ПАРЧЕ РУСКО-СРПСКЕ ДУШЕ АНАТОЛИЈА ИВАКИНА

ПАРЧЕ РУСКО-СРПСКЕ ДУШЕ АНАТОЛИЈА ИВАКИНА

У изложбеној сали новог крила ТФ “Михајло Пупин“, отворена је изложба Анатолија Ивакина под називом „Живописна земља“. На отварању изложбе су говорили деканка ТФ ”Михајло Пупин” Драгица Радосав, професор руског језика Миодраг Лакић, историчар Милан Мицић и аутор.

 

 

Србија сагледана очима и душом руског сликара Анатолија Петровића Ивакина отворена је у препуној сали новог крила ТФ “Мiхајло Пупин” у Зрењанину.

 

 

Ивакин је рођен 1950. године у граду Коркино, у Чељабинској области. Дипломирао је архитектуру 1974. године на Архитектонском факултету на Свердловску. Од 1990. године прелази у Москву због радних обавеза у компанији „Браћа Карић“. Ту се бавио пројектовањем и изградњом великих објеката у Тоболску, Сургуту, Екатаринабиргу.

 

 

„Овде сам вечерас заједно са мојим сликама.  Једноставно, волим Србију. Могу да кажем да сам овде присутан већ 30. година. Тад сам остварио своје прве контакте са људима у Београду. Вечерас се захваљујем Драгици И Милану Они су ме упознали на изложби у Руском дому и позвали да дођем у Зрењанин. Мене је једино срамота што овде нема ни једног мотива из града Зрењанина или околине, али биће, насликаћу у будућности „, рекао је Анатолиј Ивакин.

 

 

Поред ТФ “Михајло Пупин” организатор овог догађаја је био професор руског језика и члан друштва Руско-српског пријатељства Миодраг Лакић, имао је само речи хвале за уметничко виђење Србије Ивакина.

 

 

„Неко ко је дошао у нашу земљу из далеке Русије а опет тако блиске, словенске, осликао је можда најлепше пределе наше земље, којима се кретао. Ми који живимо у њој можда не видимо колико је лепа землља у којој живимо. Мени је задовољство да, не само што на нашем факултету имамо изложбу уметника Иванкина, него овде видим међу нама и професоре из Русије a окупили су се и људи из Новог Сада, Београда. Ово је први овакав велики културни догађај који се одржава у овом простору. Поставке ће се мењати у будућности а врата факултета су отворена свим уметницима.“, рекла је деканка ДрагицаРадосав.

 

 

Историчар Милан Мицић је у свом препознатљивом маниру доброг говорника, беседио о руској и српској души.

 

 

„Мени је част да отворим једну изложбу у којој један Рус наш пријатељ посматра нашу отаџбину. То је јако мило, јер се осећа љубав, осећање,поштовање. Српско-руске везе кроз историју су трајне. Неко би рекао да је то због Православља, неко да је то због Словенства, и јесте тако. Рекао бих, да ту једно парче српске и једно парче руске душе, дишу на сличан или исти начин…“, рекаo је Мицић.

 

 

Уметник се свима захвалио на доласку и рекао како веома воли целу нашу земљу и свакодневно у њој проналази своју инспирацију. Боја која га у нашој земљи посебно фасцинира је зелена, боја наших ливада и шума.

 

 

Атмосферу је улепшала, па се и запевало на опште одушевљење свих  посетилца Мирјана Младеновић са песмама “Ово је Србија” и “Подмосковске вечери”. Бранка Јајић је рецитовала руски класик великог Пушкина “Писмо Оњегину”. Глумац НП “Тоша Јовановић” Јовица Јашин је рецитовао “Апотеозу” великог српског и банатског песника Милоша Црњанског.

Аутор: Саша Младеновић

Поделите:
ДИЈАБЕТЕСНА ПОЛИНЕУРОПАТИЈА –ДР ИГОР ДАМЈАН

ДИЈАБЕТЕСНА ПОЛИНЕУРОПАТИЈА –ДР ИГОР ДАМЈАН

Друштво лекара Војводине – Српско лекарско друштво – Подружница лекара Зрењанин одржала је још један стручни скуп , на којем је предавање одржао др Игор Дамјан , специјалиста неурологије који ради у Општој болници „ Ђорђе Јоановић“ у Зрењанину,на тему  „ Дијабетесна полинеуропатија, дијагностичко-терапијски аспекти. “

 

 

Дијабетесна полинеуропатија је болест нерава која се јавља код оболелих од шећерне болести. Захваћени су периферни нерви као и нерви који регулишу рад унутрашњих органа , рекао је др Игор Дамјан.

 

 

Дијабетесне полинеуропатије представљају значајан медицински проблем са учесталошћу која се код појединих пацијената према различитим епидемиолошким студијама јавља и  до 100 % .Са порастом дужине трајања дијабетес мелитуса могућност расте. Такође је значајна проблематика с обзиром на могући смртни исход обзиром да бивају захваћена аутономна нервна влакна.Својим клиничким испољавањем значајно значајно утиче на функционалност и квалитет свакодневне активности.“

Порекло настанка је мултифакторијално. Први догађај је свакако продужено хипергликемијско стање које у даљем току доводи до оштећења нервних влакана (моторних, сензорних и аутономних).

 

 

Симптоми који се обично јављају и врло брзо препознају  су утрнулост, неосетљивост обично дисталних делова екстремитета тј.  стопала , ноћни грчеви у листовима а у каснијем току се јављају и непријатни болови типа жарења, печења, паљења односно слабости у ногама.

Дијагноза се врло лако поставља најчешће обичним клиничким прегледом уколико то није у могућности ради се електромиографија и допунска испитивања врло широке лабораторијске обраде.

Од терапијских процедура  последњи пар година на нашем тржишту се налази алфалипоична киселина која се може узимати перорално или путем инфузија која је сигурно далеко делотворнија у односу на пероралне форме.Такође се даје и бенфотиамин у таблетарним а може и ампулираним формама као и ацетил-Л-карнитина.То је терапија која може да исконтролише развој ове болести а у лечењу симптома се такође користе поједини медикаменти у смислу решавања болности, грчева , симптома немирних ногу.

 

 

“ Превенција се састоји у доброј контроли гликемије и држања шећера под контролом „ каже др Дамјан. Код дијабетичне полинеуропатије се може много учинити на превенцији. Болест се може спречити одржавањем глукозе у нормалним вредностима. Свака вредност изнад нормале можи довести до полинеуропатије. Такође је важно да се ниво холестерола и триглицерида држи у нормали, да се избегава пушење, алкохол а гојазни да нормализују тежину.

 

 

У културном делу програма наступиле су руководилац оркестра хармоникица „Мешкарке“ Анка Пудерка и њена ћерка  Данијела Абеловски из Арадца, које су извеле две народне словачке песме: „Ласка, ласка“ и „Шипова ружичка“.

Аутор: Саша Младеновић

Поделите:
“ПОЕТСКИ ДНЕВНИК ДУШЕ” ПЕТРА ЖЕБЕЉАНА

“ПОЕТСКИ ДНЕВНИК ДУШЕ” ПЕТРА ЖЕБЕЉАНА

Промоција збирке песама Петра Жебељана “Држи ме неиздрж”  је одржана у великој сали Градске народне библиотеке “Жарко Зрењанин”. Промоција је упркос веома хладном и кишовитом времену почела у вечерњим часовима, а о стваралаштву Петра Жебељана говорили су песник Љубивоје Ршумовић, социолог проф. др Зоран Видојевић и књижевник Зоран Славић.

 

 

Промоцију је осмислио, отворио и њоме до краја руководио директор Градске народне библиотеке “Жарко Зрењанин” Милан Бјелогрлић.  Он је посебно нагласио да је ова промоција својеврсни “ин мемориам”, великом Банаћанину управо преминулом Раши Попову.

Песник и пријатељ аутора Љубивоје Ршумовић, се сетио дана кад је упознао Петра Жебељана и дао оцену његове поезије.

 

 

“Као гимназијалац Ужичке гимназије читао сам песме Пере Жебељана које је он објављивао у једном листу…тако дас ам га знао и пре него што смо се лично упознали а познајемо се читавих 65. година. Пера Жебељан је 40.година ћутао и сад је проговорио…Тражећи код овог песника спонтану филозофску мисао, о чему је говорио Видојевић, ја парафразирам следеће, да време пута сазнање и емоција која сазрева у човеку може у позном добу да да књигу каква је ова….Пера је 40. година тражио свој поетски језик и нашао га. Ја мислим да је то подвиг.”

Петар Жебељан (1939)  је завршио српску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Готово цео радни век провео је у новинарским редакцијама Радио Београда.

 

 

“На жалост снег и киша који падају, спречили су можда неке да дођу. Они који су дошли су надам се уживали, очито су то прави љубителљи поезије и културних догађаја. Дошао сам овде са посебним сентиментом  јер родом сам из Перлеза, живим у Београду а у овом граду сам завршио Гимназију. Ту сам имао сјајне професоре, међу којима је био и Фјодор Коваљов. Он ми је предавао руски језик. Иначе ти Бели Руси, емигранти, који су побегли из Русије после Октобарске револуције, су знали много тога. Били су инжењери, геолози, астрономи итд. Они су знали математику, физику, хемију, филоофију, језике. На промоцији сам одлучио да евоцирам сећање на професора Коваљова, јер је он сјајно знао да интерпретира велике руске песнике и руску књижевност али и нашу књижевност. Осетио сам потребу да се вечерас сетим ове сјајне личности.”

Дошавши из Перлеза у град у сукненом оделу, Жебељан казује, како се осећао веома усамљено. Књижевност је заволео захвалљујући сјајном професору Руског језика Фјодору Коваљову. Он је једном на часу читао стихове великог песника Љермонтова, катрен без наслова и питао ђаке ко би желео да их научи за следећи час. Жебељан се јавио и питао да ли може да преведе стихове на српски. Коваљов се зачудио оваквој смелости и дозволио му. Превео сам стихове Михаила Љермонтова, сећа се Жебељан и професор није могао да верује. Како је превод био добар, послао је тај лист, да се чита кроз све разреде гимназије. Овај догађај је можда био и пресудан за Жебељаново касније интересовање и с разлогом га је вечерас поменуо, читајући свој превод, пред присутнима.

***

Торањ Цркве у Перлезу (Фото: Јован Његовић Дрндак)

 Тешко је и тужно

никог немаш да му пружиш руку

у тренутку боли кад долазе.

Жеље, чему ће ти узалудне жеље,

кад најбоље године пролазе?   

 

 Ког да љубиш,

кад за време ништа не постоји,

а волети лудо ни то није вечно?

Погледаш ли себе,

прошлости ни трага ту нема,

ипак ти је тело ко корито речно.

 

( М.Ј.Љермонтов, превод 1955. Петар Жебељан)

 

 

Сјајан приказ ове књиге је дао наш суграђанин Зоран Славић.

 

 

„Ову збирку Пере Жебељана сам доживео као поетски дневник његове душе. Као спозњау тихог нестајања али нема ту меланхолије, крајње се то прихвата стојички. У тим стиховима се види једна дубоко хришћанска вера у могућност Васкрсења. То је поезија без великих речи, без драматике, великих гестова, поезија искрености, поезија зрелог човека, који нема потребе да домишља и нагомилава метафоре, него говори пробраним, мало анахроним језиком о сопственом животу и животу Војводине и Србије у контексту живота који неминовно пролази.”

Стихове је говорила Бранка Јајић а три песме, “Све док је твога благог ока“, „Цвета трешња“ и „Ово је Србија“ по жељи песника је певала Мирјана Младеновић.

 

 

Након промоције присутни су са посветом могли да набаве до сада објављене књиге аутора, књиге прича “Једном у Перлезу” (2002) и Ницање душе (2005), антологију Српске антејске песме (2005), сећања “Мали радио у великом радију” (2007), документарно – фикциону прозу “Ждралови над Перлезом” (2011) и књиге песама “Позни гласови” (2013) и “Флоре и фауни” (2015).

За свој рад Петар Жебељан је добио Награду Змајевих дечјих игара (2001) и награду “Невен” за књигу “Једном у Перлезу” 2003. године.

Аутор : Саша Младеновић (Фото: Јелена Ђорђевић Перц и Саша Манчић)

Поделите:
ВЕЧЕ ФОТОГРАФИЈЕ И ОМАЖ ВОЈИ МИТРОВИЋУ

ВЕЧЕ ФОТОГРАФИЈЕ И ОМАЖ ВОЈИ МИТРОВИЋУ

У концепт  бару и ресторану Кафемат“ је одржано Вече фотографије у оквиру којег су гостовали Мирослав Предојевић из Фото савеза Србије, Милорад Ђокић, аутор документарног филма “Уметник из сенке” и Јован Његовић Дрндак, предавач  у Зрењанинској школи фотографије, која делује уз подршку Културног центра Зрењанина и листа Зрењанин.

 

 

Секретар Фото сваеза Србије Мирослав Предојевић је говорио о фотографској сцени у нашем граду.

 

 

„Фотографска сцена у Зрењанину је изузетно занимљива и она се тек буди. Ауторе из Зрењанина знамо као врло вредне и цењене у прошлости. Очекујемо нове ауторе који ће тек дати велика дела на пољу фотографије“.

Милорад Ђокић редитељ и продуцент филма “Уметник из сенке” 2012/13 год., који је био приказан током вечери  нас је ближе упознао са током настанка филма и његовим актерима.

 

 

„За вечерас смо спремили посебан осврт на лик и дело Воје Митровића као једног од наших најзначајнијих људи и најплоднијег ствараоца црно-беле фотографије у 20. веку…великана лаборантског фотоа, који је стварао у Паризу, и који је сарађивао са најзначајнијим уметницима епохе какви су били Анри Бресон, Јозеф Куделка.“

Ово је уједно била прилика да Јован Његовић Дрндак додели сертификате полазницима Зрењанинске школе фотографије који су успешно завршили други циклус обуке. Један полазнник је познат, спортиста Иван Ленђер.

 

 

„Испунила ми се давна жеља да научим мало више о фотографији. Јован ме је често фотографисао и сада када сам се вратио у земљу, одлучио сам да упишем његов курс.“

Јован Његовић Дрндак је поделио са медијима своја размишљања о овом пројекту:

 

 

„Овај град је имао и има веома квалитетне фотографе и овај град заслужује да има нешто веома вредно, што може да охрабри нове генерације да се баве фотографијом а то је зграда у којој је био први атеље на простору бивше Југославије. Имамо идеју да тај простор једнога дана претворимо у Музеј фотографије. До тада нека наши суграђани уче о фотографији.“

 

 

У дугометражном документарном филму “Уметник из сенке”, говоре познати фотографи Антоан Агуђан, Владимир Марковић, Миломир Ковачевић и Томислав Петернек и професори Бранимир Карановић и Никола Шујица, уз ексклузивно појављивање легендарног Јозефа Куделке, једног од највећих живих фотографа црно-беле фотографије 20. века.

 

 

У филму о Воји Митровићу открива се мало позната улога овог врхунског стручњака.“Уметник из сенке”  испитује увек актуелан однос технологије, заната и уметничког дела, настојећи да ухвати  “оно неизрециво“ што издваја уметнички допринос и занатску умешност Воје Митровића од обичног техничког развијања фотографије.

 

 

 

Аутор: Саша младеновић (Фото : Алиса Јунузовић, Горан Михајлов)

 

Поделите: