СПОМЕНИК КРАЉА ПЕТРА I

СПОМЕНИК КРАЉА ПЕТРА I

Споменик краља Петра је еквестеријални или коњанички споменик посвећен српском краљу Петру I Карађорђевићу који се налази на Тргу Слободе у Зрењанину. Првобитна верзија овог споменика настала је у периоду од 1924. до 1928. године и постојала је све до 1941, када је срушена од стране немачког окупатора. Аутор првобитне верзије споменика био је чувени хрватски вајар Рудолф Валдец.

 

Почетак градње

Градња споменика краљу Петру започета је 1924. године, доношењем одлуке градске управе о расписивању конкурса за његово подизање с циљем да се дође до најбољих решења. Томе је претходило формирање Одбора за подизање споменика, чија је обавеза била да средства обезбеди добровољним прилозима и буџетским издвајањима. Прва седница Одбора одржана је 19. новембра 1923. године.

На самом почетку акције за прикупљање прилога за споменик искрсле су тешкоће. Тим поводом, председник Одбора за подизање споменика Светислав Рајић, један од најистакнутијих националних прегалаца тог периода, чији допринос до данас није ваљано проучен, обратио се Богољубу Алексићу, тадашњем градоначелнику Великог Бечкерека, речима:

„Све административне власти у Жупанији живо раде на окупљању прилога за подизање споменика краља Петра у Великом Бечкереку, само управа града Великог Бечкерека не показује никакву активност, мада би требало да је најактивнија, јер ће спомени бити подигнут у Великом Бечкереку. Позивам Вас, да узмете овај посао у своје руке и порадите да се Велики Бечкерек, као највећи и најимућнији град у Жупанији, достојно одазове својој патриотској дужности“.

Историчарка уметности Вукица Поповић навела је у свом чланку из 1989. године да је на коначну одлуку Одбора својим везама и ауторитетом утицао академски сликар из Великог Бечкерека Александар Секулић, који се 1924. вратио у свој родни град после завршених студија у Минхену, где је студирао заједно са Рудолфом Валдецом. Пријатељство Секулића и Валдеца потврђује Секулићева писана заоставштина која се данас чува у Народном музеју Зрењанина, а у оквиру које је сачувано преко тридесет писама Валдецове удовице Хелене, која су писана после смрти њеног супруга. Њихова преписка трајала је од друге па све до четврте деценије ХХ века. У њој се издвајају шест писама у којима се спомиње споменик краљу Петру у Бечкереку, као и споменик краљу Петру који ће бити подигнут у Бијељини десетак година после бечкеречког (1937).

 

Spomenik kralju Petru u Bjeljini

Споменик Рудолфа Валдеца у Бјељини ( Foto: infobjeljina.com )

 

Уговор потписан између Одбора и вајара Рудолфа Валдеца 10. јуна 1924. године садржи прецизно формулисане све обавезе извођача споменика и Одбора, који је био дужан да тачно уговорену своту новца исплати уметнику у ратама. Као рок израде споменика одређен је 15. јун 1926. године. Једном од тачака уговора тачно је формулисан будући изглед споменика:

„Краљ Петар Ослободилац јашући на коњу с краљевским плаштом огрнут, гологлав, са гестом меће мач у корице. Коњ у пози каскања. Кип са коњем од копита до тјемена изнашао би висину од 380 цм“.

У наставку је даље прецизиран изглед споменика:

На истом постаменту, на ширим странама, имају бити смештени рељефи и то:

„Кроз Албанију“, а са друге стране „Позив краља у бој у старој скупштини у Београду“

 

Изглед споменика

 

Рудолф Валдец се определио за традиционалну тројну поделу споменика: степенасто подручје, средњи део као постамент са два рељефа која представљају мотиве из живота краља Петра: „Пут кроз Албанију“ и „Поворка на Теразијама после крунисања“. Према подацима из дневне штампе, Валдец је крајем 1924. године завршио модел споменика. Комисија, именована од стране Одбора, отпутовала је у Загреб да се лично увери у будући изглед споменика. Изненађени пластичном лепотом и прецизном израдом, чланови комисије имали су примедбе само у погледу неких мањих детаља. Нешто касније, крајем 1925. године, одређено је место за постављање споменика, а то је „непосредно поред бунара – на главном тргу – и то на делу према Александровој улици“.

