почетком фебруара 2017. стигла је вест да се Урош упокојио. Достојно су га у Клеку испратили бројни поштоваоци, из оба његова завичаја.

Ова изложба фотографија заправо је посвета великом посреднику, повезивачу, градитељу мостова. Она се подудара са шестомесечним поменом Урошу Милојевићу. Један део фотографија дат је у црно-белој техници управо због пијетета према човеку који је задужио многе. Парадоксално, топле боје југа и блештавило херцеговачког поднебља као да постају још упадљивији, рескији, у том једноставном контрасту.

 

 

Путовати, дружити се са Урошом Милојевићем значило је увек бити на извору виспреног хумора. Ево једне мале сцене из нашег преображењског ходочашћа у Требиње лета 2016. године. Чувши да смо одсели у мотелу на Моску, неки младић нас је у граду упитао можемо ли га аутобусом повести до тамо.

„Идете ли горе? Могу ли с вама?“

Урош није ни трепнуо.

„Никад доље, вазда горе и набоље“ – рекао је својим наоко строгим, а заправо шеретским тоном.

 

 

Такав је био Урош, увек кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати. Да је данас међу нама, смешкао би се задовољно из прикрајка на отварању изложбе, срећан што се сарадња братских градова Требиња и Зрењанина успешно наставља на темељима које је он положио.

Вазда горе и набоље, то је био његов животни мото. Управо би та синтагма могла послужити и као мото ове поставке фотографија.

 

Аутор: Александар Бјелогрлић

 

Јован Његовић Дрндак и Александар Бјелогрлић

 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Добитник специјалне награде на Фестивалу српске фотографије у Торонту и прве награде на конкурсу Фото кино савеза Србије и Удружења „Орка“ 2005. године, Јован Дрндак Његовић излагао је на двадесетак групних изложби, а самостална изложба приређена му је 2004. године у Савременој галерији Уметничке колоније Ечка у Зрењанину. Дугогодишњи је фоторепортер регионалног листа „Зрењанин“.

Рођен у Загребу 1974. године, Јован Дрндак Његовић се дуги низ година бави и позоришном фотографијом. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења ликовних дизајнера Војводине.

Његов отац Војислав, родом из Ервеника код Книна, такође се бавио фотографијом, а пасија му је била сакупљање старих модела фото-апарата, па се може рећи да је уметност светлосних записа део традиције породице Дрндак Његовић.

 

Фото: Јован Његовић Дрндак

Поделите:
РАДОВИ НА ОБНОВИ СИСТЕМА КАНАЛА

РАДОВИ НА ОБНОВИ СИСТЕМА КАНАЛА

Екстреммна суша поништила је сав рад и улагања ратара у Средњем Банату. Ратарима је једино краткорочно решење да планирају нове засаде на својим парцелама. Дугорочно решење које им мора обезбедити држава је обнова система канала за наводњавање и одводњавање. Председник Покраjинске владе Игор Мировић jе заjедно са министром пољопривреде, шумарства и водопривреде Браниславом Недимовићем је недавно обишао радове на двонаменском систему „Међа“ у општини Житиште, коjи ће омогућити наводњавање 762 хектара пољопривредних површина.

Заjедно са председником Владе и министром радове су обишли и градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, председник општине Житиште Митар Вучуревић, начелница СБО Снежана Вучуревић, као и представници “Вода Воjводине” који газдују овим системима.

 

 

Председник Мировић jе у изjави за јавност нагласио да данас на северу наше земље почињу велики радови на изградњи система за наводњавање у оквиру националног програма коjи проводи Влада Републике Србиjе, уз подршку свих коjи у овом проjекту учествуjу.

Проjекти за наводњавање из кредита Уjедињених Арапских Емирата реализоваће се на териториjи целе Србиjе, а првих jеданаест у Воjводини jер постоjи спремна проjектна документациjа. Поред двонаменског система „Међа“, земљани радови и изградња устава реализуjу се на каналима двонаменског система „Итебеj I“, „Jанков мост I и II“ и „Речеj.

 

 

Министар Бранислав Недимовић је навео да jе реч о вишедецениjском неулагању у овоj области, и потврдио да се сада неће стати са радовима, уз процену да можемо у наредне две до три године рачунати на завршетак овог посла уз подршку од 100 милиона долара, коjу имамо из Абу Даби фонда.

 

 

Мировић jе изразио задовољство што започиње реализациjа четири, од укупно 11 проjеката, тачниjе четири данас, пет ће започети наредних дана, а jош два у току године приjављених за финансирање из Програма за наводњавање – Абу Даби фонда. У оквиру првог проjекта у насељу Међа, 17 километара дуг канал за одводњавање биће претворен у двонаменски, и по потреби служити и за наводњавање.

 

 

Председник Покраjинске владе jе додао да ће због тога 31. августа на седници покраjинске Скупштине на дневном реду бити предлог одлуке о додели додатних 100 милиона динара „Водама Воjводине“ за припрему проjектне документациjе за другу фазу Абу Даби фонда, за другу фазу изградње система у Воjводини.

Градоначелник Зрењнина Чедомир Јањић је изјавио да је ово добра вест за наше ратаре у овој години а сам град ће се потрудити да и у овој и наредној години издвоји средства за бушење нових бунара.

 

Аутор: Саша Младеновић ( Фото: Александар Блануша)

Поделите:
ОTKOПАВАЊЕ ИСТИНЕ: ОЗНА ЛИКВИДИРАЛА 200 БАНАТСКИХ СРБА

ОTKOПАВАЊЕ ИСТИНЕ: ОЗНА ЛИКВИДИРАЛА 200 БАНАТСКИХ СРБА

Њихова имена и занимања, датуми хапшења и погубљења, као и штури описи кривице која им је долазила главе записани су у документима која се чувају у Архиву Војводине у Новом Саду.

 

Београд, октобар 1944. године

 

ПОД оптужбом да су сарађивали са покретом Драже Михаиловића, Озна је, од краја октобра до средине новембра 1944, у Банату ухапсила, осудила и стрељала око 200 Срба. Њихова имена и занимања, датуми хапшења и погубљења, као и штури описи кривице која их је, док су ратна дејства још трајала, довела пред пушчане цеви победника, записани су у документима која се чувају у Архиву Војводине у Новом Саду, у која су „Новости“ ексклузивно имале увид.

Реч је о документима Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача на територији Војводине, формиране поткрај 1944. године, која се чувају у архивском Фонду 183. Један од њих је управо списак стрељаних по пресуди Озне, заправо својеврсни деловодник смрти, односно руком педантно исписан регистар побијених, означен бројем 73. Уз оне из Баната, ту је и нешто Срба из Бачке, све у свему 211 душа. У одвојеним списковима, наведена су и имена око 1.100 Мађара, стрељаних углавном због припадности Хортијевим окупационим снагама у Бачкој, и нешто више од 400 сремских Хрвата, за које се наводи да су припадали усташама Павелићеве НДХ, којој је Срем припадао.

 

Историјски извор о страдању под комунизмом, уредно забележен

 

ПРЕСУДЕ РУСИМАУ КЊИЗИ са бројем 73 побројана су и имена 33 Руса из Баната које је, како се у њој изричито наводи, на смрт осудила совјетска НКВД, која је у јесен 1944. са Црвеном армијом из Румуније ушла у Банат. Ухапшени су крајем октобра, а пресуде су махом извршене већ почетком новембра. Уз остале, на списку стрељаних су пуковник Николај Мишољутов, Михајло Јаблаков, Борис Розњенски…

– Документа Државне комисије су код нас пребачена 1981. године, пре тога су вођена у Музеју Војводине, али су физички била смештена у згради покрајинског Извршног већа – каже Катарина Марковић, руководилац  Депоа Архива. – Нико од потомака стрељаних није се до сада конкретно интересовао за књигу 73, али доста њих нам се обраћа са уопштеним захтевима за документа везана за ратне злочине и ми им их, у складу са прописима наравно, и издајемо.

 

Познати књижевник Борислав Пекић у рукама Озне, на робији.

 

Убедљиво највећем броју Срба са поменутог списка пресудило је одељење Озне у ондашњем Петровграду, а данашњем Зрењанину, а по броју жртава следе Бела Црква, Панчево, Вршац, Кикинда… Реч је о људима разних професија, од ратара, преко лекара, одвоката и професора, до велепоседника. Образложења њихове кривице дата су врло штуро, понекад у једној или две речи, а оно која се најчешће понавља јесте – Дражиновац.

Тако се, на пример, за Стевана Будишина, велепоседника из Кикинде, стрељаног 4. новембра, наводи да је „помагао материјално Дражин покрет и сарађивао с њим“, за чиновника Мирка Рогановића из Петровграда, погубљеног два дана раније, да је „водећа личност Дражиног покрета у Банату“, а за петроградског лекара др Љубомира Бошића, стрељаног када и Рогановић, да је „имао функцију у Дражином покрету“.

 

Спровођење на стрељање групе „домаћих издајника“ у Србији

 

– Захваљујући деловању мајора Велимира Пилетића и Мирка Косића, вицегувернера Народне банке тадашње Србије, који јој је, из експозитуре у Новом Бечеју, слао новчану помоћ, Југословенска војска у отаџбини, на челу са Дражом Михајловићем, јесте имала подршку из Баната – каже за „Новости“ београдски историчар Јован Пејин, рођен у Кикинди. – Ова стрељања су, међутим, била идеолошка одмазда комуниста и крваво оверавање договора из Лондона да се њима после рата препусти власт.

О местима на којима су покопана тела стрељаних, за сада нема поузданих података. То, би, преме речима Срђана Цветковића, секретара Државне комисије за проналежење и обележавање тајних гробница, можда могла да буде локација „Стрелиште“ код Зрењанина.

 

Аутор: Ђорђе Вукмировић

 

преузето са: http://www.novosti.rs

Поделите: