МАНАСТИР СВЕТЕ МЕЛАНИЈЕ

МАНАСТИР СВЕТЕ МЕЛАНИЈЕ

Георгије (световно др Ђорђе Летић) 6/19. април 1872 — Београд, 8. новембар 1935)

Овај манастир у тадашњем Петровграду, како је Велики Бечкерек пред Други светски рат назван, данас Зрењанин, подигнут је као задужбина знаменитог Епископа банатског др Георгија Летића.

Епископ Георгије је био родом из Бечеја. Манастир је основао по жељи чланица Хришћанске заједнице у Петровграду, којима је на челу била учитељица монахиња Петронија, сестра великог научника др Васе Савића.

Године 1935. епископ др Георгије напунио је 40 година свештеничке и 30 година епископске службе и желео је да овај јубилеј обележи једним спомеником, попут наших славних предака. У записнику Епархијског савета банатског са редовне седнице од 9. маја 1935. године пише: «Ад Бр. 7. Чита се акт Епископа банатског Преосв. Г. Георгија бр. 383/Б, од 7. маја 1935. о оснивању женског манастира у Петровграду, који гласи:

„Повлачењем границе између Југославије и Румуније остао је Северни Банат без манастира, пошто су манастири Бездин и Свети Георгије остали на територији Краљевине Румуније. Народ у Северном Банату услед развијене верске свести жели да оснује манастир у том крају, пошто су манастири у Јужном Банату, Месић и Војловица удаљени од општина Северног Баната 100-120 км. У Петровграду постојао је некада манастир (мисли се на Дреновац) и нова потреба захтева да се обнови у том месту манастир. Како Епархија банатска нема женског манастира, потребно је да се у Петровграду оснује женски манастир, који би отворио и женски интернат за женску омладину и био би уточиште сирочади и напуштених стараца. У ту сврху основао сам фонд од дин. 150.000 у обвезницама Ратне штете, купио сам 1 кат.ј. земљишта на тзв. Водици и материјал у вредности око 15-30.000 дин. Хришћанске заједнице скупљају стално прилоге у ову сврху. Ову установу желимо да остваримо после навршених 30 г. епископске и 40 г. свештеничке службе. Решење: Савет са захвалношћу узима на знање акт Епископа банатског о оснивању женског манастира у Петровграду и решава да се на основу чл. 28 Устава СПЦ исходи дозвола од Св. Архијерејског Сабора.“

 

Episkop Georgije na Trgu Kralja Petra I 1923. (Foto: Zrikipedia)

Епископ Георгије на Тргу Краља Петра I 1923.(Фото: Zrikipedia )

 

Овај закључак Епархијског савета одобрио је Св. Архијерејски Сабор 2. октобра 1935. под Син бр. 5435 зап. 1427. Епископ др Георгије није дочекао да замисао о задужбини спроведе у дело. Упокојио се 8. новембра 1935. године.

 

Deca iz Patronata „Privrednik“ sa episkopom Georgijem u poseti patrijarhu Varnavi u Beogradu 1930. god.

Деца из Патроната „Привредник“са епископом Георгијем у посети патријарху Варнави 1930.

 

То су учинили његови наследници. Даљу бригу о подизању манастира преузела је сестра по мајци епископа др Георгија, Даница (Олга). Војновић, која је тридесет година провела поред свога брата. Она даровала је 320.000 динара да се набави земљиште и шума, поред манастира, што представља битно питање за издржавање манастира. Сем тога, жртвовала је још око 100.000 за разне сврхе: звоник, крст са јабуком, позлаћен, једни јутро земље, патосање и моловање цркве, иконостас у резбарији, позлаћен, певнице, столове, једну ктиторску слику у природној величини, три портрета: Др Викентија Вујића, еп. банатског, као великог добротвора, Др Иринеја Ћирића, еп. бачког, као добротвора и Др Георгија Летића, еп. банатског, као оснивача од академског сликара Светислава Вуковића, члана Краљевске уметничке академије у Антверпену, иначе Вршчанина, затим ограду манастирску, итд. Манастир је 1938. купио 10 јутара земље од прилога ктиторке.

 

Radovi na kripti manastira Sv. Melanije ( Foto: Blic)

Радови на крипти манастира Св. Меланије (Фото:Блиц)

Епископ бачки Др Иринеј Ћирић, као администратор удове епархије, осветио је камен темељац манастира 8. децембра 1935. године. Око зидања су помогле и петровградска Црквена општина и Хришћанска заједница. Црквена општина купила је једно звоно за манастир од 150 кг. Записано је да је 1938. године и богомољачко братство Свете Тројице у Петровграду сакупило 600 динара прилога да се исплати друго звоно које је Хришћанска заједница купила за манастир, од 80 кг. Јован Ламбић поклонио је леп полијелеј. Радови су завршени 1939. године. Манастир је осветио епископ бачки Др Иринеј, опет као администратор епархије након упокојења епископа банатског Др Викентија Вујића, на Митровдан 1939. године.Освећењу храма, звона и целог манастира присуствовао је Никола Бешлић, министар саобраћаја, који је великим прилогом помогао довршење ове банатске светиње.У манастиру се чува Престоно Јеванђеље штампано 1663. године у Москви, и које је стављено под заштиту државе. Епископ бачки Никанор (Иличић), питомац епископа др Георгија (Летића) даровао је манастиру честицу мошти Свете Меланије Римљанке, која се чува у манастирском храму.

 

Foto: panoramio.com

(Фото : панорамио.ком)

Поред манастира налази се капела Преподобне мајке Параскеве – Свете Петке, са манастирском водицом, и иста је комплетно обновљена 2009. године. Манастирски конак сазидан је 1967. године. У периоду од 2010. до 2012. године великим трудом настојатељнице монахиње Параскеве проширен је манастирски храм,уређена крипта, 14. априла 2011. године постављен је нови иконостас у храму, који је поклонио архимандрит Доситеј, настојатељ манастира Гргетега у Срему за покој душе његове мајке монахиње Недеље. Игуман је школски друг покојног проте Велимира Мунџића. У порти манастира је сазидана велика трпезарија коју је уочи манастирске славе, 12.01.2013. Године осветио Епископ банатски Никанор.

Извор:

1..Александар Станојловић и група аутора, Монографија  „Петровград“, Штампарија „Сава Толицки Мартинов“, Петровград 1938. год.

 

ДАНИ ПИВА НЕКАД И САД

ДАНИ ПИВА НЕКАД И САД

 

(Foto: danipiva.rs)

Некада Бечкерек и Петровград, сада Зрењанин, давне 1769. као средиште Диштрикта, добија право на две сајамске приредбе годишње а нешто касније на још две, тако да је свако годишње доба почињало великим вашаром. Потреба за пазаром, сусретима сваке врсте, па и разбибригом и весељем чинила је да се број вашара повећава. Поред робе разне врсте ту су били и алвари и печењари са богатом понудом посластица, а и неизбежно и веома дуго ексклузивно пиће – пиво. Посебно у топлим летњим данима вашара, сваки добро обављен посао заливао се хладним пивом, најпре из најпростијих дрвених, а касније изнутра лимом окованих ледара. Тренутак када се у замену за крајцаре и форинте од кафеџија преузимала пенушава кригла био је и свечаност и час за уживање и сећање.

 

 

Трг Слободе, некад и сајам

 

Крајем 30-их година 20. века, вашари све брже губе на значају. Развија се и специјализује трговина па све то утиче да велики вашари нестану али остаје носталгија за сусретима са поводом и забавом те врсте.

 

Дани пива некад…

 

Манифестација Дани пива је настала 1986. године, у част 240 година производње пива у Зрењанину. Те прве дане пива организовали су Туристички савез општине и Угоститељско предузеће „Војводина“ уз неколицину ентузијаста ( међу којима је био и писац ових редова).  Градом су почели да дефилују фијакери који су точили бесплатно пиво, позивајући суграђане на дружење и добро расположење. Свирали су и играли дечји ансабли, декламовали песници и сликали сликари, мирисала крај Бегеја рибља чорба.

 

Дани пива не тако давно (Foto: novosti.rs)

 

Иако је у почетку све подсећало на вашар, полако се стварала физиономија будућих сусретања Зрењанинаца са бројним гостима. Манифестација се одржавала сваке године крајем лета. Приредбе су „сељене“ од последњих дана августа, до првих дана октобра, да би се усталиле у последњој недељи августа.

 

Трг Слободе данас (Фото: Бојан Вијатов)

 

Од тада, све до данашњих дана, хиљаде људи из региона дневно привлачи дегустација одличних пива и у основи два различита програма. Један је више вашарски а други више урбан.На отвореном простору у најужем језгру центра града, на више бина, одвијају се програми који задовољавају различита интересовања, укусе и узрасте.Поред шаренила народних ношњи, одржава се свакако већ традиционално, такмичење у брзом испијању пива и издржљивости литарске кригле пуне пива. У виду пратећег програма, током одржавања зрењанинског фестивала пива, на различитим пунктовима, одвијају се и спортски програми, као што су кошаркашки турнир, одбојка на песку, скокови у воду с моста, промоције борилачких вештина.

У славу индустријског првренца града и напитка чије је испијање и поштовање под овим подневљем већ вековима, сваке године с новим идејама, уз задржавање оног што се показало добрим и што људе уме да окупи, развесели и опусти, зрењанинска туристичко-културна манифестација има претензија да прерасте у истински фестивал пива.

 

Видео:  Бојан Вијатов, Published on Aug 31, 2016, Dani piva

Извор:

1.Мирослав Пушић, Двестопедесет година Зрењанинске пиваре, Посебна издања, ГНБ “Жарко Зрењанин”, 1995.

ИСТОРИЈА ОБ „ЂОРЂЕ ЈОАНОВИЋ“

ИСТОРИЈА ОБ „ЂОРЂЕ ЈОАНОВИЋ“

За време турске доминације, није било организоване здравствене заштите српског већинског становништва у Банату. После одласку Турака, исушиване су мочваре и провођена је аустријска империјална колонизација ових крајева. Здравствена заштита је организована на централистичком принципу.

За читаву Аустријску монархију формира се “Савет за здравље“, који издаје кодекс здравственог законодавства. Ове мере за владавине Марије Терезије биле су основа стварања здравствене заштите и здравствене културе. Први здравствени радници у нашем крају крајем 18. века били су диштриктни хирурзи – фелчери, који су били под надзором камерног медикуса у Темишвару. Оснивање болнице фелчерског ранга и обима помиње се 1769.год.

 

Градска болница од 1769. до 1895. год. порушена да би била изграђена Јавна берза рада (Фото: tmg.org.rs)

Царевина Аустро-угарска и здравствена политика

 

Све до 1890.год. Болница је постојала као градска установа, када прелази под управу Торонталске жупаније. На предлог главног градског физикуса, др Хајдегер Лајоша, жупанијска скупштина је 1892.год. изгласала одређену суму за изградњу велике централне болнице у тадашњем Нађбечкереку. Међутим, до тога није дошло. Накнадно је одлучено да се од изгласане своте изграде још четири болнице у другим срезовима Жупаније.

Планове за нову болницу израдио је 1892.год. инг Иштван Киш. Изградња је започела 1894. године, а 24. новембра 1895.год. свечано је отворена нова болница. Названа је “ Јосифова општа болница Торонталске жупаније“, по недавно умрлом великом жупану Хертеленди Јосифу.

 

Градска болница у Нађбечкереку (Фото: SkuscrapreCity)

 

Изграђена је по павиљонском типу и предвиђена је за смештај 100 болесника. Имала је три павиљона и три приземне зграде. За управника је постављен др Хајдегер Лајош. Тада је Болница имала три лекара: директор и главни лекар био је Лајош Хајдегер, који је водио Хируршко и Очно одељење. На Кожном и Интерном одељењу био је лекар др Миклош Хадафи. Дежурни лекар Болнице, који је у њој и становао, био је др Калман Плехл.Остали запослени били су : десет неговатељица, једна бабица, домар, контролор, вратар, чувар и послужитељ.

Локација Болнице имала је у виду близину железничке станице због болесника из околних места, а то је тада била периферија града, оранице, у близини није било насеља, индустрије.

Крај XИX и почетак XX века доноси човечанству велики успон науке, па самим тим долази и до успона медицине. Убрзо је у непосредној близини Болнице изникло велико насеље, издашан железнички саобраћај и овећи индустријски објекат.

Болница само две године након открића рендгена 1906.године монтира свој први рендген апарат. Године 1906. подиже се нови павиљон, Интерно одељење. Исте године Болница добија и првог специјалисту – окулиста др Андрија Батори. Године 1908. поставља се још један лекар – др Регина Фишер, прва жена лекар у читавој јужној Угарској.

Краљевина СХС и Бановинска болница – Петровград

 

Праву прекретницу у стручном раду Болница доживљава 1925.године, када долазе нови лекари специјалисти и када се отварају нова одељења. Раде се велике операције, др Зоран Каменковић долази у Болницу 1923.год. и знатно проширује оперативни програм. На Кожно – венеричном одељењу, др Димитрије Крстић 1926.год. почиње да користи микроскоп у дијагностици венерија и први је у Југославији давао интертекалне ињекције неосалварзана и бизмута код неуролуеса.

 

Авионски снимак Бановинске болнице у Петровграду са шест павиљона и зградом за администрацију, 1938. год.

 

Године 1930. Болница прелази у први ранг болница. Подиже се општи ниво здравствене заштите, а Болница се приближава свим слојевима становништва. Док су се пре двадесет година у њој лечили болесници слабог материјалног стања, што ју је чинило установом азилског карактера, сада постаје привлачна за све структуре становништва. У недостатку простора, нова одељења смештана су у поједина крила постојећих одељења. Постоји само једно решење: проширити Болницу. Припремне радње се врше од 1938. до 1941.год, али избија рат.

ФНР Југославија и ОБ „Ђорђе Јоановић“

 

У годинама после рата, здравствена служба у граду радила је у отежаним условима. Број болесника је био повећан, а број здравственог особља се смањио. Од 60 лекара, колико их је било пред рат, после рата их је остало 20. Неки су стрељани, неки исељени, мобилисани.

 

Изглед ОБ „Ђорђе Јоановић“ 50-тих год. 20.в. Зрењанин (Фото: www.болница.орг.рс)

 

Године 1954. наша болница добија садашње име, Општа болница “Ђорђе Јоановић“, по трагично умрлом професору Медицинског факултета у Београду, оснивачу Патолошког института, једном од оснивача Медицинског факултета. Тада је у парку Болнице откривена биста, рад вајара Сретена Стојановића.

 

Извор:

1.http://www.bolnica.org.rs/page.php?9

ДР ЂОРЂЕ ЈОАНОВИЋ

ДР ЂОРЂЕ ЈОАНОВИЋ

Ђорђе Јоановић (1871-1932.), је био оснивач Медицинског факултета у Београду, иницијатор оснивања Института за патологију у Београду, оснивач и председник Југословенског друштва за изучавање и сузбијање рака и декан Медицинског факултета у Београду.

Академик Проф. др Ђорђе Јоановић, члан Краљевске српске академије наука, био је научник светског гласа и један од пионира у области лабораторијског изучавања онколошких обољења и епидемиологије карциногенезе. Из области опште патологије др Ђорђе Јоановић је оставио 58 експерименталних научних радова.

Свој научни рад и каријеру на Универзитету у Бечу је прекинуо и по завршетку Првог светског рата дошао у Београд у патриотској жељи да помогне ратом разореној Србији.

 

Првих осам наставника, Медицинског факултета у Београду слева надесно: Милош Богдановић, Рихард Буријан, Владан Ђорђевић, Павле Поповић, Ђорђе Јоановић, Милан Јовановић-Батут, Миливоје Костић и Слободан Костић (Фото : NajStudent.com)

 

Проф. др Ђорђе Јоановић је обављао велики број функција као члан или председник у 13 различитих здравствених организација. Био је дописни члан Краљевске српске академије наука, почасни члан Матице српске у Новом Саду, стални делегат Краљевине Југославије при Међународном ‘офису’ за јавну хигијену у Паризу, члан немачког и чешког онколошког Комитета за сузбијање рака, члан редакција бројних медицинских часописа, председник Српског лекарског друштва, председник Југословенског лекарског друштва, предавач за војни санитет и члан Санитетског савета Војске Краљевине Југославије, председник Микробиолошког друштва Краљевине Југославије, председник Фонда за помоћ сиромашним студентима, члан Комитета међународног института за географску патологију, уредник Српског архива за целокупну медицину, представник Краљевине Југославије у Свесловенском лекарском савезу и на многим међународним канцеролошким конгресима.

 

У другој половини XИX века, Медицински факултет у Београду (Фото: wwwold.мed.bg.ac.rs)

 

Институт за патологију у Београду. Основна школа у Новом Милошеву и Општа болница у Зрењанину носе име ‘ Ђорђе Јоановић’. У своју родну Беодру (данашње Ново Милошево) породица Јоановић је долазила из Беча на одмор у просеку једном годишње. Сви чланови из фамилије Јоановић су сахрањени на гробљу у Беодри.

 

Биста др Ђорђа Јоановића у Зрењанину (Фото: en. wikipedia.org)

Извор:

1.http://www.bolnica.org.rs/page.php?61

НАВИЈАЧКА ГРУПА ИНДИЈАНЦИ – ПЕТРОВГРАД

НАВИЈАЧКА ГРУПА ИНДИЈАНЦИ – ПЕТРОВГРАД

Организовано навијање на утакмицама Ф.К. Пролетер датира из друге половине осамдесетих. Група од педесетак младића бодрило је углавном код куће тадашњег стабилног друголигаша, мада су се не тако ретко и на гостовањима овдашњег фудбалског клуба могла чути скандирања попут ,, Напред Пролетер ”, ,,Црвено – бели ”…

 

Идеја о стварању нове навијачке групе на просторима тадашње државе остварена је 13.01.1989. када је одлучено да дође до уједињења младића из свих делова града. Група је добила име ,,ИНДИАНС” које је убрзо било промењено у српско име ,, ИНДИЈАНЦИ – ПЕТРОВГРАД ”.

Већ у првим месецима број чланова расте тако да се на неким важнијим утакмицама у самом купу налазило и преко 250 људи. Организованост групе је сваким даном била све боља. Праве се веома лепи транспаренти а многе групе говоре да ИНДИЈАНЦИ имају најлепше транспаренте у држави. Почетком деведесетих група набавља и неколико бубњева. Све чеће се праве пиротехнички спектакли, а гостовања групе су све учсталија. Уз велику помоћ навијача Ф.К. Пролетер улази у Прву лигу.

 

Посебну причу представља навијање на утакмицама рукометног клуба. Готово сва штампа у држави ИНДИЈАНЦЕ проглашава најбољом навијачком групом у затвореним просторима ( спортским дворанама, халама…), а како сами играчи кажу ИНДИЈАНЦИ су највише допринели да се Р.К. Пролетер домогне финала купа европских шампиона и звања више, шампиона Eвропе.

 

 

Рат који је завладао на просторима бивше СФРЈ имао је одјека и на бројност и организацију навијача у Зрењанину. Многи припадници групе одлазе на ратиште, а мали број оних који су се са њега вратили, се одлучио за повратак на стадион.

Године 1993. Група мења име у УЛТРА БАНАТ – ПЕТРОВГРАД, а самим тим у оквиру ове групе почињу да делују поред стандардних ,, Дрипаца ” још неколико подгрупа ( Бастардс, Јулци, Нуттерс, Скандал…). Одлази се на гостовања, али она нису тако бројна и учестала као некад. Бољу организацију групе у то време хтела је управа, како фудбалског, тако и рукометног клуба, али и поред тога група углавном редовно посећује све спортске објекте где игра Пролетер.

У јануару 1999. Одржава се састанак виђенијих људи групе и одлучује се да се групи врати старо име ИНДИЈАНЦИ -ПЕТРОВГРАД. На утакмици против Железника прославља се десетогодишњица групе. Група тренутно броји око 200 регистрованих чланова, мада бројност на већим утакмицама достиже и до 400 навијача.

 

 

Планови за будућност су везани за омасовљење навијачког покрета у граду, тако да ће се помоћу чланарине куповати у још већим колчиинама навијачки материјал а самим тим ће и атмосфера на утакмицама бити још боља.

Видео, 2011: Бојан Бенак Бена ИП89

Извор:

1.http://srpski-huligani.blogspot.rs/2012/07/blog-post_1263.html

Send this to friend