ХРАМ У ПЕРЛЕЗУ, БОЈ И РУСКЕ ФОРИНТЕ

ХРАМ У ПЕРЛЕЗУ, БОЈ И РУСКЕ ФОРИНТЕ

Прва Црква Успења Пресвете Богородице подинута је у делу банатског места Перлеза далеке 1708. године, сведоче нам надлежни парох Александар Нишевић и прота у пензији Недељко Мендебаба. Перлез се састојао из два одвојена насеља Сига и Шанац. Сига је у то време било разбацано насеље са тридесетак православних српских домова, насељених овде после Велике Сеобе Срба 1689. године. Поред места Сиге налазило се утврђење које се звало Шанац и које је имало стару Цркву направљену од бусења, јединог грађевинског материјала кога је било у изобиљу у околини.

 

 

Ова Црква је, по проти Мендебаби, била посвећена Св. Арханђелима јер је Слава која је до данас остала у Перлезу летњи Арханђел Гаврило. На месту Сиге је аустријски гроф Перлас 1752. Године подигао ново насеље које је добило име по њему. Ово насеље населили су Срби из Потиске и Поморишке војне границе. Око 1760 подиже се Перлез варош који је подигнут по урбанистичком плану. Други храм је подигнут по предању од опеке са звоника старог храма 1808 -1811. године.

 

На земљу оборен крст и натпис о обнови храма након рушења 1848 непосредно испред јужне порте

 

Дакле у старо време и Перлез варош и село Сига имали су своје две одвојене српско – православне богомоље а вероватно је такво стање било и у време формирања нове банатско- немачке или доње Границе. Два насеља су се ускоро сјединила у једно те је једна од богомоља ова стара у месту Сиге готово престала да постоји. Митрополит Карловачки Павле Ненадовић задужио је био монаха Антонија Радивојевића да попише све Цркве у овим крајевима. За Цркву у Перлезу 1758. године каже се да је постојала стара Црква без звоника великих димензија. Звоник је придодат тек 1760. Године и он је био огромних димензија од опеке тако да је од тог звоника сазидан касније брод ове нове Цркве. Остао је запис из 1797. Године, који сведочи да је у Перлезу била једна „ худа, мала и слаба Црква украј села“. То је могла бити само она Црква у месту Шанац која се данас налази као капела на крају села на старом месту, док је истовремено постојала и варошка Богомоља која је била на крају села према Сиги, где је сада центар места, односно на месту где се сада налази Црква у Перлезу.

 

Владика Банатски Никанор благосиља старог проту Недељка Мендебабу

 

Нови храм је дакле подигнут између 1808 – 1811 и у њега је пренет делимично сав покретни богослужбени ивентар из старих Цркава. Занимљиво је да се у њој нашло касније сачувано звоно из старе шаначке Цркве. Заједнички храм је посвећен Успењу Пресвете Богородице и стари прота Мендебаба, сматра да то није случајно, бар када је у питању одгонетање положаја некад постојећег а данас енигматичног манастира Дреновац.

БОЈ У ПЕРЛЕЗУ

 

Бог живио Книћанина Стеву

Што отера Киша са Тамиша

(српска гранчарска песма из 1848/49 године)

 

Одлучни бој између мађарске револуционарне војске предвођене генералом Кишом и српске милиције и добровољачких снага под командом пуковника Јована Дракулћа одиграо се почетком септембра 1848. године код места Батка у атару Перлеза. У боју је херојски изгубио живот капетан српских добровољаца послатих у помоћ својој браћи преко Дунава Јанча Михајловић, као и више стотина српских бораца, сахрањених испод необележене хумке, на којој су комунисти направили викенд насеље.

 

Породица која неће пропевати на гробовима палих бораца, незнање и дух времена

 

Мађарски хусари, коњаници упадају у Перлез и пале обе православне богомоље а народ се склања пред налетом злочинаца обавијених у историографији Мађарске и Србије велом буржоаског прогреса на овим просторима. Неким чудом, у Перлешкој цркви, која је била запаљена, остао на једном месту у олтару приказ Крсног хода или Литије и три иконе, каже стари прота Недељко Мендебаба.

 

Доба револуције Фото: Википедиа

 

Након пораза револуционарне мађарске војске код Вилагоша од стране Царске Руске армије 1849. године, мало је где православни српски сељак могао у „Војводовини“ да се моли Богу, јер је тад према савременим подацима које је пренео велики српски историчар Милојевић страдало преко 140 храмова у Бачкој и Банату.

НЕСТАЛИ МАНАСТИР ДРЕНОВАЦ

 

Срби из Перлеза су почели да се окупљају око места за које је постојала легенда да се некада налазио древни српски манастир Дреновац на потезу Горње Ливаде код бунара Водице у атару Перлеза. Тај манастир је био подигнут у време када су овим делом Баната и Торонталском жупанијом владали српски деспоти из лозе Бранковића и Лазаревића. И данас се воде расправе о месту где се тачно налазио овај манастир, који је повезан са делатношћу у 15. веку, српског феудалца Милоша Белмужевића. Прича казује да је он дошао у неки српски манастир који се налазио негде близу реке Тисе и који је био посвећен Успењу Пресвете Богородица са својим сином Вуком када је упао у турску заседу. У заседи му гине син јединац Вук. Перлежани дубоко и данас верују да је манастир Успења Свете Богородице или Дреновац био на простору култног места Водице, извора притоке Бегеја који се звао Петра. Године 1997. на овом потезу су вршена археолошка истраживања у којима је откривена грађевина размера 15 са 15 метара и 80. гробова на неких 150 метара источно од бунара.

 

Једна од водица у околини Перлеза на коју верни народ и данас излази молећи се Богу и остављајући дарове Фото: Ненад Глишић

 

Прота Недељко Мендебаба каже да је Вукица Поповић својевремено пронашла у Бечу, стару аустријску мапу, на којој се јасно види уцртан положај манастира Дреновца, код једног великог извора или бунара а одмах у продужетку се према насељу Мартиница пружа један рукавац Бегеја, што веома подсећа на речицу Петру. Још је занимљивије објашњење које је дао верни народ тадашњем пароху Мендебаби када се 80-тих година 20.тог века окупљао око култног места Водице у Крсном ходу или Литији која је ношена. Док су ишли према Водици, целом дужином пута, парох је приметио поред друма, са обе стране, да свугде има младих шибљика неке дрвенасте биљке, за коју није знао како се зове. Народ му је рекао да се то шибље које дивље расте од памтивека у том крају зове дрен. Мени је онда било јасно, сведочи стари прота, зашто је и манастир добио име по фитониму, Дреновац. Занимљиво је да су овај манастир, осим српских, посећивали у 16. и 17. Веку и руски монаси са Свете Горе вероватно из манастира Пантелејмона.

ОБНОВИТЕЉИ ХРАМОВА И СРПСКЕ АУТОНОМИЈЕ

 

Преблаги Бог није дао да порушени Православни храмови у тадашњој Аустријској а касније нагодбом Аустро – угарској монархији остану необновљени. Аустријски и Руски Цареви су рецимо за обнову запаљене у истом периоду Цркве Светог Георгија у Бечеју у Бачкој дали 19.000 односно 16.000 ондашњих форинти и то је мање више познато. Мање познато да је Руски Цар дао 5000 форинти за обнову храма Успења Пресвете Богородица у Перлезу. Осим тога у Банат су стизала Јеванђеља опточена сребром из Царске Русије и многи свештени сасуди и одежде које данас сведоче о нераскидивости руско-српских веза, каже јереј Александар Нишевић.

 

 

Из захвалности према Благоверним Руским Царевима и Царицама, данас у северним вратима храма, налази се исповедаоница, где верни народ може, да целива иконе Руских Светитеља, Светог Серафима Саровског, Светог Јована Кронштатског, Светог Мученика Николаја Другог Романова.

За сваку је осуду што место погибије Срба 1848 године није достојно обележено и што је у заборав пала жртва коју су у одбрани српског народа дали најбољи синови нашег народа у револуцији и рату који је био наметнут и који српски народ није тражио. Јанчетова или Јанчина хумка некад обележена дрвеним крстом данас је грађевинско земљиште за викенд – насеље код преводнице и Перлеза у потезу Батка. Петровград.орг подржава све иницијативе које се јављају у последње време да се овај локалитет пристојно обележи и ода пошта палим јунацима.

 

Аутори: Саша Младеновић и Јован Његовић Дрндак

 

1.http://2fwww.ot-stories.ru/srpska/79167.htm

ДВОТОЧКАШИ НА ТРГУ СЛОБОДЕ И ГРАДСКОЈ КУЋИ

ДВОТОЧКАШИ НА ТРГУ СЛОБОДЕ И ГРАДСКОЈ КУЋИ

Четрнаести туристички мото рели кроз Србиjу, у организациjи Мото асоциjациjе Србиjе, коjи jе стартовао 23. jула из Параћина, стигао jе и у град на Бегеју. Након што се више од стотину мотоциклиста из Србиjе и Словеније окупило на Тргу слободе, испред Градске куће, позвани су у Градску башту, где им jе приређен дочек од стране челника Града Зрењанина. Поздравили су их градоначелник Чедомир Jањић, председник Скупштине града Оливер Митровић и помоћник градоначелника Душко Радишић.

 

 

Технички организатор окупљања „баjкера“ jе био мото клуб „Роад Флаyерс“ из Мужље.  Председник овог удружења Jожеф Такач је истакао:

 

 

„Ми смо четврти или пети пут домаћини овог релиjа и када су мотоциклисти близу нашег града увек се понудимо да их угостимо. Наш клуб постоjи двадесет година, ове године прослављамо таj jубилеj и оваj скуп Мото асоциjациjе Србиjе, чиjи смо члан, део jе те прославе, а централну манифестациjу ћемо организовати од 17. до 19. августа“, каже Такач.

 

 

Мото асоциjациjа Србиjе броjи 38 клубова, а њен председник Миленко Колибар – Кркеља истиче да Зрењанин има богату традициjу мотоциклизма и неколико активних клубова и додаје:

 

 

„Кренули смо у недељу из Параћина, обишли смо Александровац, Петровац на Млави, Кулу, где су све наши клубови, баш као и Зрењанинци, коjи су jако добри домаћини и ко овде jедном дође увек се враћа, а рели завршавамо 30. jула у Белоj Цркви“, обjашњава Колибар.

 

 

 

Градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, и сам заљубљеник у ауто-мото спорт, искрено се обрадовао мајици коју су му поклонили „бајкери“.

 

 

Градоначелник поручуjе да су и овакви скупови прилика да град покаже гостопримство и промовише своjе туристичке потенциjале.

 

 

„На различите начине покушавамо да промовишемо Зрењанин као леп град, коjи треба посетити и нису само велике манифестациjе, као што су „Дани пива“, прилика за то, гости нам долазе целе године. Сигуран сам да jе и ово добра промоциjа града, пошто у каравану учествуjу мотоциклисти из целе Србиjе, али и ван граница наше земље. Помоћи ћемо и организациjу централне прославе нашег мото клуба из Мужље“, казао jе градоначелник и наjавио jош jедан значаjан ауто-мото догађаj. Организоваћемо велику мото трку, коjа ће се бодовати за првенство Србиjе и она ће бити одржана 15. септембра“, истакао је градоначелник.

 

 

Иначе, од занимљивости истичемо следеће податке, траса 14. мото релиjа је дуга око хиљаду километара, настариjи учесник рођен 1946. године, а наjмлађа учесница има само 14 година.

 

 

Аутор: Саша Младеновић

 

ЦЕНТАР ОДБОЈКЕ НА ПЕСКУ – ПЕСКАРА

ЦЕНТАР ОДБОЈКЕ НА ПЕСКУ – ПЕСКАРА

Четврти турнир овогодишњег првенства Србиjе у одбоjци на песку – “ВИП бич-волеj мастерс 2017” и “Вип бич-волеj лига” – је одигран од 21. до 23. jула, у Зрењанину, на новим теренима купалишта “Пескара”. Зрењанин jе претходних сезона био успешан домаћин ових атрактивних турнира, коjи су мењали локациjе, од Трга слободе, паркинга “Превлака” у центру града, до “Авив Парка”, претходне сезоне.

 

 

Изградњом савремених терена за одбоjку на делу купалишта “Пескара”, град jе добио стални, адекватан простор за одржавање оваквог и сличних такмичења у спорту коjи jе заступљен на Олимпиjским играма и у нашоj земљи окупља све већи броj поклоника.   Град на Бегеју jе био центар одбоjке на песку у нашоj земљи,и добар домаћин четвртог турнира овогодишњег првенства Србиjе – “ВИП бич-волеj мастерс 2017” и “Вип бич-волеj лиге”.

 

 

По оцени многих учесника турнира, ова локациjа поред воде показала се као веома добра, а мечеви турнира привукли су и броjну публику коjа jе паузе у освежењу у Пескари искористила управо на трибинама уз одбоjкашки терен.

 

 

У мушкоj конкуренциjи неприкосновени су били Новосађани Ђорђе Клашнић и Лазар Коларић, коjи су триjумфовали на свим овогодишњим турнирима. Сви пехари су овога пута отишли у Нови Сад, jер су друго место заузели Иван Лозић и Саша Сурла, док су трећи били Игор Тошић и Марко Jанковић.

 

 

Међу девоjкама су у Зрењанину биле наjбоље Мариjа Милошевић и Милена Матић, коjе су у финалном мечу савладале Наташу Савовић и Катарину Раичевић. Треће место освоjиле су Горана Мрђан и Александра Алексић. Победнице су стигле на Пескару са турнира у иностранству, а након овог триjумфа, Милена Матић jе рекла да им jе он значаjан управо из разлога што jе први у овогодишњем циклусу бич-волеj лиге.

 

 

Победничке пехаре и медаље за прве три екипе у обе конкуренциjе уручили су некадашњи прослављени одбоjкаш, сада потпредседник Одбоjкашког савеза Србиjе Ђула Мештер, помоћник градоначелника Зрењанина Симо Салапура, члан Градског већа за ресор спорта Александар Jевђић и вршилац дужности генералног секретара Спортског савеза града Зрењанина Вукосава Ђапић Атанацковић.

 

 

У паузи између мушког и женског финала jе организована и бесплатна школа одбоjке за наjмлађе, коjу jе делом одржао и Ђула Мештер.

 

Извор: http://www.zrenjanin.rs

СРПСКА СОБА И КУЈНА СА КРАЈА 19. ВЕКА

СРПСКА СОБА И КУЈНА СА КРАЈА 19. ВЕКА

Зрењанински Народни музеј спада у категорију музејских установа комплексног типа, завичајног карактера и својим истраживачким радом покрива подручје средњег Баната. Оваквим начином организације богато културно наслеђе овог подручја из области природе, археологије, етнологије, уметности и историје дошло је у оквире систематске заштите и стручне обраде специјализоване установе са стручњацима свих потребних профила. Унутар збирки пет одељења Музеја смештено је преко 33.000 музејских предмета. Део сталне поставке на другом спрату Народног музеја обухвата поставке Природњачког, Археолошког, Историјског и Етнолошког одељења.

 

 

Једну амбијенталну целину етнолошке сталне поставке НМЗ чини ентеријер српске собе са краја 19. и почетка 20. века. У простору између прозора – прочеља, стајала је икона преко које се пребацивао украсни пешкир израђен од домаћег памучног платна, украшен везом, шлингерајем или хекланом чипком. За иконом је стављан босиљак, класје жита тзв. „Божија брада“ као и сребрни новац који се сваке године о Божићу стављао у чесницу.

 

 

„Божијом брадом“ назива се први (или последњи) сноп жита који се увеже и након откоса намести у врх амбара или се чува у кући поред иконе. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од ког се касније месе посебни хлебови, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.

 

 

Испод иконе се налазила комода са фиокама, најчешће плаво бојена, украшена насликаним ружама или лалама. У њој се држало рубље, новац и друге вредније ствари.

 

 

Кревети који су ушли у широку употребу око 1870. налазили су се у угловима према улици. На њима је држана постељина: сламарице, дуње и јастуци који су, све до почетка XX века, пуњени сламом. Кревети су прекривани везеним или шлинганим чаршавима и ћилимима.

Испред комоде, на средини собе се налазио сто прекривен везеним столњаком или ћилимом са ресама. Око стола су биле клупе плаво бојене украшаване најчешће као и сама комода.

Прозори су застирани двокрилним завесама „фирангама” које су по средини везиване пантљиком, тако да су се крила завеса разгртала лево и десно. Ситни инвентар представљали су зидни сат, чивилук са украсним пешкиром, колевка, порцеланско посуђе, породичне фотографије.

 

 

У кухињу, („кујну”) улазило се из дворишта кроз отворен ходник. Под у њој је био земљани: земља се равнала и набијала маљем, после чега се премазивала блатом од жуте земље.

 

 

Крајем XИX века отворена огњишта замењују прве зидане пећи – шпорети. Шпорет, сто, клупа, столице, креденац, полица за судове и разно посуђе чинили су основни кухињски инвентар. У свакодневној употреби биле су земљане посуде из којих се јело. Поред њих (лонаца, крчага, ћупа, тањира), већ крајем XИX века у кућу се уносе порцелански судови, обично лошијег квалитета, са сликаним мотивима при дну или по ободу.

 

 

Поред земљаних судова употребљавали су се и тучани лонци, шерпе различитих величина, тигањи, шерпење са три ноге и друго. Дрвене кашике и виљушке у том периоду замењују металне. За сечење хлеба употребљаван је нож или бритва. Поред дрвених ведри које су се носиле на обрамици, коришћени су и земљани судови: ћупе, бардаци, крчази. За ношење воде у поље користиле су се чобање и лајтари. За мешање хлеба служили су: наћве, сито, севаљка, стругач и бели пешкир којим је хлеб прекриван.

 

Извор: http://www.muzejzrenjanin.org.rs

ГЕНЕТСКИ И МИГРАНТСКИ  СРБИ

ГЕНЕТСКИ И МИГРАНТСКИ СРБИ

Хаплогрупе се могу базирати на ипсилон ДНК, оном који се преноси с очева на синове, што значи да приказују само мушке заједничке претке. Поред тога, постоји и митохондријална ДНА, која се преноси с мајки на потомке оба пола. Развој нових технологија у генетици, омогућио је да анализом генетског материјала из древних скелета, данас говоримо о настанку и кретању праисторијских популација. Да ли то значи да попут сензационалистичких натписа у медијима можемо говорити о решавању питања старости појединих народа и да ли је та метода корисна историјској науци као њена помоћна дисциплина?!

 

 

На основу анализе различитих мапа које круже интернетом, која у обзир узима само Y-DNA, сазнајемо да читав људски род потиче од једне мушке и једне женске јединке, да је најстарији хаплотип А групе пронађен у бушмнском племену Сани у Африци, да је група F из Палестине и Месопотамије показује постојање неке врсте центра из којег се човечанство нагло обновило и потом мутирало у остале хаплогрупе.

 

Светска ДНК мапа и збрка

 

Што се тиче Европе сазнајемо да групе I1, I2b,  I2а1 и I2а2 спадају по пореклу у мезолитске Европљане, групе N1c1, G2а, Е1b1b , Т  спадају у неолитске имигранте, а групе R1а, R1b, Ј1 и Ј2 спадају у имигранте из бронзаног доба.

 

Европљани у генетском смислу данас

 

Пре извесног времена, пристигли су први палеогенетски резултати анализираних скелета са територије Србије и то из три најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе: Лепенског Вира, Старчева и Винче. Од 39 анализираних узорака један припада Старчевачкој култури, три су из Винче а чак 35 са четири локалитета културе Лепенски Вир: Влашца, Падине, Хајдучке Воденице и истоименог налазишта Лепенски Вир.

 

Лепенски вир – колевка европске цивилизације

 

Оно што сада тврде српски истраживачи генетског порекла је да су Срби доминантно потомци Словена јер њихову генетику има више од половине Срба, кажу људи који се у нас баве анализом постојећих резултата. Притом у генетске Србе они рачунају само најбројније групе данас пронађене међу Србима, одбацујући унапред сву осталу генетику која је несумљиво пронађена међу Србима иако не знају поуздано када је дошло до уплива ових гена у генетски спектар.

Озбиљна научна јавност, посебно историчари којима би ови подаци и те како добро дошли, још увек не користе ове резултате у потврду или одбацивање својих теза. Дакле мудро ћуте и пуштају самозване ауторитете, истраживаче из региона, националисте нових балканских нација да се утркују у проглашавању ове или оне нације најстаријом на полуострву. Неке друге нације су незадовољне резултатима забраниле сва озбиљнија генетска истраживања јер имају превише словенских гена.

 

Хвала вам преци за ваше гене

 

Гене који се везују за предсловенско становништво Балкана Илире, Трачане, Келте, Римљане и Грке носи према досадашњим испитивањима око 35 % мушкараца Срба, док око 10 % мушкараца води порекло од разних разних германских племена, пo њима, Гота, Нормана и Саса. Што се тиче европских дрвних народа Илира и Трачана, они такоође, етно-генетски, морају бити слични Словенима јер са њима деле заједничко индо-европско порекло. Заборавља се притом чињеница да је словенска лексика препуна пореклом германских и келтских речи а заборавља се и археолошка чињеница да су Словени и Германи од настанка два народа живели измешано између Лабе и Висле а касније и у готском периоду у Малој Русији. Што се тиче веза Словена са Трачанима и Илирима, те везе су такоође морале постојати али ми о трачким и илирским језицима не знамо данас ништа услед романизације овим простора.

 

Лале косовци или херцеговци, шта каже генетика?

 

Гледајући укупну генетику, више од половине Срба, кажу ови зналци, носи генетику „предсловенског“ становништва Балкана. Нешто већи проценат те генетике је пронађен и код Срба из Црне Горе, Косова, Македоније и Јужне Србије. Овакве децидне тврдње су одмах дочекали Монтенегрини који су закључили да они и нису баш неки Словени и Срби. Иста генетика је заступљена у нешто измењеним процентима на целом Балкану па је погрешно различите проценте узимати за разлог националне посебности. Притом се заборавља чинњеница да један народ не чини само зајеничка генетика, већ је ту пресудна заједничка култура и историјска свест.

По нашим тумачима генетских података, ново истраживање је дефинитивно доказало да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Као да је истаживање имало за циљ да докаже да романтичари и аутохтонисти историчари греше? То, по њима, значи, да Срби нису директни потомци само прастановника из Лепенског Вира .

 

Теорије аутохтонистичке школе су легитимне као и теорије тзв. критичке историографије

 

Чини се да се пошло од погрешне премисе и да су неке ствари  наши истраживачи генетског порекла превидели. Они сами тврде да је већ у бронзано доба популација Европе била подручје усељавања различитих родов а и племена и од тог момента посебно Подунавље је нови сабирни центар различитих Хаплогрупа I, Ј, G, Е, R, N, као већих и још један број мањих.  У подунављу су све те групе биле трајно измешане и тада као и данас мање више сви европски народи имају у различитом проценту помешану сличну генетику.  Формирање појединих народа је почело релативно позно када је батерија гена у Европи већ била формирана, отуда је за претпоставити да је већ тад један народ био сатављен од различитих хаплотипова. Палеогенетска истраживања имају, кад су у питању Словени, још један велики проблем а то је погребни ритуал спаљивања посмртних остатака чиме је генетски материјал доступан тек од раног Средњег века. Како сада раздвојити рецимо типично келтску или илирску од типично словенске генетике а неоштетити историјску истину ако су сви ови народи настали археолошки и историјски и археолошки гледано из староевропске културе бронзаног доба у Подунављу?.

 

Сви европски народи имају генетику коју су у Европу донели из Међуречја ловци, сељаци и ратници – сточари.

 

Да би ови подаци били употребљиви за историјску науку морали би да поседују јасније временске одреднице. Само ако постоји употребљив и упоредив временски оквир у историји латински називан терминус, пост и анте квем, када је дошло до мутације одређеног гена, тај податак може бити користан за историјску анализу. Тај временски оквир мора бити сравњен са географском одредницом, неком одређеном територијом, линвгвистичким, археолошким и осталим чињеницама које су утврђене до данас,како би смо добили могућност за неки историјски закључак.

Оно што се једино данас може тврдити на основу доступних налаза генетског материјала може се рећи да цео спектар генетике који се пронађе у српском народу данас, па припадала она било ком хаплотипу од почетка света, мора бити сматран за изворно српски. Већ, племена а камоли народи су одувек били састављени од људи различитог генетског порекла  и то је чињеница. Никада није постојало апсолутно генетски једнообразно племе или народ јер су се људи сеобама, ратовима и трговачким подухватима одувек мешали. Како онда правити поделу на генетске и остале Србе?

 

Mутације хаплогрупе R1a која се назива од неких ексклузивно словенском!?

 

Ова метода може бити корисна за утврђивање сродства у оквиру одређеног рода, дакле релативно блиског сродства у оквиру истог или различитог народа и нације у колико постоје генетски подаци који се могу упоредити. Исто тако, може да буде корисна за утврђивање далеког сродства у праисторији, пратећи маркере од првог човека у свету до неког првог претка који се појавио у Европи и који је заједнички свим припадницима исте хаплогрупе. Што се тиче народа и нација ствари су компликованије.

Не постоје изворни, генетски Срби јер генетика не може да докаже самим резултатом, без његовог тумачења историјски подацима, када је и под којим условима неки ген ушао у одређени народ. Нове нације, рецимо Бошњаке данас иако деле 100% исту генетику са Србима ни једнан егзактан, генетски податак неће убедити да нису то што њихове елите тврде да јесу, као што ни припадника српског племена Кучи, носиоца светосавског и косовског завета, никаква генетика  неће удбедити  да је Албанац.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Википедиа)

Send this to friend