У фундамент споменика краљу Петру 4. маја 1926. године свечано је извршено полагање документа исписаног на пергаменту и смештеног у гвоздену касету. Украшени документ садржи следећи текст:

За време владавине краља Александра I, када су министар унутрашњих послова Божо Максимовић, велики жупан Мита Алексијевић, начелник града Бечкерека Богољуб Алексић, били грађанство овог града, у знак своје дубоке захвалности, подиже овај споменик блаженопочившем краљу Петру Ослободитељу“.

 

Извор:

1.http://zrikipedia.com/index.php?title=Споменик_краљу_Петру

Поделите:
КЊИГА „АТЕНТАТ 1934“

КЊИГА „АТЕНТАТ 1934“

Atentat na Kralja Petra I KarađorđevićaЦар отиде у земљу латинску,
а јунака са собом не има
ниједнога од рода својега,
који би му био у невољи…
Латини су старе варалице,
ујака ће нашег погубити,…
(српска епска песма „Женидба Душанова“)

 

Победници пишу историју а према краљу Александру Карађорђевићу победници, чак и када су копирали моделе његове владавине, нису били ни мало историјски праведни. Многи историчари и публицисти писали су о атентату на краља Александра Првог Карађорђевића, много је тенденциозних оцена његовог лика и дела а много је и фалсификата.

 

 

Нико се до сада није детаљније бавио непосредним начином извршења злочина, односно пропустима у обезбеђењу од стране француских и југословенских служби безбедности. Управо тај сегмент проучио је Милан Богојевић, бивши припадник „Кобри”, специјалне јединице Војске Србије, која се бави заштитом важних личности, који је по напуштању војске радио као телохранитељ породице Карађорђевић у Београду, а и данас је у пословима безбедности. Друштво српско-руског пријатељства из Петровграда (Зрењанина), организовало је сусрет са аутором књиге и издавачем, а велики број грађана и грађанки који су дошли да чују појединости о овом значајном догађају  из српске историје, који је био увод у Други светски рат.

 

Atentat na Kralja I Prvog Karađorđevića

Жртве завере : Југословенски краљ и Француски министар

О убиству краља у Марсеју

 

Добар познавалац овог периода историје, професор историје у Зрењанинској гимназији господин Рако Томовић је потврдио: „Ово је сјајна књига о једном великом догађају наше историје. И додао да се новија историја Србије и Југославије може поделити на ону пре атентата на краља Александра и после овог догађаја. Као дечак сам се чудио великој жалости у селу под Овчаром и Кабларом српског народа која је трајала месецима. Мој деда, часна старина из тог живописног краја Србије је на моја запиткивања, ко је то преминуо,рекао да је управо преминуо најрођенији члан наше породице. Мени је то тада било чудно, али сам данас дубоко свестан истинитости ових дединих речи“, рекао је Томовић.

 

аутор Милан Богојевић, издавач књиге Дејан Павловић и историчар Рако Томовић

 

Фридрих Ниче је рекао да будућност припада онима који буду дубље и боље знали своју историју, ми Срби, на жалост, мало знамо своју а многи делови оне важеће су искривљени и фалсификовани“, каже Милан Богојевић, аутор књиге „Атентат 1934”. Књигу нам доноси издавач Дејан Павловић из београдске издавачке куће „Чувари“ 2015 године.

 

Пропусти обезбеђења у Марсеју

 

Какви пропусти су довели до трагедије која се десила у Марсеју 9. октобра 1934. године? Са једне стране, југословенске службе безбедности имале су детаљне информације о завери усташког покрета Анте Павелића. Са друге стране, француска организација обезбеђења краља Александра, упркос упозорењима, била је, немарна.

Домаћини су за високог госта изабрали неадекватан аутомобил, уместо најављеног затвореног аутомобила, на марсејском кеју постављен је стари „Делаж” са отвореним кровом, уз објашњење да би било добро да окупљени народ види важног госта. Тај аутомобил возио је француски полицајац Фоасак, неискусан за тако важан задатак. После атентата један новинар га је интервјуисао и овај му је рекао да је са једним официром полиције разговарао о лошем избору возила, а официр му је одговорио да му бољи аутомобил није потребан и издао наређење да кроз окупљени народ вози првом брзином, пет километара на сат. Поред оваквих пријатеља, непријатељи вам заиста нису потребни.

 

Аутомобил марке „Делаж“

 

Сам краљ, измучен дугом прекоморском пловидбом и чиром а будући војник, одбио је да носи панцир. Лично обезбеђење, француско и југословенско, није било у аутомобилу. Око возила били су малобројни француски коњаници, нигде мотоциклиста, као да је у посети афрички суверен. Шпалир полицајаца дуж трасе кретања био је редак, грађани и новинари су непрекидно прелазили са једне на другу страну улице.

 

Atentat na Kralja I Prvog Karađorđevića

Коњаници из обезбеђења заостају за аутомобилом који мили

 

Када су краљева кола стигла на сквер испред Палате берзе, зачула се неколико пута пиштаљка какву користе саобраћајци и полицајци, остало је неутврђено да ли је и ко дао знак атентатору. Како год било, атентатор Владо Керин из екстремистичке бугарске организације ВМРО, која је сарађивала са хрватским усташама, баш у том тренутку је искочио из гомиле кличући на француском: „Живео краљ”! Креће ка краљевом аутомобилу, носећи у десној руци букет цвећа. Нико га не зауставља. Изненада убрзава, скаче на папучицу аутомобила и испаљује по четири хица у краља и четири у правцу генерала Жоржа. Рањен је и француски министар спољних послова Луј Барту, који је како се види на снимљеном материјалу изашао сам из аутомобил, каже Богојевић.

 

Atentat na Kralja I Prvog Karađorđevića

Коњаник испред аутомобила а Черноземски користи тренутак и пуца

 

Возач Фоасак уместо да нагло убрза пре него што је атентатор скочио на кола, или када је већ био на бочној папучици, покуша руком да га одгурне, не чини ништа. Потпуковник Пиоле, који је био на коњу, удара сабљом Черноземског кога истовремено са два метка погађа полицајац Дебион. Атентатор пада и разјарена маса га гази после чега је подлегао повредама. Ипак, и искусни официр Пиоле претходно је направио грешку, уместо да буде уз особу коју штити, он је у критичном тренутку изјахао испред „Делажа“. Медицинско обезбеђење у пратњи ове важне поворке није постојало. Жоржа и Бартуа су превезли у болницу, а краља Александра у Префектуру, општинску зграду иако је возачу јасно речено да вози у болницу!? Ту је и констатована његова смрт, а и Барту је преминуо под тешко схватљивим околностима.

 

Vozac automobila Fosak

Полицајац, возач Фоасак који је возио „Делаж“

Атентат у оку камере

 

Ово је био први атентат на једног европског монарха снимљен филмском камером у историји. На снимцима сахране краља Александра види се велика жалост и пометња која је се очитује чак и на лицу Светог владике Николаја Велимировића, који се у једном тренутку појављује на снимку. Упечатљив је и снимак Хермана Геринга у белој униформи како изиграва саобраћајног полицајца у Младеновцу, на раскрсници загушеној од народа, који испраћа свог краља ка Опленцу. Наивности српског народа као да нема премца у историји. Да ли је трагедија могла бити избегнута и има ли поука коју би из овог историјског догађаја ваљало извући?

 

Atentat 1934.

 

Витешки Краљ и други цар Душан, ослободилац Косова, је у Марсеј пошао као у песми „Женидба Душанова“, без иког свог. Србија је у црвеној револуцији изгубила искреног и поузданог савезника Руско Царство и Николаја Другог Романова коме се млади кадет Пажевског корпуса у Петровграду искрено дивио. Дивио се и принцези Олги која је младог престолонаследника звала „драгим Србином“. Тај савезник је жртвовао себе ради одбране Срба и Србије, има ли од тога веће љубави. Краљ Александар се одужио примајући беле руске избеглице као своје најрођеније.

Гардиста и слика

 

Часна старина Милутин Младеновић који је служио Кадар у Гарди, коњичкој јединици, Његовог величанства 1926/1927, ми је једном показао пожутелу слику на којој су са исуканим сабљама и подигнутим пушкама у свечаним униформама стајали његови официри и другови, као први прстен заштите свог монарха. Старина је рекао:
„Да смо моји другови и ја били у Марсеју никада Хрвати и Бугари не би убили Његово Величанство краља Лесандру“.

 

Краљева гарда, коњички пук у Београду 1926.год.

 

Ако говоримо о значаја овог историјског догађаја по град на Бегеју, занимљиво је да се иницијатива, за промену назива града, од дотадашњег назива Велики Бечкерек који је град званично носио од 1922. године, до тада Нађ Бечкерек, поклопила са убиством краља Александра у Марсеју. Иницијатива је покренута 29. септембра а убиство се десило 9. октобра. Велики губитак који је уследио и жалост која је пратила догађај у српском народу је свакако била подстрек више да надлежни министар унутрашњих послова у релативно кратком периоду до 18. фебруара 1935. године извести Градско веће о одобреном захтеву о промени имена града у Петровград, по блажено почившем оцу, новопредстављеног мученика краља Александра.

Линк: 

1.https://www.youtube.com/watch?v=dEtOKEy2p2A

Саша Младеновић

Поделите:
СПЕЦИЈАЛНИ РЕЗЕРВАТ ПРИРОДЕ „ЦАРСКА БАРА“

СПЕЦИЈАЛНИ РЕЗЕРВАТ ПРИРОДЕ „ЦАРСКА БАРА“

Специјални резерват природе „Царска бара“ је резерват природе који лежи између три града: Београда, Новог Сада и Зрењанина, у међуречју Тисе и Бегеја.

 

https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=41283599

By Miljana Djukic – Сопствено дело

 

Царска бара је систем водених екосистема са тракама трске и шевара, степа и врбака. Простор Царске баре карактерише густо заткан ћилим река,канала,језера и бара, док се боје смењују од плавих језера, преко некада се протезало безброј већих и мањих мочвара. Данас овај простор ка рактеришу меандри Старог Бегеја који се сужавају и скраћују и баре све више нагнуте у односу на дно речног корита.

Биљни свет Царске баре који плени својом лепотом, представљен је бројним аутохтоним врстама, од којих су неке ретке, поред оних које се редовно срећу на барским комплексима. По својој вредности издвајају се од водених биљака водени гриз, водена папрат, бели локвањ и друге:у ливадској вегетацији присутни су врањемил, хајдучка трава, слез, пелен, ливадска жалфија и друге; а у мочварној вегетацији: заједнице тршћака,водољуб, барска перуника јеженица, пачја трава, иђироти друге.

 

Фото: (http://www.magelantravel.rs)

 

Шумске површине заузимају значајне делове Резервата. Бројна стабла у околини колоније чапљи и корморана имају осушене врхове, чинећи их тако погодним за осматрачнице и узлетишта за лов рибе у језеру или бари, овим становницима баре. За богатством света флоре не заостаје нифауна, где се уз доста среће могу пронаћи: дивља свиња, срна, лисица, зец, бизамски, пацов, шишмиш, твор, јеж, текуница, кртица, ласица, хрчак, барска корњача, сиви гуштер, белоушка, зелена жаба и шарени даждевњак.

 

Фото: (http://www.ns-geotours.com)

 

У водама Старог Бегеја и Царске баре живи чак 24 врсте риба из 16 фамилија. Светску славу овом месту донело је присуство птичјег света са око 240 врста, због чега је ово добро проглашено за Рамсарско подручје, тј уписано у листу мочварних подручја од међународног значаја. Неке од ретких птица које се овде могу видети су: орао белорепан, еја мочварица, ливадска еја, кобац, мишар, чапља кашикара и многе друге.

У овој оази флоре и фауне најраније присуство човека сеже чак 6000 година у прошлост, о чему говоре докази пронађени у хумкама у околини Мужље и Титела. У близини Царске баре налази се Хотел Сибила, изграђен 1992. године, на самом Рибарском газдинсту „Ечка“. На 2 километра од Царске баре ка Београду налази се Ресторан Трофеј.

 

Извор:

1. Боривоје Угринов

1.https://sr.wikipedia.org/wiki/Царска_бара

 

Поделите:
БАЊА РУСАНДА

БАЊА РУСАНДА

Парох Никола Бибић је 1867. године открио лековитост русандског блата. Основао је акционарско друштво које је саградило прво лечилиште на источној обали језера, близу најстаријег дела места. Лечење се спроводило на сунцу, у води и блату. Резултати су били невероватни. Прво дрвено купатило уништили су 1875. године ветар и олуја. Тада је на наговор пароха Николе Бибића, госпођа Ана Клајић у спомен на два сина и мужа Јосифа, који су умрли, завешта средства од којих је саграђена нова бања на северној обали језера Русанда, где се и данас налази. На зграду купалишта са 20 кабина стављена је плоча са натписом: „Болном човечанству, а у корист Српске православне цркве меленачке 1878. године Јосиф и Ана Клајић”. Својим развојем бања је стимулативно деловала и на читаво насеље Меленци.

Banja Rusanda u boji kace za blato

У летњем периоду 1930. године госте је у Бању „Русанда“ довозило десетак возова дневно, аутобуска и локална линија Велики Бечкерек-Кикинда и преко двадест сезонских фијакериста. Бања је постала не само лечилиште, већ центар културног живота, где су се одржавали концерти, промоције књига или се долазило на шетњу и пријатно опуштање у време викенда и празника. Због тога се у Меленцима повећао број становника и попримили су изглед варошице. Од 1938. године Бања је имала електричну централу која је радила увече да би осветљавала улице и куће. Тих година се у бањи лечило око 2.500 болесника годишње. Сваке године се повећавао и број гостију из иносртранства. У Бањи је било 200 постеља, ресторан, пошта, телефон, телеграф, фудбалско игралиште, терен за тенис, куглана, билијар, паркинг простор за аутомобиле и фијакере, продавница цвећа, берберница и продавница сувењира. Два лекара су се бринула за здравствено стање гостију и њихово лечење.

Banja Rusanda u boji blato

Шездесетих година двадесетог века Бања „Русанда“ постаје здравствена установа тј. Специјална болница за лечење параплегија и хемиплегија. Почетком 1959. године отворено је Одељење за рехабилитацију и Бања убрзо прераста у Центар за физикалну медицину, рехабилитацију и превенцију инвалидности.

Banja Rusanda lekovito blato

 

Данас је „Русанда“ Специјална болница за рехабилитацију, бави се лечењем и рехабилитацијом болесника, а у новије време и превентивом, заштитом и унапређењем здравља.

Видео: Бања Русанда, 2016, L.L. Vynterchilld

Извори:

1.http://banjarusanda.rs/sr/strana/391/Историјат-бање

Поделите:
МОНОГРАФИЈА „ПЕТРОВГРАД“

МОНОГРАФИЈА „ПЕТРОВГРАД“

Монографија „Петровград“ коју је приредио Александар Станојловић, а коју је штампала тадашња штампарија „Сава Толицки Мартинов“ у Петровграду 1938. године је прва српска, по писму и духу, историја града Петровграда, пређашњег Великог Бечкерека а данашњег Зрењанина из 1938. године.

Мотив за настанак монографије

 

О мотивима настанка монографије „Петровград“ приређивач каже:

Monografija„Добар део историје и разних записа, који се односе на град Петровград, штампан је на мађарском језику. Услед тога данашњи наш подмладак..није у могућности да се користи том историјском грађом…велики део историјских докумената растурен је по разним архивама…личности које су својим националним радом много допринеле очувању наше народности и нашем уједињењу отишле би у заборав ако би издање овог дела одложили…“

Иако се то децидно нигде у предговору не наводи, године 1938. Навршило се две деценије од стварања југословенске државе, у чији је састав ушао, Нађ а потом, Велики Бечкерек, који је у међувремену преименован у Петровград 1934/35  године. Обележавање овог јубилеја пре се поклопило, послужило као повод за издавање алманаха-споменице „Петровград“.

 

Monografija

(Фото: Јован Његовић Дрндак)

Редакција монографије

 

На прикупљању материјала, његовој обради и писању годину дана је радила редакција од педесет сарадника, у којој су били окупљени угледни Петровграђани, привредници, чиновници, просветни и здравствени радници, свештена лица, адвокати, новинари. На челу овог тима налазио се Александар Станојловић, секретар Трговинско-индустријске коморе у пензији, који је и потписан као приређивач…

 

Угледни Бечкеречани на освећењу споменика Краљу Петру, многи од њих касније писци монографије „Петровград“ ( фото: Zrikipedia)

Садржај монографије

 

У обради грађе одабран је тематски приступ. Садржај књиге најбоље је описан у једном писму које је 1938. године упућено општинском поглаварству Јаша Томић, где се, између осталог каже:

Ово је најрепрезентативније и најлуксузније дело које је у Петровграду уопште издано. Обухвата 472 стране, формата 25 х 18 цм, штампано је на светлој луксузној хартији са 270 слика од вредности, међу њима 10 планова града из XVII-XIX века. Увезано је у платну плаве боје са сребрним грбом града Петровграда… У споменици се помињу око 2000 имена националних бораца, књижевника, уметника, претставника власти установа, друштва и организација. Споменица Петровграда је дело од вредности, заслужује сваку препоруку…“.

Оваква оцена је сасвим на месту, будући да је сваки, или бар скоро сваки аспект градског живота пронашао своје место унутар корица Петровграда, волуминозност додатно употпуњује велики број фотографија и илустрација. Од посебног значаја је то што су поједине теме обрадили и сами учесници важних историјских догађаја – тако је, нпр. Славко Жупански писао о Народном већу које је лично основао пред крај Првог светског рата, а пуковник Драгутин Ристић је писао о догађајима који су пратили улазак српске војске под његовом командом у град 1918. године.

 

Писци монографије „Петровград“ сенатор др Славко Жупански и Драгутин Ј. Ристић дивизијски генерал српске војске и војске Краљевине СХС. (Фото: Zrikipedia)

 

Теме су несумљиво обрађивали најпозванији аутори у том тренутку, било да је реч о привреди, комуналној политици града, здравству, култури или верском животу.

Недостаци и значај монографије

 

Кључни недостатак монографије није у националној једностраности монографије јер је она управо због фокуса који има на националној борби српског народа уникатна и вредна. Поготово у времену када су се облаци новог рата и ревизионизма надвијали над Краљевином Југославијом. Недостатак не лежи ни у занемаривању појединих тема везаних за прошлост града пре 1918. године, јер су те теме и текако биле актуелизоване од стране нацистичке германске историографије, обзиром на објављивање Милекерове „Историје Великог Бечкерека“ 1933. године. Пре би се могло рећи да је ова монографија била зналачки национални одговор у једном времену пуном изазова. Потребна је била велика храброст и умешност обзиром на бројност националних мањинских група и њихов утицај у друштвеном животу тадашњег Петровграда, да се изведе овакав подухват. С тим у вези је можда и ово занимљиво казивање самог приређивача:

Александар Станојловић (1887-1958) Фото: Zrikipedia

Ми смо у току једне године уложили много труда и стрпљења и труда да би сакупили, обрадили и средили бар оне догађаје, који су од важности за национални и културни рад…У колико има недостатака, треба имати у виду да смо на извесним странама при прикупљању података наилазили на неочекиване тешкоће, често на неразумевање, па чак и на злонамерно ометање рада.“

Ипак, ако су у појединим питањима аутори и могли бити опширнији или јаснији, та замерка није у стању да наруши крајње позитиван утисак који монографија у целости оставља ово пионирско дело српске историографије и етнографије.

Извор:

 

1.http://zrikipedia.com/index.php?title=Монографија_%22Петровград%22
2.Александар Станојловић и група аутора, Монографија  „Петровград“, Штампарија „Сава Толицки Мартинов“, Петровград 1938.

Поделите: